utorak, 11. kolovoza 2020.

avant-toure

Kao što sam i najavio juče sam (dok ste vi držali lenjire) obavio jedno od mnogih obližnjih istraživanja pa iako nije sve prošlo kako bi bilo idealno svejedno sam zadovoljan jer sam IPAK prošao kuda sam hteo. Mali hajd da kažem "problem" je što tu ustvari nema puta nego kroz nečije imanje prolaziš tako što otvoriš kapiju pa uđeš u voćnjak pa iznad voćnjaka ideš stotinak metara kroz kupine (e tu rekoh sad će me neko dvocevkom) pa odatle kroz drugu kapiju ulaziš ljudima direktno u dvorište negde otpozadi i dalje ti je otvorena kapija ka putu kojim oni dolaze kući.

Mislim to je više-manje uobičajena stvar po selima da se tako zagradi/odgradi pa sam bio spreman da pitam jel ne smeta što sam prošao ali nije bilo nikog a na moje iznenađenje čak nijednog psa nisam video, ili ga samo nisam probudio :-) 

Tako sam shvatio da taj krak "izbija" na jedan malo glavniji puteljak kojim sam već prolazio, nekad davno biciklom a nedavno i protrčao, i dalje kroz to selo znam još DVA sledeća puta koji se takođe nekako spajaju u vidu svojevrsnog slova Y, i dalje od toga iz ogromnog lonca u kojem se selo krčka postoji još barem 5-6 puteva koji izlaze na obližnja brda pa polako, daće bog i sreća junačka da do kraja leta/jeseni/sezone ispletem celu mrežu od lonca do poklopca.

Jutros sam po ladovini peške omlatio nekih 12km takođe putevima u blizini a do starta/cilja trčanja sam prvo otišao biciklom pony (što je Milijana gony) neka 4km da mi trčanje ne bi ispalo predugačko za pred posao. Na poniki su mi noge delovale skroz ok, rekoh mogu i na Vršič, no kad sam krenuo da trčim izgledalo mi je da ću jedva spustiti brzinu ispod 7'/km. Srećom je do kraja prosek spao ispod 6min iako je gro trčanja bilo po kamenju koje ovde velikodišno zovu makadam. Nakon što obavim ostale manje zadatke po kući verovatno ću se otisnuti na još jednu sličnu avant-tour-ističku vožnju jer nakon trčanja sigurno neću praviti neke samoubilačke planove u istom danu.



ponedjeljak, 10. kolovoza 2020.

odmor nije

idemooooo narodeee, lenjire u ruke! 8-)

"Najnovija studija je utvrdila da prosečna dužina penisa tokom erekcije iznosi 13,1 centimetra, dok je u "opuštenom" stanju ta brojka 9,2 cm.
Što se tiče obima, prosečnom vrednošću se smatra polni organ debljine 11,7 cm kad je u erekciji, a 9,3 cm kada je u "opuštenom" stanju."
Kako li izgleda nešto što kvari ovakav prosek, ne želim da znam.
Šta da kažem osim - jadne žene, šta im sve zapadne :-D
A tek komentari na ovaj tekst u nekom online izdanju, tipa "ženama je najvažnija tehnika i umeće", jeste, stavi na vatru lonac vojničkog pasulja pa mešaj čačkalicom da ne zagori.

Jutros sam smislio (ne)odmarajuću aktivnost u trajanju od dva i po sata odnosno 12km pešačenja sa psima dok majstori zašaluju (komšijin) zid ka susednoj kući/zgradi pa da ljudi malo predahnu od laveža koji bi im probio i uši i živce, tako su bili zadovoljni i psi i majstori (i zid) a moja leđa manje-više nakon tolikog cimanja po brdu pošto ja nisam normalan čovek koji bi odveo pse pored reke i seo da čita nešto sat i po nego sam svo vreme organizovao POKRET.

Nema veze, ipak sam se odmorio jer na poslu nije bilo nešto mnogo posla pa mi je ostalo dovoljno snage za neki istraživački izlet popodne, najavljeno je nekoliko lepih dana a ja imam pet puta veći spisak "mesta za proći kroz" koji svakako neću što bi ovi moderni rekli "čekirati".

Vidim da mi lokalne zaštitarke bacaju udicu kako ne mogu da odu da nahrane neke štence na čitavih 15-16km odavde kao da jedini od 100,000 ljudi u gradu imam biciklu, no kao što su mene godinama razne adminke hejtovale i pridikovale mi da sve što pronađem moram svojeručno da hranim sterilišem udomljavam i operišem, neka sada taj koji je pronašao kuce sedne u taksi pa će videti da ni moji višegodišnji napori nisu bili baš tako "besplatni" kao da celog života visim na čiviluku i samo čekam da mi pretpostavljeni dostave spisak zadataka. Ćao. Dobro je jedino što su javili gde se to nalazi jer sam kučiće i ja mogao ugledati pa pomisliti da im osim mene nema pomoći, a sad sam miran.

nedjelja, 9. kolovoza 2020.

brickovanje

 pitam burazera šta planira za vikend, jer vidim da je trčao u petak pa kapiram da u subotu neće trčati Dužinu, a burazer kaže da danas ide "brick" što je triatlonski naziv za lepljenje jednog treninga na drugi, konkretno danas ima poluDužinu na bicikli i odmah za njom poluDužinicu na trčanju. tako da se nismo ništa dogovorili, verovatno će morati da sačeka mrak za trčanje da se ne bi spalio u ovakvom vrućem danu a ja mogu i ranije nešto da izmislim.

prvo "ranije" je takođe bio svojevrstan "brick" jer sam imao 2km bicikle kroz grad do prve uzbrdice pa sam odatle trčao 6km uzbrdo pa odatle planinario 2.5km nizbrdo do reke Gradac i opet uzbrdo nazad do vrha brda, pa sam strčao 6km do grada i na kraju biciklom 2km do kuće. ukratko 2+6+5+6+2 :-) 

drugo ranije će biti oko 14h što i nije puno "ranije" jer su oko 16 već najavili moguće pljuskove no to su sve oblaci koji prelete pre nego što ih primetiš a na ovoj vrućini se ne bih nigde ni sklanjao nego bih stajao u mestu i uživao u tuširanju. evo upravo mi se javio burazer da kreće na trčanje iz svojeg "brick"-a a ja bih biciklom da se malo promuvam kroz neke radove na putu i proverim dokle su stigli.

usput počinje i da grmi tamo negde od planinâ a evo šta kažu vesti:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

09.08.2020.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave svetog Pantelejmona (svetog Panteliju).

Pantelejmon znači svemilostivi. Veruje se da je zaštitnik svih koji mnogo putuju, odnosno onih kojima je "drum drugi dom".

Sveti Pantelejmon rodom je iz Nikomidije, današnji grad Izmitu u Turskoj, od majke hrišćanke i oca neznabošca. Majka mu se zvala Evula, a otac Evstorgije.

Narod veruje da je sveti Pantelija brat svetog Ilije. Ako planirate započinjanje nekog posla, danas je pravi dan za to. Veruje se da će svaki rad sveti Pantelija blagosiljati i učiniti uspešnim, a valja se da se danas krene i na veliki put.

U Srbiji mali broj ljudi ovog slavi svetog Panteliju kao krsnu slavu. Ako se danas dva nepoznata čoveka sretnu u crkvi sa slavskim kolačem u rukama, trebalo bi da se izljube i čestitaju jedan drugom slavu, jer se veruje da su sigurno rod. (jebo koronu?)

Spada u ognjene svece, kao i Sveti Ilija i Ognjena Marija. Zato na današnji dan nije dobro raditi u poljima, oko klasja… "Gromom bije gromovnik Ilija, vatrom pali Ognjena Marija, potpiruje Sveti Pantelija"

subota, 8. kolovoza 2020.

uneventful

danas me na bicikli nervirala jedna stvar ali me onako retro-nervirala A SAZNAĆETE I KOJA

naime pre puno godina sam prilikom jednog od prenosa biciklističke trke na eurosportu čuo taj izraz "false flat" i poput ovih novih bezmozgaša koji samo izgovaraju engleske reči bez pokušaja da se sete iste takve domaće, preveo je bukvalno kao "lažno ravno".

da sam imao bar pola klikera u glavi setio bih se "naizgled ravno" ili "prividno ravno" što se odnosi na sve one puteve koje računaš u ravne dok voziš auto ali na bicikli primetiš da ideš u jednom pravcu 29 a u drugom 34 km/h recimo.

sama vožnja je bila neizbežna ako sam hteo van kuće jer sam osećao blaga zatezuckanja u obe one žile iza oba kolena (tetive zadnje lože) što je više nego jasan signal tela da ubuduće moram više trčati ako želim da mi ta aktivnost prolazi bezbolno.

na vožnji sam skontao da je dan nakon pljuska idealan za makadame jer su putevi tek onoliko ne-suvi koliko da nema prašine, sve je naravno suvo ali ta vlaga koja se zadržala u zemlji je doprinela da možeš da se sjuriš niz svaki makadam bez uobičajenog potapanja lanca u prašinu pa na kraju izgleda kao bečka šnicla ili knedla sa šljivama uvaljana u prezle (krušne mrvice hah!)

u jednom selu smo vadili kučence iz kanala koji je do pola napunjen vodom i nije mi bilo jasno kako se ta želja za preživljavanjem očitana u cijukanju zavijanju i dozivanju odjednom pretvori u samoubilačke nagone jer kad smo pokušali da ga izvadimo ono je polu odgegalo polu otplivalo dalje u cev koja prakrivena zemljom predstavlja prelaz preko kanala u neku njivu. srećom se pojavio domaćin sa dva klinca koji su takva dva šteneta nekud nosali i prenosili pa se nadam da će koliko-toliko nastaviti i o ovom preostalom da brinu, drugo je kažu negde odlutalo. evo kako je izgledalo kada smo ga malo prosušili i pripitomili.


nakon toga sam nastavio kroz još nekoliko makadamčića izbegavajući prometne puteve pa se do kraja nakupilo skoro 70km, nisam ničim snimao ni merio vožnju pa sam časkom u mapmyrun nacrtao putanju i samo na kraju očitao podatke.


petak, 7. kolovoza 2020.

cvajmal

jedan običan dan pretvorila si uneo bičan, ide neka pesma tako nekako

zbog najavljene posete tj ugošćavanja sam nešto ispretumbao pa sam "na silu" odjurio na trčanje ujutru što po pravilu volim da izbegnem pred posao, no računao sam da je bolje da bilo šta uradim nego da zbog nemogućnosti planiranja ispušim ceo dan

plan je bio malo ambiciozniji no na kraju sam se zadovoljio sa 10km koji su na kraju ispali 11 i 1/3, a umesto tih 10km tempa sam otrčao 9km tempa + pola sata istezanja i blejanja na mostu + 2.33km trčkaranja do kuće

bio sam kao dete oduševljen idejom što ću umesto klasičnog ručka imati pred sobom onu porodičnu pizzu od metar prečnika pa sam sa klinačkim entuzijaznom navalio na istu i najeo se kao stoka što je značilo da do kraja dana neće biti šanse da potrčim nego da eventualno negde odzujim biciklom

nebo je imalo druge planove i zagrmelo je tačno u trenutku kada sam planirao taj drugi treningić koji se naravno poklopio sa odlaskom drage nam gošće, pa sam se opet predomislio i biciklu kroz gromove zamenio trčanjem sa punim stomakom, hmm

u torbicu sam spakovao šuškavac a na glavu zalepio nepromočLJivi kačket i seo na mesto suvozača, da bi me ova cura istovarila negde gore iznad grada na putu za novi sad

levo su bili crni oblaci i prštale munje, a desno beli oblaci prošarani nebom i pokojom tanušnom zavesicom od kišice, ništa strašno, taman je isključila brisače na mestu gde sam planirao da izađem iz auta. ćao - ćao, korona pozdrav pesnica o pesnicu i odoh u neizvesnost

drvenkaste noge su mi se razvezale nakon već pola kilometra i sasvim lepo sam strčao nazad u grad za ovaj put nešto manje od 11km što sam sa onih 1/3km od ujutru taman "prebio" pa imam dva trčanja od 11km što mi je puno veći uspeh nego da sam se samo još jednom provozao

naime bio sam ubeđen da mi je trčanje u totalnom raspadu a sada sam odjednom shvatio da mi 2x11km nije ništa veći zamor od prosečnog lomatanja mtb-om po kamenjarima što je prijatno i lepo znati za slučaj da se vreme iz toplog leta histerično promeni u neku bipolarnu jesen krcatu nestabilnim danima


četvrtak, 6. kolovoza 2020.

dok jednom ne smrkne

to ti je kao u onoj izreci gde dok trčanju ne smrkne, bicikli ne svane, ili obrnuto
nakon onako podosta bicikle me je malo "preseklo" trčanje možda i zato što sam spičio duplu kafu ujutru koja mi je dodala previše živahnosti i eto nevolje
shvatio sam i zašto sam uvek podsvesno birao levi krug na toj stazi, a to je zato što je povratak lakši koliko god da si u prvom delu hajd da kažem preterao


juče sam išao ovako i nakon spusta u tačku 8km mi je bilo podosta "nikad stići" ova zadnja 3km kroz predgrađe
a sada ako pogledamo kontra krug gde je uspon bez prekida prvo neprimetan pa blag pa tek u zadnja 2km oštar, lepo se vidi (zdesna na levo) kako je ugodan povratakprva 3km taman da se odmoriš, onda jedan kontra-kupserčić koji ni ne primetiš a nakon kojeg te čekaju zadnja 2km "s rukama u džepovima" jer na ovakvom spustu zaista ne treba ništa da radiš do da stavljaš jednu nogu ispred druge

upravo zbog toga mi se ovaj jučerašnji desni krug dopao, jer traži da na istoj stazi rasporediš snagu na skroz drugi način od uobičajenog
kao kada je jednom Mare rekao da je nakon gitare namerno uzeo mandolinu jer je na njoj sve drukčije "poželeo sam da mi prsti ne traže uvek jedna ista mesta"

neki odmaraju petkom a meni je eto tako upala Sreda sa kišom i kišicom i pljuskovima i kratkotrajnim predahom pa sam ujutru umesto trčanja ili bicikle ubacio šetnju po valjda jedinom suvom satu u toku dana, a popodne vožnjicu kroz kapljice do porušenog mosta preko kojeg jedino peške može da se pređe a i to ako si polu-akrobata, po sredini ne može jer sam probao i odustao nakon što nisam bio siguran da li će mi glava ostati iznad vode sa sve telefonom u zubima kao što je indijana džons nosio nož


srijeda, 5. kolovoza 2020.

novi put

jedna zanimljivost sa jučerašnje vožnje:
neki "domaćin" je iskopao kamenu oznaku ex-yu magistrale M-4 (broj na crvenom vrhu) i taj 592. kilometar preparkirao ispred svoje ograde na sporednom sokaku :-)
obzirom da se 606. km nalazi tačno prekoputa moje ulice u paralelnoj "magistrali", lako je izračunati da je ovo maznuto i preneto negde sa bankine 14km odavde odnosno 13km od centra odnosno na par kilometara od Pričevića, što se poprilično uklapa sa lokacijom na koju je nakalemljen.


vožnja je bila relativno netipična jer se radilo o aktivnom rikaveryju nakon jutarnjeg trčanja, a i trčanje je bilo netipično jer mi je tek onako dunulo da malo trčim pre posla pa sam uglavio tih 11km nakon što sam se prvo pony-kom odvezao do izlaska iz šireg centra grada.



tu na trčanju sam skontao da je jedan mali prekid između dva asfalta takođe unapređen iz makadama pa sam istim delom prošao i kada sam se vraćao biciklom. rekoh, džaba mi kramponke i amortizer kada su mi sve asfaltirali.
al nema veze, sada će mi jedan od omiljenih krugova kojima trčim zadnjih 15-ak godina biti zgodan i kada je loše vreme jer više neće biti blata čak ni na tom kilometru koji je predstavljao kolekciju baruština i rupa.

bilo kako bilo, nakon one planinske mtb poluDužine u nedelju ispostavilo se da mi odmor nešto naročito nije ni trebao jer sam u ponedeljak bio poprilično živahan, ali me je zato sat trčanja umorio više nego 5 sati poluDužine pa sam u utorak na mtb-u bio nešto kljoknutiji nego uobičajeno.

za sredu je najavljena kiša što se vidi po tome što sedim kod kuće i pišem blog mozgajući šta može da se smisli za popodne, opa bato, smješi mi se blato. ili obzirom da sam ovim novim putem upravo protrčao po suvom i spustio se biciklom, za triatlon mi je potrebno i plivanje pa možda popodne otrčim kontra-krug uzvodno kroz najavljene pljuskove, taman da tu u blizini probam da uhvatim jedno ostavljeno mače koje mi je juče umaklo u šiblje.

utorak, 4. kolovoza 2020.

očaran

hteo sam da budem očaran a završio sam nedeljnu vožnju blago razočaran i sada tražim razloge za to, da li su objektivno opravdani ili sam ja nešto previše očekivao ili šta već.

ne možeš napamet znati nešto što nikada nisi video, otkud znam, nekako sam zamišljao da će taj deo kada zađeš planinama iza leđa biti nekako puno divljiji a opet prokrvljen putevima, no za razliku od severozapadnog ćoška iste planine, ovaj jugozapadni mi je ispao pomalo bljak.

jeste, duboke su klisure ali nepristupačne, sa brda se nešto naročito ni ne vidi, a planinsko selo od desetina kvadratnih kilometara je totalno bezlično sa širokim prašnjavim putevima na kojima na mestima imaš i pedalj sitnog peska kroz koji treba proći, kao u nekoj pustinji ili peščari.

tim "glavnim" prašnjavim putem povremeno prolaze neki moderni terenci od dve tone sa zatvorenim prozorima i uključenom klimom, bogataši umišljaju nekakav pariz-dakar u balkanskoj verziji ali za gospodu, onako 25 km/h, bez mučenja mašine koju su ionako kupili za autocestu pa ovde više deluju zalutali.

sporedni putevi su najblaže rečeno katastrofa sa dubokim izlokanim tragovima punim kamenja i osipljivom zemljom po ivicama, ne znaš da li je teže šlajfovati uzbrdo ili rizičnije pokušavati da se bez pada spustiš nizbrdo sa prelascima iz kanala u kanal i povremenim potpunim gubitkom kontrole nad točkovima uz mantranje "jbt neću valjda pasti".

očigledno je da je za svaki izlet u te udaljenije poludivlje predele potrebno proći puno više ovim prašnjavim putem, da bi se onda došlo do nekih još neprohodnijih staza, što doduše treba da bude i očekivano, da najlepša divlja priroda bude nepristupačna. no u tom slučaju su barem ovih prvih 10-ak km kroz planinska sela mogli i asfaltirati, ja sam recimo naleteo na tri klinca na mtb/bmx koji se tu vozikaju gore-dole i jedan je "potpisao" i zamalo pao popreko na metar ispred mene u tom bazenu od peska između dva kupsera. to što sam viknuo "pazi!" nije imalo nekog smisla jer je ionako došlo prekasno.

tako da, nemam pojma, ima još par varijanti ali dve najbliže sam isprobao, prva je kao da ideš kroz neki urbani kamenolom a druga može da prođe pod šifrom planinskog trčanja koje bi bilo i brže od pokušaja biciklom po onim razrovanim strminama, s tim da opet treba do polazne tačke otići biciklom a to je 40+40km planinske vožnje sa 1500m uspona i samo po sebi već dovoljan "trening".

ono što mi se svidelo je da sam nakon te vožnje odmah sutradan delovao sebi dovoljno raspoložen za jedno kratko jurcanje i izletanje uz kratke uspončiće na velikoj šajbni pa sam bio zadovoljan činjenicom da sam dočekao i taj trenutak koji obično dođe već u Maju, onaj osećaj da si ušao u nekakvu formu i da ti je odjednom na bicikli sve "lako".

fora je što nakon takvog Maja dođe celo leto da tu formu i iskoristiš, a ja sam već pola leta izgubio na prolanaženje dotične (forme) pa će mi ostatak godine biti malo zbijen što se tiče ambicija, dok trepneš doći će dani prikladniji trčanju a ne bicikli. 2020.


ponedjeljak, 3. kolovoza 2020.

ribica

juče na vožnji primetim u jednoj barici zlatnu ribicu. šta ćeš tu, pitam je, kaže ostala sam zarobljena kad se voda povukla, ajd me vrati u rečicu molim te, ispuniću ti svaku želju. ma ne treba meni ništa, rekoh, vozim se, uživam, imam sve što mi treba, eto samo tebe želim da vratim kući. nenene moraš želju, nije fer da mi kvariš reputaciju. dobro, rekoh, čekaj da smislim... oduvek sam želeo da vidim kakav je osećaj kad imaš čopor unučića, pa daj na minut-dva, čisto da proverim. kad se spustiš u grad, čekaće te kod prve trafike zdesna, reče ribica. 
osmeh govori više od 99.99 reči.

nedjelja, 2. kolovoza 2020.

historija

Jul se završio sa nestvarnih 161km trčanja, historijski minimum za jul otprilike.
No zato je godina izašla na 6002km bicikle što odjednom ne deluje tako bedno, a samo u julu 1745km, e to je već nešto.

To se sve vrti negde između 300 i 400km nedeljno što opet nije toliko loše obzirom da nisam ni imao neke kilometarski dugačke vožnje, samo one duge u satima jer sam skoro sve kilometre ove godine prevezao na mtb-u.

Imam samo jednu vožnju na trkačkoj i nešto sitno na city bike-u koji inače ne računam u "trening" osim kada negde baš na juriš moram da obavim nešto i onda ga zgazim kao da je prâva bicikla.

Na ove statistike treba dodati i jednu misterioznu vožnju od 01.08. koju sam negde na pola zaustavio pa moram u mapsima to dodati i dokucati kilometražu nakon što obeležim pređene puteve.

U novim Brooks-icama sam pretrčao 42km a u novim Mizuno sam samo jednom trčao, dva para zelenih i crvenih Noosa poznatih pod imenima ZC i CZ su uveliko prešle sve granice za kantu no još uvek povremeno otrčim nešto nebitno u njima, pa pretpostavljam da će jesenas definitivno doći do generalnog raščišćavanja stepeništa.

Smisliću neka ritualna poslednja trčanja za svaki par ponaosob sa sve paganskim obredima spaljivanja dranja klanja i puštanja niz reku u kartonskim čamcima a vidiš, nijedne do sad nisam stavio na prugu da ih prepolovi voz, no zbog toga bi me možda optužili da imam neke autodestruktivne ili kastracione komplekse pa ne znam da li baš toliko da se igram ili ne, bumo vidli.

subota, 1. kolovoza 2020.

poslednji mohikanci



Nažalost sasvim uobičajena scena na ovim prostorima.
Naišao sam biciklom i u daljini ugledao "nešto".
Možda su u tom trenutku sisali ili pokušavali da sisaju, nekako su izgledali kao gomilica nečega što je počelo da se pomera i tada još uvek nisam bio siguran o kojoj životinji se radi.
Kada sam prišao shvatio sam da se radi o majci sa dva šteneta.
Najbrže što mogu sam ih prestigao i stao, jer bi inače bežali puno duže.
Trebalo je par minuta dozivanja da mi priđe prvo ona pa zatim i jedno štene, drugo je odabralo da se sakrije u travu.
To jedno je popilo nekoliko gutljaja vode iz moje šake, a ona nije htela iako sam joj umočio njušku.
Kad smo se malo upoznali dozvolila je da joj mokrom šakom pokvasim glavu i očistim oči, jedno je bilo samo malo krmeljavo a drugo dosta više.
Gotovo sam siguran da su "ničiji" jer se u protivnom štenci ne bi ovoliko plašili ljudi.
Ona ima unutar prednje sisice neku kilu ili slično, ko zna kakve su joj još zamerke našli pre nego što su je izbacili.
Nisam imao nikakve hrane kod sebe a najbliža prodavnica je bila na sat vremena, no ko zna gde bi oni bili čak i da sam imao vremena da odem pa se vratim.
Pokušaću neki od sledećih dana da opet prođem tuda, možda nam se posreći.
Kako li joj je tako samoj, samo ona zna.
Šta li će raditi za koji dan kada joj nestane mleka?
Da ih ne teraju, verovatno bi bili bliže nekoj od kuća tu na kilometar ispred ili iza.
Barem ova dva mališana imaju nju i jedno drugog, pa im život ne počinje kao najgora trauma.
Verovatno misle da život upravo ovako i treba da izgleda, jer nikada nisu doživeli ništa bolje, poput nekih sretnijih koji su u ovom uzrastu već udomljeni, voljeni i paženi.