ponedjeljak, 30. prosinca 2013.

trka

možeš pripovedanje da započneš od početka ili od kraja ali obrni okreni na kraju će se svaki početak zvati Početak pa svejedno da li se radilo o početku ili o kraju. eto tako sam započeo priču sa oba odjednom :-)

dakle kakav je bio plan. plan je bio da dođem na trku, da otrčkaram još jednu od bespotrebnih milijardu Dužina koje sam ove godine već otrčkarao, i na kraju po mogućstvu i da pobedim. kako ja volim da se našalim kad me pitaju da li ću doći na neku trku pa kažem "jbg, mora neko i da pobedi". pred start, dok se nekoliko entuzijasta zagrevalo, mi obični smrtnici smo se pitali čemu zagrevanje pred trening-trku, jer ako se tokom prva dva i po sata ne zagreješ za zadnjih 10-ak km maratona, onda ti neće pomoći ni zagrevanje od 100km...

tu sam zezao profu kako ćemo da idemo laganicu, i usput da pričamo, i kako ću u zadnjem krugu da ga ostavim u prašini kao i uvek, i on je to stoički prihvatio kao neku sudbinu iliti višu silu, i usput mi je napomenio kako "kažu da je onaj u gaćama rešio da pobedi i još da istrči ispod tri sata". ja iskreno rečeno nisam pošteno ni pogledao na koga mi je pokazao u toj masi, niti sam verovao da takav postoji, tako da mi je to upozorenje "na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo".

krenuo sam najpeške što se moglo, pa su nekako svi ostali išli još peškije, i na kraju sam ispao partibrejker jer sam trčao tako na 50m ispred te prve grupe maratonaca. one ispred nisam ni gledao. video sam onog stranjakovića kako nešto cepa ali se nisam baš uplašio jer sam znao da sve do kilometra prednosti može da se ulovi u zadnja dva kruga, a dok dođemo do zadnja dva kruga ionako je mala verovatnoća da će neko da uspe da ostane toliko ispred bez obzira koliki zalet uhvatio na početku. i tako, trčkarao ja, pa negde oko 3-ćeg km lepo stanem i sačekam ove otpozadi, pa sa njima lagano nastavim.

i sve je to bila čista idila do onog okreta na početku drugog kruga, kad sam shvatio da stranjaković nije jedini maratonac ispred, nego sam prepoznao uglješu. ko je sad pa uglješa? paaa, uglješa je momak kojeg "znam" sa one tablice KM SAT sa sajta ARK-ovaca (zvuči kao da se radi o nekim ovcama), i koji tamo jedini ima više km od mene, i na kojeg tako povremeno naletim na fejsu. i rekli su mi da je povređen (bio), da je prestao da upisuje one kilometre, da ga je poneko video kako trči, i tako, u drugoj polovini godine je bio obavijen nekim velom misterije.

tu mi se odjednom upalila neka lampica. rekoh, sve je to lepo, mogu ja da kaskam sa profom do pola ili "do iza pola", ali ako je u trci neko ko zaista može da trči, lupam, 2h57, kako ja zamišljam da ga ulovim ako na prvu polovinu potrošim 1h35, recimo? u nekoj divljoj formi, sa par kg manje, na odmornim nogama, još bih i mogao da se nadam, ali u ovakvom stanju (250km u zadnje dve nedelje, i to mahom teških brdovitih kamenitih 250km) pa još na ovom polu-povređenom stopalu, mišn imposibl.

i tako, krenuo ja, ali nakon onog početnog uspavljivanja mi je i to koliko sam ubrzao delovalo BRZO, a nije bilo. kao ja nekog jurim a nikog ne stižem. maltene ceo drugi krug mi je prošao tu negde na ničijoj zemlji. pred kraj sam shvatio da to što mislim da je tempo nije nikakav tempo nego tek neka mlakušna promena, u šta sam se uverio kad sam video da su mi na okretu profa i kesić odmah tu na 200m. e onda sam se iznervirao i napravio jednu promenu "da valja", omlatio jedan kilometar onako kao da nisu moje noge i priključio se grupici polumaratonaca, na čelu sa onim Tergatom, Keflezigijem, ili kako se već zvaše :-)

e nije prošlo ni minut sa njima kad sam osetio "bodac" ispod rebara. očigledno mi telo nije baš bilo oduševljeno tom promenom. tako sam trčao ceo treći krug razmišljajući da li da nakratko zastanem jer svaki bodac prođe posle pola minuta stajanja, no to mi je garantovalo još kilometar i po divlje jurnjave nakon toga, pa me je već uhvatila muka od takvog scenarija da trčim maraton kroz deonice od 1.5km a da posle svake stojim po pola minuta da bih se malo oporavio.

i tako, bodac je prošao sâm od sebe, tempo nam je varirao zavisno od vetra (bar sam ja imao takav osećaj), a grupa se skroz osula pa smo na kraju ostali samo Kebede i ja. po tartanu smo išli rame uz rame i pomalo pričali dok sam se na uzvodnim (uz dunav) deonicama mučki krio iza njega i pokušavao da uštedim nešto snage za drugi deo maratona. tako su nam prošli 4. i 5. krug, i usput smo prestigli sve polumaratonce osim prve dvojice, pa sam praktično prošao kroz cilj kao treći polumaratonac.

nakon toga sam ostao bez pejsmejkera iliti ako ćemo još preciznije, ostao sam bez vetrobrana, pa sam morao sâm. srećom tu negde se niodakle pojavio boškić pa mi je tako u priči prošao još jedan krug, neprocenjivo. taj šesti krug sam planirao da se skroz "prošetam", pa da nakon njega trku započnem ispočetka. obzirom da sam prvi i po krug totalno joggirao, a da smo polovinu Tadesse i ja prošli oko 1h28, više je nego očigledno da sam sledeća 3.5 kruga trčao iznad ritma maratona, pa je taj fartlek morao da dođe na naplatu. e tu su počeli problemi sa stopalima...

levo stopalo mi je utrnulo, i to skroz. nije to samo nekomforno, nego je užasna situacija kad nemaš baš nikakav osećaj osim utrnulosti. pa sam nešto kvrčio prste, pokušavao da trčim na petama, na spoljnjem delu stopala, sa zakrivljenim stopalom prstima ka unutra, ka spolja, ali ništa nije pomagalo. ništa, trpeo sam i trčao. zbog toga se pojavio novi nazovi problem. skroz sam prestao da razmišljam o brzini, i naporu. podsvesno sam usporavao, tj polu-podsvesno, jer sam ipak znao da što brže trčim, to sam više na prednjem delu stopala. pa sam valjda tako želeo da premestim težinu na pete. ali se vrlo jasno kristalisalo da tako neću moći do kraja. tražio sam priliku da stanem i da se izujem, da malo promasiram stopalo, da krv prostruji, pa da krenem ispočetka.

u svoj toj agoniji utrnulosti mi je prošlo zadnjih pola kruga sa boškićem, gde je uglješa nestao u daljini, a zatim i ceo sedmi krug gde sam morao ozbiljno da se zamislim kako da pobedim ovaj maraton. i smislio sam. džaba ti svo oružje ovog sveta ako nemaš mozgić. ušao sam u osmi krug, i to je zvučalo ohrabrujuće. "još samo ovaj, pa zadnja dva, to je mala maca". ali stopalo mi je opet bilo skroz oduzeto...

primetio sam da uglješa zbog vetra dosta smanji ritam na onom uzvodnom delu (prva trećina kruga, do okreta) pa sam tu napravio još jednu jaku promenu. trčao sam kao da je kraj maratona, stigao ga, prestigao, i pokušao da napravim što veću razliku. slučajno se tako pogodilo da je lola naišla kada sam se ja vraćao prema startu/cilju/okrepi, pa sam taj trenutak iskoristio za pit stop. izuo sam se, lolu upotrebio kao oslonac da se za nešto držim dok drugom rukom masiram stopalo, a usput smo malo i popričali. nakon minut trljkanja stopala sam opet navukao patike i nastavio trku. čuj trku, ovo je bila agonija... a uglješa je u međuvremenu protrčao pored nas i nestao u daljini.

ali sam ga imao na vidiku. jedva, ali sam ga video. jedna i po ulica, to je recimo 250m. plus ono koliko je bio iza mene, izračunao sam da sam izgubio oko minut i po. ok, idemo dalje. da sam zastao u trenutku kada sam bio IZA njega, on bi toliko odmakao da bi postojala sasvim realna šansa da bih odustao od utrkivanja. verovatno bih digao ruke od jurnjave i prešao nazad u jogging, tek da privedem maraton kraju sa što manje bolova. kasnije će se ispostaviti da sam upravo tada dobio trku, tim razmišljanjem u kom trenutku mi je najbolje da stanem.

prilikom ulaska u deveti krug sam loli doviknuo da mi spremi "one druge patike" koje i nisu baš patike nego neki poteški čamci, pola broja veći, u kojima sam trebao da prestojim ostatak dana nakon maratona. to sam joj doviknuo u zoni okrepe. plan je bio da pred završetak 9-og kruga promenim patike, uskočim u te čamce, oslobodim pritisak na stopalo gde god i zbog čega god postojao, da otrčim onaj kratak deo do nizvodnog okreta i nazad, i da nakon toga opet uzmem ove bolje patike, i da u njima kako god znam i umem pretrčim onaj zadnji krug.

e to je bio plan... ali kad me šlog nije strefio! tačno na pola 9-og kruga vidim lolu kako trči prema meni i nosi mi patike. shvatila je da treba da mi ih dostavi što pre, a ja sam mislio da sam bio precizan kada sam joj kratko i jasno rekao "spremi mi one druge patike!", jer sam samo toliko uspeo da doviknem. šta ću, shvatio sam da ću umesto kilometar morati da trčim 2km u tim čamcima, a tek kad sam ih navukao i potrčao shvatio sam svu katastrofičnost te ideje. toliko su mi landarale (nije bilo vremena još da dotežem pertle, jbg...) da sam se par puta zakačio po listovima, a par puta mi se učinilo da će mi spasti u sred trčanja. naravno prilikom te promene mi je uglješa dodatno odmakao, jer nije sve proteklo tako brzo. a ja sam u toj obući morao da pretrčim 2km, i da posle toga sve nadoknadim u preostalih samo 4km. jako loš scenario...

nekako sam tako (sa patikama koje landaraju oko stopala kao dva meseca oko zemlje) završio 9-ti krug, i ipak uspeo da zastatak za vodećim smaknem sa "više nemam pojma gde je ispario" na "eno ga tamo negde u daljini, ako je to uopšte on". u zoni starta/cilja sam OPET zastao da uzmem one bolje patike, i koliko god sam dotle uspeo da smanjim zaostatak, naravno da je uglješa u tom trenutku OPET odmakao, i prilikom ulaska u zadnji krug situacija nikako nije delovala ružičasta. to što su me lola i zdravko ispratili sa pokličima me je napalilo ali je sve i splasnulo nakon 20 metara sprinta jer naravno da sam shvatio da baš tako "leteći" ne mogu da trčim čitava preostala 4 kilometra. 


i odatle se nastavila igra mačke i miša. jedino što sam miša već nekoliko puta pustio da pobegne, što je naravno premijera u mom maratonskom životu. koga god sam stigao, uvek sam ga preskočio i više se nisam okretao. a ovaj uglješa, ko feniks, sto puta ga prestigneš i on se opet obre ispred, jbt ko neka skrivena kamera :-)

i ništa, trči sale trči, stopalo mi je naravno opet utrnulo posle 500 metara ali sam do tada već valjda bio naviknut na to. trening čini čuda, svemu se prilagodiš, a čovek je izgleda neverovatno uporna živuljka. tu je krenulo neko beskrajno taktiziranje, procena kojom brzinom nekoga stizati, koliko zapinjati, merkanje šta je dovoljno a šta previše. da neko može, on bi se izgubio u daljini. čim trupće tu na 100m ispred mene, to je dakle njegov ritam i ne može bitno brže od toga. naročito jer je uglješa u jednom trenutku trke rekao "ajmo malo da ubrzamo, da obeshrabrimo ove iza". znajući da razmišlja na takav način, odmah sam znao da bi to isto najradije i sada uradio, samo ako može. i tako, pokušavajući da se istovremeno prištedim, postepeno sam smanjivao razmak, da bih nakon okreta malo izgubio to planirano strpljenje i kroz tri promene od 100-tinak metara mu prišao na nekih 10m. i tu sam se malo zadržao. lepo je kad posmatraš plen kao pljeskavicu na tanjiru, u rukama držiš nož i viljušku, i ne preduzimaš ništa. polako. čekaš da ti prvo donesu pivo, pa ćeš posle da raskomadaš meso ;-)

približili smo se okrepnoj stanici na 1km od cilja a ja sam ga nekako spontano dostigao, prosto su me noge same dovukle do njega. malo smo popričali, prošli kroz masu koja je navijala, pomislio sam da napravim promenu i odem ali sam se predomislio. prosto smo se premalo družili za vreme trke, zbog mog problema sa stopalima, pa smo umesto u društvu većinu trke pretrčali na puškomet razmaka. tu sam mu u narednih par minuta priznao kako ja imam dobar finiš (čak i ovako sav utrnut i kljakav) i kako obično svima kažem da moraju da me se reše dosta pre kraja, a u protivnom ih isfiniširam. došli smo do okreta, ja sam pojačao malo, pa još malo, pa kad sam video da je zaostao ja sam dodao još pola brzine i onako u nekom malo jačem tempu dotrčao do pred cilj. sreća da mi nije ni zatrebala ta "cela brzina više" jer nemam pojma kako bih se snašao na onom jednom i po stopalu.


simpatična anegdota odmah u cilju je izgledala ovako nekako. uglješa je rekao
- znaš, ono kad si rekao kako si na stadionu radio brze 200-tke, i da se ne bojiš sprinta, nisam hteo da ti kažem da sam i ja, kada sam bio u takvom treningu, radio 400-tke za 60s, i da i ja imam odličan finiš.
- pa zašto si onda ostao kad sam ja napravio promenu, zašto nisi finiširao?
- paaaa, prerano si krenuo!
:-D
eto sad znam za ubuduće: kad nekog planiraš da isfiniširaš, treba da ga pitaš u kom trenutku mu najviše odgovara da promeniš brzinu, da bi on imao najveće šanse da to prati. to se valjda zove fer plej. stidim se što sam to tek sada saznao :-)

DISKLEJMER
naravno kao i uvek ovaj blog je napisan u šaljivo-anegdotskom maniru, sa malo hiperbolisanja u cilju zabavljanja publike, odražava trenutno raspoloženje pisca i nužno ne prikazuje ljude i događaje u redosledu i na način na koji su se dogodili odnosno ponašali, mada sam tokom pisanja uglavnom bio ubeđen da je sve upravo tako i izgledalo ;-)

nedjelja, 29. prosinca 2013.

6 dana, lični

izgleda da je bolje pisati blog kao dnevne vesti, jer tako "uvek imaš nešto novo".
ako čekaš da ti se nešto spektakularno dogodi, mnogi zanimljivi detalji (koji se dogode u međuvremenu) ostanu nezabeleženi.
odnosno ako čekaš inspiraciju, pih, to su ćorava posla.
jer kad već jednom počneš da pišeš, inspiracija će odnekle iskočiti.

jutros sam bio bukvalno zapanjen činjenicom da sam poslednji "sportski" blog napisao u ponedeljak, a da je danas već nedelja.
obično mi se trećeg dana upali lampica.
krivicu detaljno pripisujem i ogromnom obimu posla, jer ko god zna čime se bavimo može da pretpostavi kakav nam je haos u radnji pred novu godinu.

onog poslednjeg ponedeljka, kao što rekoh, otpisao sam svo mahnito jurenje Godišnje Kilometraže na trčanju i demostrativno otišao biciklom u brda. lep prolećni dan. i bilo mi je lepo.

nakon toga, khm...
pogledam u svesku, a sveska skoro prazna jer nisam ništa upisivao.
katastrofa.
u utorak su bila dva trčanja, ujutru brda i predveče ravno, oba puta tempo.
ujutru neki promenljiviji, a predveče najobičnija jurnjava na umornim nogama.
poslednji dan odmora je ujedno bio pretposlednji dan bolesti, neki tamo 16-ti decembar.
to sad deluje kao da je bilo u nekom prethodnom životu...

nakon ta dva trčanja u sredu sam nekako ubacio dva sata planinskog trčanja, to je već trebao da bude neki taper pred maraton :-P
to jest, tada uopšte nisam razmišljao o maratonu.
u sredu se razmišlja o sredi, to je valjda logično.
ako kažem da sam za dva sata prešao 19km, trebalo bi da vam sve bude jasno.
kamenjari, lomatanje, neprijateljski nagibi, i ostale zanimljivosti. milina.

u četvrtak nam je prdnulo da odemo na maraton.
e tada sam odlučio da se odmorim.
poslao sam last minute prijave, ili je to bilo u sredu, više nemam pojma.
morao sam da skoknem na brdo da nahranim neko kuče,
tako da sam uspeo da pretrčim samo 14.5km.
računao sam da je to sasvim pristojan taper, realno.
kad sam se vratio, ceo ostatak dana sam se pitao kako je moguće da sam bez ikakvog razloga otišao na baš toliko kratko trčanje.
svašta.

petak je ceo prošao na poslu, nismo čak stigli ni da se spakujemo.
dogovor je bio da ako se probudimo sutra ujutru, na vreme, da odemo na trku.
ako se uspavamo, nikom ništa, nije ni prvi ni poslednji maraton.
a da nam je pao u najgorem trenutku, to je očigledno.

u subotu smo se nekim čudom probudili u 5 ujutru,
što je značilo da sam se u zadnje dve noći naspavao čitavih 7 sati.
bili smo toliko sveži da je izbio maltene pravi rat oko toga ko (NE)će da vozi auto. jači pol je naravno pobedio u tuči i zavalio se u sedište suvozača, jeeee.

maraton je trebao da prođe po jednom planu, pa se nastavio po drugom, trećem, četvrtom, pa je onda išao bez ikakvog plana, pa je došlo do nekoliko rezervnih planova jer su se valjda svi Marfijevi Zakoni tog dana slomili upravo na meni, i tako, dođoh videh poginuh.
ali ajde, kao što sam rekao, nije bio ni prvi ni poslednji.
od tri sata onog haosa valjda postoji samo bolji provod, lošiji nikako.

nakon proglašenja UZ KROFNE ("ako im ne pohvališ krofne odmah će da se nadrkaju", tako su mi rekli, "obrati na to debeeeeeelu pažnju kad budeš pisao blog...") smo otišli do merkatora gde sam na svoje oduševljenje zatekao salomonke na sniženju, sa 14 na 11 iljada.
neću da vam kažem koji model.
i dođem na kasu i shvatim da sam dobio još 20 posto popusta i da će da me izađu manje od 9 iljada.
sad bih ushićeno i bez razmišljanja rado napisao da je ovo bio HAJLAJT dana, ali ne smem zbog onih krofni, da me ne bi hejtovali...

i nakon maratona, šta se radi?
paaaa, zavisi koji je dan.
ako je ponedeljak, onda se prespava i pišu se blogovi,
a ako je nedelja i ako je lepo vreme, ide se na biciklu.
tako smo se danas provozali do ispod Divčibara, 60km po brdima.
gore se još uvek topi sneg pored puta pa je sve mokro,
ali je zato dan bio topao, vazduh lep i čist, idila romantika.

eto.
mislio sam da će da bude samo kratko javljanje, 

ali ispade sasvim prosečan blog.

dodatak za ljubitelje statistike, u 2013-oj sam stigao do 3899km.

da sam se samo malo zagrevao pre trke, imao bih 3900.
i još je maločas naročito bilo zanimljivo kad sam u Excelu popunjavao subotu.
u polju kilometri stoji 42, u polju vreme stoji 2h59.
to mu dođe "chip time", jer ne mogu da lažem u dnevniku da sam trčao 3h03 koliko je pokazao semafor, jer prosto nisam toliko trčao.
semafor je uračunao i stajanje pored staze.
novi sad je lep grad, barem ovaj deo uz dunav.
a naročito dok ja tuda protrčavam, eeee onda je već prelep.
nije mi žao što sam povremeno zastajao, imao sam šta da posmatram :-P

ponedjeljak, 23. prosinca 2013.

3-2-1-0

imao sam neke sulude ideje, kao i uvek.
ali sam ipak znao da je bolje pustiti da sulude ideje ispare.
mislim, ne treba gajiti viruse, zdravije je suzbiti ih.
jedna od tih ideja je bila, onako, matematička :-)

kad sam napisao da imam 3713 km u ovoj godini,
prolete mi kroz glavu kako to nije "mnogo daleko" od 4000.
šta zna dete koliko ima od Valjeva do Niša, recimo?
preračunao ja to, podelio na 12 preostalih dana ove godine.
došao do neke tamo cifre, od 24km.
pazi sad, 24km dnevno, nije da je ništa, ali nije ni nešto strašno.

i odmah sam prestao o tome da razmišljam.
počelo je ovo mini-proleće, i jednostavno sam uživao.
trčao sam prvog dana 32km, relativno brzo.

sutradan sam hteo nešto slično, ali u brdima.
međutim loše sam se obukao, pa sam morao da okrenem ranije.
zadnjih pola sata sam jurio kao budala, da mi bude toplo.
da mi se ne ponovi onaj proliv gore s vrha brda.
"sreća u nesreći je"... ako već moraš da dobiješ proliv,
da to bar bude na mestu sa najlepšim pogledom.
i tako, uživao ja u pogledu, nema šta.
mislim da sam prvi put u životu srao sa slušalicama na ušima.

juče, tog trećeg dana, planirao sam Dužinu, pa dobro, bila je.
ostao sam skoro 4 sata. krenuo sa Lolom stvarno lagano,
a zatim sam spičio 10-ak km tempo trčanja.
onda sam se popeo na brdo, i gore je bilo bar +10.
odatle se sve pretvorilo u izlet.
zastajao sam, slikao, na par mesta sam zastao i po 5 minuta.
isprobavao neke opcije panorama snimka na telefonu, i tako.
rekoh, lep je dan, nedelja, što sa se vratim kući u 3 ako mogu u 4?
i sve je to bilo idilično, dok nisam shvatio da će da padne mrak.

onda sam na brzaka smislio najkraći mogući povratak kući,
sleteo niz neki puteljak od živog blata, 
a zatim dole u podnožju jedno deset minuta čistio patike u snegu.
ladno sam izgubio svo vreme koje sam uštedeo koristeći prečicu!
i onda je naravno opet zahladnelo, navukla se magla,
temperatura je spala za nekoliko stepeni, smog zasmrdeo...
pa sam opet morao da opalim 8 km tempa, za kraj.
taman kroz onaj dim, da poništim sve efekte brdskog vazduha :p

e nakon ta tri dana, tu je bilo 32+23+31 = 86km ...
jutros sam bio nešto umoran :p
dogovor je bio da odem da lagano trčkaram s Lolom.
međutim nešto smo se zbog posla razišli, 
i ukazala mi se prilika da odem malo biciklom.
1) tako mi je otpao plan trpanja kilometraže na trčanju
2) tako sam opet mogao da budem 3 sata u brdima
i naravno, prevladala je ljubav ka prirodi, naspram strasti ka brojkama
zaboravio sam na trčanje i na besmislene rekorde

ali ipak, da obračunam, za svaki slučaj
počev od sutra, imam 8 dana u ovoj godini
od trenutnih 3799 km mi fali 201km, to je 25 dnevno.
eto kako sam uprskao Plan, onomad mi je trebalo 24 dnevno.
ako je neko hteo to po svaku cenu, trebao je ovako.
da trči 2x dnevno, da rasporedi teret te silne kilometraže,
i lepo uredno kao veverica samo da skuplja na gomilu.
10 ujutru 14 uveče, 12 ujutru 12 uveče, strpljivo.
ali kao što rekoh, ne radi se o tome.
da je bilo neko takmičenje, opklada, izazov, 
da mi je rajfajzen banka sponzor, da dobijam hiljadu evra po danu,
pa trčao bih kao bela lala.
paz da ne bih seo na biciklu. sačekale bi planine.
ali ovako, ma nek ide život.
očitaću cifru na kraju godine, i to će biti to.
ništa na silu.
jednostavno, prebrojaću kilometre koji su se sami istrčali.
e baš tako.

četvrtak, 19. prosinca 2013.

2013, 3713

i tako je prošla i ta bolest, ne ponovila se...
još uvek sam kilkast, ali ako već (already) mogu da trčim, dobro je
ponedeljak nakon (ne-)trke sam takođe prekunjao,
a ova tri dana su brojala 14-18-18km
ono prvo je bilo saplitanje,
drugo je bilo prevrtanje,
a tek danas je počelo da liči na normalno trčkaranje.

jutros sam se probudio mrtav.
čitaj, nisam se ni probudio.
nekad za to stanje kažemo mrtav-mrtav.
to se valjda misli "najmrtviji mogući".
moderni klinci bi rekli PREMRTAV,
ovi što su učili srpski iz fejsbuk čitanke.

razmišljao ja šta da radim, i filozofski zaključio - ništa.
pecaroška taktika čekanja se isplatila.
dan je prolazio, ja sam se budio. ali polako.
i negde predveče, što u zimskom danu znači oko 14h,
rekoh da odem malo da pokušam.
očas posla je bilo 14:30 i lola reče - uvatiće te mrak.
rekoh - ma kakav mrak, šta to trabunjaš...
i naravno, uvatio me.

nije da sam negde žurio.
lepo sam se obukao, poneo slušalice.
mnogo mi se sviđa ono dugmence ispod guše.
pa kad mi umesto muzike zazvoni melodija poziva,
ja ga stisnem, i kad mi lola vikne GDE SI BREEEEEE!!!!,
to bude odjednom toliko decibela
da u trenu preLETim iznad Kukavičjeg Gnezda.
hoću da kažem, slušalice mi u dva uveta dođu kao
oni elektrošokovi iz pomenutog filma...




i tako, malo sam trčkao, malo zastajao, fotkao maglu.
pola izlet pola trening.
više izlet nego trening.
dakle više pola nego pola. pa jel da?
stigao sam do 3713 km u godini, dakle na samo 17km sam od rekorda.
jedino što sam tih godina (2006-2007) bio malo brži.
i PUNO nepovređeniji. jbg.
izgledi su da će mi ovo biti lajftajm best trčanja u godini.
ali sve to nije baš TOLIKO važno.
važno je ostati zdrav, ne navući neku povredu,
zalečiti postojeću, spremiti se za onu ludačku trku 18-og.
još dva dana, pa odatle još 4 nedelje. hmmm...

nedjelja, 15. prosinca 2013.

ne ljubi kamermana, bre!

blog koji i nije baš skroz sportski.
onako.
jedan dan bez trčanja.

15 do 6 ujutru, zvoni alarm. tj ne zvoni, alarmi danas sviraju. počinje pesma "evil girls" od grupe escondido. sinoć sam je odabrao jer počinje jako lagano. tiho. i onda se postepeno pojača. i tako zvoni ta pesma, ja slušam i uživam. neću ni da gasim alarm, rekoh. nek odsvira cela pesma, lepa je. i nakon nekog vremena, pesma stane. delovalo mi je - tek što je počela. idiot od alarma zvoni samo pola minuta ili minut, nemam pojma... šit. ništa. uzmem telefon, stavim ga na jastuk, pronađem pesmu i pustim je od početka, celu. posle sam zaključio kako nema dovoljno vremena da bismo se baktali kompjuterom, pa sam samo preneo telefon u kuhinju. escondido su odsvirali ceo album uz doručak, i čak prve dve pesme još jednom. na bis.

poneo sam komplet opreme za trčanje, patike, sve po spisku. mada sam bio daleko od onog stanja "lud za trčanjem". juče sam imao faze, sat vremena sam bio siguran kako neću moći da trčim, pa naiđe onaj minut kad pomislim da je sve ipak moguće, i tako u krug. i minut po minut, nakupilo se dovoljno da proizvede bunilo.

da ne zaboravim ovu anegdotu. nakon samo dve ulice, pogledam lolu i upitam je zašto vozi u jakni. ona kaže da će je skinuti na prvom sledećem semaforu, čim se auto malo zagreje. utom pogleda ona mene i kaže - a gde je tvoja jakna? ja se okrenem po autu, i shvatim da sam kod kuće na stepeništu zaboravio jaknu šal i rukavice. U-zaokret pa istih 500m nazad. znao sam da će to da bude dobar znak. krenuli smo po drugi put u pet minuta, i nakon tri skretanja auto počinje da se zanosi po ledu, trrrrrr nakratko se začuo abs kao mitraljez, i nastavili smo u planiranom pravcu. s tim da lola do kraja dana nije prelazila 60 km/h, sva usrana ko grlica.

i ništa, dolazak u metro, kupovina poklona za valjda ceo svet, osim za nas. dalje ja sedam da vozim jer je lolina orijentacija ravna snalaženju hrčka u kavezu, jednom kad uđe u onaj točkić više ne ume da izađe. zbog takvih na kružnim tokovima u bosni stoji upozorenje "maksimalno 20 krugova!!!". na trku ponosno dolazimo među prvima, a sat kasnije smo se uzdržavali da se ne iščuđavamo nekima koji su došli u zadnji čas jer "nisu umeli da nađu mesto starta". takvi verovatno ni ne primete onaj znak na ulasku u kružni tok, pa kruže dok god im ne nestane benzina, a onda odguraju auto tamo gde su krenuli.

tu negde mi se učinilo da mogu da stojim na nogama, mada mi se baš i nije trčalo. bio sam u onom fazonu "paaaa ako se baš moraaaa..., najradije ne bih ni tad". ipak sam bio previše malaksao. u zadnja dva dana sam jedva uspeo da se čujem sa sparing-partnerkom jer je i ona nešto kašljucala, mada je neki stari dogovor bio da ćemo da to nekako pretrčkaramo zajedno. kroz par sms-ova se kristališe kako ona ipak neće moći da trči, i meni odjednom spade kamen sa srca. tras! spontano sam preuzeo ulogu fotografa, iliti po moderno telefongrafa, i opalio cirka 300 slika. opalio bih i više da mi se nisu smrzli prsti, i da nisam uporno pritiskao pogrešno dugmence. na kraju sam kao i uvek završio sa duplo više slika ljudi koje ne poznajem nego onih koje sam hteo da slikam, ali ajde, za to postoji fejsbuk. tamo ti se sve reciklira, ništa se ne baca. možeš da slikaš kontejner iz pet uglova, i u roku od par dana će se neko već tagovati. i nakon toga će u pola sata da stigne 250 lajkova.

i sad bih ja još malo pisao o trci i ostatku dana, ali je lola danas očigledno potpuno ozdravila i priča neviđenim elanom, menja teme na svaki minut, i još joj smeta što je ja pažljivo ne slušam. dakle još jedan blog prekinut na pola, iz groznog starog razloga. ja ne znam kako vi, ali ja uz moju ženu nisam dobio uputstvo za korišćenje. ona sama dodaje gas, a nijedno od nas dvoje ne zna ni gde je kočnica, ni gde se pritiska pause ili stop. eee ali zato ima rewind i ffwd, i u trenu mi sve prepriča ispočetka, ako nisam slušao. a naravno da nisam ni mogao. ali ni to nije najgore. najgore je preslišavanje sutra ujutru. kad moram da ponovim sve što mi je rekla. to ja njoj dođem kao diktafon valjda. ups evo nove teme. stare teme. stoti put. aaaaa. video killed the radio star. upomooććć!!!! krkkk. zzzzzzzzz... kad bi samo htela da svoj višak energije upotrebi na treninge, ladno bi istrčala normu za boston. ali jok. ona ne voli da muči asfalt. ona ne voli da se troši na drugim poljima. ona najviše voli mene. bože kako sam ja srećan. i nezahvalan. toliko ljudi ima na ovom svetu, i samo će jedan od milion redovno postići da ispiše ovolike blogove, a ja se žalim što sam svaki prekinuo na pola. umesto da budem zahvalan. nekome. nečemu. wtf

subota, 14. prosinca 2013.

sibir

jesam li pre dva dana pomenuo PLAN?
nešto tipa da u petak treba malo predahnuti, u subotu odvaliti nešto "što duže to bolje", a u nedelju otići na novi bgd na rođendansko rastrčavanje?
jesam, rekao sam da postoji PLAN.
i tek što sam to rekao, PLAN se raspao.
eto zašto ne valja planiranje.
kako reče antiša zjec, pre dobrih desetak godina,
"današnji planovi su sutrašnja razočaranja".
malo pesimistički, što jes jes, ali uglavnom tako i bude.

tog četvrtka, nakon trčanja sam vrteo po glavi dve varijante.
da odmah uradim par sitnih poslića, ili da ih ostavim za sutra.
i prelomio sam da mi je pet dana treninga dovoljno,
da je tih 15km za 1h01' više nego bingo, i da sam zaslužio odmor.
petak je trebao da bude neko kratko trčkaranje,
i negde da uklopim tih par sitnica, da očistim oluke od lišća,
i da operem auto, zbog predstojećeg vikenda.
zadovoljan treningom, ušao sam u kadu.
lola je odmah prigovorila kako mislim samo na trening,
i kako OPET neću ni očistiti oluke ni oprati auto...

izašao sam iz kade, obrisao noge, obukao neke prljave stvari.
uzeo merdevine i odgurao ih na bicikli 600m do radnje.
očistio oluke. nisam imao osećaj da mi je previše hladno.
veća muka su mi bili grčevi od silnog čučanja na krovu.
ali, verovatno mi nije prijalo ni onih desetak minuta sedenja na ledenom limu. jbg, ako moraš da biraš između rizika da sletiš s krova i da zalepiš dupe za isti, tu se puno ne razmišlja...
nakon toga sam ipak uleteo u kadu, a pozvala je zubarka.
lola mi je zakazala za 20-ak minuta,
tako da sam nakon kupanja onako sav vlažan zgrabio jaknu,
natukao kapuljaču i odjurio biciklom.
stigao tačno u minut.

ali uveče, počeo sam da osećam previše bola u glavi.
nos je curio kao česma, bio sam prehlađen.
celu noć me je stravično bolela glava.
uzeo sam jedno malo ćebe, i celo ga spustio na jastuk iznad glave.
pa sam noću od njega pravio razne oblike kapuljače.
praktično sam spavao pod vunenim kišobranom.
ili pod turbanom od ćebeta.
čalmotinja.

petak je prošao u komi.
da, oprao sam auto.
i opet se smrzo.
danas sam u još većoj komi.
popodne moramo na groblje.
tek ću gore da se smrznem, šta god obukao.
iskreno rečeno, prestao sam da računam na sutra.
nije da sam ugasio i poslednji tračak nade,
ali prosto mu se divim otkud mu volja da i dalje tinja.
nešto tipa, sediš peti dan mrtav dehidriran u sred pustinje,
i razmišljaš kako postoji šansa da iznad tebe preleti neki avion,
i da iz njega ispadne flaša vode. tako nekako.
aj da vidimo i to čudo.

što se forme i treniranja tiče, nisam naročito očajan.
za nekoliko dana ću opet promrdati, bože moj.
samo neka me stopalo skroz prođe.
fora je da, ne znam da li ste primetili, kada je čovek bolestan,
NAROČITO kada ima temperaturu, sve povrede prestanu da srastaju.
čak se neke i pogoršaju. zaustave se anabolički procesi.
ili je to možda samo kod mene tako, nemam pojma.
ali tako je.
pa je to sad dodatni problem.
rekao bi čovek - ćuti, odmorićeš se, bićeš kao nov.
ali često i ne bude tako.
podigneš se nakon 3-5-7 dana bolesti, a opet si kao krpa.
to što 7 dana nisi živeo, ne znači da si se odmorio.
to što nisi trošio, ne znači da si nešto bitno uštedeo.

uglavnom, sada mi nema druge nego da čekam ozdravljenje.
i ono uzbuđenje "novog rađanja".
ono napipavanje umora, napora, volje, samoga sebe.
ono kad više nisi na svom terenu, na sigurnom.
kad si izbačen iz koloseka, i kad se oprezno vraćaš nazad.
kao kad je neko pričao o izgnanstvu u ameriku.
rekao je da emigracija znači "from somebody to nobody".
gubimo svoj identitet, i onda ga ponovo stvaramo.
zanimljivo je to iskustvo, otkrivati ko si, kad ti sve ljušture spadnu.
tako je i s nogama, nakon bolesti.
tebi su to neke nove noge, koje treba upoznati.
pažljivo im pristupaš, govoriš im izvolite i izvinite.
a do juče ste bili kao vozač i auto, niko ne razmišlja o uglađenosti.
stisneš gas, otpustiš gas, stisneš kočnicu.
posle pauze pak, neko vreme kao da ne znaš da li su to
neke nove noge, ili su ipak one stare, ali opet drukčije.
a kao da ni one nisu sigurne, da li su to ista brda, iste staze.
par dana je svima sve novo, i onda lagano sve dođe na svoje mesto.
valjda.

ako mi se povrede primire za 7-10 dana,
počeću ozbiljno da razmišljam o Mojstiru, 18.01.
42km po snegu, gore-dole, smrznute sline.
razmišljao sam, kako li će biti osmišljene okrepe?
ako ne bude ništa toplo, hladnu vodu vala neću piti.
zimska 4 sata mogu da izdržim i bez vode, bar sam to probao.
iskreno, više me brine kako bi Lola preživela 21km.
naročito ako bude klizavo, a biće.
i neravno, a biće i džombastog snega i leda.
meni ne smeta ništa, nema uslova koji mogu da me iznenade.
imam autonomiju kao oni kamioni sa histori čenela,
koji kroz severnu kanadu voze do aljaske.
što je najvažnije, Mojstir Extreme Trail Run bi bio odličan izgovor...
za jednu blesavu dužinu, negde oko NG ili Božića.

četvrtak, 12. prosinca 2013.

iznenadni tempo

e, ovome se nisam nadaooooo...
ali stvarno.
evo kako je to išlo:
nisam imao baš previše vremena za trčanje.
iz prostog razloga jer sam u tom slobodnom vremenu morao da 1) odem na kakav-takav trening, i 2) očistim oluke od lišća, na radnji
preko toga, bio sam svestan da sam trenirao dovoljno.
tu ne mislim na kvalitet treninga koji je ravan nuli,
nego na količinu.
nakon prvih 6 dana decembra i 6 trčanja,
pauze u onaj čuveni dan nakon Koncerta
(i nakon noći sa samo 2.5 sata spavanja),
usledilo je još 5 dana uzastopnog trčanja.
25, 18, 17, 24km, i danas.

danas sam prelomio da će da bude kratko, 1 sat,
pa sam odabrao jednu od "staza za trening".
jedan od sporednih puteva, praktično ulica, kuda smo trenirali godinama dok sam odlazio u Klub na treninge. pa kad god ne radimo trening na stazi, onda smo sa stadiona išli tom ulicom do izlaska iz grada.
praktično paralelno putu za Beograd, ali malo gore, ka brdašcima.
na svakom kilometru postoji po jedna "rupa",
gde se put naglo spusti i popne iz nekakvog potoka.
od stadiona smo išli do kraja asfalta, 5km, i nazad,
pa smo zato taj pravac zvali "pet-pet". tako je i ostalo.

čak i sada, kada mi treba 4km da dođem do tamo,
pa se uključim negde oko 2-og kilometra, pa odem do 5-og,
(pa još malo produžim jer sada u nastavku nije makadam
pa tuda može zaista i da se ode do Beograda)
pa tako napravim 15km, kad me Lola pita gde idem,
ja kažem da "idem na pet-pet".

da li su ovi ljudi normalni?
skidaš album u 320kbps formatu, i pitaš se zašto ima 220MB?
i shvatiš da je neko skenirao knjižicu koja ide uz CD,
i da je dodao neke 4 monstruozne .png fotografije,
kao da ću da štampam bilbord (!!!-???)
bolesnog li sveta...
convert to .jpg, resize pictures,
i gle folder ima normalnih 107MB a sva muzika je još uvek tu.

gde sam stao?
da, na pet-pet.
krenuo ja na tempo trčanje. idem kratko ali brzo.
e sad to brzo, iako sam popio dozu ness otrova, hmmm
nisam znao kako će izgledati.
juče sam umesto "da si se vratio za dva sata, jel jasno???"
ipak ostao 2h20', jer je na vrhu brda bilo blato koje nisam očekivao,
pa sam morao da se vratim okolnim asfaltom.
naime ispod magle je sve bilo zaleđeno,
a kad sam se popeo iznad 450m nadmorske, proleće!!!!
mislim, vazduh je bio predivan, ali je i tlo "popustilo",
pa je krckava beličasta zemlja postala puding od čokolade.
a na mestima kuda su prolazile krave, puding od govana.
dok sam strčavao niz poslednji strm spust,
počele su iznenada da me bole pokosnice, naročito leva.
to je valjda bio neki signal da malo "smanjim doživljaj".
eto zašto sam se danas odlučio za "brzak".

krenuo sam onako, bez plana, ali u nekom pokušaju
da to bude brže od uobičajenog zimskog dvosatnog tumaranja.
nakon 4km i blage uzbrdice sam imao nekih 17', nije loše.
na okretu sam imao 31' što znači da sam tih 3.5km išao po 4'.
to je onaj deo sa rke-koke kratkim uz/nizbrdicama,
gde mi je Subotićka godinama isterivala dušu na nos.
nakon okreta, koji je par desetaka metara ispod starta/cilja,
tih istih 3.5km sam na blagom usponu imao vetar u leđa,
a nakon toga sam i poslednja 4km otrčao istom brzinom.
tako da sam se vratio nakon 61', za tih 15km.
prijatno iznenađenje.
ali stvarno.
nije mi bio osećaj da trčim Tempo.
nigde se nisam onako naglašeno prebacivao na prednji deo stopala,
nigde nisam nešto kao verglao rukama, disanje na nos,
a povremeno sam malo i gazio spoljnjom stranom patike,
jer sam osećao bol u tom srednjem metatarzalnom predelu.
patike Nike Pegasus 27, sa ulošcima od Brooks Pure serije.
u mojoj nilsko-konjskoj veličini, 325 grama žive vage.
kažem jer ovakve treninge obično trčim u patikama od 270g.

plan je sledeći.
sutra definitivno treba malo odmoriti noge,
a u subotu mogu da se razbijem od treninga kao majmun.
i to ujutru, jer posle toga moramo na groblje.
(biće tačno 2 godine otkako je umro Lolin tata)
igrom sudbine odmah sledećeg dana je Sashina trka-žurka,
na kojoj mi je jedini zadatak da se odmorim od trčanja.
za sada je dogovor da nekome pravim društvo, tih 5km,
što bi trebalo da bude minimum pola sata
čavrljanja (meni) odnosno izdisanja (dragoj osobi).

anegdota od juče
prvih 9km mi je Lola pravila društvo na bicikli.
kad sam trebao da skrenem u brda, dao sam joj i moje rukavice,
jer joj je bilo hladno, a predstojio joj je blagi spust, ka vetru.
dok sam trčao uzbrdo i po brdu, bilo mi je ok,
ali su mi se u poslednjih 6km doslovno oduzeli prsti.
vratio sam se u neku sumaglicu, spust je išao kroz šumu,
vetar je bio spreda, i svet je postao jedna velika hladnjača...

anegdota od danas
dvorište u kojem jedan manijak uvek drži kučiće veće od mene.
prvo je imao neke žute vučjake, neke mešance bog će ga znati,
a sad ima dve dobermančine i to ne normalne nego neke
genetski modifikovane da su kao argentinske doge.
trčim ja iz tu ogradu, oni laju i to onako agresivno,
nakon 20m taman mi iz dubine glave kreće pomisao "doviđenja"
kad primećujem da je ogromna kapija skroz otvorena.
u prvoj desetinki sekunde sam zbunjen, u drugoj prestravljen,
u trećoj se dve džukeletine pojavljuju na pedalj od mog levog lakta,
u četvrtoj se pitam šta li će biti u petoj,
jedan pas momentalno zastaje kao da vidi tu kapiju na svom mestu,
ali drugi izleće dodatnih pola metra prema meni...
ne znam do koje sam desetinke stigao,
uglavnom u trenu sam viknuo MESTO! i on se istovremeno ukopao,
e sad da li što dalje odatle nije ni hteo ili zbog mog krika,
ostaće zauvek nepoznato.
važno je da sam vratio taj levi lakat kući, što nije loša stvar.
a ubuduće ću za svaki slučaj trčati drugom stranom te ulice.

utorak, 10. prosinca 2013.

10

povratak u rutinu. kad tako napišem, zvuči kao da se bunim, ali nije. zato što zimi, nekako, rutina je najbolja. doručak, trčanje, pa ostatak dana. kuća-poso i ostale trice. rutina znači da je sve u redu. da nema nekih strahovitih povreda. čim se svaki dan odvučeš u brda i dovučeš nazad kući čitav, ne treba da se puno buniš. jer uvek može da bude puno gore od toga. sad ja ovde pričam o zimi a zima nije ni počela. do sada sam zakačio samo nekoliko trčanja po snegu, a i od toga nijedno nije bilo "prćenje" nego je i tih 10-ak cm uvek neko proprtio pre mene. tako da... kao što rekoh, zime su nam puna usta a ona se još uvek nećka da li da se pokaže ili da nas još malo iskulira. tako nekako. nama odgovara ovo podnošljivo vreme, ovi poslednji pred-zimski dani. čisto iz tehničkih razloga - u subotu moramo na groblje, a u nedelju planiramo sashin trkenbal iliti kombinaciju plesa i trčanja.

tako sam ja rutinski (ovo je sportskim rečnikom "nakon što je stekao odlučujuću prednost, domaći tim je utakmicu rutinski priveo kraju i onemogućio goste da prirede iznenađenje") nakon nedeljne polu-dužine (25km, 400m uspona) juče i danas otrčao dva "nikakva" treninga od 18 + 17km. kad kažem nikakvi, mislim na to da nisam ništa osmišljao, nikakve deonice, promene, tempo, brda, blać truć, nego sam onako u najklasičnijem rekreativnom maniru jednostavno izašao iz kuće, trčao sat i po tu po okolnim brdima, i vratio se nazad. pola izlet pola trening. rekoh, zima. rekoh i, rutina. to je to. stopalo me nije BITNO mučilo, mada ne mogu da kažem da sam ga zaboravio. ili nije ono mene :-)

ponedjeljak, 9. prosinca 2013.

9

tako je to čudno ispalo da sam u petak zbog planiranog putovanja požurio s treningom, i umesto nekog običnog trčanja smislio ono da ću da raspalim 10km. i to je bio šesti dan decembra, šesti dan uzastopnog trčanja. kasnije me je ispostavilo da će me taj petak vratiti malo unazad što se tiče bola u stopalu, jer iako sam trčao kratko, nakon toga je usledilo dvanaest sati sedenja stajanja kratkog šetanja sedenja stajanja i tako bez prestanka, i očigledno je svo to vreme sa nogama na zemlji uticalo na stopalo. a ja sam poznat kao onaj koji ne voli čvrsto da stoji "nogama na zemlji". eto. dakle mogao sam to i da očekujem? i posle petka je došla subota, kao i u većini slučajeva. nakon što sam zaspao u pola 5 a ustao u 8, izlišno je objašnjavati kako sam bio svež. moja baba je govorila "ko rosa u podne". a tu se podrazumeva da je u podne 40 stepeni. kao da je baba svakog jula vozila tur d frans, pa zapamtila te žege.

i u subotu uveče, tj negde pred samo veče, rekoh - gle ja se polako razbuđujem. ležao sam na podu i radio neke vežbe, i stvarno mi se učinilo da je pre podne. i pomislio sam da odem da malo trčnem, kad mi ionako sledi tuširanje. i onda sam se setio one manije što su krenuli svi da trče "svakog dana u decembru". i pravo da vam kažem, upravo zato sam odustao. jer bih kad-tad nešto tamo napisao i nakon toga krenuo da smaram ljude svojim ludilom. i tako, rekoh sebi da je bolje da uradim još par turica trbušnjaka i leđnjaka, ili kako se već to zove, i da ne trčim tog dana uopšte. i tako, prođe i taj dan.

ionako sam znao da bi se to pretvorilo u neko samomučenje. izleteo bih iz kuće pristojno raspoložen, zatim bih posle 100m shvatio da uopšte nisam toliko odmoran, da bih nakon 500m prešao u neki tromi kas gde bih se na svakih 5 koraka pitao šta mi to treba u životu. i zbog tih recimo 5km, sutradan bih otrčao 10km manje, verovatno.

i naravno da sam bio u pravu, u nedelju smo krenuli zajedno prvih 6km uzbrdo, zatim sam ja nastavio otprilike još toliko dalje prema brdima i negde kad sam došao do tačke pod tajnim imenom "ako bih do tamo stigao, bilo bi super". tu sam zastao i opalio par fotkica, promenio plejlistu, i krenuo nazad prema gradu. kad sam kod kuće obračunao brzine, morao sam još jednom da proverim taj povratak od 12.5km sa prosekom 4'05''/km. prosto mi je delovalo prebrzo. jer nije to dugačak blag spust gde može da se piči, to je naizmenično dole gore sa puno više dole, naravno, ali ima tu i preoštrih delova gde ne možeš baš da polomiš leđa ako se samo onako pustiš da te nosi, a poslednji kilometri kroz grad su sa milion naskakanja na trotoare, pretrčavanja ulica na dozvoljenim i onim drugim mestima, milion raskrsnica i zalamanja levo-desno.

a danas je novi dan, napolju je neverovatnih sunčanih +9 i miriše na proleće. kako bi bilo kul kad bi neko sutra rekao da više nije decembar nego mart. baš me zanima da li će da ostane ovako lepo vreme do tog famoznog Petka Trin'estog, kad nailazi ona poznata Azrina pesma Proljeće, 13-og u decembru. bez obzira na šta je johnny mislio. kao da je ikada važno šta je pesnik mislio. mi čitamo ono što mi hoćemo da pročitamo. uvek bilo i biće.

četvrtak, 5. prosinca 2013.

velike tajne malih šegrta trčanja

dakle ovo su vam brojke
prvih pet dana decembra
trčanje naravno
25, 10, 15, 17, 22km
excel kaže da je to 89km, mrzi me da vadim iz džepa računaljku

nisam se nešto preterano odmarao nakon trke,
one na Adi poslednjeg dana novembra

a ovo su brojke iz 2006 i 2007
totalna kilometraža
trčanje, naravno
3554km, 3730km
deluje da tada nisam imao pametnija posla...
ono što je zanimljivo, to je da sam danas stigao do 3554
da ne poveruješ
izjednačio sam, kako ga nazvati
drugi sezonski rekord
ne
srebrni kilometražni rekord
zvuči idiotski
ništa normalnije mi ne pada na večnaju pamjat
stručno rečeno, zabagovao sam

uglavnom, tih 3730 km mi je lajfTajm best
tojest lajfTajm najViše
(jer više nije uvek bolje, BEST-ije)
to je bila večernja doza esperanta, od mene za muzikante
ali eto, duša traži rekorde, nezasita ćud hoće još pa još
prosto o tome ni ne razmišljaš
vidiš da si neke tamo godine pretrčao iks kilometara
i odmah ždrakneš koliko ti fali
pa eto, fali mi... ma nije bitno!!!

meni je zanimljiva ona neka cifra od 3650 km
to mi je kao neka meta
ono, 10km dnevno
kad pomisliš, pretrčati svakog dana 10km, nije ništa
ako nemaš vremena,
odeš 4km ujutru, 3km u pauzi za ručak, 3km uveče :-D
ali, to bi značilo da u toku dana ne trčiš ni sat vremena,
a da potrošiš bar 2 sata za presvlačenja i tuširanja

ETO ZAŠTO NIKO NE PRETRČI 10KM DNEVNO!!!
NEĆE NAROD DA SE KUPA!!!!!!!!!

eto sad ste saznali moju najveću tajnu
ja se kupam desetak puta na dan
otrčim par krugova oko kvarta, pa se plaknem
i tako na svakih sat vremena
šta je to, pet minuta ovde, desetak minuta onde
pa se plaknem
to sam rekao, znam, ali nedovoljno puta
ali kad tako često trčim, moram to i da dojavim
pa se plaknem
srećom sad kad je zima, trljnem se snegom usput
uštedim vodu
sad kao radovan III, treba da prelomim, pa da kažem
- ma dokle ću i ja da serem, nek me neko zaustavi bre
pa da se plaknem

dakle plan je krvavo nemoguć
nakon što sam trčao trku i posle nje "vezao" 5 dana trčanja
(vezao se misli jedan za drugi, valjda, kao u kolu)
sutra bi trebao da spržim neki kratak, brz, efektan trening
pa da se plaknem
zatim u tom čuvenom petku bez odlaska na posao
(san svakog normalnog čoveka, noćna mora poslodavca)
treba zapucati do beograda na koncert
usput svratim da kupim patike, da bih nekako dotrčao do tih 3730km
do tog rekorda, koji je postavio onaj neki mlađi Ja
polako, dolijaće i Taj
dva loša će srediti i Miloša, i Kicoša, i Blogoša
sva sreća da me boli stopalo, još uvek
malko
inače ko zna koliko bih trčao, i koju bih sledeću povredu navukao
tako da, ovo je odlično, status quo
bolje jedna stvar da te malko bolucka, da te drži na lancu
jednom kad se razulariš, skrkaš pet drugih slabih tačaka


eto to je recept za uspešno treniranje
uvek biti malčice povređen

pa ja sam odao sve svoje najveće tajne
ovo je strašno

nedjelja, 1. prosinca 2013.

pejserizam (pej šta?)

ako bih morao u par reči da sažmem sve oko jučerašnje trke,
to bi glasilo "mogao sam i sporije".
naime radi se o tome da sam ovu trku silom prilika zamislio kao polu-trku.
kao što je pisalo u Kuriru, zbog bola u stopalu nisam nešto baš trenirao, a kao što je pisalo u Blicu, ovih dana je poprilično zahladnelo, i kad sabereš ta dva shvatiš da mi i nije naročito bilo do trkanja.
međutim, kad god meni nije do trkanja, za to uvek postoji neki razlog, i to u većini slučajeva zdravstveni. ili je to ili je neka viša sila, tipa kada je ista ova trka na Adi bila po nekoliko cm razmecanog snega i kada sam proklizavao kao bambi na ledu.

tako sam juče, u autu, dok sam se vraćao kući, razmišljao o tim modernim nazovi-trkačima kojima je do svega samo ne do trkanja.
koji SVAKU trku trče kao što sam ja juče trčao na Adi, onako polu-rovito-zalečeno-nedolečen. na oprez.
pa kakvi su to ljudi, da il stvarno postoje?
ooohohoho, itekako.
zbog njih bi neko neupućen mogao da pomisli da je trčanje ekipni sport.
jer ti mekušci, vežbački hedonisti, oni bi da se treningom zove nešto lepo, prijatno, od čega će im neprimetno rasti pivski stomačići, i od čega će svake godine biti po minut sporiji na polumaratonu.

e takvi kad treniraju, uglavnom se trude da se puno ne oznoje. jer kad se prehlade, mama će im se brinuti. lako ih prepoznaš po tome što su skoro uvek umotani kao da su pošli na onu Iditarod trku sa psećim saonicama. politički korektno je reći - oni se čuvaju. da.
isto tako oni se i na trkama čuvaju.
plaše se za svoje mekane nogice, a plaše se i za svoju glavicu.
i takvi se uglavnom nude da nekog moderno rečeno "pejsuju".

jer zašto će on da se raspadne na polumaratonu, da mu puknu noge na 10km i da mu u čudu i užasu samospoznaje eksplodira mozak na 15km, samo tako, patnje radi??? ma dajte. to je tako mazohistički.
trke služe za nešto skroz drugo.
NIKAKO za to da shvatiš (a i da drugi vide!) koliko si spor.
zašto bi se izlagao tolikom blamu, ako viteški (ako je kolega trkač pored njega) ili kavaljerski (ako je koleginica trkačica) mogu da nekog "pejsuju".

tako svaki podrazumevani poraz pretvore u pobedu, ma šta pobedu, u trijumf!
ja sam pejsovao drugaricu, zamislite! imam (lupam, nek se niko ne prepozna jer me ionako zabole da vam gledam na fejsu koje ste godište) "37 godina i vrijednu diplomu" (ipak sam citirao Štulića), mogu volu rep da iščupam, u statusima uvek naglašavam kako se zdravo hranim i čitam samo pametne tekstove na internetu, lajkujem ajronmen stranice i šerujem motivacione stripove o teškom treningu... ali ne smem da istrčim trku. a ne. mama mi je rekla da nikako ne ulazim sâm u mračne prostorije, a trka protiv drugih, ili ne daj bože štoperice koja najbolje izmeri obim struka nakon vikenda po kafićima, eeeeee, to je bogme jedan jako veliki mrak. dugačak do zla boga.

i pošto nemam petlju da tamo krenem tako jadan sâm sa sobom, ja ću da se držim s nekom drugaricom za ruke, i tako ću da je provedem kroz tu trku.
jbt kad vidiš koliko ima tih "pejsera", prosto se zapitaš, ako svaki od njih nekog provede za ruku od starta do cilja, pa zar stvarno postoji toliko retarda kojima trebaju ti isti pejseri?
ja prosto ne mogu da zamislim trku na kojoj je pola učesnika zalutalo na putu od starta do cilja. pa im treba neko da ih vodi za ruku.
kao bože me oprosti, na onim paraOlimpiks takmičenjima gde svaki slepi trkač ima svog vodiča pa vezani onom trakom tako trče rame uz rame. strašno...

kao da na trci nema nikog drugog ko će novajliji da pokaže put do cilja. u svoj onoj reci, na većim trkama stampedu, kao da je teško pretpostaviti da iza leve krivine ide desna. mislim, ako svi odoše tamo, pa gde bi ti? jel treba 300 poena u Slagalici da bi se to shvatilo?
još sa svim ovim garminima i pihihiii materinama, svaka klinka ume da pogleda i da vidi da li je prešla 5 ili 10km, i da sabere da li do cilja ima još 10 ili 5, pošto je zbir pređenog i preostalog puta tokom cele trke uglavnom tu negde, vrti se u par kilometara. hej rekao sam "uglavnom", nemoj da me hvatate za reč. jer znam da ume da varira i do duplo.

i onda se pitaš, gde je taj pejser bio zadnjih godinu dana,
ako se pojavio baš na dan trke?
mislim, trka je za sve, pa jel'da?
a zašto on ako je tako požrtvovan, zašto nije cele godine pravio na treninzima društvo svojoj drugarici, naučio je sve što može da se nauči o trčanju, pa kad dođe trka juriš kud koji mili moji.

(ovde gde pominjem uporne zajedničke treninge, ne mislim na onog što hoće da se ženi sebi nesuđenom, udatom ženom, pa trči pored nje kao pudlica i na kraju svakog treninga pokušava da je isprosi, jer taj je poseban i toliko komplikovan slučaj da mislim da čak ni ja neću uspeti da ga u bliskoj budućnosti izpsihoanaliziram na blogu)...

pazi recimo u biciklizmu. uvek se startuje posebno.
ja i da sam hteo, nisam nikada mogao da vozim trku sakriven ispod Loline suknje. pa kao da se lažno prodajem, ja sam znate nju pejsovao, za mene trka nije atletski nego humanitarni događaj. pardon, event.
jok brate.
seniorke startuju u podne, seniori sat kasnije.
dok meni dunu u pištaljku kod zvezdinog stadiona, ona je već negde kod Ralje.
pa ti vidi šta ćeš.

baš bih voleo da vidim ove moderne beskičmene gladijatore u takvim prilikama.
to jest često ih i vidim.
eno na avali. 

evo na adi.
sve sam ih video.
ali su bili providni.
nigde ih nije bilo.
čim njihove drugarice neće na trku koja je za njih "puno brza i prekratka", nema ni pejsera. on će da zapuca do bukurešta da bi tamo na polumaratonu pejsovao drugaricu, a ne sme da dođe na Adu da vidimo dal on vredi 33 ili 43 minuta.
kao što je veliki, legendarni, trener Jozo "Điđi" Delaš odavno rekao
"kolko ideš, tolko vridiš". 

i tačka brate.
zato valjda i postoje razne rang liste i slična sranja.
da se mere sportisti.
a ti "večni pejseri", oni su sportisti upravo onoliko koliko su "večiti studenti" doktori nauka. otprilike. koji procenat više ili manje.

i ako mi je jedna stvar u životu draga, to je da nijednom u životu, pri zdravoj pameti, pri zdravim nogama i pri punoj formi, nisam nikoga pejsovao. uvek sam otrčao "svoju trku".
kad mi je pak nešto falilo, voleo sam da se dogovorim s nekim pa da tako otrčimo trku zajedno, prosto da iskoristim svoje postojanje na ovoj planeti za išta pametnije i korisnije osim za pretvaranje kiseonika u prdež.
pretrčao sam tako par polumaratona ćaskajući s ovim ili onim, čak i dva maratona (ako se dobro sećam), i tako, par ovih kratkih trkica.

i juče mi je bilo stvarno lepo.
shvatio sam zašto "pejseri" to rade i zašto u tome uživaju.
s tim da se ja, za razliku od njih, nakon jučerašnjeg dana ne osećam kao bilo kakav "pobednik", niti mi pada na pamet da sad pišem samodižuće (u nebo) statuse o tome kako sam uradio ovo, ono, pomogao, doveo do cilja, bodrio, navijao... jbt već dok pišem šta NEĆU uraditi počinjem da se loše osećam, a tek mogu da zamislim šta bi bilo ako bih se stvarno primio i to sve natrabunjao. morao bih pod hitno na ispovest i to bih poneo najdeblji novčanik.
ja računam da se drugarstvo uvek podrazumeva. i da to nije nešto čime sebi treba da dižeš cenu. i da to nije nešto što treba da naštampaš na čelu i da ga nosiš kao reklamu. napišeš status "ja sam najbolji drug" i dobiješ 300 lajkova od 150 prijatelja, dakle učinak 200%.

i da završim priču.
to što sam rekao da mi je juče bilo lepo, bilo mi je lepo samo zato jer nije moglo da mi bude prelepo. zbog bola u stopalu. inače me u drugoj polovini ne bi video niko od ovih koji su me u trci gledali sa 20 ili 50 metara daljine. i ja bih saznao da li sam tog dana na Adi vredeo 28 ili 29 minuta (lični ispod 27 minuta se nije ni milimetar podvukao "pod znak pitanja" a kamoli da je bio u opasnosti) i bio bih zbog toga presrećan.
jer ja sam u duši trkač.
nisam nikakav tamo neki osmoćelijski mekušac od pejsera.
a naročito nisam od onih najtežih slučajeva, hroničnih.

nemam ništa protiv kad mi se pogodi trka "2 u 1" pa dok se trkam usput povučem još nekog. čak štaviše to mi legne kao neki šlag na tortu (*).
sećam se, ove godine, Slavonskog Broda, Sombora, Kule, Kruševca, Bijeljine, bilo je tu stvarno lepih trenutaka.
(*) nema pogrešnije izreke od te bolesne kombinacije torte sa šlagom, gde kilo brašna kilo šećera i kilo margarina još treba prekriti i dodatnim kg-om šećera, ali ajde, tako se kaže. šta da se lažemo, mi smo narod sklon preterivanju. ko je čitao od početka, shvatio je.


još se jedino nadam da za 5-6 sati niko iz Crikvenice neće postaviti status kako je nekog pejsovao, ili ću nakon 9 dana upornog opiranja na kraju ipak poverovati da internet veštice zaista postoje...

petak, 29. studenoga 2013.

magla, povoljno!

studioznost, redovnost, disciplina
savest, uljudnost
~~~~~~~~~~
to će da čeka bolje dane.


dakle ovako, dani teku, blog neće da se piše sam od sebe.
"neko mora da umre da bi drugi više cenili život."
neko mora da trenira i piše blog da bi drugi shvatili koliko su lenji.
jedino što mene boli noga pa ne mogu puno da treniram.
a onda posledično ne mogu ni da se kurčim treninzima.

onog dana, pre tri dana, rekoh da ću krenuti pa dokle stignem...
i tako, opet sam birao patike, neke koje su napred široke.
uzeo sam adidas kanadia, o kojima inače nemam baš neko mišljenje.
međutim ovde su fino poslužile.
nisam morao da prečesto zgrčim prste i da tako ćopam,
nisam morao prenaglašeno da trčim na spoljnjem delu patike
(od malog prsta do spoljnjeg kraja pete), nego eto,
više manje sam normalno trčao.
tojest.
nije to baš normalno, uvek ja tu nešto malo ugađam, ali ajde...
na kraju sam završio u gradskom parku.
otrčao 4 kruga, s tim da sam uspon (nekih 400m)
svaki put zaleteo kao malu deonicu,
a ostatak kruga sam prelazio lagano, uglavnom.
da ne objašnjavam previše.
uglavnom nije mi bilo dosadno.


.,.,.,,.,.,,,. 

(probam da ne zavirujem gde je , a gde . )

dan kasnije, to je drugi od tri neopevana dana na ovom blogu,
kanadia su bile još uvek nedosušene pa sam uzeo jedne JOŠ gore!
model reebok mudslinger,
neću ni da se izvinjavam što ih pišem malim slovima.
govno od patika, ali ajde, poslužiše i one, jer su mi pola broja veće.
malo više sam morao da vrljim nogu u stranu da smanjim pritisak,
ali bol nije bio strašan čim nisam razmišljao da li da se vratim ranije.
od mogućnosti 10, 12, 14, 15km, odabrao sam naravno 15km.
kroz grad par km, pa 5km pretežno uzbrdo, pa 4km spust,
e tu je postalo kritično ali i zadnja 4km kroz grad nekako prođoše.
šta da kažem, umro nisam, ljudožderi će ostati gladni.

juče, poslednje od tri pristojna trčanja je nekako došlo... iznenada.
tj ceo dan sam mislio da ću negde tamo popodne trčati,
no popodne je došlo i prošlo dok si reko "mrak" :-/
to ustvari nije ni bio trening nego neka humanitarna misija,
jer sam nekom kučetu na brdu iznad grada nosio hranu.
6km uzbrdo 6km nizbrdo, do gore mi se zaledile šake
jer mi je lola spremila komad pseće salame iz frižidera,
pa sam taj paketić stalno premeštao iz ruke u ruku.
rukavice su slabo pomagale, ali dobro, nije mi žao.
žao mi je što nisam imao telefon kad sam se popeo iznad grada,
jer je baš u tom času tamno narandžasta lopta zalazila
kroz magličasta brda oko kanjona reke gradac.
došlo mi da stanem i da gledam par minuta, ali...
odmah sam znao da ću iovako da se smrznem u povratku,
tako da sam nastavio da poslušno trupćem uzbrdo...

četvrti od tri neopevana dana (kako sad pa to?) evo teče,
nešto sam kao vežbuckao, posle ću opet,
usput je lola plankovala do besvesti i nazad, i tako to.
plankovao bih i ja ali ne mogu da se oslonim na savijene prste
jer me baš spreda boli onaj do palca, koga neće - neće.
a u poverenju ionako mrzim taj plank do otkaza,
jer me uvek od njega zabole leđa, i to jako.
nisam siguran da mi je to pametno da radim ikad, a kamoli svakog petka.

a sutra nam je u planu trka na Adi.
to će biti peti od ova tri neopevana dana. otprilike.
krug od 7.7km kroz toplu i očaravajuću ledenu maglu.
bljak.
umesto šorca i dresa spakovao sam bundicu sa krznom oko vrata.
onu roze kao što je nosio Prince. i vunene čarape, tirkizne.
ne radi se o modi, sačuvaj bože,
nego da me gorska služba lako pronađe ako se smrznem usput.




i dogovorio sam se da trčim zajedno sa jednom drugaricom.
i ona bi trebala da nosi nož, a ja viljušku.
samo neću da vam kažem zašto, ionako ćete čitati u kuriru.
veći problem mi je onaj kako da uopšte pretrčim celu trku.
jesam trčkarao i po sat i po ovih dana, ali sa pauzama.
jesam prošle nedelje trčao i deonice, ali sa pauzama.
a kad ovako zahladni, meni neka veštica ladno doda negdeeeee...
pa po 15-ak sekundi na svaki kilometar. ali svaki.
i na one lagane, i na one brze.
tako da to što sam ja zaključio da ću oko jezera optrčati lako kao leptir,
to nigde nije uklesano u knjige sudbine.
mož da se desi da krenem da ćopam kao sapeta krava.
a vidi, bol i dosada ne idu zajedno.
mozak će imati neki zanimljiv zadatak, sigurno.
jedina razlika je u tome da li će mu se taj zadatak dopasti ili neće,
da li će biti neki planirani ili neplanirani scenario.
trc. onaj zvuk kad grlica ...

utorak, 26. studenoga 2013.

nap0k0n

pa ne znam ni šta da vam kažem...
nakon onih 7+10+10 su usledila dva dana na bicikli, koje sam u detalje opisao u par mejlova drugovima, pa sam valjda pobrkao kako sam to napisao i na blogu.
kad cvrc, sad vidim da nisam.
posle toga, došla je neka subota, ali ne od onih "subota u maju" (atomsko sklonište) nego od ovih odvratnih novembarskih subota. brate sve su bile, ne znam koja groznija od druge. katastrofa. fala bogu da je prošla i poslednja. 


aaaaaaaaaaaaa pa nijeee!!????
i 30-ti novembar je subota.
ja ću da se ubijem.
tada treba da bude trka na Adi.
znači ili ću tamo da slomim nogu, ili... ili ću da slomim obe.
jer ovo kako je krenulo, biće dobro i ako samo polomim noge.
i dakle posle te subote, ove sad pre 3 dana, došla je nedelja.
ovo zvuči kao kad murinjo piše izveštaj sa trke pa posle trećeg kilometra dođe četvrti kilometar, prosto se iznenadiš tim podatkom.


u tu nedelju smo kao pošli zajedno na trčanje, lola je otišla biciklom par kilometara ispred mene pa je tamo negde trebala da ostavi biciklu i da nastavi da trči.
a ja sam kao trebao da je stignem, pa da se dogovorimo dokle ćemo ići tj ko će gde da okrene, i onda smo trebali da se u povratku sretnemo još jednom.
e ali međutim.


mene je toliko počelo da boli stopalo, odmah s početka trčanja, da nisam znao šta da radim. i rekoh, posle kilometar po asfaltu, da pokušam da skrenem na neku stazicu koja vodi kroz šumu, pa po zemlji i lišću, rekoh, možda će me manje boleti kad je svaki korak pod drugim uglom prema tlu. 


i da vidiš čuda, upalilo je. odoh ja uzbrdo sav srećan što sam nešto uspeo da smislim, baš da se ne vratim kući već nakon kilometar trčanja.
što je najlepše, gore na brdu je bilo proleće :-)
dole je bio neki dim, smog, magla, nešto se natmuštilo, pravi onaj ružan prohladan zimski dan, bljak. 


i tako, gledao ja gde da trčim, pa sam tako presekao jedini asfaltni put i opet produžio dalje makadamima, pa stazama, i tako sam, nećete verovati, stigao skroz do izvora reke Gradac.
kad tamo na samom izvoru društvance sipa vodu u flaše, neko me oslovi, i ja shvatim da je to Sofra poveo tri druga na pešačenje. došli su po kamenju, kroz korito reke Suvaje koja kao što joj ime kaže i nije reka nego kamenjar.


i tako ja, da se pohvalim kako na telefonu imam navigaciju, ladno odvalim "devet i po kilometara od Jadra!" (jadar je mesto gde prestaje sâm grad i odakle se granaju putevi za loznicu i bajinu baštu). kad ova trojica zgranuto povikaše "još 9.5km????? pa rekao nam je da sve ukupno ima desetak km???" haha a oni pešače već tri sata i nisu baš nešto euforični da nastave, jedan je već seo na obližnju klupu, izuo patike i cedi čarape :-)


jbg sad kad sam rekao bilo je kasno, i ostalo mi je samo da se pozdravim sa njima i odskakućem nazad kući. meni je za povratak (na tom pomenutom Jadru me je čekala pony bicikla) trebalo nekih 50-ak minuta, a tipovao sam da će njima trebati bar tri sata, naravno zbog par obaveznih zastajanja.


zanimljivo je da me stopalo nije bolelo ništa naročitije (?) nakon tih 19km gde sam ostao oko dva sata jer sam i ja zastajao, naročito u odlasku, malo zbog slilkanja a više onako podsvesno da odmorim stopalo.


nakon toga sam bio u dilemi da li da jedan dan odmorim noge ili ne, pa sam juče ipak krenuo na trčanje, no neslavno se završilo jer sam odabrao (a birao sam pola sata) neku bzvz kombinaciju patika i uložaka pa me je stopalo bolelo od samog početka.
tako da sam se vratio kući već nakon 25 minuta trčanja, mislivši da ću kasnije da pokušam opet. ali nisam.

zato sam i promenio pozadinu na fb stranici,
jer ona slika govori više od 36 reči :-)
NOVI COVER PHOTO

e danas, šta ću danas?
oćete iskreno da vam kažem?
nemam pojma.
znam da ću negde da krenem trčeći, a dokle ću stići i da li ću se vratiti posle pola sata ili posle dva sata, kad bih imao više vremena napravio bih anketu. sva sreća da neću.

srijeda, 20. studenoga 2013.

7, 10, 10

kako reče moja tašta pre nekoliko dana "naš sale slaže kako zine"
e pa sad, nije baš da ja lažem
samo što se podrazumeva, u ovo vreme manipulacija, da niko ne mora baš sve da kaže, a da ga nisu pitali
tako sam ja, čekaj, evo kako je to išlo...
ko će se sad setiti da li sam nešto već pisao na blogu

uglavnom taj CRNI PETAK sam ceo prećopao :-(
u subotu sam bio sat i po na bicikli, i delovalo mi je da se bol sa "90% od najgoreg koji mogu da zamislim" smanjio na nekih 70%
u nedelju sam bio 2.5 sata na bicikli i bol se smanjio samo na 69%

u ponedeljak sam opet ćopao, skakutao po kući samo na levoj nozi, guglao metatarzalgiju, pio brufene, stavljao led, i predveče mi se učinilo da je bol stigao do 50%
i rekoh, pazi ovako
svaki trening ima neki efekt, ili ga nema, trt-mrt filozofija
ja odavno nisam trčao ono baš brzo
i tako je pala odluka
idem da namažem nešto, ne znam ni sam šta
samo da je brzo, ludo, divlje, samo da deluje da "treniram"

i tako sam uključio MapMyRun na telefonu i izleteo iz dvorišta
imam jedan Lolin kružić koji ona trči u trenucima očaja,
tu po predgrađu, u sredini uz/niz neku kratku strmu ulicu
taj krug je trebao da ima 7km okruglo, dobro, ispalo je 7.1km
uglavnom, svo vreme sam imao u mislima trku na Adi

(za one iz HR, to je maltene isto što i Jarun, krug oko veštačkog jezera, s tim da je ovaj beogradski krug nešto duži od trećine polumaratona, 7650m. tako da kad je polumaraton, trči se nešto manje od 3 kruga, malo je izmaknut start)

i ideja mi je bila da ako ikako mogu, da to veče onako trom i ranjen nekako pretrčim taj trening za 27 minuta, što bi na 10% dužoj trci ispalo tu negde ispod pola sata
i uspeo sam
uleteo sam u dvorište nakon ravno 27-nula-nula
jeeeeeeeeeeeeeee

sutradan (utorak) sam već bio ohrabren tim performance-om...
rekoh, idem da spičim nešto slično
e sad...
bilo je malo toplije, pa sam odabrao varijantu biciklicom do izlaska iz grada, pa da otrčim tamo negde izvan dima/smoga/gužve
imao sam u vidu da ću verovatno biti bar malo umoran od trčanja sinoć, pa sam malo pomerio i očekivanja
rekoh sve oko 4'/km je dobro, biću zadovoljan
uzeo sam malo "brže" patike, koje su se kasnije ispostavile kao previše tanke i ravne, i više me je bolelo stopalo od očekivanja :-(

tako da sam u hodu prepravio taktiku
umesto 8km tempa kako sam planirao, rekoh,
da odem 2x4km, ili već ću videti gde mi odgovara da napravim pauzu
zastao sam na jednom (i jedinom) zgodnom mestu, na jednom sporednom putiću, koji je igrom slučaja bio na 3.5km od starta
zaustavio sam štopericu, malo protrljao stopalo onako kroz patiku, malo se istegao, provrteo dupetom levo-desno, i nakon otprilike minut sam nastavio dalje

ideja je bila da odem još tih 500m do okreta, i da se vratim na start
međutim u trenutku kad sam trebao da okrenem nazad,
učinilo mi se da me je bol u stopalu dosta popustio
i tako sam produžio dalje
usput sam sam sa sobom većao dokle da idem
i nekako sam spontano stigao do tačke 5km od starta, i okrenuo
tada već nisam ni imao drugi izbor, osim da opet stanem na istom mestu
tako je trening ispao 3.5 + 3.0 + 3.5 km, sa dve kratke pauze

kad sam drugi put zastao na istom onom puteljku,
nisam se ništa istezao, nego sam samo skinuo majicu dugih rukava,
skinuo ispod nje majicu kratkih rukava (obe sintetičke), zatim sam onu kratku zgužvao i nagurao u gaće otpozadi, obukao samo dugačku, i odmah potrčao dalje
i pirijalo mi je to "osveženje" što sam se malo raskomotio,
zadnjih 3.5km su bili ubedljivo najbrži

tada sam negde usput pogledao prolazak na 7.7km i očitao okruglih 29', što je bilo za minut brže nego što sam to obračunao sinoć
uraaaaaaaaaaa
a celih 10 km, kad se saberu te tri deonice, ispalo je 37'16''
obzirom da sam na prolasku mislio da ću ići okruglo 38',
ovo je bilo puuuno ispod očekivanja
dobro, dva odmora puno znače, naravno
ali baš da sam planirao da ovako trčim, nisam.
zaista

i tako je došao i današnji dan
bol se sa onih 69% prvo smanjio na 65%, a jutos na 50%
mislim na % od nula do sto, od "nema bola" do "ajooojjjjj!!!"
odmah sam imao plan, ali kad kažem odmah, to i mislim
znao sam da mi nozi nikako ne prija dugotrajno trčanje
pa još naročito po asfaltu
i evo kakav sam plan skovao

otići ćemo biciklama izvan grada, tamo ostaviti jednu biciklu
odatle ćemo naizmenično voziti i trčati, deonice
prvo će Lola krenuti 1km trčanja, a ja ću voziti bajk
zatim ću joj predati biciklu i trčati 2km, a ona će me pratiti
i tako smo obračunali da ako okrenemo na 8km od starta,
do kraja će ona pretrčati 6 x 1km, a ja 5 x 2km
i sve je išlo kao po loju
izmene su protekle perfektno bez zastoja, ma sve!

ja sam krenuo dosta uspavano, ali sam znao da ću se "razraditi"
ona je pak krenula živahno, i znala da će malo iscuriti prema kraju
da skratim priču, vetar je bio pojak ali je toplo vreme više značilo
miris proleća me je prosto nosio, kao da sam dobio brzinu više
povremeno sam se brinuo "da li ću izdržati",
ali sam svaki put završio deonicu bez problema,
i odmah se na bicikli oporavio već posle minut

preračunato u vreme, moj trening je izgledao kao
5 minuta bicikle, 7 (malko više) minuta trčanja, i tako u krug
lolin trening je pak bio 5 minuta trčanja, 7 min bicikle, pa opet
sve skupa smo pretrčali 16km za 1h05'
da sam odatle nastavio da trčim još 5km tempa, bez divljanja,
mogli smo da pređemo štafetni polumaraton za 1h24' :-D
hej pa to uopšte nije lošeeeeeeee :-P

nakon toga se bol vratio na 55% ali ajde, možda sam to i očekivao
e sad, čak i da jesam pametan kao što nisam, ali prorok?
to sigurno ne umem da budem
sledeće nedelje imamo polumaraton u novom sadu,
neki rekreativni gde je start sa veteranskim hendikepom
UOPŠTE nemam pojma da li mogu da trčim 1h25 bez prestanka

vikend kasnije sam pak zamišljao maraton u crikvenici,
koji je naravno otpao iz mojih misli, na veliku žalost
jer vidim kojom brzinom (sporoćom) ova povreda prolazi,
tako da nema šanse ni da razmišljam o 3h trčanja
bio sam siguran da mogu da otrčim brže nego u podgorici,
ali će mi po svoj prilici tih 2h55 ostati season's best...

srećom istog vikenda imamo tu pomenutu trku na Adi,
pa ako ne odem u NS sad u nedelju, eto,
imaću priliku da kakvom-takvom trkom završim godinu
rezultat NARAVNO ne bi bio u prvom planu,
naročito što ne očekujem neko lepo toplo vreme.
eto, prođe još jedna godina
kad sve podvučem, nije bila loša...
ali, to podvlačenje linije će imati poseban blog


nedjelja, 17. studenoga 2013.

australofenixus

postoje tako, stvari. nešto te muči. nešto se pitaš. nešto saznaš, nešto drugo ukapiraš skroz naopačke. nekad otkriješ da je bilo naopačke pa ti bude smešno, nekad i ne otkriješ. postaneš vlasnik naopake istine. ako se to tako može reći. jer istina nije jedna, bar kad se radi o našim stvarima. da ne kažem uverenjima. shvatanjima. osećanjima.

i sva ta saznanja, mogu biti važna i nevažna. tipa ono kad saznaš da svinja ima 12 sisa, i postane ti jasno zašto se za nekog kaže da je suvišan "kao 13-to prase". pa to je epohalno otkriće. i ja mu verujem na reč. mislim, nisam nikada pokušao da se prišunjam nekoj krmači na spavanju, i da joj prebrojim sise. ako se ne računa lola u onoj fazi kad je imala 75 kila.

ili ono, kad si prvi put zaista shvatio kako se zemlja okreće oko sunca, i oko svoje ose, i da se mesec okreće oko zemlje, ali kontra smerom, pa se za 29 dana "okrene" 27 puta. tu negde. ako nisam previše zbrzio. jer ako ćemo da verujemo svojim očima, okrene se svakog dana, a ako zažmurimo da bi malo bolje razmislili, okrene se samo jednom u 29 dana. dakle ako se gleda sa nekog balkona, minimum 4 sprata iznad mlečnog puta, putanja meseca bi bila neka gnjecava sinusoida. a pogled sa sunca bi bio poprilično monoton. s tim da je na suncu ionako pretoplo da bi odatle gledali mesec. a i podaleko.

jedino nemam pojma da li se i sunce okreće, ili bi nam tako zemlja i mesec ponekad zašli iza leđa. no sva sreća da je osmog dana bog stvorio vikipediju, pa ćemo i to ubrzo otkriti. (...) sat vremena kasnije (jbg, začitao sam se) znamo i to da se sunčev stomak obrne za 25.6 dana a teme za 33.5 dana. dakle vrat mu je vrlo fleksibilan čim dozvoljava takve cirkuske akrobacije poput onih "žena od gume". ovo je pak "baja od plazme". kažu da je sunce većinom od vodonika a ostatak je uglavnom helijum. zato stalno lebdi na nebu i nikako ne padne dole, jer se i oni dečiji baloni pune helijumom, bar tako kaže onaj čiča što ih prodaje na vašaru, a on nikada ne laže. jer nema razloga.

kad se jednom već zaljubiš, balon ćeš ionako da kupiš, lagao te čiča ili ne lagao. i da, mesec je zaljubljen u zemlju, jer joj uvek podmeće svoju svetlu stranu. mračne osobine nikad ne pokazuje, jer iznad svega ceni instituciju braka.

a kad bi u suncu zadržali vodonik i onaj helijum zamenili kiseonikom, dobili bi vodeno sunce. iliti vatrenu vodu kako su indijanci zvali viski. samo ovo nemoj nikom da kažete inače će već neki ludak to da patentira i koliko sutra ćemo imati na raspolaganju viskija u zapremini 330 hiljada puta većoj od zapremine zemlje. što bi dalje značilo da bi viski postao jeftiniji od vazduha i glavna namirnica na zemlji. a što bi nam pak savršeno odgovaralo jer kad bi se sunce ugasilo, trebalo bi nam čak i više viskija od toga, da bi se zagrejali. pa jel da? još samo neko da nam objasni otkud se sva ta silna rakija peče u kazanu koji se zove mlečni put, e to bih baš voleo da saznam.

i na kraju, na prvom mestu top liste, naj otkrovenje od onih s početka priče, za one koji su još uvek trezni nakon svih ovih isparenja: dakle glavno saznanje je bilo to da sanjamo zato da bi se pripremili za ono što možda dolazi. dakle ne sanjamo da nam je umrla mama zato što mrzimo mamu, kao što se neka deca uplaše, nego sanjamo da bi se pripremili za taj tužan trenutak. sanjaš jednom, sanjaš dva puta, pa posle toga kad se i desi, nije ti više šok. evo ja sam sanjao, pa barem deset puta da su nam ukrali auto. ma već su mi dosadili. sutra pogledam u garaži, a on još uvek tu. pa više su mi se smučili. jebo vas đavo lopovski, pa ukradite ga jednom da valja, i da više ne sanjam te gluposti. ionako ga vozim jednom u dva meseca. zašto ne sanjam da su mi ukrali biciklu? a bar da imam neki ferari pa ajde, nego sad već i zadnji rekreativci kupuju duplo skuplje bicikle od ovog auta. tako to ide. za dve godine po sistemu "staro za novo" zameniš auto za mobilni, a za još dve godine zameniš mobilni za lilihip. i dobro, samo malo doplatiš.

jaaaao pa ja dok se nisam povredio nisam imao pojma koliko sam pametan. pola dana sam trčao a pola dana kunjao i vukao se ko mrcina. nisam stigao da svu svoju genijalnost izbacim na površinu. kao posle velikih talasa, pa ono što ostane na obali, znate, sve one dragocenosti. tek sad mi je neka tajna sila dodala na tom sjaju u očima, ili je to eventualno odsjaj od sinedola kojim mažem taban. ili od faširanih šnicli, nema četvrto. mada je skoro uvek neka kombinacija, nikad nije skroz jasno ni skroz mutno.

i da započnem ono što mi je stajalo kao samo jedna rečenica, u skicama, a sve ovo ispred, ali SVE je bio samo bespotreban uvod. al nemojte da se ljutite zbog toga, jer nekad npr zagrevanje bude zabavnije od trke, pa jel tako. dakle razmišljam ja, kad ugasiš profil na fejsu, praktično umreš. i onda napraviš novi profil. to je isto kao ono kad si sanjao da su ti ukrali auto, a on sutra opet tu. a ovako nestaneš, pa se opet kloniraš iz pepela, kao ona ptica, emu, dodo, tako nešto. uglavnom bilo je neko ime na esperantu. verovatno je bila odande poreklom, pa zato. ko bi to pamtio, na ovom svetu ima više jezika i više država, nego ljudi. ja bar tako misim. umem da nabrojim bar dvadeset jezika, država minimum trideset, a ljudi, brate, ako nakupim tuce, pa ja sam budući nobelovac. dakle ta ptičurina je tema. sva sreća da postoji gugl, umalo napisah ihtiosaurus, tek sad shvatih da to nije ptica nego riba. sreća da nisam u nekom kvizu, zajebavali bi me do kraja života. kad uđem u mesaru trlić da kupim pečeno pile, spakovali bi mi dve konzerve sardina. evo tvoje pečene ptičice sale, i prijatan ti ručkić.

nego o ovome se radi. ne plašim se ja smrti, nego vi. dakle kad ja na svakih 6 meseci ugasim profil, vi se pripremate za onaj dan kad me više neće biti. i onda kad me jednom stvarno ne bude, biće vam lakše. to jest, dotle ću već toliko puta nestati i opet se pojaviti, da će vam biti svejedno.
- onaj opet nestao.
- ma zabole me. vratiće se čim ogladni.
- ali ovaj put zauvek.
- ma taj je svaki put nestajao zauvek, tako da mu više ništa ne verujem. ne mora ni da se vraća.
eto vidite. i posle kažu da ne postoji onaj svet i zagrobni život. malo morgen. nemaju oni pojma šta pričaju. nego samo ne znaju kako da to izvedu, da se vrate iako ih niko nije zvao. a ja sam vam odao tajnu. rekao mi australopitekus. taj je navodno poslednji put ugasio profil na fejsu pre dva miliona godina, a juče sam video jednog za volanom taksija. original. jedino sise, malčice manje je imao, ali to se danas reši dok si reko keks. a ostalo, ma kopija. pljunuti onaj. čak mislim da će na profil da metne istu sliku, i da okači istu pozadinu. nema taj dovoljno mozga da bi uradio drukčije. eto.

ukratko i za one koji još uvek nisu shvatili, od juče u 15:20 imam jednog prijatelja na fejsu. dakle iduće godine, i svake sledeće, ako budu 16-og novembra u 15:20 svirale sirene, tek da znate da nije zbog tita.

eh da. i sinoć odem ja kod psihoanalitičarke.
dobar dan, dobar dan.
ustvari ovako je išlo
- dobro veče.
- dokle smo ono stigli zadnji put?
- paa, nisam imao nijednog prijatelja na fejsu, a bio sam podesio da zahtev mogu da mi pošalju samo "prijatelji prijatelja"
- pa si tako bio sve zajebao
- daaaa, čak ni čak noris nije mogao da mi pošalje zahtev, mogao je samo da čupa kosu
- ovo "čak ni čak" zvuči malo uvrnuto
- uglavnom doktorka, osećam se čudno...
- zašto dečko?
- pa znate, na onom fejsu, od malopre imam JEDNOG prijatelja...
- ne brini se zbog toga, polako, steći ćeš još prijatelja.
- ma nije to doktorka, bojim se... da je jedan... PREVIŠE!
- a jel' tako? previše, je li? prespavaj sale, pa mi reci sutra šta misliš o tome, hladne glave...

a na večerašnjoj seansi, osetio se veliki napredak. napokon sam povratio samopouzdanje. kažem vam ja da je danas bio neki specijalan dan.
- doktorka, hvala vam! do juče sam se osećao kao niko i ništa! sada opet gospodarim svojim životom! (udarac šakom o sto) napokon imam i ja koga da anfrendujem!
- to sale kućo stara, ali nemoj još
- zašto?
- polako, čekaj, de ćeš pred rudu? koja je poenta da nedostaješ samo jednoj osobi? sačekaj da se povežeš sa svima do kojih ti je stalo, i onda, kad se najmanje nadaju, opet krkkkk nož u leđa!
- jaoo tako je doktorka, tako je. dakle dok ih ne okupim svih pet, da se pritajim?
- tako je mali, brzo učiš. a sad pravac na spavanje, crtani film je odavno prošao!

četvrtak, 14. studenoga 2013.

"svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem"

dakle skinuo sam minut sa jesenjeg rekorda u polumaratonu.
na treningu.
jer na trci imam 1h27 (druga polovina Podgoričkog Maratona).
u utorak sam istrčao 1h31, a danas 1h30.
pre dva dana je bilo +9, i izmaglica,
a danas je bilo +8, i opet izmaglica.
čitaj, nije bilo razlike u vremenskim uslovima.


zadnji dan odmora mi je bio 02. novembar,
pa danas nisam bio bitno odmorniji ni umorniji nego u utorak.
dakle i to mu dođe na isto, valjda.
jedna od bitnih razlika je u patikama.
u utorak sam nosio jedne od novih, ali srednje-teških (330g),
a danas sam nosio stare, ali od srednje-laganih (290g).
još bitnija razlika je u profilu staze.
u utorak sam išao po ravnom i nežnim nagibima,
a danas sam trčao po primetnim kupserima.
mislim na uspončiće od po par stotina metara,
na kojima ne možeš da zadržiš brzinu.
uzbrdo osetno usporiš, a nizbrdo sletiš kao da imaš motor u dupetu.
dakle puno su promenljivije brzine.
i za kraj, poslednja bitna razlika je u treningu.
u utorak sam išao promene 100/100, a danas 300/200m.
što je procentualno skoro jedno isto, a evo zašto.
kad trčiš brzo 100m / lagano 100m, nakon one brze stotke ti treba dobrih desetak dvokoraka da usporiš, pa tako praktično završiš trčeći 120m većom i 80m manjom brzinom, što je odnos 3:2, dakle isti kao i kad trčiš 300/200m.


no ostaje činjenica da sam se iz nekog nepoznatog razloga danas bolje osećao, ali ne ujutru i pred trčanje, nego samo na samom trčanju.

nekako sam odjednom i iznenada shvatio da mi nisu teške noge.

zagrevanje 3km kroz grad, bila je neka gužva pa sam se malo pomučio dok nisam izašao na čistinu okolnih puteva, zatim nakon prvih 14' (prosek 4'40''/km ali kažem, sa puno prepreka i dobar deo po kocki) krećem na taj dirigovani fartlek iliti deonice (malo je pertenciozno reći deonice jer intenzitet nije bio jak, mada, kad kažeš da si radio 30x300m sa odmorom između u vidu trčanja laganih 200m, to zaista moćno zvuči) i negde na tačku 10.5km sam stigao za okruglih 46', što je značilo da mi je za prvih 7.5km promena trebalo 32 minuta. prosek 4'16''/km. povratak je bio preko istih kupserčića ali stalno blago nizvodno pa je prošao malo brže, za 30 minuta što je prosek od okruglo 4'/km za drugih 7.5km. i odatle do kuće opet onih istih laganih 3km rastrčavanja, za istih 14 minuta. 


to jest, bile su mi čak i previše raspoložene noge pa sam mogao da ubrzam to i na 13 minuta, ali sam pre polaska odlučio da na treningu nikako ne treba pretrčati Pocu (polumaraton) ispod sat i po, tako da sam pokušavao da usporim koliko god je u mojoj moći. i nekako se nogu pred nogu dokotrljah kući, još mi se najviše otegao taj povratak. da je bilo leto i vrućina, mislim da bih to spičio za 11 minuta bez razmišljanja, i pravo pod crevo sa ledenom vodom. ali jbg, zima ima druga pravila.

posle zadnjih nekoliko treninga, razmišljam,
možda mi za vikend nisu potrebne bilo kakve trke.
samo rizikujem da pokvarim ovaj lep utisak.

burek sa šlagom

znači, vikend. 
nije još stigao ali ga eto tu iza ćoška. 
ja mu tu dođem kao oni putari koje svake godine prepadne prvi sneg. znate ono čuveno "sneg je i ove godine iznenadio putare". slušajući te vesti, čovek bi rekao kako taj sneg nema nikakva druga posla osim toga da putarima smišlja zvrčke. tako i ovi vikendi, taman zaboravim na muke koje mi je doneo prethodni, a već eto sledećeg, oštri noževe i u zasedi skuplja kamenice na kamaru.

ovo je idealna prilika da se osvrnem na prošlu subotu. bila je na par mesta najava tog famoznog Cerskog Polumaratona. trčao sam to par puta. jednom maraton, i par puta polumaraton. to ti je uvek bilo nešto polu-tajno, nit ima trke nit je nema, kao da je pravi neka verska sekta a ne atletski klub.

(u međuvremenu tražim muzičku podlogu za ovaj blog. imam jedan folder koji se zove "Hey Joe 500", i gde mi se nalazi 500 verzija te pesme. neki tip je na svom blogu to opsesivno skupljao, i taman kad je pomislio da je skupio sve što se ne može skupiti, pojavio sam se ja i zatrpao ga sa još stotinak verzija. i svih sto puta mi se srdačno zahvalio. sve dok mu nisam poslao i verziju od Rambo Amadeusa, nakon čega je valjda izvršio samoubistvo jer više nikad o njemu ni glasa nisam čuo)

i tako dođemo mi na trku, a tamo, ne da nema gužve, nego sve izgleda kao da je upravo objavljena opasnost od hemijskih otrova. sedi jedan dečko na nekim klupama, vezuje patike a u pogledu mu vidiš da se pita zašto. malo dalje iza drveta proviruje organizator i valjda razmišlja da li da se pojavi i tresne na sto svih pet startnih brojeva koje je pripremio, ili da ipak pobegne. reče nešto u stilu kako je fino što smo se okupili (to je već zvučalo kao da se radi o proslavi mature, pa u stilu - gle nakon 50 godina ima nas još preživelih?) i kako ćemo eto da napravio jedan fin trening, od nekoliko kilometara. čuj nekoliko. i trčaćemo desnom stranom, kao na treningu. trčaće pored nas i jedan policajac, da nas niko ne bi dirao. i svi ćemo nositi iste majice. - wtf, svi iste majice? jesam rekla da je ovo neka sekta? - prošaputa Lola.

ja sam se dan ranije poprilično umorio na nekakvom trekingu-pešačenju-hajkingu (moram i ja da se modernizujem u izražavanju) i ova trka mi nije padala na pamet, no kako je dan odmicao Lola je uspela da me nagovori. u 7 nisam hteo ni da razgovaram, u 8 sam je samo strpljivo saslušao ali nisam hteo da komentarišem, u 9 sam rekao nek ide ako hoće ali da ne računa na mene, u 10 sam rekao da ću da razmislim, a u 11 sam se spakovao. srećom je start bio u 13 pa je imala vremena da me nagovori. zbog toga mrzim večernje trke, uvek ima dovoljno vremena da se predomislim i u zadnjih pet godina sam ih sve odreda istrčao.

eh da, stigao sam do majice. ali prvo brojevi. kao brojevi se dele prema kategorijama. koja si ti kategorija? ja kažem, ta i ta. eeee onda ćemo tebi da damoooo... OVAJ broj! (pa mi da prvi broj s reda). pa onda onako značajno pogleda lolu. a koja si ti kategorija? lola kaže ta i ta. eeee, a tebi, tebi ćemo da damo... razmišlja... OVAJ broj! (pa joj da prvi sledeći s reda). jako lepo, personalizovani startni brojevi. a tako mala trka, da ne poveruješ. i tako uzmem ja svoj startni broj, dobijem 4 zihernadle. sve po pe-esu. i onda majice. ali pazi, zapamtio je odnekle to ime zorica a zapamtio je i da sam ja saša, to jest da je neko od nas dvoje saška. e sad kako ja ne mogu da budem saška, lola je postala saška, a ja sam postao zoki. samo da znate.

kavaljerski, uslužuje on prvo lolu. je li saška, pita on nju, kakvu ćeš majicu, veću ili manju? naravno da ću manju, reče lola kao iz topa, a organizator posegnu iza leđa, izvadi jednu kesu, i reče - ahmmm, ovde su manje majice, dakle evo za tebe jedna maaaaala mala majičica, biće ti taman. lola ne veruje nikom ništa dok ne vidi svojim očima i naravno odmah razvija majicu da proveri etiketu, na kojoj piše xl. pogleda me belo i samo odmahnu rukom. ionako sam ja stigao na red. a tebi zoki, tebi ćemo veliku majicu, jel tako... vraća iza leđa kesu sa malim majicama, i iz one prve kese, koja je već bila na stolu daje meni veliku majicu. ja rekoh hvala i odoh u auto, a lola mi ote majicu iz ruke i pogleda etiketu. opet xl, znala sam, aahhhahahahhaa. jebote ono nije tamo neki običan pukovnik ni general, ono je dejvid koperfild. da mu daš 20 kesa sa 20 veličina majica, on će iz svake da izvuče xl primerak, i to odmah prvi s reda, uopšte ne mora da mulja u dubinu kao suzana mančić. razmišljam, lako je loli koja nikom ništa ne veruje, pa mora da proveri svojim očima. a šta ću ja, koji svima sve poverujem, kako da poverujem i svojim očima?

i tako, ideja je bila da će trka biti 21km, skraćeno na 9km jer nema dovoljno policajaca da obezbede stazu, a okret možda, eventualno, i ne bude na 4.5km nego malo bliže da se saška ne bi umorila. htedoh da napišem "ne ja nego ona" pa zamalo prepravih u "ne ona nego ja" jer dotle već uveliko nisam znao kako se zovem. računao sam da će okret da bude negde u podnožju brda dokle ima okruglo 3.5km (na nekom mostiću, sećam se sa prethodnih polumaratona) i dok nismo još ni izašli na taj pravac gde je dno spusta, već smo ugledali pandura kako naoružan do zuba čuva onaj šareni čunj na sred puta. nemoj neko da je zakačio čunj, popiće pendrek, viknuh ja panično, pa smo ga svi zaobišli onako u širokom luku. negde pred cilj sam okrenuo nazad i vratio se kilometar i malko da sačekam lolu, ovaj sašku, ili beše zoki... uglavnom jednog od njih, pa smo zajedno trčkarali do ispred cilja, pa sam opet odustao od ideje da pobedim u kategoriji jer sam ionako bio jedini, pa sam opet okrenuo nazad i otrčao ka svojoj kući. imao sam ispred sebe 70km asfalta pa nisam puno žurio, a saški sam rekao da ne mora da beži sa proglašenja jer će me već negde usput stići. ipak auto ima 100 konja a ja onako bezvoljan, koliko sam mogao imati, frtalj konja?

sad bih rekao da se trka neslavno završila, ali nije. lokanu su u diplomu napisali da je pobedio kao prva seniorka, uz medalju je u kompletu došao i pehar, a stazu su sa 6-7km APGREJDOVALI na 10km. kao šlag na bureku, dodali su i vreme, 32'59''!!!!! ličniiiiiiii, uzviknu saška i procveta od sreće, a ja i zoki je poljubismo u dva obraza kao kad je proglašenje etape na tur d fransu. neprocenjivo.

i sad, planiraj ti sledeći vikend ako si blesav. lola kaže ajmo u nedelju na Starek, ja kažem da me zatežu lože i da mi se više trči gore-dole, lola kaže ajmo u subotu na Kosmaj, ja pogledam propozicije a tamo piše "staza od 10 do 20km", rekoh to je zavisno od toga da li pronađeš najkraću stazu ili zalutaš? nakon par mejlova razmenjenih sa organizatorkom, situacija mi je bila nešto jasnija, pa mi još samo fali kristalna kugla da bih znao da li će se na trci pojaviti 5 ili 55 ljudi, da li će moći da se probaulja kroz šumu ili će da bude blato do kolena, i tako još par sitnica. na stranu što ta trka automatski otpisuje bilo kakav plan za nedelju, osim one proverene varijante da odem na solo pešačenje-trčkaranje od jutra do mraka.

prognoza potvrđuje makar jednu stvar a to je da je za ZG najavljeno +10° i poluoblačno, a za BG +12° i nešto više sunca. a zbog toga što je BG istočnije, ovde sunce izađe pola sata ranije nego u ZG pa i to može da donese jedan stepen više jer je na oba mesta start u 11h. no o tom potom, jer prvo moram da završim današnji trening i da vidim kako mi se osećaju lože. nakon 75 stotki u utorak, juče sam bio poprilično kilav na brdskom rastrčavanju i verovatno mi nije trebalo čitavih 21km no kad sam prekasno shvatio da sam otrčao predaleko od kuće, morao sam i da se vratim.