subota, 1. kolovoza 2020.

poslednji mohikanci



Nažalost sasvim uobičajena scena na ovim prostorima.
Naišao sam biciklom i u daljini ugledao "nešto".
Možda su u tom trenutku sisali ili pokušavali da sisaju, nekako su izgledali kao gomilica nečega što je počelo da se pomera i tada još uvek nisam bio siguran o kojoj životinji se radi.
Kada sam prišao shvatio sam da se radi o majci sa dva šteneta.
Najbrže što mogu sam ih prestigao i stao, jer bi inače bežali puno duže.
Trebalo je par minuta dozivanja da mi priđe prvo ona pa zatim i jedno štene, drugo je odabralo da se sakrije u travu.
To jedno je popilo nekoliko gutljaja vode iz moje šake, a ona nije htela iako sam joj umočio njušku.
Kad smo se malo upoznali dozvolila je da joj mokrom šakom pokvasim glavu i očistim oči, jedno je bilo samo malo krmeljavo a drugo dosta više.
Gotovo sam siguran da su "ničiji" jer se u protivnom štenci ne bi ovoliko plašili ljudi.
Ona ima unutar prednje sisice neku kilu ili slično, ko zna kakve su joj još zamerke našli pre nego što su je izbacili.
Nisam imao nikakve hrane kod sebe a najbliža prodavnica je bila na sat vremena, no ko zna gde bi oni bili čak i da sam imao vremena da odem pa se vratim.
Pokušaću neki od sledećih dana da opet prođem tuda, možda nam se posreći.
Kako li joj je tako samoj, samo ona zna.
Šta li će raditi za koji dan kada joj nestane mleka?
Da ih ne teraju, verovatno bi bili bliže nekoj od kuća tu na kilometar ispred ili iza.
Barem ova dva mališana imaju nju i jedno drugog, pa im život ne počinje kao najgora trauma.
Verovatno misle da život upravo ovako i treba da izgleda, jer nikada nisu doživeli ništa bolje, poput nekih sretnijih koji su u ovom uzrastu već udomljeni, voljeni i paženi.

Nema komentara:

Objavi komentar