ponedjeljak, 31. prosinca 2018.

342(2)

Znate li vi da sam ja nešto očito pobrkao jer je nakon objavljivanja bloga gore opet pisao isti broj. Kakva simbolika da nešto pokušavam a da sve stoji u mestu. No dobro. Ima i dobrih vesti. Promrdao sam. Kako je dan odmicao sve sam lakše hodao po kući pa sam tako došao na ideju da pokušam sa nekakvom šetnjom. Ništa spektakularno nego 4 km za sat i po sa dosta stajanja pred izlozima. Ne pamtim kada sam zadnji put to radio i da vam pošteno kažem ništa nisam propustio. Popio sam lijek (* guglova tastatura prepravlja reči u hrvatski kad pišem onako klizajući prstom) za bolove kao i duplu dozu onog za smirenje tj da kažem opuštanje pa ću svakog trena tresnuti u duboki san. Nadam se da me ni vatrometi neće probuditi. Kada ću biti sposoban za prvo ćopavo trčanje nemam pojma no dobro, neka stvari idu nabolje pa onda i ne moraju žuriti. Laku noć i sretna nova svima koji ćete je dočekati a valjda će stići i nama koji ćemo staru ispratiti ovako komirani.

342

piše da imam 341 blog u ovoj godini pa otud naslov u vidu rednog broja.
shodno promenama raspoloženja na servisu Bandcamp nekad pretražujem tag #americana a jutros evo female fronted metal.
kad mi dupe miruje barem srce nek poskakuje.
neka kamerna atmosfera bi me dotukla.
mada kako dan prolazi sve mi je privlačnija ideja da opet pustim plejlistu Marisse Nadler i onu samoubilačku depresivu.

ono što je trenutno važno je da...
da sam gladan, jebiga!
a hteo sam o nečem drugom da pišem.
hajde pretrpeću se malo.
važno je da je meni danas drugi januar. 02-01-2019.
jer sam planirao da trčim do 31.12. i da nakon toga jedan dan pauziram i samo žderem i pijem, i da od 02.01. krenem sa prvim laganim džogingom onim mojim zaštitnim znakom od sedam minuta po kilometru.
ajd baš nije sedam ali teško da bi bilo i čitavih stratosferičnih šest.
i tako, obzirom da se polomih dva i po dana i 71km pre planiranog kraja, juče sam prespavao život a danas se ne uključujem nazad u njega iako je došao taj Drugi Dan.
a šta ćeš.

hvala svima na pomoći, sva sreća pa poznajem iskusne maratonce, bicikliste, farmaceute, fizioterapeute, svako je imao poneki savet a zanimljivo je da sam od svih koji su zaista stručni čuo vrlo malo varijacija u savetima i da je uz male finese uglavnom sve zvučalo slično.
naravno da je svako znao najbolje iz onoga što mu je specijalnost a meni je bila čast da se iko pozabavio mojim problemom i bio toliko dobar da mi pokuša pomoći usred ove pretpraznične gužve kada je svakom normalnom ipak porodica na prvom mestu.
ne bih ja bio ja kada ne bih smetao u najgore vreme.

ko zna, možda do kraja dana napišem i 343-ći blog.
možda zaređam da pišem blogove dok ne stignem do 365 obzirom da nemam ništa zanimljivije na pameti.
pa kad već nisam zaokružio kilometre na 6000 onda bar da doteram godinu do 365 blogova.
šalim se naravno.

nedjelja, 30. prosinca 2018.

5929

i sve je išlo lepo i po planu.
imao sam 12 dana za približno 400km i na svaka tri dana sam odvalio po stotku ukupno, pa i malo više.
onda sam počeo zadnji mikrociklus i u podne bio na -82.
plan je bio da otrčim jedan kružić tu na brdo i nazad od nekih 18km, pa da spadnem na 64.
znao sam da je najgore prošlo, najveća gužva na poslu i najteža trčanja.
ostala bi mi nedelja (danas) i ponedeljak (sutra) koji bi bio zadnji dan izazova i mogao bih da se premorim koliko god hoću.
tako da me tih 64 u zadnja dva dana uopšte nisu plašili, obzirom da sam i umorniji već trčao po 40 dnevno.
i sinoć se desilo nešto, prekopiraću status sa fejsa jer tamo sve obrišem nakon par dana pa će ionako jedino na blogu ostati, kao i sve drugo.

"Naizgled bezazlen pad na 7km od kuće prekinuo mi je popodnevno trčanje juče. Zapeo sam za komadić betona koji je iscurio iz mešalice, nisam video, već je bio sumrak. Par dužih sporih koraka u pokušaju da se izvučem, pre onog zadnjeg koraka kada već pružimo ruke pred sebe i zagrlimo planetu kao najrođenijeg. Kad sam zakoračio poslednji put gotovo me je onesvestio bol u kuku/vrhu zadnje lože. Nisam mogao da se pomerim čitav minut, doslovno paralizovan bolom. Još su iz najbližeg dvorišta dotrčala i neka dva psića i počela da laju, rekoh eeeejj breee drugari nisam vam ja opasan :-)

Prepipao sam se malo, pokušao sam da se istegnem, da odredim šta je puklo. Bol se proširio i spolja preko kvrge butne kosti pa sam shvatio da nisam povredio nikakav mišić ni tetivu nego da je sve došlo od ugnječenja živca takozvanog išijadikusa. Prvi poziv telefonom je usledio posle tačno pola sata, eto koliko mi je trebalo da dođem sebi.

Godina mi se tako završila sa pretrčanih 5929 km. Da sam sinoć stigao do kuće, za nedelju i ponedeljak bi mi ostalo još samo 64km (do šest hiljada) što bih otrčao više nego rutinski, svejedno iz koliko puta, da li kao 15+15 pa 15+19 ili kao 22 danas i 42 sutra, onako "za kraj". Sedam dana odmora kažu, pa onda terapija. Čarape sam navlačio sedam minuta i triestri sekunde, pa ovo je divno, dan će mi brzo proći."

Dakle godina se završila tu gde se završila, i tu pomoći nema niti će biti.
Osim da shvatim da brojke nisu važne.
Bolje da sam počeo da radim neke vežbe za trup sa pilates loptom ili da sam na nešto pametnije trošio te silne sate i korake.
Proteklu noć sam odvratno spavao jer se nisam ni setio da popijem neki lek a dejstvo alkohola je izgleda ipak slabije.
Zato mi danas već u 17h pada glava i peku me oči.
Na savet brojnih prijatelja sam se nagutao raptena i diklofena na gornjoj granici dozvoljenog ali ovo i dalje boli sve više.
Popio sam i taj famozni bensedin po prvi put u životu.
Prvi utisak nakon tri i po sata - ne deluje.
Na osobne probleme još i povreda i eto dobitnog recepta za još dublju depresiju.
Sanjao sam neke neverovatne ludosti, u onih par puta po sat vremena koliko me je uhvatilo.
Nakon tuširanja sam shvatio da mi godi toplota pa sam obukao neoprenski šorc. 
Nisam trebao jesti kikirikija ni oraha, afrodizijaci nikad nisu bili dobro društvo kompresionim gaćama. 
Pokušaću narednih dana da lupetam nešto da blog ne zamre iako potrčati usporo neću.
Ko zna možda me na bicikli neće boleti (samo se nadaj, majmunčiću).

četvrtak, 27. prosinca 2018.

jen dva tri

uohooo
pozvao me rođak koji poslom često putuje po bližoj okolini, da me odbaci autom do brdskog područja, kao što i uradimo par puta godišnje
nesreća u sreći je što sam od 11 morao na posao, a sreća u nesreći u sreći je što smo umesto u 8 krenuli pet minuta ranije, i što je on po vijugavom uzanom i propalom asfaltiću uspeo da me dopelja na 800m nadmorske uz prosek od 40 km/h, delimično zahvaljujući i okretnoj fijat pandici
kažu da se nizbrdo i govno kotrlja a meni je baš dobro krenulo
kad sam video koliko sam govno čak sam pred kraj odabrao malo lakši ali kilometar duži okolni put i tako pretrčao 22km i stigao na vreme na posao
znao sam da najkraćim putem imam 21km jer sam i odlazak autom snimao na stravu jelte
ovo tipkam iz auta nakon još 8km sveže upisanih pred polazak na jedan koncert, a nadam se i da ću večeras nakon kupovine karata uspeti negde po beogradu da pretrčim još 10ak km
nakon jučerašnjeg kiksa sa samo 23km danas sam upisao 1+23+8 pa sam se malo vratio iz minusa
zato ću sutra to da platim s kamatom jer me čeka još teži dan na poslu

srijeda, 26. prosinca 2018.

umro jesam

dan je počeo odlukom da ipak odem na trčanje, ako je ovo u dupetu išijas još uvek nije strašan.
onda sam se nažalost predomislio i presvukao u malo deblje trenerke, sa idejom da odem biciklom malo izvan grada pa dalje na pešačenje.
malo izvan grada sam shvatio da ipak mogu da trčim pa sam u stabanim patikama i širokoj trenerci krenuo lagano trup-trup i otrčao do krajnje tačke tog puta kojim često idem tj do hidroakumulacije, tamo se malo istegao i opalio par fotki pa se trup-trup vratio nazad do bicikle.


ukupno sam pretrčao 11+12km što je dosta manje od "obaveznih" 29 koliko mi treba svakog dana da bih izašao na 6k do kraja godine.
no rekoh da je to sve u zoni lakog nadoknađivanja u zadnja dva dana godine.
nakon toga sam otišao na posao neko skraćeno trudničko radno vreme no bez obzira sam se vratio polumrtav i nakon još jednog ručka shvatio da bih čak ako bih i pokušao da ikako pređem tih 6km manjka to bilo bukvalno po 7 minuta ako je i sporije.
rekoh bolje da se pričuvam za sutra.
jer sutra u izgledu imam 1) puno zanimljivije trčanje i 2) dosta duži dan na poslu, zbog čega će 1a) to trčanje do kvaliteta da ima samo egzotičnost ali će opet biti dosta kraće od "potrebnog".
pa će mi se tako manjak uvećati, ako to tako može da se kaže.
šta bude biće, silovati ništa neću, pa šta bude biće, kako već rekoh.

utorak, 25. prosinca 2018.

umro nisam

sad vi mislite da sam ja umro, ali nisam.
umesto da sednem da pišem blog ja sam otvorio vino pa posle toga otišao po kiši da otrčim još dva kilometra pa se vratio još jednom večerao i zaspao.
šit hepnz, čak i na badnje veče.
nisam nikom čestitao božić, nekako mislim da je ionako previše tog čestitanja pa ne bih još i da dolivam ulje na zejtin.
tako sam juče napravio mali štuc u nabijanju ludih kilometraža pa sam jedan dan onako rutinski "odradio" i koliko vidim pretrčao tačno ona 33 potrebna kilometra koliko mi je i bio plan otkako sam se prihvatio izazova.
za sada sve ide po redu.
ne žalim se.
kažu da na božić uvek treba nešto započeti, barem ovi pravoslavni tako kažu.
pa kad zakasne 13 dana nije čudo što im se sve nešto radi odjednom, treba nadoknaditi.
i tako.
ja nemam šta da započinjem, a imam i neki čvor u dupetu koji nije ni istegnuće ni išijas ni udarac ni ništa, samo me boli gluteus na jednom mestu kao da sam sedam dana sedeo na kamenu i nažuljao ga.
trt.
možda sam i juče malo nagrabusio od hladnoće jer je bilo jako vetrovito a onih desetak stepeni od prethodna dva dana su se u trenu pretvorili u ledeni severac koji je donosio čak i poneku pahulju na brdima iznad grada.
odmah da se razumemo: ako bih osetio nagoveštaj neke povrede ne bi mi padalo na pamet da stisnem još 3-4 dana samo zbog nekog broja kilometara.
bo-li-me-du-pe.
izvinjavam se na psovci a ko god je vernik on će danas praznovati pa će ovo čitati tek sutra tako da mi je unapred oproštena prostačka reč na božić.
a opet po onoj narodnoj da sve valja po malo započeti, eto ako na božić izgovoriš tu reč d-u-p-e onda do kraja godine ima šanse da odvališ neku puno sočniju psovku.
(upaljujem excel)
a-ha...
sa jutrošnjih 19km sam stigao na 5805 i ako bih popodne pretrčao samo 15km ostalo bi mi 180 za 6 dana i to mi odjednom ne deluje mnogo.
verovatno ću morati sebi da ostavim pozitivni split (razdel na english) ako bude bilo malo više posla u sredu-četvrtak-petak a možda čak i u subotu, jer bih verovatno morao malo da se prištedim, pa da pokušam da nadoknadim u nedelju i naročito ponedeljak.
uvek imam u nekom ćošku glave onaj januar pre dve zime kada sam poslednjeg dana Strava Distance Challenge-a pretrčao 75km iz 4 puta.
a čak sam mogao i više nego mi je delovalo bolesno.
došao sam kući sa zadnjeg trčanja od 20-ak km i večerao i bukvalno su mi noge govorile ajde ludače stisni petlju odi još 25km zaokruži na stotku budi lud do kraja a ne samo luckast.
i nekako me mrzelo, nemam pojma.
75 mi je delovalo dosta.
kao kad u jednom danu zaradiš 1000 evra i neko kaže e ajde ostani još dva sata evo ti još 200 a ti mu kažeš aloooo zemljače idem kući da večeram i da pustim dr hausa ne interesuje me tih tvojih "još dvesta".
pa zato kažem, koliki god zaostatak da mi se pojavi, verujem da zadnjeg dana mogu da postignem, naravno pod uslovom da me ništa ne boli i ne zateže.

nedjelja, 23. prosinca 2018.

hrabri i jaki

Divim se svima koji zaista treniraju. Svaka čast. Nekada sam i ja imao motivacije za to. Valjda mi je život bio lep, sit, donekle nezanimljiv, ali pretežno ugodan, i mogao sam da se skoncentrišem na to koliko ću puta koliko kilometara po koliko minuta. Trčanje je svakako poželjnije kada ga tako izvedeš da ti od njega zatreba odmor, a ne kada ti predstavlja odmor ili nekakvu terapiju. Juče je prošla zadnja epizoda Hausa gde on odlazi na rehabilitaciju odnosno lečenje. Ispratio ga je verni pas Vilson, to mu u seriji dođe onaj poslednji čitalac bloga recimo, onaj koji zadnji od tebe digne ruke.

Juče sam imao pakleni plan da uveče pretrčim PUNO više od neophodnog, i kada sam krenuo na trčanje noge su mi sasvim solidno izgledale. Par prvih kilometara sam otrčao pola minuta brže od uobičajenog ritma, a tek nakon desetak minuta sam uopšte primetio da sam zaboravio rukavice. Očigledno mi nisu ni trebale, a i malo veća brzina je bila povezana sa blagim otopljenjem. Kao i uvek na proleće kada svi dobiju "brzinu više".

Ne znam šta se dogodilo, ali nakon nekog vremena sam počeo da razmišljam o tome da okrenem nazad. Da li je to bila nesigurnost u svoje mogućnosti i malo zahtevan plan kakav nisam odavno imao, ne znam. U najavi sam kao minimum odredio 7.5+7.5km, a okrenuo sam na 8.1km jer sam od jutros imao mali decimalni manjak u ukupnom zbiru. Završio sam trčanje sa 16km, dan sa 17+16=33km što je tačno u potrebnoj zlatnoj sredini koliko bih morao da trčim do kraja godine.

Kao i uvek, ali uvek, ali UVEK kada sam pomislio da će mi snaga koju osećam danas odlično poslužiti sutra, došlo je i to sutra a ja sam se probudio kao krpa. To je već uveliko tradicija, očigledno. Nema veze. Snagom krpe sam se jutros prevukao preko najravnijih raspoloživih 21km i opet sebi ostavio dosta skroman zadatak za popodne, koji mogu samo prebaciti. Sva sreća da nemam nikakve obaveze glede brzine inače bih morao da se sakrijem u mišju rupu.

subota, 22. prosinca 2018.

dan armije

dok razmisliš prođe život.
hteo sam da trčim tri puta danas, ali sam se malo uspavao i izgubio pola sata - sat.
onda sam uzeo da dovršim neki posao pre užine, pa ogladneo pregladneo i izgubio još sat.
sada se češkam po glavi i gunđam zašto nije leto.
jer leti bih mogao na treće trčanje puno kasnije, pa bih sada otišao na drugo.
zimi, kad padne mrak, i spoje se i noć i baruštine i smog i hladnoća, to prestaje da bude normalno okruženje za trčanje.
ne volim kada mi nešto što tokom cele godine deluje kao uživanje, počne da izgleda kao samokažnjavanje.
trenutno je smog toliki da vam ne mogu ni opisati.
doslovno je sve obavijeno dimom, kao gustom maglom.
uvek je tako kada je južni vetar i nizak pritisak vazduha.
par puta u godini se dogodi da uopšte ne provetrim stan, radije ostavim miris kafe podvarka gela za tuširanje i mokrih čarapa, nego da pustim unutra najgušći mogući dim.
što se tiče brojki danas-sutra će se nešto možda i prelomiti.
do kraja godine imamo još celih 9 dana plus ovo veče.
a ja sam već nalupao toliko kilometara da mi do 6000 fali samo 303.
ako bih večeras pretrčao samo 15, kažem "samo" jer sam jutros samo 17 a ne uobičajenih 21, to bi značilo da bi mi za narednih 9 dana preostalo po 32km dnevno
eto do prekjuče mi je trebalo po 33 na dan.
svako odrađivanje unapred se isplati.
a sutra je i nedelja, pa možda konačno uspem taj plan sa tri trčanja.
o tom potom.

petak, 21. prosinca 2018.

izazoooovvvvv

dok mi dobro ide, podržavaću samog sebe.
kad mi ne bude dobro išlo, podržavaću onog drugog sebe koji minira ovog uspešnog.
najlepše je uvek biti na strani pobednika.
čak i kada luzer pobeđuje, ako se tako uopšte može reći.

nego gde smo stali juče:
u nekom trenu mi se učinilo da nemam snage ni za disanje, a kamoli za trčanje. 
nakupilo mi se nekog stresa i muke i prosto sam bio oduzet. 
i kao ajd da popijem kafu. 
i nakon nekog vremena pomislim možda bih mogao trčati. 
i krenem i "krene mi" i nastavim skoro sat vremena u mrak. 
(i tako bih mogao do kraja rečenice počinjati sa "i onda...")
prometan put ali dođavola sve kad nemaš ni gde drugde dok je ovoliki sneg i led. 
zato sam danas oprezniji. 
kuvaću kafu sat ranije, da me ne uhvati noć tokom celog trčanja baš.

jutros sam išao uzbrdo magistralnim putem ka moru i otrčao 10.5 + natrag. 
tako sam postigao da mi večeras i sutra treba samo 37km da bih prekrižio prvu 100-tku. 
ako popodne pretrčim dosta, čak ću se sutra malo i odmoriti za drugu četvrtinu!
treba jedno oko držati i na prognozama.
bolje je u lepim danima pretrčati malo više, pa se prištedeti ako najave ledenu kišu recimo.
a i sva ta matematika i princip spojenih sudova.
ako u prvoj četvrtini pretrčim (recimo!) 130km, to bi automatski u sledeće tri četvrtine smanjilo zadatak sa 3*100 na 3*90km i to je velika razlika.
mada je sve u nekoj sivoj zoni, ničijoj zemlji.
25km dnevno se može nazvati ništa, to možeš ujutru otarasiti i ne moraš ni ići na dva treninga.
a druga granica je negde preko 35km recimo, jer ako se umoriš od jutarnjih 20 itekako ti se neće trčati još 15 popodne, ili obrnuto.
a sve to između 25 i 35 je ni tamo ni ovamo.
ako si jak i mudar, izmuvaćeš nešto.

četvrtak, 20. prosinca 2018.

izazov?

pa ne znam baš...
izgleda da izazovi koje postavimo nogama, uglavnom počnu i završe u glavi.
sinoć sam iz nepoznatog razloga otišao na još jedno trčanje.
obzirom da sam ujutru imao 10,200 uveče sam se zaustavio kada mi je pokazalo 9,800m.
kad već imam 200m u banci, zašto trošiti noge.
jutros sam otišao na trčanje sa namerom da započnem neki lični izazov.
čak sam i sa dvoje prijatelja razgovarao o tome i pribavio neophodnu podršku.
izazov je, naime, na granici mogućeg.
sa jutrošnjih 21km imam ukupno toliko kilometara, da mi do 6000 fali 377.
elem ako bih večeras i u naredna dva dana pretrčao tih 77, koji km više koji manje, ostala bi mi još tri bloka po tri dana da u svakom pretrčim po stotku.
hmmm... to je u ovim zimskim uslovima i zimskoj odeći nekih 3.5 sata trčanja dnevno.
NIJE nemoguće ali, zavisi i koliko će biti posla narednih dana.
pognuto sedenje na dupetu koje je već trčalo dva sata nije baš bezbolno, a naročito nije drugo trčanje nakon toga.
leđa bolje da ni ne pominjem.
sedim tako sada kući i više mi se plače nego što mi se trči.
na stranu svi problemi i depresija koja vrišti za nekom boljom terapijom od samokažnjavanja.
ni muzika ne pomaže.
sinoć sam samom sebi rekao - ako ti buka i haos u glavi nadjačava muziku koliko god jako odšrafio decibele u slušalicama, onda si u velikim teškoćama dragi moj.
mogu pojačati do granice bola ali ne, misli su toliko bolnije da bez po muke nadjačaju buku.
lakše je istu muziku slušati kod kuće jer već sediš pa nema ko da ti iz glave stalno dovikuje da staneš i prekineš trčanje, i pređeš u šetnju.
a kad se ne obučeš u jaknu nego onoliko koliko je dovoljno za trčanje, više nema šetnje jer ovo nije leto nego zima burazeru i smrznućeš se kao grašak.
eto nekih 6-7 sati nakon pokretanja izazova već ozbiljno razmišljam da odustanem.

srijeda, 19. prosinca 2018.

ni kolj dan

današnji dan iliti svetog nikolu, standardnih 13 dana nakon normalnog kalendara, eto slavi i srpska crkva. naime srpska crkva misli da je danas 6. decembar.


"on je uvijek korak ispred, ti, stalno malo kasniš"
peva sara renar, kao da šapuće srpskoj crkvi.
jedan od ona 24 lajka na jutjubu je ponosno moj.
predivna melodija i odlični luka geček na gitari.

https://www.youtube.com/watch?v=q3BvchURh20

šta se to ne sme klati na "ni kolj" dan, nemam pojma.
ja sam jutros krenuo na trčanje pa shrvan nekim osobno-lično-personalnim problemima malo zastao na pola da vidim šta ću, pa se ipak vratio kući.
ovaj put je ispalo manje a ne više, jer sam na 500m od kuće video da mi piše 8.3km.
fuuujjjj, pa ne mogu manje od harukija, ne moguuuu.
kolika to može biti motivacija, kad neki šuplji balon od trkača pretrči svakog dana 10km a tebi piše 8300m kuku jada i bede.
naravno da sam produžio ulicom dalje pa se vratio polukružno da bih na kraju stigao do neverovatnih inkrediblnih 10200, e to je već nešto vredno pominjanja.
koliko ću večeras, nemam pojma.
najeo sam se nekoliko puta, problemi nisu prošli, kako osobni tako ni lični ni personalni, a mrak ume uticati i tako da skratim i tako da produžim trčanje kada uđem u neki zen, kako reče onaj što peče rakiju.
lako je njemu ehh

utorak, 18. prosinca 2018.

noć

dan je počeo pešačenjem od nekih 12km.
sneg i led, pa opet sneg i opet led.
po ravnom i nekako, ali na nizbrdici bogme čupavo...
a na popodnevnoj šetnji nađoh kučence!
pa sam ga doneo u rukama tri kilometra, a nisam poneo rukavice jer sam nameravao da se šetam s rukama u džepovima.
nakon tih par smrzavanja sam odlučio skroz neplanirano da dan bez trčanja ipak dobije nešto malo šlaga na torti.
kao da u torti ima premalo otrova pa je potreban još jedan sloj.
otrčao sam istim putem do mesta gde sam našao to štene, da proverim da u međuvremenu odnekle nije izmilelo još neko.
na ovim temperaturama bi teško ostalo živo i zdravo do sutra ili prekosutra.
srećom nisam našao ništa više.
ali sam se opet setio odog dosadnog harukija.
pa sam, obzirom da taj krug ima 7km, još malo produžio po gradu nekim obilaznim ulicama da bih namirio na 10.
nisam ni gledao na sat ali sam kod kuće shvatio da sam pretrčao 11km.
ma vidi ti njega!
10% duže od harukija, još kada bih zarađivao 10% više od njega...

ponedjeljak, 17. prosinca 2018.

sve je u glavi

Trčim jutros putem uz (tačnije niz) Kolubaru i u jednom trenutku počne da se probija sunce. Kao neka žuta fleka. Kao da se nebo upiškilo i da mu je malo prošlo na plavičasto-belu haljinu. A ona najgušća magla na dnu, po njivama, dođe tu kao neka čipkica. Zagledam tako prizor i uživam i ne mogu da se odlučim da li mi se više sviđa čipkica ili mesto gde se haljina stidljivo žuti. Kažu da slika govori više od hiljadu reči. Ali neću staviti sliku jer će svakom reći nekih drugih hiljadu reči, a ja hoću da u njoj svi vide upravo mojih hiljadu reči. Negde pred most i prelazak na južnu stranu reke dostižem ribolovca na nekoj smešnoj bicikli. Ja pod dva kila odeće i u nekim stabanim patikama neobavezno trupćem 10 km/h, on natovaren kao magarac zajapuren i umotan u 10 krpa šalova i kragni ide 8 km/h. Pogleda on mene, pogledam ja njega. Zdravo rekoh ja, zdravo reče on. Ovako je toplije, kažem ja, misleći na trčanje naspram bicikle. Pet sekundi pauze, idemo uporedo jer sam usporio. Ali ovako je brže, reče on. Pogledam ga još jednom, pogleda i on mene. On mrtav ozbiljan, ja mrtav ozbiljan. Ajd odo ja, rekoh, ajd, reče on. Ja 10 km/h, on 8 km/h. Brzina je u glavi. Njega nisam ni slikao, ta slika vam ne bi rekla ni stoti deo od ovih reči pa mi je bilo žao da trošim film u boji. 

Statistika kaže 18km uglavnom po asfaltu a kojim delom je bio čime prekriven to nikad niko neće saznati. Od svega je najgore kada se juče topio sneg na bankini i slivao preko cele širine pa se to zaledi i iz daljine izgleda kao zebra na pešačkom prelazu. Pa malo malo i staneš na tanak sloj leda, i nakon što ti se to dogodi stotinak puta kod kuće shvatiš da postoje neki novi mišići koje si od prošle zime nepravedno zaboravio.

nedjelja, 16. prosinca 2018.

tri-u-nedelji

jutarnji futing je bio malo brži od planiranog jer me je čekalo lopatanje, huh.
to sam podelio u nekoliko etapa.
popodne sam otišao na šetnju po bljuzgavici jer su rekli da će od sutra biti minus pa bljuzgavice više neće biti.
treba to iskoristiti dok još postoji.
kao što su rekli da će još malo nestati nafte na planeti pa valjda zato svi negde voze od jutra do mraka i samo toče toče toče benzin dok je još ovako jeftin.
ali pusti ti to, bljuzgavica je još jeftinija.
nakon večere (muesli!?) sam neko vreme terao sebe da izađem u hladnoću i na kraju sam šutnuo samog sebe u dupe.
plan je bio jasan i svaka promena nemoguća.
naime ranije u toku dana sam primetio da su u obližnjem tržnom centru nabavili mali bager kojim čiste parkinge i uličice, on to sve odnese na travnjak i već je napravio dva brdašceta.
obzirom da se tim počišćenim asfaltom oko celog tržnog centra može napraviti krug, i misleći da je tu negde oko 400-450m, odluka je bila naravno da tuda trčim.


imao sam nekih 50m po stabanom snegoledu u onim sitnim džombicama, i još toliko uličicom kojom izlaze auti međutim ovo nije beograd pa nema ni tolike gužve, u 20 krugova sam možda imao 4-5 bližih ali bezopasnih susreta.
i isto toliko sa pešacima kojima sam dotrčavao s leđa.
nakon nekog vremena sam shvatio da je krug oko 500m ipak, a kod kuće sam preciznom analizom ustanovio da sam u prvih 10 krugova pretrčao 4900m a u drugih deset krugova, nećete verovati, isto toliko.
imao sam 100m prilaska do ulaza na "stazu" a nakon 20-og kruga sam produžio još 100m dalje da bih kao pravi paćenik na gps-u ugledao magičnu brojku od 10.0 km.
trčao sam u nekim salomonkama za cestu/trejl jer nisam baš zamišljao neki ubitačan tempo trening, mada sam, priznajem, imao ideju da bih "malo brže trčao".
takođe sam bio u donjem delu trenerke i gore u nekom debelom duksu a preko njega najobičniji prsluk iz košarkaškog kompleta, pogodan zato što mu je džep tačno veličine telefona.
naime snimao sam na stravu a nisam nosio sat, ovako mi je lakše i imam taj korak manje da nešto spajam i prebacujem iz šupljeg u prazno.
sveukupno sam eto nakon dugo vremena na treningu (to je sve ono što nije trka) otrčao nešto brže od 9-10 km/h, jer sam nakon prvog slou moušn kilometra od 5.5 minuta ostale otrčao dovoljno brže da mi na kraju cener izađe oko 49'.
poslednjih nekoliko krugova se severna četvrtina staze opasno zaledila jer je sa te strane valjda duvao vetar a temperatura je od popodnevnih +1 spala na -3 po jednom odnosno -6 po drugom izvoru.
ja sam se bogme oznojio a dok sam došetao 200m do kuće ozbiljno sam se i sledio jer ovaj šalala duks baš i nije predviđen da bude naparen iznutra.
već prvi od "preostalih dana" decembra je jasno pokazao da ne planiram da ganjam nikakve okrugle brojke za ovu godinu nego sam pustio da inspiracija donese tu tešku odluku kako će mi preostale dve nedelje izgledati.

subota, 15. prosinca 2018.

sneg

sada ću da napravim priču od toga kako je pao sneg.
zamislite u decembru.
doduše pazi sad.
ako ja to dobro pamtim, zima i svako godišnje doba počinje tamo nekog 21-22-23 u mesecu martu junu septembru decembru.
dakle zima nije ni počela!!!
eto zašto je ovaj sneg skandalozan.
pada već drugi dan, napravio je opšte sranje u gradu i predgrađima, a dalje od toga tek ne želim ni da zamislim.
i još mi se slomio suncobran.
koji je u međuvremenu prekomandovan u snegobrana.
no na samom dnu gde je zabetoniran u ono kockasto postolje, bio je truo.
i cvrc samo se na tom mestu odvalio i još je od moguće 4 strane odabrao da padne ka kući.
pa smo tako imali kao u onim filmovima iz najgorih vukojebina "sneg do pola vrata".
ne do pola šije-guše-vrata nego do pola ulaznih vrata.
imam i sliku.
ali onda ne bih imao izgovor za ovih hiljadu reči.
tačnije kažu da slika govori VIŠE od hiljadu reči pa sada moram natipkati hiljadu i sto.
ne sto kao astal stočić nego sto kao stotinu.
nego da se pozabavim brojkama a to ne zbog brojki nego zbog onoga o čemu pričam kada pričam o trčanju.
koliko je neki izazov izazovan a koliko je besmislen.
piše da ove godine imam 5529 kilometara na trčanju.
od čega 44 trke.
dakle barem sam imao 50 dana treninga jer mi se osim trka omaklo još par nekih smešnih pokušaja ubrzavanja.
pre par meseci drug reče da ću nakupiti 6000 km no to je bilo malo optimistično, obzirom da sam u novembru izgubio dosta dana u putovanju i odmaranju pre i nakon maratona.
lakše je u pet dana otrčati 125km nego u sredini maraton a dva dana pre i posle toga jedva po nešto dvocifreno.
nije fer.
i sad gledam, ako bi se radilo o opkladi, prihvatio bih je.
ČAK I PO OVOM SNEGU.
jer u preostalih 16 dana pretrčati 471km, koliko je to?
29.5 kilometara.
ako bih se skoncentrisao na to, sigurno bih uspeo.
posebno jer se mesec završava u ponedeljak, pa bi dakle moglo u zadnja tri dana da se pretrči puno više i nadoknadi eventualni zaostatak.
setimo se samo onog strava izazova kada sam poslednjeg dana izašao 4 puta i pretrčao 75km.
da, sada mi deluje gotovo neverovatno, ali kada svakog dana "lupaš" neke veće kilometraže potpuno izgubiš osećaj šta je previše.
nakon dva trčanja treće, pa ajd i četvrto, čudna mi čuda.
ako bih u prvih 13 dana trčao prosečno po 27km, to lako ide iz dvaput, da se ne kvasim i presvlačim tri puta.
i u zadnja tri dana po 40km, to nije ništa.
planski pozitivni raspored, sa završnicom.
i šta sad?
da prihvatim izazov, ili da ga proglasim glupim kao i prošle godine, otrčim koliko mi se trči i jednostavno očitam stanje na prelasku u novu godinu?

petak, 14. prosinca 2018.

zima

postoji i pesma od zagrebačkog benda svemir koja peva "zima, o-o-o-oduzima, mekoću zemlji, i gipkost mojim koracima". a moja pesma ide ovako:

mokro. 
hladno. 
prosto kao da zimi imaš više neprijatelja nego leti. 
svakako ćeš trčati. 
ulice i putevi su sve uži. 
svako može da te isprska vodom i bljuzgom. 
da te satera u blato. 
vetar ti utrne usne umesto da ih prijatno rashladi kao leti. 
senka te ne zaštiti od sunca nego te zaledi. 
sve manje ljudi pronese osmeh. 
kao da ga zaborave na čiviluku kad izlaze iz stana. 
ako se zimi uopšte i unutra smeju. 
barem meni tako ne izgledaju. 
a mi, kao i patike. 
leti smo odmah nakon povratka spremni za sledeće trčanje, zimi se otapamo otkravljujemo sušimo i prosto kao da usput pomalo trulimo. 
lako je voleti zimu kada je čista, suva, kada gledaš sneg sa toplog radijatora ili zaštićen jaknom i dobrim čizmama. 
protrčavam pored ničijeg psa koji drhti. 
kažu da krzno štiti od hladnoće, da li su sigurni? 
dva bloka dalje drugi pas radosno trči u krug, smeši mu se tetkica sa povocem u ruci desetak metara dalje. 
ne greje krzno dakle, nego ljubav. 
i dom. 
i sreća. 
dok ti dušu zgreva makar i tračak sunca, imaćeš volje. 
kad je u tebi leto, zima ti ne smeta. 
ni bljuzga, ni vetar, ni smog. 
ni smrknuti ljudi. 
nećeš zimi odustati zbog blata, hladnoće, poklizavanja. 
nećeš odustati od življenja. 
nećeš biti jedan od onih tmurnih koji se nikada ne nasmeju.

četvrtak, 13. prosinca 2018.

lastiš

tako mi se nekako rasteže ovaj decembar, kao lastiš. nije mi ni odmor posle naporne sezone jer nisam planirao nikakav odmor osim onog jednog usporenog dana nakon maratona, a nije mi ni nekakav zalet u zimu jer sam umeo da se zaletim sa tri puta više kilometara. možda naredni dani nešto razreše, videću.

danas sam proveo sate na nogama, uz par kratkih potrčavanja pre podne i uz jedan onako klasičan jutarnji futing uveče. nakon toga sam se najeo onako klasičnog doručka pa sam shvatio da mi je dan prošao unatraške. tačno kada bih ga premotao kontra sve bi leglo na svoje mesto, dobro osim dve bele kafe pred spavanje.

u međuvremenu je moja morbidna pričica na fejsu dobila samo 4 lajka. moram početi da sabotiram tu preteranu sreću tamo. kao što imate one statuse gde se širi ljubav i umetnost, tako ja moram početi sa statusima "ideja je da se svetu pokaže koliko smo svi sebični i bedni, evo poslušajte sledeću anegdotu i nakon toga ovo kopirajte na svoj zid i tagujte svojeg najsebičnijeg prijatelja tojest onog od kojeg bi voleli da vas blokira kada shvati da je prozvan". i još na kraju stavim srce naravno.

za sutra je najavljen sneg pa ću videti šta će od te najave zaista i biti, i ujedno definitivno poskidati preostale "zimske" patike sa ormana. a mogao bih neke i da vratim gore do proleća, sve ove rupičaste i lepršave. možda se priključim nekom ličnom (?) vikend izazovu, hm? tipa koliko se može pretrčati u tri dana. mislim da sam se ipak skroz oporavio od maratona, već drugi dan me ništa ne boli i ne štreca. šteta što sam zaboravio te svoje "igrice" tipa ovoliko km ujutru onoliko uveče pa teraj pet dana ili dok god možeš. da li sam prerastao to i da li je prerastanje nečega dobra ili loša vest, det iz d kveščn.

srijeda, 12. prosinca 2018.

trening

jednom sam zaključio kako je svako trčanje "treniranje" a kako svaka bicikla nije, jer na trčanju ne postoje "junk miles" tipa pipkaš pedale i sediš i puls ti 80.
stoga katkad na bicikli, čak i na ovom city bike koji ima samo 3 brzine u zadnjem točku, često ubacim u onu najveću pa gotovo nikada na ravnom ne pređem 80 obrtaja u minutu i to pomalo liči na teretanu. uvek smo vozili 75-80 obrtaja kao trening snage.
tako sam jutros obavio to a popodne me je bolela glava od vetra na bicikli pa nisam znao šta se događa, a evo i grlo me malo grebucka. samo da nije ništa ozbiljno. ako bih već morao da odrobijam koji dan nekog virusa, ovo je najbolji tajming nakon što su se završili svi maratoni i sranja. ali ipak je bolje da to zakači nekog drugog blogera nego mene. koliko vidim svi su nešto slomili ili iščašili pa kad već leže umesto da trče mogu odležati i moj grip.
sad sam krenuo da pišem neke gluposti čisto malo da sablažnjavam narod po fejsu, ali neka ostane i ovde za svaki slučaj.

jednom prilikom mi je drug poklonio flašu rakije. čuvam je neotvorenu naravno, jer nisam baš neki za rakiju, obzirom da pijem samo kada sam žedan jelte. pa se plašim svega što je neprikladno tako u litrima jelte. zato sam čak i vino izbegavao i uglavnom pio bezalkoholno pivo, sve dok nekada iz nekog razloga (mislim da je union počeo da smrducka) prešao na obično pivo i ujedno počeo propadam kao maratonac i kao ličnost jelte. pa sam onda prelomio i već poduže nisam pipao ništa s tim promilima. neko vreme sam se sa tim drugom šalio kako će mi biti kum kada se sledeći put budem ženio, pod uslovom da prefarba auto u belo. na vino se vraćamo tako što sam sinoć rešio da priznam neke stvari na koje nikako sebe nisam uspevao da nateram, a cimerka mi je umesto da sakrije, donela još jelte. tako sam krenuo da tumaram gradom i završio nezadovoljan životom i shvatanjem da mi se dotični sve manje dopada jer se neke stvari razrešavaju prekasno jelte. ja idem, jer moram, godine život topi. tako je pevao čipi. i u tom nekom trenutku delimične neuračunljivosti sam pomislio kako nije nikakav problem uzeti onu flašu od nesuđenog kuma, pa se zaputiti ka najbližem tunelu jelte. jeste da bi me ispsovali putnici kojima bi voz ostao zarobljen nekoliko sati dok ne dođu forenzičari da me skupe usisivačem, onim za lišće i mulj, ali šta ću. jer niko ne želi da se probudi u bolnici bez obe noge otfikarene do kuka jel tako. to se legne popreko na šinu stomakom, kao u cirkuskim tačkama kada ti iz donje kutije vire prsti iz gornje glava a srednju odnesu negde izakuće. i tu mi se rodila jedna romantična ideja, saznanje, obzirom da sam ja pametnica i maštovit jelte. ispalo bi da mi nesuđeni kum nije bio kum, mislim zato se i preziva Nesuđeni jelte, ali bi mi njegova rakija bila kuma. tog dana kada bih se venčao sa gospođicom Smrti. nismo odredili tačan datum jer ne zavisi od mene, ali kada se razreše neke stvari obavestiću vas o nastavku priče. da li će imati tužan ili još tužniji kraj jelte. a gopro kamerica bi trebala stalno da stoji napunjena. samo da je glava ne preturi dok se kotrlja, to treba zakačiti na neki stub ili je bolja opcija uživo emitovanje na fejsu. zamišljam ljude kako u tramvaju bulje u amoled ekrančić i dernjaju se ustani budalo ustaj idioteeeee. a ja ne čujem jelte. a rakija zvaničnim glasom izgovara "proglašavammm vas venčanimmm". a voz svira kao ona debilna truba na startu beogradskog maratona. i ko je uopšte izmislio da smrt bude ženskog roda, muškarci jel?

utorak, 11. prosinca 2018.

21

da ne poveruješ! prvo sam mislio da ću otići na neko "trčanjce" pa sam malo produžio pa sam se vratio samo za centimetar (na karti, koja je smanjena) okolnijom ulicom i već je bilo 15-ak kilometara. nisam se dugo zadržavao kući, tek koliko da preko gaća obučem još jedne jer mi se od svega smrzlo baš dupe. pa sam nastavio prema stadionu ne bih li treneru dostavio neku važnu jelte informaciju i da svratim u neki servis bele tehnike. ovo su inače veoma važne informacije kada pišem o treningu. što bi rekao haruki: o čemu govorim kada govorim o trčanju? o beloj tehnici! iiii... tako mi je jutros svo to trčkaranje ispalo na okruglih 21km, i sve po vetru zimskom i bez rukavica koje sam prvo zaboravio a nakon toga opet zaboravio. ko pogreši jednom, neiskusan, a drugi put, budala, kaže novokomponovana narodna poslovica pa eto da i ja uzmem neku medalju. za večeras sam planirao dva veoma kratka trčanja (it's complicated) no videću šta će od toga ispasti. a dotle u sebi ponavljam rukavice, rukavice, rukavice...

ponedjeljak, 10. prosinca 2018.

rasulo

ja sam mačka a treninzi su miševi, a pošto sam ja u nekom stanju da nemam pojma da li da odmaram ili nastavljam sa treniranjem, jače ili slabije, povećano ili smanjeno, tako miševi kolo vode i vršljaju po magacinu dok mačka spava tojest ja.
danas sam krenuo na trčanje pa se predomislio pa otišao na pešačenje/planinarenje a u povratku ipak nešto trčao, a popodne sam otišao biciklom pa opet malo trčao pa još malo trčkarao i tako, lud zbunjen nenormalan.
pošto sam se hiljadu puta premišljao da li da trčim još malo ili ne, zastajao da nešto fotografišem (nije to očigledno bilo trčanje u onom pravom smislu kad odeš da trčiš, više izletničko trčanje) pa nastavljao dalje, svaki put sam zaustavio Stravu da bih oslobodio koncentraciju za foto-aparat. jer kad stisnem PAUSE onda često zaboravim da stisnem i RESUME, a kad mi je ugašena strava onda se setim da krenem ispočetka.
tako imam jedno desetak fajlova po kilometar ili već manje više ko bi ga znao.
biće to mukotrpan posao sabiranja, ali ću barem minute odalamiti napamet, ne pada mi na pamet i sekunde da sabiram obzirom da sam u nekim starim patikama ionako truptao sve između 6-7 min/km.
na prvo jutarnje pešačenje sam nosio i foto aparat no slike mi i nisu nešto baš ispale, ne znam zašto.
možda 48h nakon maratona i nije bio pravi trenutak za neka silna trčanja no mic po mic mi se nakupilo vremena na nogama a ostaci umora od trke se polako ispiraju. čini mi se da su mi noge puno izmučenije od hladnoće (kiša + vetar) nego od samog broja koraka koji je Suunto precizno prebrojao a ja zaboravio. i sada toga nigde nema na stranici!!!
ovako ćemo.
3h14' to je 194 minuta, sa prosečnom kadencom od 89 (178) po minutu daje 34532 koraka podeljeno na 42195 metara daje prosečan korak od 122cm. ne znam koliko utiču mrtvi okreti, to je 4-5 koraka na pravac od 2100m dakle 4-5 je samo tri hiljadita dela i ne utiče na onih 122cm ni trunku, bilo bi 122.3 da je tih 4-5 koraka po nula centimetara ali nije, bar su po pola metra. valjda. jer ja ne trčim širokim lukom nego dođem do čunja, usitnim stanem u mestu i krenem iz mesta nazad. tako imam dojam da sam se odmarao :-)

nedjelja, 9. prosinca 2018.

odmor jopet

dan odmora je započeo odlaskom u jedan od manjih i siromašnih privatnih azila za pse, ako taj dobrovoljni projekt možemo tako nazvati.
tih petnaestak kilometara biciklom me uvek umore više nego što me je nekad umaralo 100km, zbog svega čega se tamo nagledam i posle toga mi ceo dan bude jadan.
ostatak dana sam proveo u jedva aktivnom odmoru, kao što i priliči nedelji nakon trke u subotu.
verovatno sam mogao da otrčim bar malo ali neka bude onim profesorima koji nas uče da nakon trke na 26 milja treba odmarati 26 dana, evo ja ću dva dana.
od koga je dovoljno je.
na čas pomislim da je bolje otrčati par puta nešto malo kraće, pa se onda predomislim jer mi je dosadno svaki čas se oblačiti i presvlačiti i grejati i smrzavati, rekoh bolje je jednom to otarasiti i ćao.
pa se opet predomislim i tako u krug.
no više nekih kratkih aktivnosti mi je privlačnije u ovom trenutku godine.
od nabijanja nekih kilometarskih brojki sam odustao baš kao i prošle godine.
sećam se da sam se teško dvoumio da li da idem na to da zaokružim na ovaj ili onaj broj pa sam na kraju i to prelomio na ono "nek bude kako ispadne".
pa ću tako i ovog decembra.
odem kada i koliko mi se ide, pa neka na kraju ispadne koja god cifra.
verovatno bih mogao da "nabijem" 6000 km ako bih do kraja meseca/godine trčkarao nekih 25km dnevno što kad razdvojiš na 10+15 ili 12+13 zvuči zaista malo i izvodljivo čak i kroz neku kišu bljuzgu ili sneg.
no ponavljam, zaista mi odjednom to više nije važno.
ne znam da li da malo smanjim i odmaram se, i vratim onih par kila viška preko dva kila stalnog viška, ili da nastavim da tako neobavezno trčkaram i održavam ovaj minimum "forme bez prâvih treninga"...

koji po redu


ove godine me je neka sila zalepila na 3h14.
na maratonu u bosanskom novom sam imao vrućinu i brda, na adi ciganliji gužvu šetača i dobar deo trke bez ikoga od trkača na vidiku, a juče kišu hladnoću i vetar.
da ne pominjem onih 20 najmrtvijih mrtvih okreta sa 3-4 koraka oko čunja pa zalet nazad.
hej, pa ovo i nije maraton!
ovo je bio trening 20 x 2.1 km sa pet sekundi pauze između deonica.

naravno sve to sam trčao iz nenormalne baze kilometara, ali pak nenormalno sporih.
baš juče jedan kolega reče kako je krenuo sa laganim pripremama za 2019, kaže ide šest minuta po kilometru.
a meni je 6 minuta i ispod već brži trening, navikao sam se da završim trčanje sa prosekom bližim 7 nego 6 minuta po km.
katkad ubacim kratka ubrzanja i to je sve.
tako da... nije onda ovih 3h14 ni tako loše.

što se tiče naslova, upravo mi je za doručkom proletela kroz glavu misao kako mi je nakon Dužine u crikvenici (zagrevanje 3km + pola maratona 21km + brdsko rastrčavanje 17km) ovo praktično prvi Maraton ove jeseni tj drugog dela sezone, i pritom sam očigledno skroz zaboravio da sam pre 27 dana trčao maraton na adi ciganliji.
moram početi kao onaj tip u filmu MEMENTO, da tetoviram treninge i trke po rukama, da bih se svega setio kad se probudim.

petak, 7. prosinca 2018.

maraton

tako je dakle ispalo da mi je u najavi još jedan maraton.
crikvenicom sam na kraju ispao zadovoljan, jer sam ga fino istrčao do pola a ne (kao sve maratone na kojima sam morao da odustanem) do uobičajenih 30-40km.
pa ga tako ne računam ni kao maraton ni kao neistrčan maraton ni kao n-e-š-t-o nego ga prosto nije ni bilo.
kao neki duh koji se skinuo do pola, da ne kažem topless, a ni ta polovina nije bila za pohvalu.
jako čudna trka, utisci su mi se raspršili umesto da se slegnu pa ih ne mogu ni rekapitulirati.
nakon toga sam dosta trčao i sve 10% jače od onog na šta sam navikao, a navikao sam da idem sa 55% pa je deset posto na to dakle 60.5 jel tako.
terao sam tako sve do četvrtka koji je ustvari bio sreda, pa sam dva dana odmarao tj proveo ih uglavnom na bicikli lagano se vozajući i završavajući neke da kažem zadatke.
danas sam za ručak pojeo malo više jer je sutra KAO maraton pa sam onda osetio potrebu da se malo prokoprcam pa sam otrčao tu u školsko dvorište i iz nekoliko puta nakupio kilometar brzog trčanja, ako se nisam preračunao u beskrajnom sabiranju kratkih ubrzanja od 70m.
sutra se ionako ne radi ni o dužini od 42km ni o stazi od deset krugova tojest 20 pravaca tamo-vamo, sutra se samo radi o tom strpljenju da si tri i po sata na kišurini i da se tako pametno obučeš da ti ne bude hladno to jest da ti ne smeta tamo gde mora biti mokro, i to je sve.

četvrtak, 6. prosinca 2018.

lagano

Plan je bio da napokon odmorim ove nogice pa sam dan započeo jednosatnim tangom sa usisivačem. Posle toga sam uzeo predah dok se led skroz ne otkravi, da bih u najtoplijem delu dana očistio oluk od lišća. Nije prijatno zaigrati taj drugi tango na 8m iznad zemlje. Da izmenim čuveni naslov: "Ovca na zaleđenom limenom krovu". Horoskop na stranu, među-izlet je prošao a kad sam se vratio kući krov je bio jednako leden. +5 i nije baš neko leto, naročito u hladu. Da mi višak energije ne bi prešao u guzicu seo sam na biciklu i odzujao na jedan kružić od sat vremena koji je sa usputnim zastajanjima izašao na sat i po, no taman sam se vratio sa prvim zracima mraka. Oluk može da čeka, oni su strpljivi, zbog podznaka. Sutra je onaj dan kad ponešto možda i može a možda i ne mora. Prema osećaju. Sada mi noge nešto bride kao da sam imao neki neobičan trening, ili kao da sam se najeo slatkiša kad im vreme nije pa pokušavaju da mi šapnu "mogao bi na pola sata trčkaranja ha?". Ako mi tako dune sutra ću uraditi par ubrzanjaca onako tehnike i lepote radi, a ako ne - ništa. Prema osećaju. Da ne kažem inspiraciji. Ako postoji razlika.

srijeda, 5. prosinca 2018.

trauma


svo vreme mislim da je danas četvrtak (a sreda je) i na kraju sam joj (sredi) promenio ime u četvrtak. lakše mi je da mislim da je trka u nedelju, da su sutra i prekosutra petak i subota. boli me dupe. svako ima prava na svoj mali svet. a tako ću nakon trke u nedelju (što će ustvari biti subota po zvaničnom kalendaru) doći još jedna nedelja! o kako malo čoveku treba da bude srećan, pevao je Neša Galija kojeg nikako ne treba mešati sa čuvenim piscem Nešom Selimovićem.

ukratko, trauma je nastala tako što sam na trčanje krenuo sa telefonom napunjenim na 29%, onda sam nešto usput pokušao da završim po gradu pa sam usput malo i pozivao (kao u čuvenom filmu "sekretarica/tajnica na trčanju") i kada sam stigao do najviše tačke siguran sam da je baterija pokazala 15% i pomislio sam e super povratak je nizbrdo i puno kraći a neću ni s kim razgovarati jelte. tu sam zastao, malo se istegao, opalio fotku kultnih Stepenica, i kad sam krenuo nazad video sam bateriju na 9%.

gulp, progutao knedlu, nakon par koraka proverim da li sam upalio Stravu i vidim 8%, javim se vojnicima koji čuvaju prilaz strelištu i vidim da sam na 6%, nakon deset koraka 5%, na raskrsnici 400m od početka drugog dela trčanja sam bio na 4%, razmišljao sam kada da zaustavim Stravu i strčim onako bez merenja pa dopišem kući neizmereno.

tu sam odlučio da ću čekati 1% a to će biti svakog časa. no ipak ću čekati. sa 3% je očas posla došlo na 2% i tu sam premestio telefon u levu ruku da ga možda malo bolje zagrlim, i pritisnuo ga na grudi kao kad ti se curici smrznu šake pa ih zalepiš što bliže srcu. pa desnom pa levom ali avaj curicina ručica je jednako hladna. ali barem stoji na dva posto.

proveravao sam na svakih dvadesetak koraka i počeo da se nadam... 2%... 2%... da vidiš kad izdrži do sledeće raskrsnice, kilometar niže?? nakon nje sam čak opalio i jednu fotku grada i dugačkih redova bandera koje osvetljavaju ulice. ekran mi je bio zatamnjen na mrtvo tamno i sve osim gps-a naravno isključeno. samo mi fali da me neko pozove i da od jednog zvona baterija vrisne help 1% upomoć nulaaaaaa r.i.p.

i ništa. dva posto pa dva posto. zamrzo se. pred kraj čak više nisam ni žurio. da sam trebao da trčim do šapca bio bih ubeđen da će sve ostati kako jeste, status kva-kva. očigledno je da se sa ovih 2% neće maknuti ni za šta na svetu. kad sam još jednom svratio da obavim isti onaj posao u gradu ipak sam zaustavio stravu i sačuvao tih celih 13km agonije.

kad sam nakon (OPET) neobavljenog posla krenuo kući, opet sam upalio stravu i naravno snimio taj nepun kilometar na istih zamrznutih 2%. kući sam ipak uzeo powerbank pa tako sa kablom koji štrči kao pupčana vrpca opet otrčao do grada i napokon završio planirani poslić ("izvinte što sam vako obučen znate vraćam se strčanja") pa se opet vratio kući s tim što sam kapiju otključao sa telefonom na 7% a bogme usput sam i ekran pojačao da šljašti. muke modernog čoveka.

utorak, 4. prosinca 2018.

povratak iz kome

Stavio sam prvi naslov koji mi je pao na pamet mada sam danas upao u komu a ne izašao iz dotične. Naime juče sam veče nakon maratona (jer sam u nedelju pretrčao 40km sa 300m uspona) imao neobjašnjiv napad brzine pa sam omlatio par kilometara dosta bržih od očekivanja, malo se istezao i razgibavao, opalio još par kilometara, opet se istezao i uživao u postignuću, planirao neke blogove i pokušavao sve da zapamtim ovom glavom koja je već odavno postala pretesna za moja očekivanja, i na kraju dotrčao još par km do kuće.

Umor očekivan juče je stigao danas pa sam jutarnjih 11km na obližnje brdo i nazad prešao onim brzinama kojima trčim celo leto (čitaj 6'20'' po kilometru) a predveče sam na to dodao još 9km eto da bih zaokružio na 20, da ne kažem po romski "dve banke". Ovo večernje je ispalo prosek najokrugliji mogući 6 min/km, iliti u prevodu na jezik formule jedan 10 km/h.

Pošto je padala uporna kiša nisam poneo telefon koji mi je iako nepromočljiv puno teže vaditi i proveravati nego sam uzeo gps satić koji je puno jednostavniji, samo ga pipneš i već je dovoljno da se informišeš o pređenoj udaljenosti i pogrešnom pulsu obzirom da je od početka do kraja pokazivao 175 dok sam ja trčao oko nekih 120, uvr glave 130 na uzbrdicama. Tri kruga u gradskom parku u nekom odmornom danu znače kvalitetne deonice na usponu a danas sam se jedva popeo od ukočenosti u butinama.

Sad ono glavno. Obzirom da sam odustao od Reciklažnog maratona u korist Crikvenice, gde sam pak umesto Maratona ceo dan trčao dosta lakše, došlo je vreme da se pozabavim ozbiljnim procenama da li mi se trči još jedan maraton ove godine. Pa je pomenuti Reciklažni ponovo došao u razmatranje. I TEK SADA EVO UŽIVO (kod mene sve mora uživo) SAZNAJEM DA JE TRKA U SUBOTUUUUUU.

Što naravno ne menja ama baš ništa! Ali zadržavam ustavno pravo da se pravim šokiran svojom neobaveštenošću. Čak sam prekjuče pozivao kolege iz hrvatske da dođu, desetka iz neozbiljnosti. Znači mučenje se smanjuje za jedan dan, zadnji trening bi trebao da bude u sredu. SUTRA? E sada sam već više nego šokiran. Mislio sam da ću imati još jedan dan da otkilavim sličnih ~10+10 kao danas, pa još jedan dan da pokušam povratak iz kome (eto naslova! vidiš ti to, kako se krug uvek zatvori...) i tek onda ona famozna dva dana polu-odmora. Ali mućak. Dakle sve je spalo na sutra. Hmm. Pa četvrtak odmor, pa petak nešto malo bicikle ako ostane prognoza da je petak najtopliji dan do vikenda. Hmmm.

ponedjeljak, 3. prosinca 2018.

criKvenkapa

To je kad u Crikvenici izgubiš kapu.
A ja sam na asfaltu pronašao rukavice od 20€
dakle zaradio sam trčanjem evro po kilometru.
Evo baterija na malom laptopičiću je došla na 1%.
Kao i uvek, jer ga nikada ne dopunim
dok mi ne zatreba a onda je naravno kasno.
Umesto u autopunjač, onaj usb na mestu upaljača,
utaknuo sam ga u mali kockasti putni charger
koji mi je poklonila kuma, direktno iz nagradnog paketa
za mesto u kategoriji.
Zaključak je da treba birati kumu koja je neki faktor u kategoriji.
Dobio sam i majicu ali medalju ne, nju je trebalo zaraditi.
Pa da nastavim na tu temu.
U petak sam odmarao tj putovao, a u subotu već oko podne
stigao i do Crikvenice pa otišao na đoging.
đoganje me je odvelo na brdo najbliže gradu,
imao sam valjda 4km gore i 4km nazad,
pa sam još na rivi uradio par ubrzanja.
Na maratonu su me zatezale lože još od prvog metra
ali ne od ubrzanja, siguran sam.
Jer to nisu bili nikakvi sprintevi, više tzv strides.
Strajdsi, kako bi rekli po moderno.
Kao što kažu rajdersi i ranersi pa onda jednina ispadne množina,
mi smo ranersi a ja sam raners.
Zanimljivo.

Evo baterija je došla na 2% da javim uživo.
Koliko god uživo bilo oflajn tipkanje u krilu
koje će sjest na internet tek večeras.
Jer da imam internet sad bih pozvao Jovičiča
da skokne do Marsonije pa da odemo zajedno na trčanje.
Eto bar neke prednosti i od toga što nemam uvek internet.
Neću čoveku prekidati ručak.
Elem nakon tih strajdsa sam opet imao onaj defaultni
večernji sukob sa bližom okolinom pa sam otišao
na još jedan bespotreban đoging no deo sam se
vratio peške jer sam u međuvremenu izgubio
čak i tu volju za trčanjem pa tako ipak nisam preterao sa aerobikom.
Spavanje je bilo pristojno, za doručak ništa nenormalno,
zagrevanje kratko ali dovoljno, start lagan i oprezan.
Sa zadovoljstvom sam video da mi ode 30 ljudi
što je nakon par km spalo na 20 i to je bilo to,
do kraja maratona će se i to prepoloviti ili barem...
Prođoh i neku trekerku koja je sa sve rancem i svojih 80kg
ponosno pozirala u prvom redu na startnoj liniji.
To smo u klubu zvali Udavača.
Nekada su babe govorile devojkama
nemoj da pleteš u kući nego izađi u dvorište
pa kad nailaze oficiri da vide koliko si lepa i vredna,
brže ćeš se udati.
A danas baba kaže kupi šarene dokolenice i ranac
sa pet litara vode nakači na leđa kad je cestovna trka
sa okrepama na svakih 2-3km,
obavezno sunčane naočare ako je najavljena kiša
i stani u prvi red da misle oficiri da si favorit.
Žene vole oficire reče stara narodna od onih turbo.

Evo baterija stigla na 3% baš da vidimo dokle će se mali Asus puniti
a kada će se izjednačiti sa powerbankom i proglasiti nerešeno.
I tako sam otrčao prvi krak od 8km i bio tako-tako,
na drugom kraku od 5km sam već počinjao da budem
umereno neraspoložen, a na trećem kraku preko
onog brdašceta koji je takođe 8km,
e tu sam postao skroz neraspoložen.
S jedne strane, nisu me ništa više zatezale lože nego na početku,
ali mi se nakupilo 90 minuta nervoze što me jelte zatežu lože.
Što je dovoljno da popizdiš.
Pa da li će nastaviti da se zatežu, smeta mi vetar
i dupe mi se ohladilo jer sam ispod trofrtaljki uzeo obične kupaće
a ne one bokserice od mikrofibera pa je i to počelo da me nervira.
Zašto sam se na istih +10 obukao isto kao pre 7 dana na trci od pola sata?
Ipak se treba za maraton malo bolje zaštititi,
zbog trajanja i svih tih silnih gore-dole pojačaj-popusti-stisni-odmori.
Sve te sitnice, uključujući i onu da sam ladno zaboravio
da pojedem nešto sitno pred trku ili da stavim u džep,
kad se saberu dovedu do toga da su mi se puno ranije
dizale ruke od tog posla nego što sam se osećao
izazvan na dvoboj od strane te magične dužine od 42km.
Preko svega sam još i ostao sâm jer sam na povratku
od 17 ka 21km prošao svu trojicu koje sam imao na vidiku
i znao sam da ću, nakon što se razdvojimo od smarača-šetača
iz trke na 5km, skroz do Selca trčati usamljen kao na treningu.

Evo baterije na 4%,
dakle kuma mi se već isplatila kao emotivna investicija.
Taj 22. kilometar je bila dakle prelomna tačka
kada si morao biti pun elana i volje, snage za rasipanje,
uključiti motivaciju i strpljivo gaziti sledeća 3km ka okretu,
dok ne počnu da nailaze iz suprotnog smera svi koji su zanimljivi u generalnom.
Kad vidim njih kako jadno izgledaju to mi uvek udvostruči snagu,
a kad oni ugledaju mene kako naizgled nezainteresovano
trčkaram ili se smeškam, to im verovatno baš i ne prija naročito.
Još ako budem dovoljno bezobrazan da počnem da dovikujem
"još par kilometara pa spuštam ručnu!" to je tek vrhunac antimotivacije.
Ali nije mi se dalo.
Lakše mi je bilo da stanem, presvučem se,
pojedem sve ono što sam jutros zaboravio, i odem na još jedno izlet-trčanje.
Izbio sam na neki put koji po vrhu brda spaja Bribir i Hreljin
(ako niste ondašnji urođenici nemojte džabe guglati),
vratio se polukružno pa svratio na neku razvalinu i vidikovac iznad,
da bi mi na kraju dana ispalo sveukupno 40km.
S tom razlikom da sam radio ono što mi se radilo i ništa na silu.
Eto.

petak, 30. studenoga 2018.

crkveni miš

crkveni miš. to je onaj miš koji trči maraton po crkvenici. ja i moj miš trčimo maraton. suunto miš. kao iz onih starih priča, nas dvojica smo crkveni miš i papudžijski mačor. imaš papudžiju koji pravi papuče, imaš kazandžiju, čamdžiju, hadžiju, i šerbedžiju. ovaj poslednji kuha šerbe(t), to je ono kad spališ šećer pa preliješ mlekom da manje smrdi. ovakav tok misli se zove buvino kolo. ako niste znali, a niste. tako se dogodilo da će buva večeras prespavati na pola puta kao i uvek, pa sutra ujutro produžiti do crkvenice. jesu prijave odavno zatvorene ali buva je buva, fata je fata, a mačor je crkveni miš. dvaput. ne sećam se koliko sam išao maraton tih pomenutih dvaput u crkvenoj nici ali mi kao neki sufler u glavi šapuće 3h08 i 3h14. nemam pojma evo priznajem. što bi altimetrijskom progresijom moglo napredovati do 3h20 pih fuj. ne znam otkud tako naprasno ja u autu pa još spram crkvenice ali eto. nagoveštavao sam mogućnost u nekom bunilu, što jes jes. svakakav šit hepnz pa i maratoni. valjda sam sve upakovao. patike su tu a ostalo možeš i kupiti, nije loše ni kad si zaboravan. evo zelene table zagreb 82 a mala tabla kaže 122 dakle još toliko km od slovenačke granice a pazi sad - ti brojevi se poklapaju sa čardakom u samoboru. i čim pređem granicu i vidim zeleni kvadratić 303 ja u sebi moram da uskliknem JOŠ TRISTATRI KAEMA DO JASTUKA. ovo "kaema" je engleski od km jelte pa propušteno kroz neki od padeža koji englezi nemaju. lako je njima do trojke iz maternjeg. eto. pa ništa, javiću se sutra s mora.

četvrtak, 29. studenoga 2018.

dvojac

... bez kormilara (to sam ja, heh?)
ili možda ne
jutarnje trčanje je dočekalo podne
no dobro, otoplilo je fino
a pojeo sam i jedno kinder nešto od bele čokolade hrskavo
na sredini između nezdrave hrane i otrova, ali ajd
napokon sam sebi delovao not-that-umoran
nakon tri dana osećaja više-mrtav-no-umoran to je bio pomak za ginisa
popeo se iznad grada, napravio pedalj visokog sneška, i strčao nazad
to je bilo 11km

popodne ili predveče (to je zimi isto) još 10km
s tim da je mobitel nešto zezao pa mi je strava skraćivala krugove
pogle ovog fašizma, i to baš na dan republike!!!


malo kraći krug pa još kraći pa još kraći i kad sam uzeo da proverim da li će mi 4 kruga od 1260m izaći na 5km ili slučajno MALO kraće, vidim da ispadoše jedva 4km (???)
tek kada sam opet uključio prenos podataka nacrtao mi je 4-ti krug kako valja i kuda sam zaista prošao a ne prečicom po drveću kao veverica.
kasnije sam video da u postavkama gospodin android traži wifi i mobilne mreže za preciznije određivanje lokacije (otkud wifi u šumi?) pa sam tu postavku promenio na "samo gps".
svašta.

tako sam danas pretrčao 21km i iz sata u sat bio sve svežiji.
onda sam pogledao dokle je stiglo čeprkanje oko crikvenice.
1) na lepe oči sam uspeo da rezervišem hotel.
2) uz rezervaciju hotela imam popust na startninu.
ALI
1a) na stranici su kao kontakt dali privatni mobilni od gospođe sa recepcije pa smo je dobili kod kuće, no žena je rekla da će odmah ujutru poslati potvrdu rezervacije
2a) na šta mi ovi iz maratona kažu kako će mi tek onda poslati email sa potvrdom prijave na trku, i uputstvo za uplatu
dakle to bi bilo u petak u podne, nemam pojma, upravo kada sam planirao da krenem na put

i sad je njima jelte goruće da uplatim u petak a ne u subotu u podne kad tamo stignem!
a dok stignem u zagreb u petak već će proći 17h i banke će biti zatvorene
sad se ti objašnjavaj sa maturantkinjama više turističke
još ću na kraju stići u crikvenicu i imati hotel, ali ću trčati bez broja
ako to nije ljubav spram trčanja onda ne znam šta je!

srijeda, 28. studenoga 2018.

devetka

što se tiče onog bloga o trčanju od nekada 7, sada 8, ili možda 9km, malo sam se preceniJo jer mi je sinoćnje trčanje ipak izašlo na (samo) 8.2km, dakle ni blizu blue steel 44 duge devetke.
naravno da sam jutros kao pravi manijak napravio isti krug u milimetar i izmerio ga.
obzirom da sam u dva navrata prešao po 8.2 upisao sam zvaničnih 8, a večeras sam sračunato zakinuo i pretrčao 8.7 da bih u svesku upisao 9.
lepo je kad imaš ušteđevine pa možeš da je iskoristiš kao džokera.

a danas sam u žaru pisanja zaboravio ono glavno zbog čega sam sve i započeo!
naime pre samo 3 dana sam na adi ciganliji trčao trku od 7.65km i sa zvaničnim vremenom od 30'30'' napravio prosek 3'59'' što verovatno opet odgovara proseku od istih onih celogodišnjih 4'04'' na ceneru.
jeste da sam zadnji kilometar finiširao kao lud ali to samo potvrđuje pretpostavku da sam do tog zadnjeg kilometra držao nešto slabiji prosek od ukupnog.

eto to su bila dva dodatka umetka podatka koja sam nepravedno izostavio.
tako sam nakon nedeljne trke ove nedelje pretrčao SAMO 6 (pon) + 8 (uto) + 8 + 9 (sre) i šta ću sutra evo da me ubijete nemam pojma.
pretpostavljam da ću biti napokon odmoran, a koliko će biti razumno išta zapinjati, ko to može znati, samo neki stoper ljut što me (srednjim) prstom prati.
počeo sam da razmišljam o crikvenici.
ipak je sutra tek četvrtak, a tri dana su čak i prerano da se odlučiš za maraton i napraviš tromesečni plan.

desetka

ima neko pivo desetka koje je vazda u interšparu na akcijama po 3.99 kuna pa po njemu nazvah ovaj blog umesto da sam napisao "cener" kao gospodin čovek
te daruvarske desetke sam doneo pun gepek i izdelio po gradu da narod proba rvacko pivo a obzirom na kakve su splačine naviknuti ovde u srbiji niko nije imao primedbi glede ukusa, naprotiv

nego, da mi nije ovih beleški ničega se ne bih setio.
ali ne znam ni zašto bih morao da se sećam.
kad svakog vikenda odeš na neku trku, trebalo bi biti malo poremećen pa da sve te brojke zadržiš u malom prstu.
najbolje mi je ovo kad udarajući Backspace zakačim taster Insert i onda nastavim da tipkam neđe u sredini ekrana a zdesna mi rep rečenice nestaje i uvlači se u ta nova slova.
onda buljim u tu magiju par sekundi dok ne shvatim šta se događa...

elem nakon dva preloma klavikule sportski mi se život utoliko promenio jer su mi se ustalili neki orijentiri u kalendaru.

nakon I preloma početkom februara 2017, otišao sam krajem marta nakon 7 tjedana na prvu trku i sa još ukočenim ramenom nekako preživeo tzv Frtalj trku na NS polumaratonu

nakon II preloma sredinom septembra 2017 sam opet krajem oktobra na NS maratonu trčao Frtalj i naravno opet bez broja padobranski jer ko je lud da ozbiljno pristupi trci sa sveže polomljenim kostima, a i povoljnije je kad ne platiš jelte

e tako sam se navukao na te Frtalje no ove godine nisam ništa lomio, još uvek, pa mi se tako pre prvog prolećnog Frtalja ubacila Holjevka
odatle počinje ova tužna priča

holjevka je bila delimično po snegu i ladnoći, cilj na bundeku kuda nije prošla grtalica, i iskreno sam bio veoma razočaran tim rezultatom 41'08'' a mislim da je staza bila nešto duža ali ne znam koliko tako da ne znam efektivni prosek

posle toga sam NS frtalj otrčao po 4'10'' a objašnjenje zašto nisam bio brži leži u podatku da sam nakon polumaratona u kruševcu vikend ranije, od ponedeljka do petka dakle bez odmora trčao 5 dana po 15km ujutru 15km uveče kao neki lični izazov.
očigledno jedna subota nije bila dovoljna da se od svega toga odmorim za cenera, šmrc.

sledeća desetka je bio Bečej gde sam takođe nešto jedva trčao i klecao i jecao i završio sa 4'06'' prosekom što je obrni okreni ipak bio sizons best pa mu nije red gledati u zube.

onda sam ovde u Valjevu napravio isti prosek 4'06'' na stazi zamišljenoj kao frtalj a realno 10.200m no dao bog imamo digitrone pa se prosek uvek može izračunati.
i tu je bilo par oštrih uspončića a to je ujedno bio vikend nakon plitvica koje su bile vikend nakon maratona u bosanskom novom koji sam pobedio i tako se uvek nađe neki izgovor za sporost.

posle valjeva je negde usred žarkog leta došlo standardno vruće Brčko gde na takođe malo dužoj stazi umalo crknuh i odustah no uložio sam 120% volje i nekako se dovukao do cilja sa bogme lepim pozitivnim splitom zahvaljujući vetru koji nas je do pola odgurao kao balone pa nam onda nije dao da se vratimo u grad.
tu sam pak napravio 4'03'' prosek i opet popravio sizons best u proseku ali pojeo govno štos tiče ambicija da ću spustiti cenera ispod 4 banke.

nakon brčkog je prošlo dosta letnjih vikenda do Ugljevika gde sam planirao opasan negativni split no nakon zadnjeg okreta me je oko 7.6km uhvatio grč u stomaku i morao sam da stanem a kad sam već stao onda sam i odustao.
dotle sam imao prosek 4'03'' ali da budem pošten ne bih do cilja mogao nešto naročito brže od 4'/km tako da bih završio eventualno sa 4'02'', da je sve prošlo po planu.
nekako su zajebane te predvečernje trke, i zbog ishrane i što pola dana provedem u putu i zbog najveće popodnevne vrućine i vlage, nemam pojma, nikad mi nisu prijale.

nakon ugljevika sam još otrčao pre možda mesec dana onih novobeogradskih 10 sa utrčavanjem u lajt šou velike Arene pa sam eto i tu napravio prosek 4'04'' uprkos tome što sam uveliko bio prestao da "treniram" i praktično celu drugu polovinu godine proveo u leru kaskajući i brbljajući sa drugaricom između 6 i 7 minuta po kilometru
ionako svi kažu da na svakih nekoliko godina treba jednu žrtvovati i usporiti, predahnuti, odmoriti se, pa se eto nakon 25 godina mahnitog treniranja i to dogodilo

doduše svakog vikenda sam otrčao po polumaraton ili nešto drugo tako da je i ta pauza bila onako selektivna, što bi rekao bog šest dana se zajebavaj a sedmog se razvali na trci.
sve ovo sam napisao zbog mogućnosti da za vikend odemo u osijek, a kao što rekoh nije ni važno da li će staza biti izmerena na 9800 ili 10100 jer je prosek uvek lako izračunati i pratiti te sitne napretkiće i unazađenjca.

utorak, 27. studenoga 2018.

8 ili 9

Mislim da sam pretrčao 8km. Do izlaska na gornju severnu periferiju imam 3.7 km, pa do stadiona još 2.1 to je 5.8, i do kuće prečicom 1.3 ali od pre par godina ne može prečicom zbog ograde između 2+2 trake pa zaobiđem barem 500m. I to je skupa oko 7.5 ali sam dodao još barem kilometar da bih u marketu Maxi kupio sim karticu za 200 dinara (12kn) da bih je ubacio u stari lenovo telefon i pokušao da taštu naučim na hohoho... viber! U marketu sam naleteo na ponudu na kasi, pola litra ekstraverđine maslinovog ulja za 270 din (17kn) pa sam uzeo dve flašice. Ne želim da zamišljam na šta sam ličio dok sam pretrčao tih par ulica do kuće, onako u šuškavcu i ispod kačketa, dok sam u dve ruke nosio dve flaše. Verovatno kao teži alhos koji je negde nešto ukrao i beži u sklonište. Upisaću 9km ipak. Ili ću sutra pretrčati isti kružić i izmeriti. Zašto ručno ucrtavati rutu u nekoj aplikaciji ako se može nacrtati nogama.

vikend

nije se ni prethodni vikend propisno završio a ja već buncam o sledećem.
"do kraja prijava je ostalo 3 dana, 7 sati, 38 minuta"...
mislim na osijek.
ima neka trka na 5-10km.
juče sam malo guglao i iščitao ko je ana rukavina, i sve oko nje. 
a trka počinje u 14h, puno bolje obzirom da je najavljeno samo oko nule kao maksimalna, i lep minus ujutru.
dok sam sve isplanirao to jest izmaštao, a to je kod mene kao što znate veoma slično, setio sam se kako mi je bilo lepo u poreču i koliko sam više pretrčao zahvaljujući lepom vremenu.
bukvalno mi dođe da umesto dileme osijek ili novi sad (za koji su već uzeli pare i zatvorili prijave, mašala) opet odem do mora.
da put za crnu goru ne vodi preko zlatibora zlatara i bjelasice zapucao bih u petak do budve ili bara, pa se vratio u ponedeljak ili utorak.
ovako ništa od mora.
možda da pogledam neke vikendice na potezu bale-rovinj hmm?
mislim da ću svakako tamo provesti penziju, no ne čeka mi se toliko baš, u ovom smogu.
jutros sam otišao na pešačenje i vratio se tek nakon 4 sata, 16 kilometara, i dva napisana romančića onako u hodu, za ličnu upotrebu.
iznad 400m nadmorske je magla iliti niska oblačnost, dakle 200-tinjak metara iznad grada koji je na 180m a.s.l.
nakon još malo odmora se spremam na kratko trčanje, tek da u dnevnik ne upišem ništicu.

ponedjeljak, 26. studenoga 2018.

samsung

eto trčao sam i sa ciglom u ruci, moralo se dogoditi kad-tad.
nakon lošeg iskustva sa onim fancy huavejom težine kreditne kartice iz čega sam trebao shvatiti da ni u glavi nema previše mozga, večeras sam poneo novu mašinu tipa audi q7 sa namerom da iskušavam sudbinu onako bez torbice džepa i rukavica.
rekoh ako se ovako umoran spotaknem na nešto ne bih znao da li da se dočekam na 3-4 sata svež mobitel ili da poturim laktove pa pomoz bog.
trening na stravi je odlično snimio, i zaslužio status počasnog stanara na ovoj adresi.
sada mogu mirno da nosim na trčanje onaj drugi malo manji, spokojan što imam valjan rezervni.
nešto me čačka da vidim kakvi su ti misteriozni xiaomi modeli jer svi ih nahvale u testovima i napričaju kako su duplo bolji od cene odnosno ravni duplo skupljima no plašim se da se opet ne zajebem eksperimentišući.
prođe ti silno vreme u podešavanjima i prilagođavanjima pa kad ti trud ode u prazno osećaš se kao debil.
tako sam se prešao i sa onom gopro kamericom.
dok je napuniš pa namestiš na glavu guvernalu gdegod pa dok to pohvataš telefonom u aplikaciji upali upari podesi parametre trt mrt pa dok se vratiš sve pregledaš iskrojiš filmiće pogledaš slike amaaaaannnnn pa mogao si na pet trčanja otići i sa svakog doneti po par slikica mobilnim.
eno je stoji i čeka nešto a ni sama ne zna šta.
izvadiću iz nje karticu od 32GB i staviti u telefon, jer njoj ionako treba 64GB ali mi još nije natrčala neka dobra na sniženju.
nekad se život sastojao od premeštanja kukuruza ovde onde da ga ne pojedu miševi a danas premeštaš micro sd kartice ovde onde a kukuruz je nečujno ušao u sve živote jer je jeftiniji od ječma pa mu je udeo u pivu sve veći samo što to narod ne zna.
bitno je da stomačine rastu dinamikom sd kartice pa smo uspeli u životu.

nedjelja, 25. studenoga 2018.

bum

bum može da se odnosi na moju trku ili na ono posle trke, svejedno.
još jedna loše prospavana noć i definitivno nisam bio ni za šta.
sve se nekako otezalo kao i uvek kada si umoran i dok trepneš negde prođe deset minuta.
opet prekratko zagrevanje, a ionako nisam mogao ni toliko.
ni potrčati ni ubrzati, ništa.
ne znam zašto opet uzeh telefon, valjda da ga isprobavam.
novi huaveji onaj pominjani i dečko koji obećava.
zagrevanje je lepo snimio na Stravu osim jedne falinke koja se stalno ponavlja a to je da prvih pola minuta ne registruje kadencu, nekako mu akcelerometar nije odmah povezan sa uređajem, i onda grune prosečna kadenca na 420 koraka u minuti i nakon toga počne da se smiruje pa se u narednih par minuta vrati na uobičajenih 170 kada sam raspoložen kao mrtav konj.
kada je spiker odbrojao 7 6 5 ja sam opet stisnuo start i stavio ga u torbicu oko pojasa.
da odmah završim ovu priču, pre nego pređem na trku.
kada sam ušao u cilj tek nakon pola minuta sam se setio da treba da završim snimanje pa sam ga izvadio da bih treći put u tri dana video ono obaveštenje kako je Strava preživela fatalnu grešku ali je uspela da se oporavi.
mućak, ništa od fajla, nula ništica nada zero.
malo sam ga zagledao kao da se opraštam od starog prijatelja na samrti, spustio ga uz ivičnjak i nagazio petom.
baterija se malo pušila ali se nakon još par okreta poput prženja palačinke do kraja rastočio do najmanjih delića, s tim da sam zihernadlom "obio" onu fijoku i izvadio sim karticu.
kupljen na crni petak sahranjen na crnu nedelju.
huaveji je definitivno samo za seljobere, zbogom i bajbaj.
ipak ću sutra uzeti još jednog samsunga.
elem, trka.
startovao sam iz trećeg reda i nakon deset koraka već bio u 20-om redu.
možda mi je to i godilo, dok su se drugi probijali napred ja sam dovršio zagrevanje a i tako mi je prvi kilometar bio samo manje sporiji od 4'.
dotle sam već prestizao neke zapuhtale debeloguze klince a i premršave klinke.
konkurencija je bila dobrih 100m ispred pa sam se pomirio sa činjenicom da ovo nije moj dan.
no preživeću, svakako.
bez pulsa bez pejsa bez ičega, oslonjen samo na svoj osećaj, nije mi delovalo da mi išta fali, više sam imao dojam da sam se oslobodio suvišnih tereta, kako na zapešću tako i u glavi.
ko bi sad još mislio da li je kadenca 188 visoka ili je 178 niska, da li je puls 151 previsok obzirom da sam umoran pa treba dodati +6 ili je prenizak jer je trka kratka pa treba uračunati -5% blablabla.
zanimljivo je da sam 2/3 trke pretrčao na prednjem delu stopala, samo sam povremeno spuštao pete.
sve do iza polovine (od 7.7km) sam držao isti razmak od jedine grupice koju sam imao na vidiku, no nakon toga su se osuli pa mi u rikverc prišli jedan po jedan i svi odreda prošli iza.
jedan mi se zakačio na pete i odvukao sam ga do samog cilja.
najveći problem je što nemam naviku na intenzitet, snagu, i brzinu.
nekako mi se čini da sam pola trke išao ne u četvrtoj nego u nekoj 3.8 brzini, pa sam od pola ubacio u četvrtu, pa sam svaki sledeći kilometar šaltao u 4.2, 4.4, 4.6, i tako sam završio u 4.7-moj recimo.
ništa peta.
ne umem, odvikao se.
možda nam se isplatilo i što smo se sreli s našom Kumom u poreču, jer je sporija polovina dobila polovne svetlo plave pišuljske nike free a ja sam dobio beli takođe pišuljski kačket iliti šiltericu koju sam takođe nosio na trci pa mi se tako prenelo nešto od kuminog deenka.
udarilo u glavu jelte.
šta li bi bilo da juče nisam rmbačio ceo dan, nemam pojma.
odavno nisam bio tako umoran pre trke.
utehu sam našao u Lidlu koji je otvoren na manje od kilometar od izlaska sa ade ciganlije, fino je to smišljeno: pola sata provedeš u traženju parkinga, pola sata u kupovini, pola sata čekaš na kasi.
lidlov triatlon.
no hajde, dosta stvari je bilo po toliko smešnim cenama da se strpljenje sasvim isplatilo.

subota, 24. studenoga 2018.

zavaravanje

obzirom da više nisam imao izgovora, danas sam prionuo na zavarivanje.
aparat radi lepo, mada me je u dva navrata "presekao".
jednom su se upalile sve lampice i tako je stajalo pet minuta čak i nakon što sam ga isključio iz struje.
to je poput onoga kad zatvoriš kafanu a onaj jedan leži ispod stola i moli za samo još jedno poslednje najposlednjije piće.
drugi put se pak ugasio i nestale su sve lampice pa sam doneo drugi produžni pa ga uključio u drugi utikač i kad sam već razmišljao da odem po ispitivač da vidim ima li struje u kablovima, aparat se upalio.
nešto se odmarao, šta li.

druga stvar koja može da se primeni na sve je ta promena fokusa.
neko vreme počneš da skrećeš pažnju na neki drugi aspekt, recimo hteo sam da izgleda što lepše.
onda sam uzimao tanje elektrode pa sam njima nešto cickao mickao no kad sam uhvatio kapiju i iz sve snage je povukao, vidim lepo da na jednom mestu onako malo giba.
nešto tipa kao da si vezao tankom žičicom.
tu shvatim (pazi nobelovca) da tanak var mora biti manje čvrst od masivnog (naučnik rekoh, najvišeg ranga) pa sam ipak uzeo onu debelu elektrodetinu i preko toga prešao još jednom, za onako dobar čvrst kameni erekcioni ugođaj.

posle toga sam uzeo da menjam gume na autu.
pa sam shvatio da su mi majstori toliko zavrnuli šrafove da ću ih jedva odvrnuti.
naprskao wedea ali džabe, nije prošao kud treba.
iskrivio ručku od gedore, raspukao se po dužini original GMotors ključ.
odem kod vulkanizera da mi samo malo popuste šrafove pa su onom polugom za kamione od metar dužine odvrnuli po pola kruga da bih ja kući nastavio posao.
nakon svega sam poželeo da se malo provozam biciklom no samo sam seo i naslonio leđa na zatvorena vrata i u toplom predsoblju čačkao pola sata po novom telefonu da bih tako izgubio svaku želju za dodatnim aktivnostima.
tako sam umesto odmora juče i nadražaja danas, juče otrčkarao mrtvačkih 6km a danas sam prespavao.
okej, i razvalio leđa kolena i šake, pomalo vrat i oči.
već danima slabo spavam, sva sreća da sam u fazi trčanja bez pulsmetra (ionako ga nemam, na stranu što mi nije interesantan) pa sutra na trci neću videti te podzemne cifre.
biće mi zanimljivo samo dve nedelje nakon maratona i pet krugova otrčati samo jedan krug istom stazom (ada ciganlija, poznata i kao beogradski Jarun), nadam se da će biti to malo najavljene kišice pa neće biti puno šetača.
dok se jedan ne smoči, drugom ne svane.
a nadam se i da ću imati kakvo takvo društvo.

petak, 23. studenoga 2018.

nije ništa


pita suvozačica zašto idemo tako brzo, a ja rekoh - da mogu trista, išao bih trista.
nisam bio ni nervozan ni ljut niti me je držao ikakav adrenalin jer je trka prošla pre 4 dana, ama baš ništa.
čak sam bio neispavan i umoran i sav tako nikakav.
koliko god da idem, delovalo mi je kao da stojim u mestu.
šteta što na trčanju češće nemam tu mogućnost, da ubrzam duplo kad mi se učini sporo.
iz telefona je spojena na auto-radio išla neka mračnjikava melanholična muzika, rekao bi čovek da sam slušao eminu arapović u garaži i pesmu vozio je preko sto na sat.
iako sam na petrolu u samoboru video da je auto na pola rezervoara i dosuo za sto kuna, opet se na spačvi upalila lampica.
brate na toj spačvi se uvek upali lampica, koliko god kazaljka pokazala u samoboru.
opet, nema ništa slađe nego projuriti pored kojekakvih audija q7 koji se drže svojih 130 da ne bi uvećali potrošnju iako su auto platili toliko za koliko možeš kupiti 20-ak ovakvih polovnih kao što je meriva 2003.
tačno je rođena one godine kada sam ja odlučio da ozbiljnije trčim, a ne samo povremeno preko zime kada baš nikako ne može na biciklu.

nisam ni gume promenio ali detaljno sam proučio pravila i piše da nova letnja guma sa šarom 8mm i lanci u gepeku zadovoljavaju kriterijum "zimska oprema" a ionako je još uvek dvocifreno toplo oko podne, zima nije baš pokazala zube.
no promeniću gume čim stignem.
pominjanjem "stizanja" sam već načeo promenu teme jer sam danas nešto malo čeprkao oko fasade, završio još par sitnih poslića i pripremio sve za sutra kada me čeka završetak kapije pošto sam preuzeo aparat za zavarivanje iz servisa.
zavarivanje bi bilo divna igra kada bi nas bilo dvojica i da onom drugom prepustim sve što se radi pre i posle, sečenja odmeravanja brušenja i ostalo.
a ovako ti na sve to propratno otpadne 90% vremena i snage a na zavarivanje samo 10%.
šteta.

iznerviran time koliko je koštalo ovo putovanje na zimsku ligu u poreču sa sve benzinom apartmanima cestarinama i vinjetama (jer smo se vraćali kroz sloveniju), a bogme bilo je i usputnih troškova, negde upravo tokom tog putovanja i ovih 170+ na sat mi je dunula ideja da ću da kupim jedan huaveji.
isprobao sam i nokije i lenovo i lg i nekoliko samsunga i kada sam shvatio da je samsung ustvari najbolji a ajfon mi je nekako blago antipatičan, eto rekoh uzeću jedan taj čuveni huaveji čisto da ih uporedim.
i taman mi je natrčao crni petak i takva sniženja da nisam morao da štedim na ambicijama nego sam uzeo jedan onako sasvim solidan komadić.
najbolniji je prvi sat kada moraš da se rešiš svega što te ostavilo užasnutim tipa tastatura za koju ti treba neka pinceta da bi ubo slova i slično.
jednom kad eliminišeš sve autoispravke i predloge, vibracije i zvrčanja za svaki dodir, imbecilne obavesti koje prave dramu ni oko čega, beskrajna samoažuriranja kad mu se ćefne, e tek onda možemo da počnemo da se družimo.
naravno najveća tlaka je setiti se svih šifri za sve aplikacije i svuda se prijaviti, kuku.
uprkos planu da se odmaram morao sam da upalim stravu i otrčkaram 6km tu naokolo čisto da se dodatno zbližim sa spravicom.
na prvi dojam je najviše uticao taj neznanti milimetar manje debljine i osećaj koliko to bolje leži u ruci.
eh da, i kamera se škljoca palcem pa kažiprst nikada ne upada u kadar.
ali polako, sutra ću mu tražiti i mane.

četvrtak, 22. studenoga 2018.

optimizerija

evo jednog kratkog javljanja jer mi oči takođe javljaju da su na samrti a bogme i leđa a bogme i ostatak tela, osim onog najvažnijeg detalja koji će me očigledno nadživeti.

sinoć sam po drugi dan zaredom odustao od večernjeg trčanja s tim da sam u utorak odustao onako iz bezvoljnosti (jutarnjih 20.5km nisu dovoljno opravdanje) a u sredu sasvim opravdano jer sam bio istovremeno i telesno zasićen & zadovoljen sa 29km do Buja, a pride me je i neko uzmučio sa čitavih 700km daljine.
ne shvatam kad kažu "daleko od očiju daleko od srca", kako to deluje da samo ljubav ne može da premosti dugačak put a ostale anti-emocije prelete milion kilometara dok si reko keks pa krkkk nožem u isto to srce, ha???

no zato sam danas po principu treća sreća uspeo da odalamim dvicu.
jutros sam otvorio karte, ahaaa, do tamo je nekih 5-6km, i još toliko, pa polukrug nazad, i još toliko, dakle 4 puta po 4-5km to je nekih 20-25km, bombona!
e nije nego govbona!
do tamo jeste bilo 5-6km, tojest malo preko 6, a do drugog tamo nije bilo još 5-6 nego su krenule serpentine i dvocifreni nagib pa sam shvatio da taj drugi deo ima dobrih 7-8km.
zatim onaj polukrug ima još bar toliko, a na kraju sam umesto dela od 5-6km imao po svoj prilici 6+5km, ili nešto kraće ako skratim preko još jednog oštrog brda.

kad sam shvatio da umesto 20-25km imam u totalu ofrlje 35km sa ozbiljnom šansom da sam i to u procenjivanju radije skratio za par km nego da sam ga povećao, nije mi bilo druge nego da okrenem nazad. teško bih nakon ovoliko natrpanih kilometara u nekoliko dana, mogao bezbolno da otrčim dužinu od 3.5-4h na samo dva parčeta tosta i bez ikakvih tekućina usput. a nisam imao ni vremena, morao sam da se vratim u smeštaj tu negde za dva sata ili malo više.

tih 400m nadmorske sam se popeo bez ikakvih problema i zaista me ništa u nogama nije mučilo. nisam baš razvijao neke svetlosne brzine no bez dileme sam napredovao podešen tako da mogu i deset kilometara a ne samo nekoliko. ionako u okolini nema brda od 1300m pa sam znao da se uspon mora uskoro završiti. spust je bio veći problem jer mi se nije baš nešto rastočavalo iliti rastočinjalo, a od kočenja na mokrom asfaltu obilato posutom rizlom se na strminama svakako umoriš jednako kao i od svesnog jurišanja i rastakanja.

nakon toga standardno tuširanje užina lidl petrol autocesta a na ulasku u grad sam napravio malu deviazione što bi rekli talijani pa sam svratio da preuzmem aparat za varenje, ne bih li sutra odmah od jutra mogao da se igram. daš muškarcu neku zanimljivu alatku ili uređaj i od jutra do mraka će raditi misleći da se zabavlja, fino je to tehnologija rešila. mi se igramo i uživamo a oni prave uređaje i alate koji se kvare i pregorevaju brže od žene u klimaksu, pa ti samo kupuj igračke, izvolte. mislim da imam barem 3kg raznih elektroda u šteku tako da sam miran do vikenda. nisam pisao poseban blog o brusilicama i testerama, e to će tek biti zabavno.

nakon svega sam I-P-A-K otišao na trčkaranje iz prostog razloga što sam ceo dan toliko grickao čas ovo čas ono da me je doslovno šokiralo 68kg na vagi a tek sam se spremao da večeram, haha. tako da sam nakon jutarnjih 20km u magli dodao i večernjih 8km, malo tu po gradu. ako ću u nedelju na trku, naredna dva dana ne moram ni trčati!

srijeda, 21. studenoga 2018.

sreda posle pola utorka

sinoc sam se nesto silno iznervirao i oneraspolozio i na kraju su mi se od tog stresa i losih hormona toliko oduzele noge da sam jedva skupio snage za tusiranje. no zamor je bio ocigledno samo emotivne prirode a ne onaj fizicki od kojeg zaspis kao klada. celu noc sam zaspivao na minut pa bio budan pet minuta i tako sve negde do 4. onda sam uzeo da vidim sta ima novo (?) na fejsu pa mi se pojavio oglas za elektricne bicikle. e onda sam se zainteresovao koliko to ide koliko trosi koliko se dopunjava koliko je tesko sklopivo zgodno i na kraju sam zaspao u 5. vec tada sam znao da sam trebao da ustanem doruckujem i odem na trcanje. kad sam se probudio u 7 bolela su me ledja i uopste sam se osecao kao govno. bez obzira sam otisao na trcanje porec-novigrad-brtonigla-buje. cimerka je svo vreme vozila auto 10 po 10 km pa sam imao pokretnu okrepnu stanicu koju i nisam nesto bogzna zlorabio jer sam jedino uzimao po nekoliko gutljaja sumecih multivitamina dakle brez kalorija. ionako sam doruckovao kao da cu da trcim do postojne a ne samo do buja. izaslo je na 29km iako se karta dvoumila izmedju dve putanje od 33 i 34km. prosek je za pretezno penjucu stazu ipak ispao 10km/h a kilometri u kojima sam zastajao da slikam i u trku odgovaram na poruke podrske su izlazili za pola minuta sporiji. fakat je brze trcati diskonektovan. veceras sam opet propustio vecernji termin jer smo prekasno stigli u samobor no imao sam sat setnje po koperu sa kebabom u ruci, valjda se i to negde racuna. jos sutrasnje jutro i mini pripreme se zavrsavaju. nista ne pretim, samo kazem...

utorak, 20. studenoga 2018.

utorak pred sredu

trčanje kao terapija jel?
oke, i nešto pešačenja.
zbog sumnje da je podloga dobrim delom makadamska, na putovanje odnosno ligu sam poneo stariji par laganih asics hyper tri, i one ds trainer 22 koje sam zimus nosio u brtonigli, pa su već upoznale istarsku zemlju.
umesto cipela sam obuo brooks glycerin 13 a ispalo je da sam u njima pretrčao najviše.
ligu sam ipak trčao u ds trainer, a one hyper tri nisam ni izvadio iz auta jer je od juče popodne okrenulo na kišicu a te hyperice imaju šuplje đonove.
kako sam za trening sa Stanetom opet uzeo ds trainer onda sam ih nosio i jutros na polu-tempu polu-dužini do funtane.
poželeo sam da se podsetim silnih vožnji i trčanja na koja sam kretao od tete iz fuškulina, i jedva sam prepoznao kuda je nekada prolazio stari put, ispod svih onih silnih kružnih tokova.
burazeru, samo poreč ima više kružnih tokova od cele srbije.
a dobro, na običnoj raskrsnici bi usred letnjeg špica neko čekao satima da prođu kolone kampera pa bi se svaka raskrsnica pretvorila u mini plažu.
kad sam već pomenuo srbiju moram da dodam još jednu anegdotu.
naime prvi put sam prolazio porečkom obilaznicom koja je duplo duža od valjevske obilaznice i naravno je ravna i glatka i blabla, i naravno je čista. ono veče kada sam je celu pretrčao, spazio sam dve bačene flaše, tojest jedna je bila flašica od fante a drugo je bilo limenka od kvasa, sa natpisom KBAC dakle na ćirilici. iz čega se naučnom analizom može izvesti dokaz da srbija u sveukupnom zagađenju poreča učestvuje sa 50% u odnosu na ostatak evrope. uz uvek izvesnu mogućnost da je neki srbenda bacio i flašicu od fante.
nisam nikada stavljao na blog ovako brojke i detalje ali kada sam već negde morao da zapišem podatke da bih imao odakle da prekopiram u excel i svesku, ne moram brisati jer nemam šta da krijem.

subota
9h00 samobor 6.1km 45' G13
poreč š 5km
19:10 špadići 8.1km 53' G13

nedelja
š prijave 3.4km
zag 2.7km 17' T22
trka 7.0km 29' T22
rastrč 1.3km 11' T22
18:35 laguna 14.1km 1h25' G13

pon
8:40 višnjan 13.2km 1h28' G13
motovun š 2.3km
motoun 1.5km 10' G13
15:10 potpićan 14.0km 1h09' T22

uto
9:30 fuškulin funtana 20.5km 2h00' T22

ponedjeljak, 19. studenoga 2018.

dan posle

ovo mi je mozda hiljaditi put da pisem blog sa naslovom Dan Posle. cak sam Stanetu u jednom trenutku rekao da sam jos uvek malo umoran od trke jer ipak je tek utorak. onda smo shvatili da je tek ponedeljak. ubio me taj jet-lag od Poreča do potPićana. preko Višnjana jer sam jutros otrčao 15km uzbrdo.
sa sinoćnih 14 do Mugebe i večerašnjih 14 makadamom uz reku Raču ispade da sam (uz rastrčavanje u nedeljno podne) sveukupno posle Trke nakupio 45km u nekih 28 sati.
sutra ću se u nekom trenutku uhvatiti za glavu i početi da sabiram i minute kao i kilometre/po/patikama. najavili su suvo jutro a gosti stižu tek oko podne. smeši li mi se to Dužina, hm?

nedjelja, 18. studenoga 2018.

liga

liga ce ostati upamcena po tome sto na start nisam dosao autom nego peske. volim te trke kad sam kod kuce. mislim, kad platis apartman onda je to tvoja kuca. hm. iako su mi juce bila skroz nepotrebna DVA trcanja, nisam mogao da odolim. mozda sam sinoc o tome i pisao. kao da sam imao jos jedan potres mozga, toliko sam rastrojen. zagrevanje je naravno opet ispalo prekratko. trka je pocela na vreme. imali smo i cipove. uplatio sam celu ligu jer kosta samo malo vise od 2 pojedinacne trke, pa eto motiva da dodjem opet. sve do proleca su mi startnine besplatne, uohhoo. na onom okretu oblika slova P sam prebrojao da sam otprilike 40-ti a u cilj sam usao zajedno sa jos jednim momkom i izvukao sam 28. mesto ukupno. poena ispod 80 sto je relativno dobro ali nekada sam osvajao i po 85 pa je nazadak ocit. pauze su ipak bile duge a nakon pola godine sa utegama nisam nista uradio na popravljanju tehnike. tuzno. u cilju sam dobio teglu meda ali ne kao nagradu organizatora (koji je spremio onoliko kolaca koliko 500 ljudi NIJE uspelo da pojede a bogme smo se trudili) nego kao poklon od prijatelja mog blogerskog alter ega, ako se tako moze reci. ono sto svi mislimo ti i napises, tako mi je rekao. hvala, sta drugo reci. na stazi sam cuo nekoliko "ajde saleee" sto mi se ni u beogradu ne dogadja. istrani i istrijani nemaju ni priblizno sujete zavisti i cegagod koliko sebicna nasminkana velegradska govanca. trickeri prave trke sa dušom (ulozih dodatne napore za ovu kvacicu na Š na telefonu) a najavljuju ih kao sasvim obicne normalne trkice, dok je u srbiji svako mesetarenje i sibicarenje naveliko razglaseno kao jedinstvena trka sa dusom i duhom ljubavi srece i grupnog seksa. valjda su zato i startnine onolike, jer ko bi ti poverovao u to sto obecavas ako ne napicis startninu do nebesa. da su trke bolje od seksa (barem u ovim umirovljenim kategorijama) govori podatak da sam uvece otrcao jos 14km dosta zivahnije od uobicajenog trckaranja. otkrio sam porecku obilaznicu!!! i jedva skontao kako se stize u mugebu i koji deo starog puta za orseru je izmenjen. brate onoliko kruznih tokova nema ujedinjena moderna srbija, jebe nas jedan porec kao sto bilo koja repka naguzi farska ostrva. sutra popodne imam dogovoren trening sa legendom istarskog trcanja. ne ide mi se zbog njega u Podpićan nego zbog pizze i piva. hoho. nisam planirao taj susret pa mu nisam poneo moje draft kraft pale ale (posrnule azdaje) pivo ali verovatno nije popio ni onu paletu sto sam mu dofurao u brtoniglu zimus. tako da. zivot tece dok nam rastu malje. uzivajmo dok i one izgube radni elan.

parenzo

haotično Juče sa dva kratka trčanja: jutro u bregama nad Samoborom, veče u Poreču uz more.
ali zato Danas kao da ne postoji. dok puzi oko mene, pitam se kakav je to dan koji prosto prekoračiš, koji ne zaslužuje bolje od sećanja na Juče i planiranja Sutra.
ne znam kako će mi proći ova IZL u Poreču. druga trka bez sata. ići bez ičega ili da ipak snimim na telefon zbog post-pregleda i analize. mada, kakvu analizu možeš napraviti nije mi jasno.

naivčina

... ili jednostavno glup.
doduše i vlatko stefanovski je pevao "prâvih se stvari uvek kasno setim". jednom sam u nekom gradu, a to je slučajno bio neki lepši kulturniji grad od mog, video obojen šaht. auuuu, kako je njima visok standard, pomislio sam. kad mogu i šahtove da farbaju. prolazile su godine a i ja sam, kad god mi je zatrebalo, prosuo u šaht kofu vode u kojoj sam sprao četke i valjke od nekog krečenja. pa je i šaht ispred moje kapije bio čas zelen a čas žut. ali to nije prebojila nikakva umetnička duša iz gradske uprave, nego je to bio "samo" trag prosute vode tj boje. i nikada nisam povezao taj moj šaht i onaj viđen pre par godina. jer onaj je bio namerno obojen jelte, u nekom finom mestašcetu. sve do jutros kada sam iz centra samobora krenuo na futing do vidikovca. u povratku sam naišao na isti prizor. neko je nešto farbao bojom na vodenoj bazi i prosuo istu onu moju kofu. obzirom da je ovo jedini obojeni šaht u celom gradu, logično je bilo da se ne radi o ulepšavanju opštine ni županije. kao što ni ja nisam sa tom idejom okrečio onaj ispred svoje kuće. eto postao sam mudar čovek. iznenada i bez najave.

četvrtak, 15. studenoga 2018.

16+4

nakon ovakvog naslova ništa ne moram ni da pišem. jedino je čudan taj odnos 16 naprama 4. radi se o tome da sam nakon što su nam u beogradu za vreme trke razbili staklo, tek danas uspeo da ga zamenim jer je ponedeljak bio neki praznik i firme nisu radile, pa dok pozoveš servis pa oni naruče staklo pa brza pošta to donese pa... uglavnom odvezao sam se 4km odavde i ostavio auto, pa nastavio da trčim. polukružno se vratio nazad kući preko brežuljaka sa severne strane grada i tako nakupio jelte 16km. ostatak je više nego jasan, predveče sam morao otrčati i da uzmem auto pa otud pomenutih 4km. nisam imao vremena za više mada bih vrlo rado otrčao barem 40-50 minuta no bio je kraj radnog vremena pa sam morao da požurim. zato mi je prosek ispao svemirskih 5'23''/km, uohooooo. ne znam zašto se radujem skoro minut po kilometru sporijoj brzini nego na maratonu, no nisam navikao na ovakve juriše na treninzima. ko će ga znati, možda je ovo zaista i prebrzo za trčanje nakon maratona. jedino što ja ni ne primećujem da sam bio na maratonu. juče i prekjuče da, ali danas sigurno ne. voleo bih kada bih stigao (ahh...) da napravim neki plan, tojest ne plan, nego samo da išpartam na listu papira preostale 3 nedelje do maratona, pa da imam uvid u taj prolazak vremena. mada nisam naučen na to pa bih možda samo gledao u beli papir i zamišljao nešto drugo a ne treninge. kad smo već kod toga, palo mi je na pamet da bih možda mogao i da se poigram nečim. bilo čim. hiljadarke neke, nekoliko komada. yasso ili neka varijanta. ili famoznih 100/100m, brzo / manje brzo, nemam pojma. čisto da popunim to vreme između, da imam o čemu da pišem ako ništa drugo. videću. prema inspiraciji.