ponedjeljak, 31. kolovoza 2020.

prvi broj

sve radim ispočetka ispo četka jer sam juče ugasio komp a da nisam sačuvao ništa pa sam izgubio te brojeve kilometara koje sam ucrtavao u mapu. nekako sam ranije mislio da taj duži obilazak oko Povlena sa severne strane ima 10km, pa sam jednom žurio biciklom da se u određeno vreme vratim u grad i znam da je bilo povuci-potegni jer je ispalo nešto mnogo duže od onoga što sam očekivao pa sam tada zaključio da je 14km i tako zapamtio, a sada vidim da je od regionalnog do magistralnog puta 12.2km što se savršeno uklapa jer pamtim jedno trčanje od Valjeva do Debelog brda upravo ti putevima i sećam se da je ispalo okruglo 40km i naravno sa puno preko 1000m uspona, verovatno bliže 1500.

sad na tih nepunih 12km do tačke od koje sam uključio telefon treba dodati snimljenih 21km što daje 33km za ceo krug, haha to bi bio mini-maraton duplo teži od maratona, mislim kada bi se trčalo a i ta ideja mi je istovremeno privlačna i morbidna jer bi pored tri i po sata trčanja trebalo i biciklu voziti isto toliko, da te bog sačuva! plus bi morao da bude onaj najgori bajk jer ne možeš gore u vukojebini da ostaviš nov bajk čak ni vezan, neka hvala, odneo bi ga neko zajedno sa banderom za koju si ga zaključao. plus bih morao da vozim u patikama a ne u sprintericama, to je taj problem sve dok ne nabavim motor a to će biti otprilike nikad jer mi zvuči prekomplikovano, barem dok ne poprodajem pola ovih bicikli po kući.

i na tih 33km je trebalo dodati 28+28=56, pa stigosmo do 89km, s tim da sam planirao nekoliko km kraće ali sam omašio jedno skretanje, pa sleteo u ono selo gde sam našao izvor. nasuprot tome u nedelju sam (juče) odvozao 65km poznatim putevima i bez previše eksperimenata unapred znajući da mi posle onako zanimljivog dana ništa neće biti još zanimljivije pa sam se zadovoljio da se vozim bilo kuda i u glavi premotavam one puteve od prethodnog dana. negde usput sam slikao ovu skalameriju, čiča kaže da je sve sâm sklepao i da može da ide 80 km/h :-) 



nedjelja, 30. kolovoza 2020.

terapija erapija rapija apija pija ija ja a

naslov je već po sebi terapija kao ga ponoviš tri puta a tek ako bi ga ponavljao sat vremena ne dao bog nikome. kučići su se nešto razlajali pa sam odvrnuo neki stoner do daske ili kako ga već nazvati, guglajte "Holy Moly by Blues Pills" album, ja sam ga pustio celog sa bandcampa a nadam se da ima neka stvar i na jutubetu.

elem vožnja, nisam snimao do planine i od planine jer to znam da ima okruglo 28km, nisam snimao ni prvi deo obilaska oko planine severnom padinom zvanom Dijavica i onda sam gore pred Debelo brdo primetio da je nasut put kao ono pred asfaltiranje i umesto da se sjurim nazad u grad velikim putem ja zavrnem levo i uđem u srce Povlena. nakon kilometar i po je taj nasut lep put otišao negde desno ka jugu a ja sam nastavio malo lošijim putem ali ne zadugo, jer sam naišao na neko grotlo u koje se silazi toliko razrovanim zemljanim putem da sam imao opciju da pokušam da poginem, ili da guram biciklu, ili da idem toliko sporo dok mi ne proključaju kočnice pa dalje vidi šta ćeš.

okrenem nazad pa onim natabanim putem za koji znam samo sa karte, no i on se završi posle par kilometara i pređe u običan seoski planinski puteljak ali ssvim ok za biciklu, od jednog seljaka dobijem potvrdu da taj put silazi na asfaltić koji povezuje Pašnu ravan i Makovište i tu napravim još jedan kiks i umesto da vatam levo ka Makovištu ja se naglavačke spustim u najnižu tačku Kosića znači kao u bunar da sam upao. prolazio sam tuda nekoliko puta i svaki put rodio mečku, par puta sâm, par puta s Lolom u oba smera, jednom sa pobratimom Vladom kada je on imao kramponke pa leteo po makadamima a ja terao slick pa mu na asfaltu terao penu na usta.


jedino dobro u svemu je što sam naišao na česmu koja nije na asfaltu nego odmah iznad i inače nikada za nju ne bih saznao, a sada znam i gde treba da skrenem kad sledeći put budem išao kontra smerom od Makovišta ka Povlenu, biće 200m manje uspona i spusta, a evo i kako nekako to gore izgleda.


danas sam malo obrnuo redosled pa prvo napisao jučerašnji dnevnik, sada sledi opet odlazak kod veta i sat i po sunčanja kad mu vreme nije, pa ondak odmah na bajk dok još traje ovo kratko toplo leto, možda mu je ovo i predzadnji dan nikad ne znaš.

subota, 29. kolovoza 2020.

pomalo

nakon onog intervalnog trčanja na ionako već zaklanim nogama popodne nije moglo doći ništa kreativnije od vozikanja po okolnim brdašcima pa sam se setio jednog kružića koji počinje i završava se tu na 15km od kuće i rekoh daj da proverim u kakvom su stanju te kamenovite cestice sestrice. ostao sam zatečen lepotom tog sela koje mi je tu maltene ispred nosa, nogde ambrozije, sve livade uredno pokošene, nigde krša, sva groblja očišćena od korova, nekako sve duplo lepše od proseka za ovaj kraj, prosto kao da si negde iznad samobora a ne ove balkanske mahale. obzirom da je selo na bregu, puca pogled na venac planina i jedina mana bi mogla da bude što blizina planina obećava barem 50 pljuskova više nego na sličnom bregu 20km severnije odakle se takođe pruža pogled na planine ali je po sistemu "volim decu, ali tuđu" možda lepše iste planine gledati iz veće daljine. prosek nije bio bitan, odmor je trebao da učini svoje a sutra ćemo da vidimo šta nosi sutra, rekoh.

i evo pomenutog "sutra" pogiboh od ranog jutra jer nas je drugarica koja ne stanuje ovde zamolila da joj jednog od dva psa odvedemo kod veterinara na terapiju (inače ga hrani njen otac) a sada se posete vetu zakazuju pa trt mrt dok odeš po kera pa ga odvedeš pa tamo više od pola sata zadržavanja pa po već visokom suncu nazad i osolih se kao da sam trčao ista ona ubrzanja od juče a ne da sam se šetkao gradom pa još birajući hladovinu. biće ovo uzbudljiv dan, mada nije bio baš takav plan, gle ovo je u stihu.

moram i Atomiku da ispunim obećanje jer je rekla da joj moji blogovi dođu kao škola stranih jezika pa sam počeo da smišljam imena meseci po nekom svom utisku i umetničkom dojmu, dok sam stigao do pola već sam sve zaboravio pa ću morati ispočetka. taman da zabavljam glavu na vožnji na koju krećem tri dva jedan nula

petak, 28. kolovoza 2020.

tri na jednog

prijavljujem tri i slovima tri aktivnosti od juče ujutru, s tim da sada više nije baš jutro će promeniti sve ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

juče ujutru preko brda do jezera pa preko brda nazad u grad, skromnih osam kilometara trčkaranja nikad sporijim tempom ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti
posle posla pakovanje na brzaka i dogodi se šta, dogodi se čudo rekao bi Điboni a čudo sam ja od čoveka pa sam samog sebe začudio kad sam shvatio da sam upakovao biciklu a nisam sprinterice, rekoh e vala ću se zainatiti da vozim u patikama čisto za kaznu, da ubuduće ne letim ko muva bez glave ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti
(makar i u pogrešnoj obući)

došli mi tamo ovi napali da se grle i ljube kažu kakva korona kakva sranja mi se volimo tolike godine cmok cmok razmenismo deenka dok si reko keks, dakle narednih 14 dana neka se niko sa mnom ne ljubi naročito ako budem kašljao i imao temperaturu 44 ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

tu sam naučio kako se menja kočiona tečnost pa možda i zatreba, u međuvremenu se odložio od vožnje pa se prebacio na ideju trčanja sa malo orijentacije, uporan da nađem prolaz sa onog puta na onaj put, malo trčao malo gledao u kartu malo pratio markacije za koje nisam ni imao pojma da postoje pa malo kroz žbunje pa gle opet markacije i tako sam prešao 13km i bog te pita koliko je od toga bilo trčanja a koliko pešačenja i bauljanja ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

to je bio četvrtak, a jutros krenem biciklom na trčanje pa odustanem pa odustanem od odustajanja pa odem na pomoćni stadion a tamo kose onim autićem na 4 točka pa odustanem od trčanja pa se setim škole pa u dvorištu omlatim 8 krugova po 250m sa ubrzanjima na pravcu i kaskanjem kroz krivinu i posle tih 16 puta po 70-ak metara čak mi izađe prosek na 4'18''/km pa sad jes da je bilo samo 2km ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

četvrtak, 27. kolovoza 2020.

opet dve polovine od jedne polovine

sve po planu pa i malo više
nešto sam se petljao sa majstorima koji zidaju zgradu pored pa sam možda i profitirao jer je sunce niže između 16-18h nego između 14-16h ali je zemlja za još par sati ugrejanija, uglavnom nisam nešto naročito osećao tih +33 u hladu, valjda jer nešto bitno hlada nije ni bilo

i trč tamo trč ovamo tako mi je ispalo da sam premašio planiranih 10.7 + 10.3 i popodne pretrčao 11.4 pa mi je zbir ispao 22.1km
baš kao i u ponedeljak, kada sam imao trčanje iz dva dela ujutru i dodatak popodne, sada sam imao jutarnje trčanje u cugu a popodnevno sa polusatnom pauzom na pola jer sam svratio hajd da kažem u goste mada se tu nije znalo ko je kome gost

danas bi trebao da bude taj Veliki Dan sa nekim Velikim adventurizmom, daj bože da sve prođe u redu jer sam jako loše spavao zbog nekih scena sa životinjama koje jedva preživeh sinoć pa me je to očigledno proganjalo

planiram zbog toga i jedno kraće trčanje jutros, čisto da vidim da li je nekakvo poluspašavanje imalo smisla ili ne, ustvari menjao bih i ovu planiranu vožnju i izlet i sve ostalo samo da se ta priča sa mačencetom dobro završi, ali nije sve u mojoj moći pa se takve molbe slabo overavaju na nekom zamišljenom nebeskom šalteru

vidim da je zakazana vidovdanska trka u Brčkom u nekoj korona verziji bez pratećih trka i štatijaznam silnih događanja naokolo, nemam pojma koliko je pametno ići ili ne otići, kontam da ću popuniti prijavu pa čekati razvoj situacije - ako bude bio potreban svež test na virus to bi značilo da treba da putujem do beograda i stojim na ulici u redu pet sati, ne da mi ne pada na pamet nego mi ni na pamet ne pada. toliko poludeti nikad neću. bukvalno za nju jork neko da mi ponudi besplatno učešće ja bih rekao neka hvala otrčaću ovde 6 krugova po 7km i za to sebi doneti iz šume medalju u obliku kamena ili šišarke



srijeda, 26. kolovoza 2020.

a sad odostraga

juče sam pisao blog unapred, nakon kojeg sam otišao u sat i malko šetnje pred posao, usput svratio u banku pa na pijacu da se počastim organskim paradajzom :-)
nakon posla sam planirao neku mikro akcijicu koja bi mi bila i zanimljiva i odmarajuća za dušu pa sam se setio da mesecima nisam išao u šetnju prugom, imate na fejsu album sa nekoliko sličica obrađenih u instagramu. sledi blog unazad, kakav valjda i treba da bude, da ne kažem umjetnički - osvrt. OCBPT, latinično na ćirilicu.

prvo 2km biciklom do reke, pa 2km trčanja uz reku, pa 4km šetnje kroz tunele i preko mostova jer se pruga probija kroz za saobraćaj apsolutno nepristupačnu klisuru reke Gradac.
nije mi naišao nijedan vlakić da bi foto album dobio na dramatičnosti, koja je skroz prividna jer ovuda vozovi kloparaju 30 km/h i čuješ ih na kilometar pa je skroz nemoguće da te neki "iznenadi" osim ako recimo trčiš sa slušalicama odvrnutim do daske, mada mislim da bi i tada čuo onu sirenu od 120 decibela.
opet pod uslovom da te ne stiže u nekom tunelu koji je u krivini, e tu bi već bilo malo frka da napraviš tih nekoliko koraka u stranu ako ti svirne sa 15m blizine jer te ranije nije video. 

zato sam na trčanjima uvek išao po sredini na otvorenoj pruzi, a kroz tunele uz spoljni zid krivine gde je dovoljno samo se prilepiti pa može i TGV da naiđe uvek imaš toliko vremena.
nakon foto sešna sam uzplaninario na neki prevoj pa odatle opet strčao nazad do bicikle, bilo mi je svejedno i koliko ću ukupno pretrčati i kojim prosekom, mentalno sam bio u Danu Odmora a trčanje nizbrdo je možebitno i lakše od pešačenja uzbrdo tako da...

zato sam se jutros probudio odmoran, otrčao pola polumaratona po lokalnim brdima a od čega pola zajedno sa kolegom iz lokalne maratonske viber grupe, kojeg sam slučajno sreo.
a sreo sam ga u totalno sumanutom trenutku jer on dotrčava do jednog pešačkog mosta na koji se penje preko nekih 20-ak stepenika (vidiš, nisam ih nijednom prebrojao???, kakvo sramotno zakazivanje jednog svetski poznatog OCD-a) a ja stojim ispod mosta i skrolam po fejsu (!).

radi se o tome da sam naišao na jednog nemačkog ovčara koji je bio oglašen na lokalnoj fejs stranici, pa sam tražio neki kontakt i u nedostatku telefona samo ostavio sliku i komentar ne znajući da li je to sigurno baš taj pas. sat kasnije se ispostavilo da ipak jeste i da su došli po njega, nagradu niko nije nudio pa je nisam ni odbio ni prihvatio :-)

nakon toga smo otrčali jedan polukrug gde sam ja opet bio turistički vodič jer momak kaže da uvek trči istim ulicama i ne poznaje te okolne puteve i puteljke a ja mislim da ako bi crtali kartu svih mojih trčanja, da bi ona pokrila apsolutno sve ulice i puteljke ucrtane u njoj, PLUS na desetine prečica kojih u karti grada i okoline čak ni nema. eto bar neke koristi, meni trening a njemu korona-turizam što je sad popularan naziv za ovo "ajd da negde putujemo, gde nikad nismo bili, kad već ne možemo u Grčku na more".


kontam da ću popodne opet na pola polumaratona iako je lep dan jer mi se za sutra smeši neka lepa biciklistička tura.

utorak, 25. kolovoza 2020.

narednih 6 sati je ključno

tap tap tap 
prve krupne kapi najavljene (opet) kiše su me probudile u 03:59, pa je malo zastala pa se pojačala i evo celo jutro trese li trese, usput malo i grmcuka, a istraumiran jučerašnjim drugim* trčanjem nisam ni pomišljao da se jutros bacam u akciju
tako najava je da će padati taman do iza posla + užine + malo odmora, taman

*tačnije juče je prvo trčanje bilo iz dvaput pa se ono popodne računa kao treća (ne)sreća jer sam morao da otrčim po biciklu
i kao što bih samo išao uz reku 3-4km nego JA ĆU PREKO BRDA pa da se spustim do ponike
mila majko ti ne roni suza
noge su mi na vrhuncu bluesa
trnu leđa a boli i guza

da li što sam ujutru pokisao pa se ohladio pa tako ohlađen trčao, neka tajna postoji, ali čim sam krenuo osetio sam zatezanja u obe zadnje lože, kao da sam pre podne radio 200-tke a ne truptao gore dole kroz šumu za šta ti lože maltene ni ne trebaju

pa onda neki bol u leđima, taj je već gotovo sigurno od kiše
nekada sam običavao pre treninga da spičim brufen no jednom sam čitao da to iz nekog razloga nije dobro pa sam posle da njega i zaboravio, prešao nakratko na rapten-k pa sam sad i njega zaboravio, treba negde da stavim podsetnik, tipa da u svaki par patika ubacim papirić sa natpisom TABLETE pa pre treninga da kljucnem poneku
kao što je pevao balašević, beše rapten brufen ili već jedan od njih

sada sabiram onih 16km od ujutru sa ovih 5.1km od popodne 
samo je 5 jer sam deo kroz prašumu kako se to kaže kada šetaš nizbrdo, sŠetao, pa nastavio da trčkaram kada sam izašao iz paučina i korova preko ušiju na stazi koja sve više urasta
i ispalo je šta, ispalo je ukupno vreme za polumaraton 2h17' :-D
dobro u oba slučaja sam imao puno više uspona nego spusta, plus ujutru i klizavo, kiša, popodne umoran, ali nema veze, i da sam ujutru po suvom izgurao one brutalne krugove to bi izašlo na sličan zbir jer sam nekih 2h15 bio i planirao

ovaj prekid mi je pak dao ideju za jedan anti-anksiolitik a to je da ne letim da pošto poto istrčim tih planinskih okomitih 21km, nego ću naprotiv sledeći put da trčim na brdo (2.1) + tri kruga (3 x 4.2) i nizbrdo (2.1) pa ću tako imati 4 (od 5) puta po 4.2km i to će nakon ovih 3x juče biti za krug bliže polumaratonu, i tek nakon tog treninga (koji će izaći 16.8km) ću ići full varijantu "up&down + 4 kruga" koju sam nekoliko puta već trčao i svaki put se razbio kao porcelan

naime neki segmenti su bliži 20% nego 10% nagibu i koliko god mekano da kreneš prvi krug nekako je sve teže za isto vreme otrčati treći i posebno četvrti, mada doduše nikada nisam pukao, prohodao, uprskao, ali sam se skoro svaki put u zadnjem krugu umorio duplo od očekivanog.
život je nekom šopenhauer a nekom alchajmer.


ponedjeljak, 24. kolovoza 2020.

suuntostrava

evo ovako je to bilo
juče je u najavi bila kiša za noćas no kad su me oko 3 probudili psi i kad sam izašao da prošetam po vrtu da vidim šta se to događa (ništa kao i uvek) video sam vrlo malo oblaka i uglavnom zvezdano nebo, a za vreme doručka je Lola rekla da su iz prognoze u međuvremenu skroz izbacili kišu

rekoh odoh ja biciklom na reku pa ću odatle dalje na trčanje, i smislim kuda na brdo i koliko krugova koje dužine i nizbrdo do bicikle i taman ulećem pod tuš pola sata pre posla
po planu je sve išlo nekih pola sata i onda su krenule prve kapi koje su se za desetak minuta pretvorile u kišicu a za još 15-ak minuta u pravu kišu
obzirom da sam se opremio za DAN BEZ KIŠE tu se odjednom pojavila hrpa problemčića koji su u zbiru prevagnuli da odlučim da plan nažalost mora da se menja

1) "za svaki slučaj" sam ispred poslednje prodavnice otcepio jednu kesicu za voće/povrće i ubacio je u džep, i čim je kiša počela da ozbiljnije pada ubacio sam unutra telefon i vezao kesicu u čvor (hteo sam da ponesem sat ali je bio napunjen na samo 40% a ja sam planirao preko dva sata trčanja pa sam morao da uzmem telefon). nakon nekoliko minuta čačkanja i proveravanja nekako smo se dogovorili oko rukovanja pa sam čak i jedan LAP uspeo da stisnem no u nekom trenu se sve zakočilo pa nije hteo da se otključa prepoznavanjem lica i zapovednim tonom mi je rekao da ga moram otključati otiskom prsta. KROZ KESU VEZANU U ČVOR? MOKRIM PRSTIMA OTKLJUČATI MOKAR TELEFON?

2) umesto kačketa sam poneo traku za glavu JER ĆE BITI SUVO a traka se lakše iscedi i glava lepše diše KADA JE SUVO no ovako sam bez "šilterice" bio osuđen na isprskane naočari koje izobličuju sliku i praktično manje vidiš kroz njih nego bez njih, a opet nisam poneo ni torbicu oko struka JER ĆE BITI SUVO (imam čak i nepromočivu) pa ni njih nisam imao gde jer je više od pola kruga makadam tj kamenjar pa trčati po klizavom kamenju sa naočarima u jednoj a telefonom u drugoj ruci zvuči kao recept za katastrofu

3) neko je rekao "klizavo kamenje"? naravno da sam pošao u prvim patikama koje sam ugledao na polici JER ĆE BITI SUVO i ko bi se sad zadržavao biranjem patika za suvo za mokro za trail za cestu bla bla bla najbrže je da uzmeš baš te prve s reda, a prve s reda obično stoje najstarije i najizrokanije pa sam čak bio i srećan što ću ih možda pocepati i napokon baciti. MEĐUTIM mokro kamenje možda ne bi ni bio problem u nekim iole našaranim po đonu patikama, ja sam izgleda uzeo neke za kako se zove ono kad te vuku gliserom a ti se skijaš po vodi. čak sam se prošle godine na Divčibarama smejao drugu iz kluba koji je kupio iste takve i otišao da trči gore po kamenjaru i zemlji, rekoh PA NISU TI TE PATIKE ZA OVAJ TEREN, KAMENJE I PRAŠINU, a eto ja danas uzeo isti model za isti teren pa još po kiši, bravo ja.

i tako sam umesto uzbrdo + 4 kruga otrčao uzbrdo + 2, pošao da strčim nazad i shvatio da je NEMOGUĆE jer kombinacija kamenjara i klizavih patika tj zemlje/blata i naočara koje kapljicama to kamenje pomeraju po pedalj napred nazad i stalno me zezaju, morao sam da stanem i završim fajl. nakon nekoliko minuta klizanja nizbrdo i par oopppsss otklizavanja sam se dokopao asfaltića i dotrčao do kuće. onako mokar do gole kože nisam ni pomišljao da sednem na biciklu (ako već imam bolji izbor) nego sam je ostavio vezanu na reci pa ću posle posla otrčati po nju ili odšetati, svejedno. 

prvi fajl je ispao 10.66km (i 506m uspona, 353m spusta) a drugi fajl u drugoj aplikaciji (nisu mi trebalo lap-ovi je ispao savršeno presavršeno komplementarnih 5.33km što zajedno daje 15.99 - kao u Lidlu da sam trčao. više sreće u sledećem izvlačenju...

nedjelja, 23. kolovoza 2020.

propast šiciklizma u etapama

shvatio sam da se slovo b jako retko koristi u našem jeziku pa će danas biti onaj dan kada ću neko slovo zameniti nekim drugim, dakle umesto B ću svuda da stavim Š:

išao Šiciklom par km po gradu pa drugom Šiciklom tuce kilometara po predgrađu pa trećom Šiciklom krenuo na trening pa napravio polukrug na kraju grada pa se vratio kući jer nisam Šio zadovoljan kočnicama pa na četvrtoj Šicikli menjao gume pa Šio nezadovoljan pa vratio stare gume i napokon otišao na vožnju koja je naravno ispala duplo kraća od priželjkivane.

video sam da su neki vozili tour the Kopaonik i setio se kako je to Šilo zanimljivo dok smo vozili trkačke i Šili u formi pa sedneš u auto i utrpaš Šicikle, odeš do jošaničke Šanje pa napraviš krug po kopaoniku od valjda ~100km, ne sećam se tačno, išli smo jednom levi jednom desni krug i ne zna se koji je lepši i zanimljiviji, mada je levi krug (anticlockwise) teži jer odmah krećeš na uspon od 24km, u kontra smeru je početak malo manje Šezdušan.

mislim, ima i od-do kuće lepih krugova za napraviti ali šta ja znam, oŠa dana vikenda je Šilo nešto po kući da se čeprka do podne i sve je drukčije kada preuzmeš i neke druge oŠaveze a ne samo da planiraš gde ćeš se i koliko vozikati, došlo je vreme da neki mlađi Šudu toliko samoživi. druga stvar je što sam tada sve ovdašnje krugove vozio dok mi se nisu smučili pa je Šilo neke potreŠe za promenom, a sada mi je i sve u Šlizini potonulo u zaŠorav pa nemam neku potreŠu da putujem daleko da Ših video nešto novo, sve mi je novo što nije u krugu od 30km oko grada.

prema očekivanju, leto će još malo da se završi pa će jesen da se pretvori u mahnito nadoknađivanje svega i svačega, ostaje pitanje koliko će Šiti lepih dana za Šiciklu a koliko loših za trčanje. koliko vidim neki planiraju trke na jesen ali nemam pojma šta će Šiti moguće pa mi svaki dan dođe vraŠac u ruci i ne pada mi na pamet da maštam o goluŠovima na grani, uvek je Šolja jedna lepa vožnjica od maštanja o tamo nekom eventualnom polumaratonu nekih 5 nedelja unapred, pa zato za to neko trčanje ni ne treniram, prosto je ovaj virus stavio tačku na sve to i okrenuo me seŠi, štaviše iz meseca u mesec mi se smanjuje i ta želja da srećem ceo svet iznova i iznova.

odoh da gledam prognozu za sledeću nedelju i isplaniram to putovanje do jednog od najŠoljih drugova, možda odemo autom pa se vratim Šiciklom taman da isproŠam sve što je urađeno u servisu, možda odem i vratim se autom ako iskoristim neki Šuđav dan za to pa u povratku otrčim neki deo puta, ili šta već ili šta god, svejedno. evo i neki NLO kao ilustracija za danas.


subota, 22. kolovoza 2020.

kanjoni

 

sećam se te navale smeha kada sam pre nekoliko godina naleteo na hipsterski izraz "kenjoning" bukvalno tako prepisan sa američkog na srpski, tipa vodimo vas na kenjoning. jeste da se trebalo pomučiti pa umesto planinarenje smisliti klisuranje ili kanjoniranje ili nastaviti da smišljaš još par minuta dok ne dođeš do nečeg još smislenijeg i privlačnijeg, ali svakako bi bilo koja druga reč bila bolja od "kenjoning". poput mojih patika Li Ning eto na taj izlet bi moglo da se ide u nekim Kenjo Ning, gde si bio Ninže šta si radio, eto malo kenjo, ma super.

to što je subota na papiru neradan dan nije značilo ništa jer sam se upustio u jedan projekt koji me je namučio bogme duplo preko očekivanja pa sam umesto sa 1/4 umornim leđima i nogama nakon posla radnim danima danas krenuo na vožnju u isto vreme kao i radnim danima ali sa 5/8 umrtvljenim organizmom čije sam stanje umesto standardno voćnom užinom pokušao da popravim kafom i kuglofom kao da je februar a ne avgust.

kad rekoh Avgust, muzičar istog pseudonima je napravio eksperiment i pustolovao na izvoru Kupe 72 sata u nekoj brvnari na drvetu bez hrane i uz izvorsku vodu kao jedino sredstvo preživljavanja, kaže da mu je najteže bilo između 24-30 sati a nakon toga više nije bio ni gladan i činilo mu se da bi tako mogao zavuek. videćemo narednih dana da li će mu se creva uvezati u čvor jer kontam da je veći eksperiment ovo što će da sledi a ne to samovanje. verovatno je izgubio i 30% mišića tako sedeći na drvetu no za sviranje klavira mu i nije potrebno nešto mnogo mišića, ako ih je uopšte i imao do pre 3 dana.

nije ni meni smetala izvorska voda ali sam umesto sedenja na drvetu radije ostatak dana radije proveo na bicikli, neke velike planove sam naravno morao da ostavim za nedelju jer već i sâm polazak iz grada u vrelo popodne na +33 nije neki obećavajući početak treninga ili izleta, ipak je bolje popeti se što više po hladovini pa od podne nadalje gledati s kojom ćeš se planinom družiti. 

disk pločice su mi se stanjile na pola milimetra od silnih kočenja niz kamenjare a iz zadnje kočnice mi je neposredno nakon kupovine iscurio jedan deo ulja (a ja nisam čak detaljno ni zavirio nego kontao da je to kabl od menjača pa nisam ni obraćao pažnju!) tako da ću ta dva problema morati uporedo da rešim. kontam da ću jednog lepog dana otići biciklom (tu ~70km i nazad) do ovog druga preko čijeg Kluba sam i kupio bajk pa da u servisu uživo vidim kako on to menja/dosipa i da nakon te laboratorijske vežbe kao na faksu dalje nastavim sâm da to održavam. sva sreća da imam 3 bajka i za svaki točkove sa različitim kramponkama pa sam obezbeđen da uvek imam neku rezervu ako mi se baš ne ide po asfaltu.

petak, 21. kolovoza 2020.

petak

 hoću neću na trčanje i na kraju odoh na neki skeč od trčanja potpuno suprotan zdravom razumu. logično bi bilo da se ne znojiš pred posao ako ne želiš da deo vremena utrošiš i na tuširanje, i u tom smislu kratka vožnja biciklom nije rizična jer je ujutru nekih 18-20 stepeni pa zaista nema šanse da se oznojiš, a svako trčanje povlači za sobom tuširanje iz čega opet sledi drugi tom logike koji kaže da ako već trčiš i tuširaš se potrudi se da to bude barem neko pristojno trčanje a ne samo da se oznojiš i tačka. i upravo tako, odem ponikom do reke, otrčim 2km, tamo se malo istegnem i pokvasim ruke noge i vrat ledenom vodom, okrenem nazad i strčim istim putićem do bicikle pa pravac pod tuš. zbog čitava 4km trčkaranja odnosno 22 minuta. najskuplja 22 minuta ovog leta. pobeda patika nad mozgom.

nakon toga malo svratili kod drugarice ali nismo pili ništa ceđeno mislim stvarno posle 22 minuta trčanja ko bi pio išta i zašto, osim ovih što po gradu nosaju flašice da im se ne smežura koža do 125. godine jer su pročitali da mora da se srkuće po gutljaj na svakih 10 minuta inače se za sedam dana izboraš ko baba sa kavkaza. ona priča koliko pređe na poslu jer joj na kraju dana posle samo 7km trčanja statistika pokazala 37,000 koraka, ja pričao kako ti telefoni i narukvice brljaju pa ništa nisi siguran, jednom mi pokazalo puls nula ja zvao hitnu oni me oterali u materinu. i tako.

pa posao pa posle posla nešto čeprkao po kući i rekoh ajd da nalepim još jedan dan odmora, ovo će još malo da se zove godišnji koliko (ne) treniram. odem jednim putem iz grada pa pređem preko brda pa se vratim iz skroz drugog pravca, da nisam isto uradio već milion puta mogao bih da se oduševim kao dete ali ovako nemam pojma zašto se i dalje oduševljavam tim "čudima". 

i tu sam imao još jedan od "okršaja", nakon izlaska na još veći put rekoh daj opet da napravim onaj Trening vožnje na najkrupnijem prenosu bez šaltanja, bez obzira na kupsere i ostalo, i tako kotrljajući na pola puta me stigne momak na trkačkoj i ja 30 na kramponkama zujim ko šleper on bešumno pored mene zdravo zdravo i ja samo malo pojačam pritisak na pedale i nastavim tako za njim na neinvazivnoj udaljenosti od desetak metara. primetim kako nizbrdo ide solidno a na kupserima malo "trokira", sačekam par minuta da uđem u njegov ritam i na jednom kupseru mu rekoh "ajmo malo zaprške za kraj", on reče cepaj cepaj i još neko vreme sam čuo kako mu cakće jedna pedala, nešto mu je tu razlabavljeno, no kad-tad je morao odustati jer sam ja bio full zagrejan i odmoran (ipak) pa sam verovatno terao i do 40 km/h pa sam mu zapečatio svaku nadu da će me gledati do ulaska u grad. eno vam snimak u mom story-ju na fejsu, morao sam da ga skratim na 26 sekundi jer je to max za story ali taman se sve vidi.


četvrtak, 20. kolovoza 2020.

dan pred petak

 nakon onog uzbudljivog putovanja i trčanja u sredu bi teško šta moglo da ponovi silinu doživljaja i uzburka osjetila pa sam svestan toga odabrao opciju da se odmorim za petak i vikend, pa je ovaj četvrtak prošao u vidu jedne kraće vožnje od sat vremena i jedne malo duže od par sati popodne, sreća je očigledna iako nisam primetio da sam u pobedničkom slavlju napravio mini kolonu.

nešto ranije sretoh starog druga i kolegu koji takođe voli da se provoza biciklom a još nam je zajedničko što smo obojica general-pronalazači ostavljenih životinja s tim da ih ja uglavnom spazim na trčanju ili sa bicikle a on na poslu dok službenim autom obilazi okolna sela, malo smo išli zajedno i razmenili info o poslednjim događajima kako na zemlji tako na nebu (internet tj fejs).

ovih zadnjih par dana horoskopskog lava sam nešto slabo i posećivao tzv mreže jedino sam se na tviteru duže zadržavao a svoj fejs sam skroz preoblikovao pa sad skoro ništa ne stavljam na profil niti gledam šta kod koga ima, a sve zanimljivo ili stavim u story ili pošaljem porukama određenim ljudima već prema zajedničkim afinitetima. to je zanimljiva stvar, u neku ruku bi bilo logično da se zbog manje okupljanja i druženja ljudi prebace na mreže ali koliko vidim mnogi su se skroz suprotno od očekivanja distancirali i od fejsa i to bi otprilike moglo biti nešto najbolje što je donela korona, da ljudi shvate da im ni samima sa sobom nije tako loše kako su ranije smatrali i da im za preživljavanje nije potrebna šarena laža 24/7, odnosno da se bolje živi sa par najboljih prijatelja nego sa 500 polupoznanika i neznanaca.

eto dakle izguglah "22.avgust 17:45 Sunce ulazi u Devicu" imamo još jedan dan do najbesmislenijeg i najbespotrebnijeg znaka u horoskopu.

srijeda, 19. kolovoza 2020.

proporcije

 kad se onih 90-60-90 prevede u inče to mu dođe 36-24-36, kao što je jutros datum 20-08-20 i sad računam šta to ima dimenzije 50-20-50, možda čivava ili neka debela mačka, a znamo da je whole lotta Rosie imala 42-39-56 što je baš onako pozamašno, ta bi me sravnila kao parni valjak ostao bih bez treće dimenzije kuku

dalje na temu brojeva na današnji dan i praznik crkveni Preobraženje eto preobrazio sam se iz murakamija u polupamatonca (šta otkucah oči ne videše) jer sam neplanirano pretrčao 21km u nekom udaljenom selu, a sve se dogodilo na moj 1/3 rođendan kada sam napunio .3333 godine jer je 19 datum rođenja pre 4 meseca u onom prethodnom vatrenom znaku

pred-plan je bio da otrčim 19km i da prošetam zadnja dva da ne dolazim u goste znojav no obzirom da sam krenuo 2km ispred polazne tačke od kraja maja kada sam osmislio ovu stazu, ispalo je da do istog cilja moram da pretrčim 21km, pa dobro, što se mora duplo je teško tim veći izazov. vetar me je doslovno ukopao u mestu, samo mi je kačket virio iz rupa na rošavom asfaltu, a ionako je sve došlo iznenada pa sam krenuo umoran i do kraja mi je prosek bio okruglo pola minuta/km sporiji nego prethodni put, a i tada me je vetar sahranio, nije da nije, samo sam krenuo sa puno više ambicija. koga briga, dan je bio prijatan a pošto je bilo popodne bilo je i dosta hladovine pa mi je vetar odnosio vlagu pre nego što se nakupila na opremi i na cilj sam dotrčao maltene suv.

htedoh da upload-ujem neku sliku ekrana gde se vidi staza no sinhronizacija je tek počela a nemam vremena da na drugi način to prenosim pa evo jedne koja je već u svim photo galerijama jer sam je nabačio na instagram.

umesto slike

(nema ovde ničeg, pet minuta izgubih i još sebi samom šaljem sliku kao idiot pa je na kompjuteru sačuvam i opet nešto kotrlja minut i neće da se ubaci, nakn zadnjeg ažuriranja windowsa se sve 5x usporilo i ovo već postaje frustrirajuće, treba da uzmem godišnji da bi napisao blog ladno)

evo nakon 24 sata jeeeeeeee

s tim da sad umesto one sa instagrama mogu i ovu o 'ladovini


utorak, 18. kolovoza 2020.

Preobrakami

 opet sve i ništa, ili ništa i ništa, jer kad sabereš stotinu Ništa i kad te neko pita šta si radio zadnjih stotinu dana a ti kažeš ništa, to znači da ti je SVE to bilo jedno produženo Ništa i eto kako sve i ništa mogu imati isti smisao. slušam neki grčki stoner rock sa etno elementima i baš su zabavni makar jedan % zvuči i debilno ali ipak je procenat mali, da je u ljudima samo 1% nepravilnosti svi bismo bili savršeni a uglavnom smo radije nedovršeni. plus što postoji ta kvaka da oni koji su savršeni sebi uglavnom nisu previše dopadljivi drugima, a pitanje je koliko ih ima koji se zaista osećaju savršeni jer kad se osvrneš previše ih je na tabletama i alkoholu pa se sve pretvara u drugo pitanje, ko je ljudima oduzeo čekiće ako važi izreka da je svako kovač svoje sreće? sada mi je to palo na pamet kao fora za rođendanski poklon, vežeš na čekić mašnu i umotaš ga u šareni papir i kažeš evo srećan ti rođendan i da budeš kovač svoje sreće. ček da izguglam, to je sigurno puno jeftinije od svega drugog i moja piroćanska priroda prvo to mora da proveri:



evo ga, ssedam i po evra, nemaš bolji poklon ni za 30€ a kamoli za ovoliko, plus imaš i za 4€ da biraš ovakve lepe sjajne crvene šarene umesto običnih drvenih, oduševljen sam!

setio sam se i kad mi je kolega maratonac a inače lekar specijalista pričao kako je najbolji poklon koji je ikada dobio = produžni kabl :-)  

kome treba hiljadu bombonjera i slatkiša, kaže došao čovek i kaže veliko vam hvala izlečili ste mi višegodišnji problem i kao znak zahvalnosti a da ne bude ništa banalno nego kad već nešto kupujem neka barem bude univerzalno korisno, evo kupio sam Vam produžni. meni nekako bilo malo da odnesem produžni pa kad me je jedan od ortopeda onako dobro "opravio" i još me preko reda tri puta zvao na kontrole, uzeo sam mu onu meteo stanicu na baterije što osim sata pokazuje temperaturu pritisak i trend promene vremena.

inače sutra je Preobraženje, praznik za koji kažu da nakon njega neće biti moguće kupanje u rekama jer nakon tog dana više neće biti pretoplih dana, a nakon današnje popodnevne grmljavine i pljuska niz koji sam se biciklom spustio sa brda u grad kao u onoj izreci "kao poplava da ga je izbacila" to mi se nekako i uklapa u planove jer sam se doslovno kupao u reci koliko su me polivali točkovi bez blatobrana :-) 

drugi deo naslova je zbog one opsesivno kompulsivne navike da se treninzi zaokružuju na lepe cifre pa iako uglavnom na to ne obraćam pažnju nego 12.7km zapamtim kao "nešto manje od 13" pa se sutradan zaustavim nakon 9.3km smatrajući da sam namirio jučerašnji manjak i tako nemam osećaj da nešto "kradem" u dnevniku. doduše ovi što uvek koriste istu aplikaciju tipa garmin uvek imaju tačan iznos i nemaju potrebu da previše pamte, e sad da li je to plus ili minus teško ćemo se dogovoriti.

tako sam nakon nekih ~8km produžio nekim polukrugom ka kući jer sam imao desetak minuta viška pa sam skontao da ću da stignem do murakamijevih 10km a čak ni toliko nisam morao jer sam od zadnjih par dana pamtio "višak" od nekih 200m pa sam mogao pretrčati i 9.6 ili 9.7 i zapamtiti stotinak metara manjka za sutra, no greškom sam nešto stisnuo na 9.3 pa mi se zadnjih 500-tinak metara do kuće nije ni ucrtalo. čudna mi čuda, nikom ne polažem račune niti merim kilometre za platu ili dnevnicu tako da sam čiste savesti upisao 10km.

ponedjeljak, 17. kolovoza 2020.

tralala

 


jedan sasvim običan dan
ujutru je ispalo 12km trčanja, do pola po planu puta a od pola improvizovano
nema veze
pa posao, valjda zaraditi ako ti se troše tolike kalorije
pa je ispalo da sam džabe strepeo od kiše
jes bilo poluoblačno a slikao sam i onaj oblak u obliku zeca
ili zec oblika oblaka, jezička brzalica
onda sam kao turistički vodič proveo Lolu nekim novim asfaltom
smešni su ti puteljci gde misliš da ćeš izaći "onamo"
a odjednom se pojaviš na skroz drugoj strani sveta
nakon razdvajanja se ona sjurila velikim asfaltom
a ja sam malo odjezdio u utvrđivanje mtb gradiva
makadamčići i zemljančići levo desno itd itd
tražio neke mačiće ispod jednog mostića pa ih nisam našao
ko zna gde su odlutali
videću prognozu za naredne dane
onaj spisak "za proći tuda" je jedva načet, a leto podosta zabušava
plus posle svake kiše treba sačekati par dana
jer svi putevi budu blatnjavi pa se sporo ide
a i gubi se puno vremena na čišćenje bajka
i tako

nedjelja, 16. kolovoza 2020.

tko trano trani

ne znam da li je još neko čitao priču slavenke drakulić o koroni? verovatno je nekima koji znaju njen rad unapred dobro ili loše, već prema tom mišljenju kakva je ona, a ja je ne znam pa sam čitao neutralno i ostao fasciniran. krene kao proljeća ivana galeba pa se nastavi poput murakamijeve knjige o trčanju s tim da je taj njegov dnevnik podignut na viši nivo jer svaki prizor dobija dubinu i ostavi poruku, nije samo puko nabrajanje sleda događaja, A EVO I LINKA:


dan je osvanuo čudnjikav, na sve strane je nebo a preko sunca uporno stoji neki oblačić i kad si u sobi deluje da je oblačno a kad pogledaš kroz prozor svuda je nebo i sad čekam da se ti pogledi dogovore pa da shvatim kakav je ovo ustvari dan. opet u jednoj rečenici ja i ti i čas sam u prvom čas virim iz trećeg lica moram guglati kako se zove taj književni poremećaj odnosno stilska figurica.

sad ću da vam zumiram gumu na ovim kolicima (četkom farbano! - sa zgražavanjem bi rekao Pobratim) da vidite šta piše, a piše da točkić nije predviđen za autoput. a ja baš planirao da autoputem otrčim maraton gurajući mačku u kolicima, i šta sad?




primetio sam jednu stvar A SAZNAĆETE I KOJU. naime kada sednem za komp ujutru, onda uglavnom pišem o nekim drugim glupostima a sport pomenem ili ne (sport, sport, sport, eto) a kad pišem posle trčanja ili bicikle onda mi je to tema, i ko bi rekao zašto je to tako? možda sada ne mogu da pišem o trčanju jer još uvek nisam trčao? hm. čim se nebo usaglasi samo sa sobom razmotriću poluplan obzirom da je nedelja pa se može izvesti i jedna duža ili dve ne naročito kratke aktivnosti, s tim da bi trčanje išlo prvo.

eh da, trening.
pa juče nisam pisao???
trening trening trening.
(ovo na tastaturi deluje kao vežba iz birotehnike, to smo imali u drugom srednje, majko kad u kabinetu krene da lupa 30 kucaćih mašina, kao u bravarskoj radionici da se nalaziš)
elem.
juče posle pljuska opet odem malo biciklom pa napravim neki polukrug trčeći pa se vratim do bicikle i utom je prošla kišica koja mi ništa nije smetala i rekoh sad ću da se popnem tu uz jedan od najlepših uspona (5km) ponikom! tj nije baš ponika nego je "kontraš" a kao je nekad bila ponika ona veća sa točkovima 26'' mtb ali ženska sa dve cevi napred nisko i jednom za sedište, e onda sam tu gornju od prednje dve odsekao i navario gore i sad je kako muški city bike sa blatobranima ali bez svetala i korpe, samo imam gepek. 
i jednu brzinu.
s tim da sam menjao zipčanik pozadi i jedino je normalno kad voziš preko 20 na sat, u protivnom deluje "teško". e krenuo ja tako uzbrdo, i posle kilometar i po počeo da stižem nekog na bicikli (???) :-P
onda sam stao da izvadim telefon pa ga nosio u ruci i snimao filmić od skoro minut, s tim da mi je taj neko odmakao pa se napravilo 200m fore i nisam ga zbog krivine video, no do kraja filmića sam mu prišao na 10m i tiho se zaustavio da me ne čuje, pa prekinuo snimanje koje imate na mom fejsu od sinoć.
gde je taj krenuo i kako uopšte uspeva da balansira vozeći onako sporo, nemam pojma. ajd bolje je i to nego da se drogira, šta da kažem. jedino se pitam šta će biti ako na poniku namontiram ovaj točak za autoput, perje će da leti.

subota, 15. kolovoza 2020.

jabuka

 15. avgusta je valjda neki praznik u hrvatskoj i nešto mi se kroz sećanje javlja da je tada uvek bila trka u banji Topusko (terme) i čini mi se da je trka bila neke netipične dužine tipa 15km ali mi nikada nije prelomilo ono "ma ajmo!" zbog toga što je u špicu turističke sezone i kontao sam da bi bio žestoki štres da sedim satima u autu na granici i da se nerviram, ili nemam pojma da se ide preko bosne ili preko šida ili otkud znam. i taman kad su to pretprošle godine valjda promenili da bude standardna trka na 21km (poklopilo se sa Kanjižom) e onda je prošle godine valjda nije ni bilo i ove naravno da su putovanja nemoguća itd itd

jednom prilikom smo prošli autom tuda, otprilike je to bila jedna od prečica kada se prvog vikenda juna standardno ide na plitvički maraton pa smo zadnjih 5-6 godina izvodili besne gliste kao daj da prođemo svim mogućim putevima i jednom od tih prilika videh i one divne šume i brežuljke u kojima je ugniježđeno topusko.

inače jutros nisam trčao jer sam pre najavljenih pljuskova hteo da završim jedan onako srednje veliki posao a to je potpuno uklanjanje stabla trule jabuke iz dvorišta. pre par godina je počela da se suši, onda su je napali crvi i mravi i skroz je oglodali odmah iznad korena pa je izgledala kao ikebana i počela da se ljulja, zbog čega sam je gurtnama vezao za samonikli dud koji je pre nekoliko godina nikao odmah uz nju. kao da je znao da će joj trebati neki naslednik zbog hladovine. rekoh ako će već da krcne u toku neke oluje, bar nek ostane da visi nakrivljena umesto da mlatne i polomi sve ispod sebe. ove godine je rodila dovoljno za tri kese narendanih jabuka za pitu koje će u zamrzivaču sačekati zimu i poslužiti kao afrodizijak pred neke Dužine kroz bljuzgu. 

tako smo to Živka i ja nekako obalili i sekiricom još nacepkali koren na čačkalice da ne štrči iznad zemlje i odgurali kolicima sva ova drva do obližnjih zgrada jer dosta penzionera još uvek koristi peć i kupuju drva pa ako nešto može da se iskoristi neka im, eto zime iza ugla. 

vidim gore da mi u tab-u gde mi otvoren čami fb piše (4) a nisam dva dana imao nikakvih aktivnosti tamo, verovatno je opet ono vikend dosađivanje tipa "cica ceca i caca idu na događaje koji bi vas mogli zanimati" pa me ni ne zanima šta iskače. čekam da prođe ovaj drugi pljusak za danas pa da se ponadam da će pre trećeg biti opet par sati fore pa da odem na neko trčanjce čisto da ne presedim ceo dan, stiže zima (treći put je već prizivam u istom blogu) pa će doći novi gripovi i bronhitisi pa će se ležati dva meseca u ćebetu i što bih onda usred leta propustio da se negde proluftiram, pa makar dan bio ovako buđav kao današnji?

petak, 14. kolovoza 2020.

untitled

 kad ne staviš naslov bloga onda blogger automatski prvih nekoliko reči prenese kao naslov pa to ne liči ni na šta, bolje je ovako da sâm staviš "bezimen" nego da te neki robot prca u zdrav (?) mozak. pride što zamišljam kako taj robot od krvi i mesa odnosno aluminijuma i kablova sedi u nekom podrumu u silikonskoj dolini i lično preuzima stvar u svoje ruke kad god ja zaboravim da stavim naslov. 

čitao sam lakićevićkin putopis i nekako mi je čudan, vidiš kao na dlanu kako mi koji volimo planetu i osećamo se delom nje, gledamo na sasvim drugi način i na šume i na betone, i na jezera i na napuštene fabrike, nasuprot tim nekim otuđenim ljudima iz stambenih blokova čija fascinacija svim i svačim ima korene upravo u toj nesrođenosti sa onim što ti oko ugleda. nama je sve ok, sve je na svom mestu, sve prihvatamo, ničeg se ne plašimo, a njima je sve čudno, sve ih fascinira, letovanje im je kao neki hadžiluk kroz koji ih vode nepoznate sile pa onda mora i nekim fenserskim rečnikom da se opiše da bi se dodatno od svega distanciralo. odnosno da je parafraziram, i meni je krindž svaki put kad bilo ko upotrebi tu reč.

između ostalih novosti, mada ovo pripada onom drugom životinjskom blogu, uspeo sam da nađem kod koga je završilo ono psetance koje je doživelo milion šerovanja i oko kojeg se prošle jeseni podigla cela zaštitarska mahala, staviću slike "pre i posle" pa eto, mislim da je nakon onog užasa u kojem se obrela uveliko zaslužila preokret i ovakvo drugo poluvreme života.


da stvar bude zanimljivija, dom je našla kod slikarke koja između ostalog radi i ručno oslikane majice bojama otpornim na pranje i prašak po motivima ili slikama koje joj naručilac pošalje, paaaa jeste da puno koštaju ali ako će lova da ode za ova čudovišta onda mi nije žao, a ionako 500.- (4€) od svake majice ide za pomoć životinjama pa eto.

što se tiče tzv treniranja nešto malo sam treniruckao ujutru i otrčao 10+km podosta neuobičajenim ulicama, plus nisam napravio nikakav krug nego sam otišao do/od sa okretom što mi je bila praksa jedino kada sam trčao polumaratone na treningu pa nameštao da mi u-turn bude na sredini. izašao mi je 5'10'' prosek no nisam bolje ni očekivao obzirom da sam zaređao da trčim ujutru a vozim popodne ili predveče pa su mi svakog jutra noge ko balvani, jeste šok prvih par kilometara ali se posle navikneš. baš je velika razlika kada negde kreneš odmoran no obzirom da nema trka ne verujem da ću praviti pauze od dan-dva samo da bih opet doživeo taj osećaj svežine.

popodnevna vožnja je prošla uneventful, mtb-om do jednog poludivljeg čupavog kerića u žbunju i nazad, šahovska rovovska borba da ga nahraniš a da ne pobegne a da vidi da si mu ostavio hranu pre nego što pobegne ili ako se vrati da pojede a da ne prospe i da ne primeti da i ti razmišljaš dva poteza unapred i tako u krug. sutra moram do njega otrčati najverovatnije, obzirom na šarenu prognozu.


četvrtak, 13. kolovoza 2020.


 izgleda da je ovaj avgust rešio da mi svaki dan započne i završi sa nekim drugim psom, ko zna šta će me danas zadesiti na ovaj petak trinaesti koji je pao u četvrtak. a sad da pokušam da se prisetim srede.

jutarnje trčanje nije bilo dugačko, nepun sat vremena i ne pamtim kada sam baš toliko sporo trčao, prosto kao da mi je neko vezao dva tega za noge i rekao "ajd polako". usput sam se setio one jedne godine kada sam bio toliko naložen na "treniranje" da sam kupio dva tega (kad smo već kod tegova jelte) od po 1.0kg marke energetics, pesak ušiven u tkaninu pa se to na čičak prikači na valjda ruke (?) dok se nešto vežba a ja sam to prikačio na noge tamo gde se nose nanogice i još sam u nekim cipeletinama za planinarenje otišao da po snegu trčim 21km u brdima, kuku budale, sva sreća nisam se povredio samo mi je tokom celog trčanja bilo "malo čudno". mislim da posle toga nijednom te tegove nisam uzeo u ruke, do pre minut kada sam ih izvukao na svetlost da bih video da li su po 0.5 ili 1.0kg, prosto mi je kilogram delovao previše. al eto.

i tako, po taktu đonija štulića (lavina kotrljajućih tegova, na nogamaaa) nekako otruptah tih 9km preko brdašceta pa nazad u grad, nažalost tamo gde sam ostavio biciklu nisam popio planiranu ceđenu pomorandžu jer drugarica radi drugu smenu pa sam ostao uskraćen za tih desetak minuta "bleje". 

no život je rešio da me veže za to mesto jer mi je posle posla drug javio da dođem po daske za pseću kućicu a drug radi bukvalno preko ulice od te ceđene pomorandže i onda sam ja tvrdoglavo odbijajući da zbog takve gluposti isterujem auto (i zatvaram pse u šupu) seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i poneo nekoliko tregera, pa sam te panele spustio na pedalu i vezao tregerima da miruju te sam zatim jelte tako dogurao biciklu 1.5km do kuće. kad bude gotovo biće i slike, za sad nema ništa pretpremijerno.

tako osoljen od popodnevnog sunca sam opet zakasnio na vožnju no nije ispalo loše, malo zvrnd levo zvrnd desno i valjda sam uspeo da odmorim noge za sutra tojest danas. imam dva sata do posla a od toga sat za aerobik pa ću da vidim šta će da ispadne. imam čitavih 66km trčanja u avgustu, smeši mi se još jedan anti-rekord :-) 

srijeda, 12. kolovoza 2020.

saplitač

hiljaditi put sam se zeznuo da doviknem ciki-ciki nekom keriću koji mi se učinio blentav i dobroćudan pa da se nakon toga dvesta metara dovijam kako da se rešim klipete pre nego što uspe da me saplete skakanjem pred i pod moje noge.

no čim sam popodne stigao da se provozam to valjda podrazumeva da ujutru nisam poginuo pa eto razloga da možda manje brinem u budućnosti i nastavim sa tim nepromišljenim ciki-ciki.

jedina stvar vredna pomena je što sam primetio nešto na toj vožnji, A U NASTAVKU ĆETE SAZNATI I ŠTA!

naime već možda 5-6-ti put sam se spuštao istim puteljcima po makadamu koji više nije makadam nego pljusak spere kamenčiće sa puta u podnožje i najdonjih dvadesetak metara više liče na neko stovarište šodera nego na put. i primetio sam solidnu razliku u brzini i samopouzdanju u odnosu na prva dva recimo puta kada sam se tuda spuštao. i tu sam malo vratio film unazad pa sam shvatio da i na drugim putevima vozim slično, pa je zaključak sasvim suprotan od onoga koji mi je prvobitno pao na pamet.

naime, prvo mi se učinilo kako sam uvežbao određeni spust, upoznao ga, pa sam dakle zbog toga opušteniji i samopouzdaniji. ali ne. možeš svakog dana voziti isti kružić od par desetina kilometara i terati uzbrdo-nizbrdo po blagim i oštrim krivinama, i to će te utrenirati za sve ostale makadame i kamenjare, prosto gledaš ispred sebe i nije bitno koje su gps koordinate određene krivine i da li si je već prošao jednom ili stotinu puta, kočiš ili ne, usporavaš ili ne, paziš više ili manje ili ne paziš uopšte, samo prođeš.

kao i na trčanju. naravno da nikada nisam trenirao da stazi nekog planinskog maratona ali iako sam uglavnom na trail treninzima išao uglavnom istim stazama koje su mi odgovarale zbog udaljenosti ili toga što nema drugih šetača, svejedno sam po nepoznatim puteljcima sljemena ili peštera ili tare trčao isto kao i kod kuće, sa istom tehnikom, opuštenošću, brzinom, kadencom, samopouzdanjem. kakve veze ima što na određeni kamen stajem prvi put. eto.

a našao sam i jednog koji je "upecao" struju.


utorak, 11. kolovoza 2020.

avant-toure

Kao što sam i najavio juče sam (dok ste vi držali lenjire) obavio jedno od mnogih obližnjih istraživanja pa iako nije sve prošlo kako bi bilo idealno svejedno sam zadovoljan jer sam IPAK prošao kuda sam hteo. Mali hajd da kažem "problem" je što tu ustvari nema puta nego kroz nečije imanje prolaziš tako što otvoriš kapiju pa uđeš u voćnjak pa iznad voćnjaka ideš stotinak metara kroz kupine (e tu rekoh sad će me neko dvocevkom) pa odatle kroz drugu kapiju ulaziš ljudima direktno u dvorište negde otpozadi i dalje ti je otvorena kapija ka putu kojim oni dolaze kući.

Mislim to je više-manje uobičajena stvar po selima da se tako zagradi/odgradi pa sam bio spreman da pitam jel ne smeta što sam prošao ali nije bilo nikog a na moje iznenađenje čak nijednog psa nisam video, ili ga samo nisam probudio :-) 

Tako sam shvatio da taj krak "izbija" na jedan malo glavniji puteljak kojim sam već prolazio, nekad davno biciklom a nedavno i protrčao, i dalje kroz to selo znam još DVA sledeća puta koji se takođe nekako spajaju u vidu svojevrsnog slova Y, i dalje od toga iz ogromnog lonca u kojem se selo krčka postoji još barem 5-6 puteva koji izlaze na obližnja brda pa polako, daće bog i sreća junačka da do kraja leta/jeseni/sezone ispletem celu mrežu od lonca do poklopca.

Jutros sam po ladovini peške omlatio nekih 12km takođe putevima u blizini a do starta/cilja trčanja sam prvo otišao biciklom pony (što je Milijana gony) neka 4km da mi trčanje ne bi ispalo predugačko za pred posao. Na poniki su mi noge delovale skroz ok, rekoh mogu i na Vršič, no kad sam krenuo da trčim izgledalo mi je da ću jedva spustiti brzinu ispod 7'/km. Srećom je do kraja prosek spao ispod 6min iako je gro trčanja bilo po kamenju koje ovde velikodišno zovu makadam. Nakon što obavim ostale manje zadatke po kući verovatno ću se otisnuti na još jednu sličnu avant-tour-ističku vožnju jer nakon trčanja sigurno neću praviti neke samoubilačke planove u istom danu.



ponedjeljak, 10. kolovoza 2020.

odmor nije

idemooooo narodeee, lenjire u ruke! 8-)

"Najnovija studija je utvrdila da prosečna dužina penisa tokom erekcije iznosi 13,1 centimetra, dok je u "opuštenom" stanju ta brojka 9,2 cm.
Što se tiče obima, prosečnom vrednošću se smatra polni organ debljine 11,7 cm kad je u erekciji, a 9,3 cm kada je u "opuštenom" stanju."
Kako li izgleda nešto što kvari ovakav prosek, ne želim da znam.
Šta da kažem osim - jadne žene, šta im sve zapadne :-D
A tek komentari na ovaj tekst u nekom online izdanju, tipa "ženama je najvažnija tehnika i umeće", jeste, stavi na vatru lonac vojničkog pasulja pa mešaj čačkalicom da ne zagori.

Jutros sam smislio (ne)odmarajuću aktivnost u trajanju od dva i po sata odnosno 12km pešačenja sa psima dok majstori zašaluju (komšijin) zid ka susednoj kući/zgradi pa da ljudi malo predahnu od laveža koji bi im probio i uši i živce, tako su bili zadovoljni i psi i majstori (i zid) a moja leđa manje-više nakon tolikog cimanja po brdu pošto ja nisam normalan čovek koji bi odveo pse pored reke i seo da čita nešto sat i po nego sam svo vreme organizovao POKRET.

Nema veze, ipak sam se odmorio jer na poslu nije bilo nešto mnogo posla pa mi je ostalo dovoljno snage za neki istraživački izlet popodne, najavljeno je nekoliko lepih dana a ja imam pet puta veći spisak "mesta za proći kroz" koji svakako neću što bi ovi moderni rekli "čekirati".

Vidim da mi lokalne zaštitarke bacaju udicu kako ne mogu da odu da nahrane neke štence na čitavih 15-16km odavde kao da jedini od 100,000 ljudi u gradu imam biciklu, no kao što su mene godinama razne adminke hejtovale i pridikovale mi da sve što pronađem moram svojeručno da hranim sterilišem udomljavam i operišem, neka sada taj koji je pronašao kuce sedne u taksi pa će videti da ni moji višegodišnji napori nisu bili baš tako "besplatni" kao da celog života visim na čiviluku i samo čekam da mi pretpostavljeni dostave spisak zadataka. Ćao. Dobro je jedino što su javili gde se to nalazi jer sam kučiće i ja mogao ugledati pa pomisliti da im osim mene nema pomoći, a sad sam miran.

nedjelja, 9. kolovoza 2020.

brickovanje

 pitam burazera šta planira za vikend, jer vidim da je trčao u petak pa kapiram da u subotu neće trčati Dužinu, a burazer kaže da danas ide "brick" što je triatlonski naziv za lepljenje jednog treninga na drugi, konkretno danas ima poluDužinu na bicikli i odmah za njom poluDužinicu na trčanju. tako da se nismo ništa dogovorili, verovatno će morati da sačeka mrak za trčanje da se ne bi spalio u ovakvom vrućem danu a ja mogu i ranije nešto da izmislim.

prvo "ranije" je takođe bio svojevrstan "brick" jer sam imao 2km bicikle kroz grad do prve uzbrdice pa sam odatle trčao 6km uzbrdo pa odatle planinario 2.5km nizbrdo do reke Gradac i opet uzbrdo nazad do vrha brda, pa sam strčao 6km do grada i na kraju biciklom 2km do kuće. ukratko 2+6+5+6+2 :-) 

drugo ranije će biti oko 14h što i nije puno "ranije" jer su oko 16 već najavili moguće pljuskove no to su sve oblaci koji prelete pre nego što ih primetiš a na ovoj vrućini se ne bih nigde ni sklanjao nego bih stajao u mestu i uživao u tuširanju. evo upravo mi se javio burazer da kreće na trčanje iz svojeg "brick"-a a ja bih biciklom da se malo promuvam kroz neke radove na putu i proverim dokle su stigli.

usput počinje i da grmi tamo negde od planinâ a evo šta kažu vesti:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

09.08.2020.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave svetog Pantelejmona (svetog Panteliju).

Pantelejmon znači svemilostivi. Veruje se da je zaštitnik svih koji mnogo putuju, odnosno onih kojima je "drum drugi dom".

Sveti Pantelejmon rodom je iz Nikomidije, današnji grad Izmitu u Turskoj, od majke hrišćanke i oca neznabošca. Majka mu se zvala Evula, a otac Evstorgije.

Narod veruje da je sveti Pantelija brat svetog Ilije. Ako planirate započinjanje nekog posla, danas je pravi dan za to. Veruje se da će svaki rad sveti Pantelija blagosiljati i učiniti uspešnim, a valja se da se danas krene i na veliki put.

U Srbiji mali broj ljudi ovog slavi svetog Panteliju kao krsnu slavu. Ako se danas dva nepoznata čoveka sretnu u crkvi sa slavskim kolačem u rukama, trebalo bi da se izljube i čestitaju jedan drugom slavu, jer se veruje da su sigurno rod. (jebo koronu?)

Spada u ognjene svece, kao i Sveti Ilija i Ognjena Marija. Zato na današnji dan nije dobro raditi u poljima, oko klasja… "Gromom bije gromovnik Ilija, vatrom pali Ognjena Marija, potpiruje Sveti Pantelija"

subota, 8. kolovoza 2020.

uneventful

danas me na bicikli nervirala jedna stvar ali me onako retro-nervirala A SAZNAĆETE I KOJA

naime pre puno godina sam prilikom jednog od prenosa biciklističke trke na eurosportu čuo taj izraz "false flat" i poput ovih novih bezmozgaša koji samo izgovaraju engleske reči bez pokušaja da se sete iste takve domaće, preveo je bukvalno kao "lažno ravno".

da sam imao bar pola klikera u glavi setio bih se "naizgled ravno" ili "prividno ravno" što se odnosi na sve one puteve koje računaš u ravne dok voziš auto ali na bicikli primetiš da ideš u jednom pravcu 29 a u drugom 34 km/h recimo.

sama vožnja je bila neizbežna ako sam hteo van kuće jer sam osećao blaga zatezuckanja u obe one žile iza oba kolena (tetive zadnje lože) što je više nego jasan signal tela da ubuduće moram više trčati ako želim da mi ta aktivnost prolazi bezbolno.

na vožnji sam skontao da je dan nakon pljuska idealan za makadame jer su putevi tek onoliko ne-suvi koliko da nema prašine, sve je naravno suvo ali ta vlaga koja se zadržala u zemlji je doprinela da možeš da se sjuriš niz svaki makadam bez uobičajenog potapanja lanca u prašinu pa na kraju izgleda kao bečka šnicla ili knedla sa šljivama uvaljana u prezle (krušne mrvice hah!)

u jednom selu smo vadili kučence iz kanala koji je do pola napunjen vodom i nije mi bilo jasno kako se ta želja za preživljavanjem očitana u cijukanju zavijanju i dozivanju odjednom pretvori u samoubilačke nagone jer kad smo pokušali da ga izvadimo ono je polu odgegalo polu otplivalo dalje u cev koja prakrivena zemljom predstavlja prelaz preko kanala u neku njivu. srećom se pojavio domaćin sa dva klinca koji su takva dva šteneta nekud nosali i prenosili pa se nadam da će koliko-toliko nastaviti i o ovom preostalom da brinu, drugo je kažu negde odlutalo. evo kako je izgledalo kada smo ga malo prosušili i pripitomili.


nakon toga sam nastavio kroz još nekoliko makadamčića izbegavajući prometne puteve pa se do kraja nakupilo skoro 70km, nisam ničim snimao ni merio vožnju pa sam časkom u mapmyrun nacrtao putanju i samo na kraju očitao podatke.


petak, 7. kolovoza 2020.

cvajmal

jedan običan dan pretvorila si uneo bičan, ide neka pesma tako nekako

zbog najavljene posete tj ugošćavanja sam nešto ispretumbao pa sam "na silu" odjurio na trčanje ujutru što po pravilu volim da izbegnem pred posao, no računao sam da je bolje da bilo šta uradim nego da zbog nemogućnosti planiranja ispušim ceo dan

plan je bio malo ambiciozniji no na kraju sam se zadovoljio sa 10km koji su na kraju ispali 11 i 1/3, a umesto tih 10km tempa sam otrčao 9km tempa + pola sata istezanja i blejanja na mostu + 2.33km trčkaranja do kuće

bio sam kao dete oduševljen idejom što ću umesto klasičnog ručka imati pred sobom onu porodičnu pizzu od metar prečnika pa sam sa klinačkim entuzijaznom navalio na istu i najeo se kao stoka što je značilo da do kraja dana neće biti šanse da potrčim nego da eventualno negde odzujim biciklom

nebo je imalo druge planove i zagrmelo je tačno u trenutku kada sam planirao taj drugi treningić koji se naravno poklopio sa odlaskom drage nam gošće, pa sam se opet predomislio i biciklu kroz gromove zamenio trčanjem sa punim stomakom, hmm

u torbicu sam spakovao šuškavac a na glavu zalepio nepromočLJivi kačket i seo na mesto suvozača, da bi me ova cura istovarila negde gore iznad grada na putu za novi sad

levo su bili crni oblaci i prštale munje, a desno beli oblaci prošarani nebom i pokojom tanušnom zavesicom od kišice, ništa strašno, taman je isključila brisače na mestu gde sam planirao da izađem iz auta. ćao - ćao, korona pozdrav pesnica o pesnicu i odoh u neizvesnost

drvenkaste noge su mi se razvezale nakon već pola kilometra i sasvim lepo sam strčao nazad u grad za ovaj put nešto manje od 11km što sam sa onih 1/3km od ujutru taman "prebio" pa imam dva trčanja od 11km što mi je puno veći uspeh nego da sam se samo još jednom provozao

naime bio sam ubeđen da mi je trčanje u totalnom raspadu a sada sam odjednom shvatio da mi 2x11km nije ništa veći zamor od prosečnog lomatanja mtb-om po kamenjarima što je prijatno i lepo znati za slučaj da se vreme iz toplog leta histerično promeni u neku bipolarnu jesen krcatu nestabilnim danima


četvrtak, 6. kolovoza 2020.

dok jednom ne smrkne

to ti je kao u onoj izreci gde dok trčanju ne smrkne, bicikli ne svane, ili obrnuto
nakon onako podosta bicikle me je malo "preseklo" trčanje možda i zato što sam spičio duplu kafu ujutru koja mi je dodala previše živahnosti i eto nevolje
shvatio sam i zašto sam uvek podsvesno birao levi krug na toj stazi, a to je zato što je povratak lakši koliko god da si u prvom delu hajd da kažem preterao


juče sam išao ovako i nakon spusta u tačku 8km mi je bilo podosta "nikad stići" ova zadnja 3km kroz predgrađe
a sada ako pogledamo kontra krug gde je uspon bez prekida prvo neprimetan pa blag pa tek u zadnja 2km oštar, lepo se vidi (zdesna na levo) kako je ugodan povratakprva 3km taman da se odmoriš, onda jedan kontra-kupserčić koji ni ne primetiš a nakon kojeg te čekaju zadnja 2km "s rukama u džepovima" jer na ovakvom spustu zaista ne treba ništa da radiš do da stavljaš jednu nogu ispred druge

upravo zbog toga mi se ovaj jučerašnji desni krug dopao, jer traži da na istoj stazi rasporediš snagu na skroz drugi način od uobičajenog
kao kada je jednom Mare rekao da je nakon gitare namerno uzeo mandolinu jer je na njoj sve drukčije "poželeo sam da mi prsti ne traže uvek jedna ista mesta"

neki odmaraju petkom a meni je eto tako upala Sreda sa kišom i kišicom i pljuskovima i kratkotrajnim predahom pa sam ujutru umesto trčanja ili bicikle ubacio šetnju po valjda jedinom suvom satu u toku dana, a popodne vožnjicu kroz kapljice do porušenog mosta preko kojeg jedino peške može da se pređe a i to ako si polu-akrobata, po sredini ne može jer sam probao i odustao nakon što nisam bio siguran da li će mi glava ostati iznad vode sa sve telefonom u zubima kao što je indijana džons nosio nož


srijeda, 5. kolovoza 2020.

novi put

jedna zanimljivost sa jučerašnje vožnje:
neki "domaćin" je iskopao kamenu oznaku ex-yu magistrale M-4 (broj na crvenom vrhu) i taj 592. kilometar preparkirao ispred svoje ograde na sporednom sokaku :-)
obzirom da se 606. km nalazi tačno prekoputa moje ulice u paralelnoj "magistrali", lako je izračunati da je ovo maznuto i preneto negde sa bankine 14km odavde odnosno 13km od centra odnosno na par kilometara od Pričevića, što se poprilično uklapa sa lokacijom na koju je nakalemljen.


vožnja je bila relativno netipična jer se radilo o aktivnom rikaveryju nakon jutarnjeg trčanja, a i trčanje je bilo netipično jer mi je tek onako dunulo da malo trčim pre posla pa sam uglavio tih 11km nakon što sam se prvo pony-kom odvezao do izlaska iz šireg centra grada.



tu na trčanju sam skontao da je jedan mali prekid između dva asfalta takođe unapređen iz makadama pa sam istim delom prošao i kada sam se vraćao biciklom. rekoh, džaba mi kramponke i amortizer kada su mi sve asfaltirali.
al nema veze, sada će mi jedan od omiljenih krugova kojima trčim zadnjih 15-ak godina biti zgodan i kada je loše vreme jer više neće biti blata čak ni na tom kilometru koji je predstavljao kolekciju baruština i rupa.

bilo kako bilo, nakon one planinske mtb poluDužine u nedelju ispostavilo se da mi odmor nešto naročito nije ni trebao jer sam u ponedeljak bio poprilično živahan, ali me je zato sat trčanja umorio više nego 5 sati poluDužine pa sam u utorak na mtb-u bio nešto kljoknutiji nego uobičajeno.

za sredu je najavljena kiša što se vidi po tome što sedim kod kuće i pišem blog mozgajući šta može da se smisli za popodne, opa bato, smješi mi se blato. ili obzirom da sam ovim novim putem upravo protrčao po suvom i spustio se biciklom, za triatlon mi je potrebno i plivanje pa možda popodne otrčim kontra-krug uzvodno kroz najavljene pljuskove, taman da tu u blizini probam da uhvatim jedno ostavljeno mače koje mi je juče umaklo u šiblje.

utorak, 4. kolovoza 2020.

očaran

hteo sam da budem očaran a završio sam nedeljnu vožnju blago razočaran i sada tražim razloge za to, da li su objektivno opravdani ili sam ja nešto previše očekivao ili šta već.

ne možeš napamet znati nešto što nikada nisi video, otkud znam, nekako sam zamišljao da će taj deo kada zađeš planinama iza leđa biti nekako puno divljiji a opet prokrvljen putevima, no za razliku od severozapadnog ćoška iste planine, ovaj jugozapadni mi je ispao pomalo bljak.

jeste, duboke su klisure ali nepristupačne, sa brda se nešto naročito ni ne vidi, a planinsko selo od desetina kvadratnih kilometara je totalno bezlično sa širokim prašnjavim putevima na kojima na mestima imaš i pedalj sitnog peska kroz koji treba proći, kao u nekoj pustinji ili peščari.

tim "glavnim" prašnjavim putem povremeno prolaze neki moderni terenci od dve tone sa zatvorenim prozorima i uključenom klimom, bogataši umišljaju nekakav pariz-dakar u balkanskoj verziji ali za gospodu, onako 25 km/h, bez mučenja mašine koju su ionako kupili za autocestu pa ovde više deluju zalutali.

sporedni putevi su najblaže rečeno katastrofa sa dubokim izlokanim tragovima punim kamenja i osipljivom zemljom po ivicama, ne znaš da li je teže šlajfovati uzbrdo ili rizičnije pokušavati da se bez pada spustiš nizbrdo sa prelascima iz kanala u kanal i povremenim potpunim gubitkom kontrole nad točkovima uz mantranje "jbt neću valjda pasti".

očigledno je da je za svaki izlet u te udaljenije poludivlje predele potrebno proći puno više ovim prašnjavim putem, da bi se onda došlo do nekih još neprohodnijih staza, što doduše treba da bude i očekivano, da najlepša divlja priroda bude nepristupačna. no u tom slučaju su barem ovih prvih 10-ak km kroz planinska sela mogli i asfaltirati, ja sam recimo naleteo na tri klinca na mtb/bmx koji se tu vozikaju gore-dole i jedan je "potpisao" i zamalo pao popreko na metar ispred mene u tom bazenu od peska između dva kupsera. to što sam viknuo "pazi!" nije imalo nekog smisla jer je ionako došlo prekasno.

tako da, nemam pojma, ima još par varijanti ali dve najbliže sam isprobao, prva je kao da ideš kroz neki urbani kamenolom a druga može da prođe pod šifrom planinskog trčanja koje bi bilo i brže od pokušaja biciklom po onim razrovanim strminama, s tim da opet treba do polazne tačke otići biciklom a to je 40+40km planinske vožnje sa 1500m uspona i samo po sebi već dovoljan "trening".

ono što mi se svidelo je da sam nakon te vožnje odmah sutradan delovao sebi dovoljno raspoložen za jedno kratko jurcanje i izletanje uz kratke uspončiće na velikoj šajbni pa sam bio zadovoljan činjenicom da sam dočekao i taj trenutak koji obično dođe već u Maju, onaj osećaj da si ušao u nekakvu formu i da ti je odjednom na bicikli sve "lako".

fora je što nakon takvog Maja dođe celo leto da tu formu i iskoristiš, a ja sam već pola leta izgubio na prolanaženje dotične (forme) pa će mi ostatak godine biti malo zbijen što se tiče ambicija, dok trepneš doći će dani prikladniji trčanju a ne bicikli. 2020.


ponedjeljak, 3. kolovoza 2020.

ribica

juče na vožnji primetim u jednoj barici zlatnu ribicu. šta ćeš tu, pitam je, kaže ostala sam zarobljena kad se voda povukla, ajd me vrati u rečicu molim te, ispuniću ti svaku želju. ma ne treba meni ništa, rekoh, vozim se, uživam, imam sve što mi treba, eto samo tebe želim da vratim kući. nenene moraš želju, nije fer da mi kvariš reputaciju. dobro, rekoh, čekaj da smislim... oduvek sam želeo da vidim kakav je osećaj kad imaš čopor unučića, pa daj na minut-dva, čisto da proverim. kad se spustiš u grad, čekaće te kod prve trafike zdesna, reče ribica. 
osmeh govori više od 99.99 reči.

nedjelja, 2. kolovoza 2020.

historija

Jul se završio sa nestvarnih 161km trčanja, historijski minimum za jul otprilike.
No zato je godina izašla na 6002km bicikle što odjednom ne deluje tako bedno, a samo u julu 1745km, e to je već nešto.

To se sve vrti negde između 300 i 400km nedeljno što opet nije toliko loše obzirom da nisam ni imao neke kilometarski dugačke vožnje, samo one duge u satima jer sam skoro sve kilometre ove godine prevezao na mtb-u.

Imam samo jednu vožnju na trkačkoj i nešto sitno na city bike-u koji inače ne računam u "trening" osim kada negde baš na juriš moram da obavim nešto i onda ga zgazim kao da je prâva bicikla.

Na ove statistike treba dodati i jednu misterioznu vožnju od 01.08. koju sam negde na pola zaustavio pa moram u mapsima to dodati i dokucati kilometražu nakon što obeležim pređene puteve.

U novim Brooks-icama sam pretrčao 42km a u novim Mizuno sam samo jednom trčao, dva para zelenih i crvenih Noosa poznatih pod imenima ZC i CZ su uveliko prešle sve granice za kantu no još uvek povremeno otrčim nešto nebitno u njima, pa pretpostavljam da će jesenas definitivno doći do generalnog raščišćavanja stepeništa.

Smisliću neka ritualna poslednja trčanja za svaki par ponaosob sa sve paganskim obredima spaljivanja dranja klanja i puštanja niz reku u kartonskim čamcima a vidiš, nijedne do sad nisam stavio na prugu da ih prepolovi voz, no zbog toga bi me možda optužili da imam neke autodestruktivne ili kastracione komplekse pa ne znam da li baš toliko da se igram ili ne, bumo vidli.

subota, 1. kolovoza 2020.

poslednji mohikanci



Nažalost sasvim uobičajena scena na ovim prostorima.
Naišao sam biciklom i u daljini ugledao "nešto".
Možda su u tom trenutku sisali ili pokušavali da sisaju, nekako su izgledali kao gomilica nečega što je počelo da se pomera i tada još uvek nisam bio siguran o kojoj životinji se radi.
Kada sam prišao shvatio sam da se radi o majci sa dva šteneta.
Najbrže što mogu sam ih prestigao i stao, jer bi inače bežali puno duže.
Trebalo je par minuta dozivanja da mi priđe prvo ona pa zatim i jedno štene, drugo je odabralo da se sakrije u travu.
To jedno je popilo nekoliko gutljaja vode iz moje šake, a ona nije htela iako sam joj umočio njušku.
Kad smo se malo upoznali dozvolila je da joj mokrom šakom pokvasim glavu i očistim oči, jedno je bilo samo malo krmeljavo a drugo dosta više.
Gotovo sam siguran da su "ničiji" jer se u protivnom štenci ne bi ovoliko plašili ljudi.
Ona ima unutar prednje sisice neku kilu ili slično, ko zna kakve su joj još zamerke našli pre nego što su je izbacili.
Nisam imao nikakve hrane kod sebe a najbliža prodavnica je bila na sat vremena, no ko zna gde bi oni bili čak i da sam imao vremena da odem pa se vratim.
Pokušaću neki od sledećih dana da opet prođem tuda, možda nam se posreći.
Kako li joj je tako samoj, samo ona zna.
Šta li će raditi za koji dan kada joj nestane mleka?
Da ih ne teraju, verovatno bi bili bliže nekoj od kuća tu na kilometar ispred ili iza.
Barem ova dva mališana imaju nju i jedno drugog, pa im život ne počinje kao najgora trauma.
Verovatno misle da život upravo ovako i treba da izgleda, jer nikada nisu doživeli ništa bolje, poput nekih sretnijih koji su u ovom uzrastu već udomljeni, voljeni i paženi.