četvrtak, 30. kolovoza 2018.

sitno odbrojavanje

30 i 31, danas i sutra, i bajbaj avgustu.
pošto su svi gladni brojki i samo brojki, možda mogu i da zaključim.
avgust je rekao bih završen sa pretrčanih 605km, dok sam biciklama prešao jadnu hiljadarku.
ukupno u prvih 8 meseci odnosno 2/3 godine imam 3697km.
za to mi je trebalo nešto malo više od 348 sati za zamalo savršeno  okrugao prosek od 6'01''/km.
ne znam da li su mi silne trke pokvarile spora trčkaranja po brdima, ili je obrnuto.

ne znam ustvari, ako ove pretrčane kilometre preračunam u biciklu to izađe barem na 2000km u naporu, radu, pa onda ukupnih 3k km i ne zvuči tako loše.
sutra nema šanse da ću išta potrčati jer me čeka predug put, a brate red je da jedan dan i preskočim.

jutros sam se probudio ultra raspoložen i na bicikli (brdskih 50km) pomislio - šteta što neka od tih trka nije večeras.
ali mućak.
do subote popodne će me već pokositi neka loša faza, zašto da ne, (h)eh.

posle toga sam se sit naradio oko kuće kojekakvih zaostalih poslića, pa otišao na kraće živahno trčanje.
kada ti neko pravi društvo biciklom, nekako uvek deluje da ideš sporo.
ne iz želje da se nadmećem nego iz čiste inspiracije sam pustio korake par cm duže od uobičajenog trčkaranja, pa me je to baš fino zagrejalo.

nakon podužeg dvodelnog istezanja sa malo vežbi za tehniku između (red poskoka red trčkaranja) sam odvalio par tempo deonica na mestima gde je bio dobar asfalt, a kroz pešačku zonu sam dozvolio da me kockice malo uspore.
sve u svemu nije ispalo loše.

jedino me muči što sam u avgustu 2016 imao pretrčanih 610km!
a šta ćeš, sudbina.
tada sam pobedio treking ligu na rajcu, kao i na divčibarama, opasno teške staze.
ali, imao sam istih onih famoznih "par kila viška" kojih sam se napokon rešio.

predstojeći vikend sam već otpisao kao "trkački" i pripremio se za dva jača treninga zbog najavljene teške kiše.
pretpostavljam da će mi se fokus spontano prebaciti na onaj tamo vikend i polumaraton u šapcu.
nakon toga postoji mogućnost varaždina a od jutros sam zbunjen i trkom na 5/10km u čačku koja je puno lakša što se tiče putovanja a bogme i novčanika.
bumo vidli, što bi rekli oni prvi.


srijeda, 29. kolovoza 2018.

samo 29

danas pak ne znam šta bih dodao datumu osim "duplo golo".
najgori početak dana sa još jednim nedospavanim jutrom, i katastrofom na trčanju.
bar da sam izvukao zamišljenih 8km i podnevnih desetak pa se sačuvao za predveče, no kilavo društvo se pobrinulo da mi i to propadne.
mislim da ni u podne neću nigde trčati koliko sam neraspoložen.
možda mi bicikla povrati malo volje za život.

nervozan sam kada mi propadnu planovi za koje sam imao i vremena i energije.
naravno da znam da sve to apsolutno ništa ne menja pred vikend.
šta god trenirao i koliko god se odmarao sve će se poravnati u petak i pola subote, i nikakav sat više ili manje neće bitno uticati na moju formu i rezultat.
uvek je najvažnija ta cela slika, big pikčr.

nakon 74km u zadnja dva dana je možda i bolje da danas ipak malo smanjim ambicije obzirom da je prva trka za tačno 72 sata (subota u 15h)
moram još koji put proveriti prognozu za slovenačku granicu, jer prema jučerašnjoj najavi u subotu ne bi trebala da pada obična kiša, već da nas bujica vrati u ravnicu kao da smo u kajaku na divljim vodama a ne u automobilu.

večernji PS

bicikla je ipak donekle popravila stvar.
noge su se malo razbudile.
sat kasnije krenuo sam na verovatno najduže zagrevanje u životu, od skoro sat i po.
šta ćeš, tako je ispalo.
nakon toga deset krugova u školskom dvorištu sa ubrzanjima na pravcu i laganim kaskanjem kroz krivinu asfaltne staze od 250m.


za kraj još malo rastrčavanja i sedenja na vrelom asfaltu.
nikakvo istezanje, gledali smo mačku kako se igra.
da ne trošimo kod kuće struju na televizor i diskaveri čenel.

utorak, 28. kolovoza 2018.

29 i 28

juče sam onim naslovom "25 i 27" hteo da kažem da sam pretrčao 25km 27-og u mesecu no predveče sam dodao još 9km pa ništa nije dobilo željeni smisao.
danas je logično 28-mi koji obično dođe nakon 27-og u mesecu, a jutros sam pretrčao, kaže Strava, 18.73 km + 10.81 km dakle 29.540.

kako bi rekla Bivša Kuma moraću popodne opet "nadoštrukavati" ovu polovinu kilometra, da zaoblim dnevnu cifru. pa koliko izađe. još ću sutra ludovati sa kilometražom pa u četvrtak samo nešto lagano i ne previše, petak će biti putovanje a 2 trke u subotu i nedelju.

ako ništa ne krene po nekom strašnom zlu, u subotu popodne me možete gledati na kanalu arena sport kako trčim žumberačku utrku, a u nedelju ujutru rastrčavam onih 9.99km oko jezera orešje. obzirom da ionako spavamo u uobičajenoj bazi u samoboru, eto prvi put će se potrefiti da ujutru umesto po okolnim brdima otrčim trku umesto rastrčavanja, jer je start/cilj na samo desetak kilometara. 

što se tiče jutrošnjeg trčanja, delimično je bilo isforsirano okolinom i običajima jer je nekakav crkveni praznik i tzv. crveno slovo pa nije poželjno išta raditi, mislim od "radova". ništa farbanje krečenje brusilica i to. pa rekoh ajd onda ako već kući neću biti od koristi da odem negde malo dalje. 

plan su potpuno s*ebali kučići koji su se razlajali u 5 ujutru, nakon samo 6.5 sati mog sna. negde u pola 6 sam shvatio da više neću zaspati i zamalo počeo da jecam od muke. znam koliko to znači za umor, stanje leđa, opšte zdravlje. onda ti se celog dana traže šećeri da bi te održali budnim i ne znaš koje je zlo manje: padati u nesvest jer bojkotuješ šećere, ili padati u nesvest od insulinskih atomskih udara. 

odlučio sam se za prvo i za sad preživljavam nekako. upravo ovog trenutka mi je pala na pamet sumanuta ideja da skuvam kafu ovako kasno, ne znam da li je to pametno ili da ipak samo uzmem tabletu od 200mg kofeina. nakon ručka sam dugo gledao u pravcu činije sa čokoladicama ali sam na kraju ipak pojeo šaku badema. 

jutros sam se vukao kao mrcina i za tih nepunih 30km utrošio 3h08', okej, sa 500m uspona, pa računam da mi to nije bio preveliki napor za noge. mada, katkad je i šetnja od 3+ sati dovoljna da zamori. kako god. može ovaj beskonačni pospani dan da se smatra i kao dan odmora od bržeg trčanja. hmm

ponedjeljak, 27. kolovoza 2018.

25 i 27

nakon što sam se recimo odmorio u nedelju, za danas sam imao velike planove.
rosulja promiče, pa malo zastane, pa dođe na trećinu od kišice jer lepo vidiš zavesu od sitnih kapljica, kao oni raspršivači u letnjim kafićima.
to je uglavnom isključilo biciklu mada sam imao mazohističkih ispada i po puno lošijem vremenu, pljuskovima snegu i minusu.

neka maglovita (u skladu s jesenjim danom) ideja je bila da pre podne otrčim jedan krug od 30-ak km s tim da pokušam malo da ga skratim na početku i kraju, jer nakon tolikog trčanja svakih 5 minuta postane osetna razlika.
negde kada sam se približavao mestu odakle više nema povratka nego ću ili popiti svih 30 ili neću, setio sam se da ću ubrzo naići na jedan uzani asfalt koji sam primetio kad sam zadnji put tuda prošao.

hmmm, ovo može da znači samo jedno, a to je da su asfaltirali jednu kratku makadamsku prečicu, kojom bih izbegao spuštanje u rupčagu zvanu Babina Luka, i napravio nešto manji krug od recimo 25km.
sve sam ispravno pretpostavio osim što nisam očekivao da će novim asfaltom biti presvučeno sve od te tačke skretanja pa do uključenja na novosadsku magistralu na samo 5km od kuće.
dakle nekih 7-8km novog asfalta. fino.

na kraju je zapretilo da će ispasti 24.5 pa sam napravio polukrug oko bloka u kojem sam stanovao kao klinac, da bih namirio okruglih 25 umesto da pamtim pola nečega za sledeće trčanje.
obzirom da sam prepodnevno trčanje skratio, već sam dogovorio popodnevni dodatak pa će mi taj šlag na bureku lakše pasti nego da sâm sebi odbrojavam minute i kilometre.

nedjelja, 26. kolovoza 2018.

nedelja

za dan nakon trke sam imao jedne planove ali se vreme pokvarilo pa je sve palo u vodu. plus sam se probudio sa nekako oduzetim leđima, ko zna u kojem sam položaju prespavao osam sati onako premoren. mislio sam da ću ujutru pretrčati nekih sat vremena lagano po asfaltu jer je sinoć grmelo i pljuštalo, a onda sam u društvu bla bla upao u neko blato i korov, gde smo ostali do pred kraj treninga. bar je bilo zabavno, koga briga. slučajno sam bio poneo najprašnjavije od svih patika pa su se taman oprale. nisam dupli rak u horoskopu da bih verovao da i patike imaju dušu, boli me dupe.

nakon tog blata smo ničim izazvani produžili u školsko dvorište i uradili desetak ubrzanja na pravcu sa laganim trčanjem kroz krivinu. nekima stoti a nekima prvi put, svima novo i zanimljivo iskustvo.

bicikla koju sam planirao je propala što zbog leđa što zbog rosulje koja je već počela da promiče, a svaki sat za koji sam mislio da je prošao, pojeo je dva ili tri sata pa je popodne nekako prebrzo stiglo. umesto MTB sam seo na city bike i otišao na laganu vožnjicu 10km izvan grada, odakle sam planirao još jedno čudno trčanje. ideja je bila da na usponu dugačkom nešto preko kilometar trčim sat vremena gore-dole pa koliko god pređem u kilometrima.

no nakon dva uspona mi đavo nije dao mira nego sam skrenuo na sporedni put na vrhu brda, koji me je uvek kopkao. gde vodi, dokle, kako se završava. prelomio sam da mi je avanturizam ipak draži od mazohizma gore-dole i skrenuo. naravno da nisam zažalio, bez obzira na sve perverzije koje mi je priredio. blato do iznad članaka, i to neko glineno blato sa tragovima kravljih stopala (hehe) pedalj dubokim i na dnu punim vode, dok je po površini moglo da se staje đonom... sve dok prvi put nisam propao i zaglibio se.

ostatak je bio čist eksperiment, kako proći tom kravljom magistralom, kako nizbrdo tako i uzbrdo. uprkos nekom trnju koje se nadvijalo sa obe strane i čupkalo mi žice iz zelenog dresa "rijeka run" i nagibu koji uopšte nije za trčanje, uspeo sam da ustrčim donji najgori deo i onda ugledao skretanje u livadu. trava do kolena naravno, ali neke kuće u daljini. gde su kuće ima i puta, dakle hajde da nađemo prečicu. slikao sam predeo sa lovačke čeke 5m visoke, i pronašao glavni put. to je ustvari makadam šoderom nasut koji krivuda među njivama, no za mene je to tada bio Glavni Put. itekako. čak mi se i na karti pokazao pa sam shvatio da neću izaći tamo gde sam mislio nego kilometar niže. okej, sve odgovara.

patike sam oprao u bari koju sam željno tražio dok sam se biciklom vraćao nazad u grad. rosulja se već pojačala, kao i vetar. kad sam napokon ušao pod vruć tuš trebalo mi je desetak minuta da prsti prestanu da mi bride, skroz su se smrzli onako na guvernali. još jedan čudan dan. 9km ujutru i 9km kasnije, 1h00' ujutru i 1h08' popodne. deluje mi da sam sada odmorniji nego sinoć, čudno. sutra mi valja praviti plan za sledeći vikend, a ovo između će se već nekako popuniti.

subota, 25. kolovoza 2018.

nadoknada

smešno je ovo kada pojedem malo, ali je to ili preslano ili presuvo i onda nakon što sam završio večeru krenem da pijem vodu i onih 65kg posle večere do spavanja narastu na 66kg.
to je ta nadoknada.
nešto poput onoga kada si nakon trke euforičan i sve ti je bezbolno pa umesto 200m odeš da rastrčavaš 15km i sutra se probudiš mrtav premrtav.

ne znam ni šta bih pisao o trci.
standardna vrućina i sparina, sa nešto vetra.
sa nešto malo više vetra, dovoljno da bude još toplije kada nas prati i dovoljno da smetucka kada udari u grudi. 
ljudi su bili predusretljivi pa smo osim tri okrepe po krugu od 7km imali još nekoliko punktova sa čašama a na jednom mestu je domaćin izneo crevo sa prskalicom i po želji fajtao svakoga ko je doviknuo MOŽE!

da bih se motivisao i da bi mi trka ipak ličila na trku a ne na trening, krenuo sam u nekakvoj grupi koja se formirala tako sama od sebe, sasvim uobičajeno za prosečan polumaraton gde se sjati jato pretendenata na tu magičnu fudbalsku brojku 90'.
to se malo rastezalo, neko je pristizao otpozadi a neki su pokušali i da nas napuste. 
na desetak sekundi iza nas je truptao pacemaker za 1h30, skoro celu trku sâm.
to je, recimo, baš zanimljiv podatak, posebno iz razloga što je od ovih 15-ak koliko nas se okupilo, manji deo odustao a svi ostali (osim mene) su jedan po jedan "prošli iza" njega jer su u nekom trenutku ipak morali da uspore odnosno pređu u rikverc.

ja sam pratio grupu žena koja je skoro ceo prvi krug bila kompaktna, s tim da smo pred kraj prvog kruga (od 7km) stigli i prestigli dve euforičarke koje se danas verovatno pitaju šta im je to trebalo i/ili šta ih je to snašlo.
tu negde je adrenalin učinio svoje, ipak kad prolaziš kroz "cilj", bez obzira što je to samo prvi krug od tri, spiker, publika, razglas, treneri, navijači, ode sve ća'.
sve je puklo, kud koja mila moja, a ja sam ostao da pratim neku nepoznatu atletičarku uz koju je sa očitom lakoćom trčkarao dečko u ulozi moralne podrške i sparing partnera.

negde pred kraj drugog kruga su i oni počeli da jenjavaju pa sam prešao u solo režim no avaj, ispred gotovo da nije bilo nikoga.
stignem jednog, on odustane, pa drugog, i on odustane, i jedino mi je ostala najdraža i oduvek dobra drugarica od svih, nekih 200m ispred. 
nažalost ispalo je da se i ona malo preračunala i platila danak vrućini, jer fata je fata a +31 je +31.
kako sam ja prebacio iz treće u četvrtu izgleda da je ona uradila obrnuto, i već na pola kruga sam je stigao.
odatle do kraja se nastavio beskrajan hronometar bez cilja jer nisam video apsolutno nikog ispred, ko je u trećem krugu, a već uveliko sam počeo da prestižem one koji tek privode kraju drugi krug.
pulsevi su mi bili niski u prva dva kruga i "normalni" za polumaraton u trećem krugu, ni kadenca nije bila previsoka (92, 92, 93) a brzine šarenkaste iz razloga što sam se igrao i pratio čas ovoga čas onoga, menjajući ritam i sporadično pokušavajući da se odmorim (4'13'' - 4'17'' - 4'11''/km).
sve u svemu bih trebao da budem zadovoljan. 
prošle godine sam ovo išao negde oko 1h32 i bio zadovoljan učinkom na vrućini, a sada se očito isplatio polu-odmor sa povremenim kraćim jačim treningom jednom nedeljno, kao i izbacivanje piva u korist voća i povrća.

uveče sam pred ponoć zaspao kao klada jer me dodatno umorilo i putovanje, kako odlazak po vrućini tako i povratak po mraku.
mislio sam da će mi izgoreti oči od dugih svetala, u par navrata mi je došlo da ugasim svetla skroz i vozim po mesečini 30 km/h kao da sam na bicikli a ne u autu, jer je iz nekog razloga poslednji deo puta od šapca bio skoro pust. 

podesiću ovaj blog na subotu uveče, da bih ga razdvojio od nedelje

petak, 24. kolovoza 2018.

nije svaki dan petak

tako smo kao deca govorili kada ti se nešto posreći jednom pa drugi put pa onda omaneš a svi ti kažu Eeeeeee nije svaki dan petak.
zašto svaki dan nije petak, nikada mi nije bilo jasno.
ni zašto je to bilo potrebno naglašavati.
a ionako čisto sumnjam da mi se nešto bogzna vredno događalo petkom pa je onda to možda i dobra stvar, da nije svaki dan petak.
svi mi bi da svakog dana bude nedelja, valjda.
kada bismo samo stigli da zaradimo sve što se potroši u nedelju, ostaće neodgovoreno pitanje.

danas je pak bio petak a jedan drugi slogan je glasio: svaki petak - izuzetak.
to je valjda bilo jer je Zabavnik izlazio petkom.
hmm, možda otud ono dečije da nije svaki dan petak, hej, ne izlazi Zabavnik svakog dana?
ko bi rekao da ću zbog dana odmora od treninga doći do ovog neverovatnog otkrovenja.
ima i ona treća dobačica, ako se tako kaže kada nekom odbrusiš, dobaciš.
odbrusilica.
kada se posvađamo kao deca pa neko u naletu besa pljune onog drugog, ovaj mu je odgovarao sa "cigani se pljuju na veliki petak".
ni to mi nikada nije bilo jasno.
a teško da ću ga večeras povezati sa dva prethodna petka.
mora da je opet nešto oko politikinog zabavnika.

petak (mali, ne veliki) je počeo vožnjom što je više nego neuobičajeno.
zna se da je jutro najlepši deo dana za trčanje u toku leta, no tako je ispalo.
i ispalo je super, lepa vožnja, relativno brza a odmarajuća.
čak i korisna, zbog nekih drugih razloga koji nemaju veze sa sportskim blogom.
nakon posla sam zapucao na još jednu vožnju koja se pretvorila u izlet jer sam na pola odlučio da malo prisednem i provedem par sati u prirodi.

isključen telefon, tačnije uključen "airplane mode", mada nisam nešto mnogo ni fotografisao.
razmišljao o svačemu, zaključio ništa.
osim toga da zaslugom jednih (ne)ljudi u očima drugih ljudi povremeno ispadnem puno lošiji nego što zaista jesam.
takvi incidenti mi umanjuju onu volju da budem što bolji, jer mi se zbog njih to sve učini uzaludno.

onda sam par puta odustajao od putovanja na trke i pravio neke druge planove za vikend, pa se opet predomišljao, pa opet, i na kraju ne znam šta sam zaključio ni po tom pitanju.
ako se probudim čio i voljan u 4, možda i krenem na put u pola 6.
ako se kasno probudim možda krenem barem na onu drugu trku, negde iza podneva.
ako se probudim neraspoložen otići ću na ceo dan daleko od svih, i onih dobrih i onih loših, jer ne možeš pobeći od samo pola sveta, svet je jedan i priznaje samo princip sve ili ništa.

kažu da jedna pseća godina vredi kao sedam ljudskih, ali ovi moji psi toliko laju da imam osećaj da ih slušam već hiljadu godina i da ni narednih hiljadu neće brže proći.
šteta što sam nekako uvek polu-umoran i u nekom stanju polu-predaje, jer bi sve bilo puno mirnije da svakog dana po par puta strčim dole sa metlom ili kofom vode.
a tako mi je već poodavno i u braku, otprilike.
sva sreća da nemam pušku, bilo bi kao u onoj pesmi kupio sam prsten kupio sam pušku manje od ta dva baciću u reku.

četvrtak, 23. kolovoza 2018.

onaj dan pred petak

kada je trka u subotu, onda je onaj dan pred petak isto što je inače petak, tojest dan pred subotu, odnosno vikend. nikako mi nije bilo jasno šta treba raditi u sredu a šta u četvrtak, obzirom da trka i nije baš u subotu nego u subotu popodne? tu se umešala još jedna polu-trka u subotu ujutru i tek onda mi ništa više nije bilo jasno.

obzirom da sam se u utorak rastočio a u sredu na to dodao šlag i višnju na vrhu, za četvrtak i nije bilo nekog izbora. malo u jednom pa malo u drugom društvu sam rano ujutru pretruptao 15km laganih da laganiji nisu mogli biti, a nakon posla sam trkačkom biciklom preko istih onih 800m uspona provozao nešto malo preko dva sata.

u međuvremenu sam uplatio polumaraton, taj u subotu u 17h, i to sam ga uplatio negde oko 10h20 a zadnji rok za uplatu je bio 12h00, dakle požurio sam i nisam kao i uvek čekao zadnji čas. čisto da vam izbijem taj argument.

sutra bi trebao da bude dan odmora, jedino je ostalo da vidim KOLIKO aktivnog, a koliko onog "neaktivnog"...

srijeda, 22. kolovoza 2018.

dramadramadrama

jutro je počelo kao i svako prosečno Umorno Jutro
prvo nisam znao kako da ustanem tako neispavan, jer mi je nakon par prenapornih dana trebalo više od uobičajenih 6-7 sati na koje nikako da se naviknem
a ko zna, možda ću se i navići da funkcionišem tako
onda sam sav polomljen seo da doručkujem i krenula je ona stara magija koju sam nekako bio zaboravio, mada me počašćuje svojim čarima bar dva-tri puta nedeljno
posle prvog parčeta tosta sam počeo da otvaram oči, posle drugog sam već pomislio da možda i nisam baš potpuno neupotrebljiv, posle trećeg mi je palo na pamet da bih možda mogao malo i da protrčkaram
radi se o nešto manjim parčićima, ne o onim ogromnim veličine dlana
tu sam dodao još pola i zaključio da sam spreman za sve što mi padne na pamet
srećom do odlaska na posao mi nakon doručka obično ostane oko sat i po pa to "što mi padne na pamet" ima neke razumne okvire
malo brdskog trčanja po pitomim asfaltnim nagibima, zatim malo skretanja u divljinu i skakutanja po korenju i kamenju, dok nisam shvatio da sam potrošio previše vremena pa poslednji asfaltni deo morao da očepim kao neki lako-srednji tempo
to se u boksu kaže velter, jel tako?
eto velter tempo, još jedna izmišljotina
a biće još jedna
radi se o popodnevnom treningu
nakon posla sam nešto malterisao, pa se odlučio za još jedno trčanje
malo mi se smučila bicikla na kojoj sam proveo skoro dva cela dana
tako sam seo na biciklu pony (i ona mi se smučila, ali šta ću) koju sam nedavno ofarbao u poštansko žutu
odvezao se 7km izvan grada do podnožja jednog od najgrđih uspona u kraju
zemlja kamenje korov i rupe od traktorskih točkova više od pedalj duboke
druga izmišljotina se zove "hard core planinsko trčkaranje"
nakon onog od pre pet godina kada sam izmislio "brdsko trčkaranje", na zgražavanje maratonske javnosti, sada sam prebacio igricu na novi nivo
kamenjari, vododerine, stenčuge i duboki kanali, uz prestrme nagibe, sve sam to onako elegantno preskakutao a da se nisam zaduvao
okej, uvek sam krug od 18km trčao za dva sata, ili brže u Jakom Tempu, a danas sam uz jednu prečicu to sveo na 17km i pretrčao za ista dva sata
doduše nekoliko puta sam stao da opalim fotku mobitelom jer nisam nosio gps sat već sam sve snimao na Stravu
i nigde nisam stiskao stop start nego mi je to sve ušlo u "kretanje"
a iskreno, nije mi ni bilo važno
koji minut dole gore

sledeća tema
"pola broja"

utorak, 21. kolovoza 2018.

unapred

unapred uplatiti milion startnina ili unapred odlučiti koje trke trčati bez broja.
sve moraš unapred.
pritiskaju te sa svih strana.
na ulasku u supermarket platiš na kasi pa onda sa tim računom ideš između polica i uzimaš stvari.

danas sam bio preterano aktivan čak i po sopstvenim, poremećenim standardima. jutarnje jako brdsko tempo trčanje pa posao pa opet brdsko trčanje pa skoro 3h na bicikli i opet po brdma.

ceo dan sam bio polugladan i uveče se najeo i sad me to nervira.
nabija mi obavezu da i sutra preterujem.
jer jake večere predstavljaju svojevrsnu investiciju u Sutra.
pa videćemo.

btw OPET sam oborio rekord onog asfaltnog segmenta na Stravi kojeg sam ionako sâm napravio, nekoliko profila unazad.
onih 3.66km starog uspona koji još uvek nije restauriran.
onda obrišem profil pa mi sva dostignuća nestanu, pa jurišam ispočetka.
zabavi nikad kraja.

hmm?

juče je bio poseban dan i to veoma veoma poseban dan.
prvo veoma je zato što sam nakon nebrojeno dana opet seo na trkačku biciklu, a drugo veoma je jer sam odvozao tako dobar tempo da mi je (treće veoma) teško da poverujem u to.

namerno nisam nosio ništa na guvernali, nikakve merače ni satove kojih mi je puna kuća, nego sam uključio telefon i stavio ga u džep torbice koju sam fino uvezao ispred sebe.
obzirom da na trkačkoj bicikli ne postoje "sitni" prenosi nego najmanja brzina još uvek donosi 19 km/h pri 100 obrtaja, odmah sam mogao da vidim da idem odlično.
nijednom se nije desilo da ostanem bez momentuma, to je išlo i išlo, čak i kad je vetar malo smetao.

bez obzira što na Stravi ona funkcija start-stop uvek ukrade pola minuta pri svakom stajanju, semaforu, okretu, još uvek mi je pokazalo prosek 26.5 za preko 800m uspona na samo pedesetak kilometara. fenomenalno.
ne verujem da se radi samo o kilaži jer nisam samo uzbrdo išao dobro, nego svuda.
ujutru sam otrčao samo 13km što je zajedno sa ovim treningom i večernje/noćnim razvozavanjem od sat vremena ukupno ispalo i više nego dovoljno treninga za jedan dan.

jedino što nije bilo "veoma" tokom jučerašnjeg dana je što sam shvatio da su prijave za sve trke ovog vikenda zatvorene, osim za treking ligu.
ostaje pitanje moje volje da vučem za rukav ovoga ili onoga i po stoti put sebi kamčim wild card za neku jaču trku, ili da se zadovoljim trekingom po vojvodini na +30°...

ponedjeljak, 20. kolovoza 2018.

trke i leto

neprimetno se prošunjala i druga trećina leta. prvi deo je prošao tako što sam pokušavao da zauvek produžim jedno "dobro" proleće pa nisam uspeo, a ova sredina leta je prošla u adaptaciji na vrućinu koja je stigla prekasno. nikada mi se nije išlo na duža putovanja na +30° pa ni sada. voleo sam da bar jednom odem u to Topusko no nije nam se dalo. ovaj put su bili neki majstori u kući a i da nisu, na trku sam prosto bio zaboravio. možda je prošla i neka trka treking lige, nemam pojma.

no od danas leto definitivno ulazi u poslednju fazu i sledećeg vikenda je na programu onaj vrući polumaraton koji je pre mesec i po odložen zbog poplava. prijave stoje, sve je bilo zamrznuto. još ga samo treba otrčati. biće to poprilično nov doživljaj. jedno je kad si uhodan u trku ili jak trening svake nedelje, a drugo je kad kreneš na prvu trku nove polusezone.

usput sam valjda sredio i gvožđe i crvena zrnca. mrzi me da opet proveravam. možda malo kasnije. ono što je lako proveriti je težina a vaga kaže da sam se rešio onih famoznih "par kila viška" koje vučem već nekoliko godina. štipnem se za dupe i zaista je pola slanine na površini otišlo. hvala vrućinama i litrima vode umesto tegli eurokrema. apetit prepolovljen a lakoća trčanja primetno poboljšana.

sinoć sam otišao na jedno od onih "mogu a ne moram" trčkaranja i umesto pola sata  završio sa 13.5km tempa. spontano. nije mi bilo teško i nisam se plašio promena ritma. nekada sam skoro uvek trčao tako i skoro nikad lagano. ali tada mi je uvek nešto falilo. stopalo peta pokosnica loža leđa. ovako je ipak bolje. tojest, trka će reći koliko ovo što se bolje osećam zaista znači u minutima na ciljnom semaforu.

nedjelja, 19. kolovoza 2018.

sramota

baš sramota!
vidim da sam zadnji blog napisao 16.08. a da je večeras evo 19.08.
ovako ćemo, danas pišem za danas, a u prethodna dana ću kako kukavičje blogove udenuti par kratkih sažetaka
pa ću onda da se pitam da li mi je to možda poznato
kako se zove ona grupa što peva Deža Vu
HARD TIME

elem danas je (bila) nedelja
ujutru ukupno 16km od čega podugačko trčkaranje/zagrevanje sa Lolom po gradu jer je ona usput završavala neke obaveze a ja kao Orlićka svaki korak morao da snimim na Stravu

nakon zagrevanja sam otrčao nekoliko dole pa gore strmih krugova u jednom od gradskih parkova

posle toga dve i po biciklističke vožnje, (opet ide ono "od čega"), prvo jedan radni izlet, pa kraći tempo trening, pa još jedan radni izlet

na kraju sam zamislio trčkaranje po gradu ali se to pretvorilo u tempo trčanje koje je potrajalo preko sat vremena, a izgleda da nijedno brdo na periferiji nisam zaobišao

tako sam ukupno pretrčao 29km, što je sasvim dovoljno za jednu sasvim običnu nedelju koja je došla nakon krajnje naporne subote...

subota, 18. kolovoza 2018.

18-08

subota je bila ubitačna!
ujutru sam nastavio sa odmaranjem od tempo-četvrtka koji me realno nije BAŠ TOLIKO umorio no neka mi je fora bila da tako razmišljam, da je svako trpanje laganih kilometara puno bezbednije što se tiče raznih povreda, a da sa divljanjima treba biti oprezan i štedljiv, te ih čuvati za trke koje su uvek bolji trening od Treninga

lagano brdsko trčanje se pretvorilo u još jedan izlet ali nisam zažalio nimalo, jer me je posle toga čekalo šest sati sa majstorima za klima uređaje, sve na +30, malo na krovu malo na merdevinama i tako bez prekida

uveče naravno nisam bio ni za šta, pa sam nekako podsvesno odbacio ideju večernjeg trčanja i kada sam sve završio odlučio da odem da se provozam "za svoju dušu"

sat i po laganog bicikliranja mi je zaista odmorilo i noge i dušu, a drugu polovinu sam prošao po mraku sa prednjom i zadnjom lampom što nisam uradio godinama
i uopšte nije bio loš osećaj, nadam se da ću letos to ponoviti još koji put, ako nas posluži ovo vreme sa toplim vedrim danima

već sam napisao blogove za petak i nedelju a nigde nisam ubacio statistike za ovu godinu ili mesec, pa mogu i ovde jer je svejedno

zaključno do večeri 19-avg-2018
3469 pretrčanih kilometara odnosno
324h54' utrošenih za sve to
što predstavlja prosečnu brzinu trčanja od 5'37''/km

zanimljivo je da vrlo retko trčim tom brzinom, ili idem brže ili sporije :-)
treba imati u vidu i da sam ove godine bio na 27 trka pa bi i to trebalo da malo pripomogne proseku ali avaj, bilo je tu i brdskih polu/maratona i trailova i brdskih trka... pa je deo bio i po snegu i po blatu, uz naravno uobičajene makadame

tako da...

petak, 17. kolovoza 2018.

17-08

dan nakon 2x5km tempa, a možda i dva-tri dana nakon 2x5km tempa, ništa ne bi falilo da malo i popustim
tako sam pomislio, a tako sam na kraju i uradio
nekad davno sam imao taj osećaj, dok sam aktivno trenirao na bicikli
kad završim neki "dobar" trening, prosto narednih dana nemam ni potrebu da se nešto napinjem, nego mi se uživa u spoznaji da sam uradio (to i to)

ovaj petak je tako prošao u laganom brdskom trčanju ujutru, na kojem sam opet pronašao neke mačiće pa smo popodne otišli na isto mesto što mi uopšte nije bilo zanimljivo
4 puta se drndati uz/nizbrdo magistralnim putem kojim zvižde šleperi iz kamenoloma, to je sve samo ne zabava

no dobro, dva puta laganih desetak kilometara i pola kilometra visinske razlike, nije loše
sporednim alternativama sam izbegao glavni put koliko god je moglo, s tim da sam drugi put do gore i nazad išao u društvu pa mi je to skrenulo pažnju sa svake monotonije

četvrtak, 16. kolovoza 2018.

2x5

jutros sam po prvi put nakon dugo vremena otišao na jedan "pravi" trening
lagano kroz grad do parka na suprotnoj strani
tu se malo razgibao i minimalno istegnuo
otrčao 5km uzvodno magistralnim putem ka zapadu, prosek 4'15''/km

tamo zastao kod jednog čoveka kojem se odavno javljam kad protrčim ili prođem biciklom
mahnem ja mahne on i tako već desetak godina
a uvek je ispred kuće, pored puta mu je mala tezga sa medom i malinama
popio čašu vode i malo popričali, pa se vratio na asfalt
otrčao istih 5km nazad, prosekom 3'56''

zaustavio se kod iste česme u parku odakle sam i krenuo
pustio mlaz vode na glavu čitav minut, pa se tek onda napio
dotrčkarao nazad kući
uz futing od 2km koji sam već zaboravio,
nakupilo mi se 18km a nemam takav osećaj
popodne će biti nešto kratko i lagano, naravno

PS
kadenca uzbrdo mi je bila 186 a nizbrdo 189, kao na trci
eto i taj osećaj me je malo prevario
nisam mislio da tako brzo vrtim nogama
(obzirom da nisam imao dan odmora i pauze i štatijaznam)

srijeda, 15. kolovoza 2018.

opet 2

(blog napisan u četvrtak, o sredi, pa objavljen pola dana ranije
dakle sada je sreda uveče, da to zapamtim
a ne četvrtak, i nisam zakasnio s blogom)

jutro je prošlo u jednom taktičkom treningu
prvo sa lolom na njena 2.5km pa smo se razdvojili
ona se vratila kući a ja produžio uz reku Gradac
nakon 4km sam došao do jedne oštre uzbrdice od 200m
otrčao sam 5x gore i strčkarao 5x dole
dok sam se istezao, popričao sam sa momkom koji obezbeđuje vodovod

onda posao, pa biciklom sat vremena jačeg tempa a sve zbog nekog zadatka izvan grada
spojio lepo i korisno, kako vole reći
mada kad oduzmeš korisno (ili obavljen posao, ili trening) ne znam šta ostaje da bude "lepo" obzirom da se namučih na oba

popodne sam opet sa onom drugaricom-početnicom otišao na trčanje i shvatio da ona na mesečnom nivou napreduje više nego prosečan rekreativac na godišnjem
sve shvata brate
i zašto usporiti i kako trčati i kako rasporediti snagu i kako učiti na greškama
uz reku smo otrčali nekih 2.2km prosekom 5'20" ~ 5'25" (strava nije baš u sekundu precizna) a nizvodno se vratili istim putem po nekih ~ 5'10''/km

između dva tempo trčanja smo se dvaput istezali (sa istim onim momkom iz vodovoda) a između dva istezanja spičili jedan onaj uspon koji sam jutros izmrcvario

iskreno nisam ni znao šta da očekujem od nekoga ko prvi put trči nešto što nije klasično tempo trčanje od pola sata ili sat
no eto, opet sam bio prijatno iznenađen
kako pristupom, tako i brzinama
izgleda da treba da prestanem da je smatram početnicom, mada će mi teško ići jer ako neko za par meseci savlada gradivo od tri godine, to bi značilo da prihvatim da su u ovih zadnjih par meseci života prošle tri godine nekog paralelnog života, a takva pomisao mi izaziva određenu nelagodu

utorak, 14. kolovoza 2018.

pokošen

došao je i taj dan kada se osećam kao pokošen. ipak je dobro kada je neka trka vikendom jer me to natera na par dana smanjenja svega. onda se odmorim i resetujem za trku pa se taj reset produži i u naredne dane. ovako pak, nekako je sve uhvatilo svoj ritam.

jedina pozitivna stvar od svega toga je kilaža. poklopilo se gorenavedeno, sa tim da je evo već mesec dana otkako su se vratile letnje temperature pa mi se puno manje traži hrana i umesto nje tečnost. čega sam sve na toj vagi izgubio nemam pojma. da li u meni ima manje tečnosti ili masti ili govana ili je isparilo i nešto mišića?
ko to može znati?
(samo neki sprinter ljut, što me selom prati)

nakon što sam par godina imao jutarnjih uobičajenih 66-67 a na treninge kretao sa 68, već nekoliko dana se vrtim između 63 i 65 što je pomalo zbunjujuće. najbolje bi bilo da jednom lupim neki trening rezultat kojeg je uslovljen težinom. na primer uspon onim starim putem za manastire, 3.6km za nekih 19-20 minuta. uglavnom. hmm. eto ideje.

danas sam otrčao inspekcijskih (da vidim u kakvom su stanju staze) laganih deset ujutru i istraživačkih još laganijih osam popodne. godinama me muči neka brana koja šušti pored puta kojim prolazim a nikada se do tamo nisam spustio niti imam pojma kako se do tamo dolazi. a avionskom linijom je na samo stotinak metara. nakon mukotrpnog obigravanja i opkoljavanja sa svih strana napokon upadoh u neke maline no nažalost prepune ljudi koji su ih brali. a ja gladan i žedan. sudbina.

valjda sam se nakon svega toga dovoljno odmorio pa bi danas mogao da bude jedan puno živahniji dan. ajd da vidim i to čudo!

ponedjeljak, 13. kolovoza 2018.

+1

Još jedan letnji dan savršeno iskorišćen prema mojim poremećenim kriterijumima. Jutarnje trčanje od 16km se nastavilo poslom pa nakon toga spasilačkom akcijom na biciklama sa onim gigantskim rančevima iz Ljubljane zbog kojih nam je neki slovenac svirnuo iz auta na usponu u smeru Užica. Drugo dogovoreno popodnevno/predvečernje trčanje je prošlo sto posto po planu. Odavno nisam trčao u društvu, i ovoliko uživao u tome. Prosto se osećam preporođen. Svi novi ljudi donesu nešto novo u tvoj život, naravno, bez obzira da li su to neke dosadne kolege na poslu ili po nečemu tebi slični ljudi sa kojima imaš ista interesovanja. No ja sam pronašao jedan pravi mali dragulj i izvor duhovitosti i mudrosti koje mi sve više fali u zadnje vreme. Sve češće sam upadao u zamke da o raznim stvarima "pogrešno razmišljam" a da nisam imao ikoga ko bi me na to upozorio. Ne radi se ni o čemu posebnom, možete nasumice otvoriti enciklopediju stotinak puta pa eto na šta god spustite prst, na to sam mislio. Random stvari što bi rekli ovi moderni klinci. Deo bistrine možda dolazi i od toga što sam zbog prevelikih vrućina prešao sa piva na vodu jer se radi o barem pet litara dnevno nadoknade, no to je samo mali deo, siguran sam. Ovo leto mi je bilo kako da sam upisao neki novi kurs, fakultet, tečaj što reče Balašević. Posle ovog leta biću jedan bolji Ja i to je možda lepša vest od toga koja mi je sledeća trka na rasporedu. Štaviše ove vrućine nisu baš prijatelj dužih putovanja a i zbog loših rezultata krvi mogu malo da se odmorim od mahnitosti. Pogledaću ovih dana kalendar, čisto da ne izgubim nešto baš baš zanimljivo iz vida.

nedjelja, 12. kolovoza 2018.

nedelja

dan je počeo kratkim trčanjem pred bici-izlet u društvu. obzirom da smo imali dogovorenu vožnju pred podne, jutro sam iskoristio da prošetam sa psima pored reke a pre podne da malo istražim neke prečice i u sredinu trčanja ubacim malo istezanja gimnastike i sličnog ulaganja vremena u ono što psiholozi kažu da je potrebno za kvalitetan život bez stressa.

nakon izleta smo zapucali na još jedan dosta sličan pa se sve to skupilo kao jedna sasvim solidna vožnjica. posle onog trkačkog jurišanja u subotu uveče, ovakav dan mi je baš odlično čučnuo.

poslednja aktivnost (rečnikom Strave) je ispala tempo trčanje iako sam zamišljao nešto skroz lagano. naime toj drugarici, s kojom često trčim i s kojom smo se zbližili gotovo kao neka porodica, došao je neki "ludi dan" pa je omlatila takav Tempo Trening da sam svo vreme bio u čudu. saša produži korak ako misliš ovo pratiti, par puta sam rekao u sebi.

ukupno desetak kilometara probijanja kroz šetače bicikliste i automobile duž reke/izletišta bi kod svakog drugog trebala da bude neka vrsta hendikepa dok je kod nje probudilo neki bes pa je osvetnički sve preticala i provlačila se kud god je bilo moguće. na kraju smo slikali patike "jer smo videli da mnogi to rade".

prijala su mi dva dana bez putovanja, a naročito jer sam sinoć praktično otrčao neku svoju varijantu "trke". od sutra opet na posao, pa ću videti kako će se ovo mikro Leto nastaviti. za sada mi dobro ide i vrućina mi prija. veče sam opet dočekao sa mizernih 64kg pa sam nakon 3-4 litra vode u toku dana večeras ipak pomešao pola flaše piva sa 3dl izotonika i napravio nekakav panache'. nije čudo što su profesionalni maratonci stalno išli na pripreme u keniju i smršali od muke jer niko normalan ne može trčati po vrućini sa kilo sala viška.

subota, 11. kolovoza 2018.

54321



pretenciozno bi bilo reći 5 treninga u jednom danu, mada i oni koji tako kažu sigurno nisu imali 5 JAKIH treninga. ja sam imao jedno lagano trčanje (tzv futing) odmah ujutru, pa još jedno trčanje/izlet/mini-planinarenje pre podne, pa jači bici trening oko podne, pa lagana vožnja biciklom popodne, i jače trčanje predveče. da sam usput prao prozore ili brisao prašinu po kući mogao bih da napišem "... i šesti trening - teretana. sa krpom u ruci".


no dobro. juče sam valjda malo predahnuo. pre podne sam imao par kilometara solidne jurnjave unutar sat i po običnog trčanja, a popodne sam planirao trčanje u sendviču dve kraće bici vožnje no iz krajnje tačke sam samo dopedalirao kući zaključivši da mi se ne trči. svejedno sam požurio kući jer mi je kasno javljeno da će nam navratiti neki gosti no napor očigledno nije bio ubitačan za moj utrenirani organizam.


dobra vest od ovih vrućina je da mi se smanjio apetit pa osim što u sebe točim pun rezervoar vode od jutra do mraka, uz sve to ipak manje pojedem, a i obećao sam sebi da ću dramatično smanjiti pivo pa sam i zbog toga u malom kalorijskom deficitu. no ne smeta. možda zbog toga trčim malo brže uz mali napor čak i kada sam umoran. ili samo umišljam.


slučajno sam ubo jedan krug od okruglih 8km koji sam pretrčao za 41' s tim da je tu uključeno malo više od 2km veoma teškog i tehničkog trail-a sa strmim brdašcetom pred kraj. u brzini sam ga nazvao "krug PP" što je skraćenica od "pola piva" jer sam ga otrčao posle ručka. onako impulsivno, bez plana. samo mi je došlo da moram još malo trčati i to je poslednje čega se sećam. uvek su mi ti krugovi imali neke buntovne dužine "na ipo" kilometara pa sam prosto bio zatečen.

raceless


kad vidite kako lepo to izgleda, biće vam jasnije zašto ne žalim napora da do tamo odem. nekako mi nije teško ni 15+15km biciklom do/od trčanja, ni samo trčanje od sat i malko lomatanja kroz šumu putem koji je sve zapušteniji.

neki koji žive u stanu ili kući sa pogledom na more ili planinu, ovakvo nešto podrazumevaju kao normalno. mi koji smo okruženi ili još bolje reći OGRAĐENI zgradama, nemamo tu privilegiju da nam je pogled na prirodu dostupan sa prozora ili balkona.

zbog raznih obaveza je otpala ideja putovanja na trku u Kanjiži. donekle mi je i žao, a opet ostaće mi deset sati preko vikenda koje ću bolje iskoristiti nego da sedim u autu. možda je takva i faza došla, da se malo odmorim od tolikih putovanja. na jahorini i u ugljeviku mi je bilo lepo, no to ne znači da treba zajahati na trke ko mutav na telefon. nema veze. preživeću.

petak, 10. kolovoza 2018.

dvaput dvaput

noć četvrtak->petak:

sreda i četvrtak su mi bila dva dana D što u ovom kontekstu znači Duplo trčanje. zbog nedavnih bolova u leđima sam izbegao biciklu u onom "trening" smislu. dva dana su ujedno bila i jako različita, iako su se završili slično. biciklom do ispod brane/jezera pa na kratko planinsko trčanje. juče sam ujutru imao laganih brdskih sat i po a danas lep tempo od 20km po skoro sasvim ravnom asfaltu. zašto sam se danas osećao jače na popodnevnom trčanju, ostaće misterija. no ne žalim se. kad već nemamo mora i planine preko 2000m, dobro je i ovo jezero, veštačko ali veliko. u predgrađima imam slabiji osećaj dodira sa prirodom.

srijeda, 8. kolovoza 2018.

nastavak

priča drugarica kako je u gebreseljasijevoj knjizi pročitala da on pretrči oko 1200km mesečno od čega je 4/5 lagano trčanje kilometrima od 6 minuta. kontajući da je on tada trčao maratone za 2h i par minuta a ja oko 3h ispadne da je njegovo lagano mojih 9'/km!!! a ja mislio kako trčim presporo...

juče sam po vrućinčini imao dva izleta po tuce kilometara a nijedan nije bilo neprekidno trčanje nego sve u nekom stani-kreni režimu i društvu. lepo je znati uživati i u neobaveznosti. katkad te lepršav dan ispuni više nego neka brzina od iks metara i sekundi.

pred kraj dana sam se čak i provozao sat vremena tu kroz obližnje njive i nabrao nekoliko kukuruza. nema na pijaci tako lepih a ovako mogu da proberem po onoj bradi na vrhu koliko zrele hoću. onome što ima 5 hektara to ništa neće značiti. njegovo malo naše je mnogo. a svinje su mu ionako predebele :-)

ponedjeljak, 6. kolovoza 2018.

krv

glupljeg termina verovatno nema za vađenje krvi, od vikenda sa 4 trčanja i 6 sati u autu na vrućini. jedino što valja je što sam noćas moderno rečeno "zabo" više od 7 sati spavanja, nakon dve jako loše noći. pa sam se koliko-toliko vratio među žive jelte.

obzirom da na trku nisam išao da bih se u cilju okitio finišerskom medaljom uz neki jadan rezultat, bio sam podosta... pa nisam ni razočaran. ne nalazim trenutno pravu reč. sve do 7.5km dakle 3/4 trke je sve išlo po planu. držao sam isti ritam u samo par sekundi po kilometru gore/dole mada je i to teško idealno proceniti zbog onih okreta oko čunja gde GPS znade da štucne koji metar pa se poremeti statistika.

pred sâm okret sam osetio onaj poznati bol ispod rebara koji je počeo da se pojačava i shvatio sam da se neću tako lako izvući kao na nekom polumaratonu gde možeš i da žrtvuješ minut na usporavanje, pa da kasnije nešto malo nadoknadiš. stao sam pored staze i sačekao pola minuta, računajući da je to još uvek prihvatljivo obzirom da sam odmah ispred imao dva "zeca" koja sam držao na nišanu od samog početka trke.

kad sam nakon male pauze opet potrčao bol je počeo da se vraća i ja sam ugasio štopericu. šta ću, nisam od onih kojima je cilj da pretrče 10km, zbog medalje. ja sam trčao zbog rezultata i u tom kontekstu mi je velika razlika između 40, 41, i 42 minuta. ako je trka izgubila smisao, sigurno neću klimati do cilja samo zbog medalje.

da, ipak nisam razočaran, jer je sve do tih 75% išlo po planu a plan je bio da u zadnjoj četvrtini čak malčice i pojačam. to bi se naravno više odrazilo na osećaj napora a jedva malo ili nimalo na brzinu, znajući koliko je završetak ovakve trke u svakom slučaju "teži" od početka. no dobro. planeta se izgleda nije prestala okretati pa samim tim ni ovo ne može da se podvede pod Tragediju.

za jutro nakon trke sam imao raznih planova no za svaki mi je trebalo više vremena od onoga koliko sam imao na raspolaganju. na kraju nisam nigde "skrenuo" na dodatak nego sam se vratio istim putem, ali sam barem zadovoljio želju da još malo protrčim, pa kuda bilo. od svega je najzanimljivije bilo kupanje


kilometar pre kraja sam naveo vodu na svoju vodenicu tako što sam skrenuo do jedne česme koju sam snimio dan ranije na zagrevanju

kad sam se napio i umio, palo mi je na pamet da bih se mogao i okupati jelte. pa sam skinuo dres i lepo ga oprao pod mlazom, a onda ga upotrebio kao sunđer i obrisao se do pojasa. da ne džumim tamo topless obukao sam ga nazad iako taj makadamski sokačić i nije naročito prometan. tu mi je pala na pamet logična ideja, da isto uradim i sa jelte DONJIM delom organizma, ko je rekao mehanizma?


rečeno zaprano oribah i "drugi najvažniji organ nakon mozga", pažljivo osluškujući da možda neko ne naiđe biciklom ili još bolje peške. nažalost nisam imao sreće pa sam teška srca odustao od performansa i navukao gaće nazad gde im je mesto. meteorološkim rečnikom NAKON PRIJATNOG OSVEŽENJA sam dolepršao nazad do auta preporođen kao curica kada siđe sa punjača. skinuo sam sveže opranu garderobu jelte i obukao šorc i majicu te seo za upravljač da poteram četvorotočkaša nazad kući.

drugo poluvreme se odigralo na domaćem terenu. izašao sam iz auta na 15km od kuće i nekim sporednim putićima dotrčao u vreo grad. tu zatvaram krug na prethodni blog i biciklisti rekreativcu sa sporednog puta. eto.


nedjelja, 5. kolovoza 2018.

ego


šteta što se na slici ne vidi baš sve, ali evo o čemu se radi
strčavam nizbrdo na skroz off road treningu, kratkim delom puta po asfaltu, jedva par stotina metara između jednog makadama i drugog

baš na mestu gde bih trebao da skrenem levo, odatle nailazi momak na bicikli
revolveraškim refleksom potežem telefon i slikam ga,
no andro-govnoid nije stigao da izoštri pa je bajker ostao mutan

produžio sam dalje nakon što sam opalio "sliku momka NA SPOREDNOM PUTU"
nakon samo deset metara sam shvatio da sam i ja trebao tu da skrenem!

ali (ovo sam konstruišem priču da bi bila smešna)
verovatno sam pretpostavio da, obzirom da JA trčim GLAVNIM putem, a bajker dolazi sa SPOREDNOG, ja treba da se držim jelte GLAVNOG koji će me odvesti skroz dole u selo i na magistralu, suprotno mom planu da se držim vrha brda i pratim makadame skroz do grada

zaboga, gde bi jedan JA mogao da pomisli da je to levo i moja staza
mislim čovek dolazi sa sporednog puta, fuj
samo sam stigao da mu doviknem boktemazo promaših skretanje zbog tebe
tu je on nešto vikao bravo ja kao papagaj bravo i raziđosmo se u obostranom platonsko-pederskom lajkovanju

tako mi je palo na pamet to o Glavnom i Sporednom putu,
i algoritmu koji je to mogao da prenese u moju promašenu navigaciju

subota, 4. kolovoza 2018.

u-gljevik

hoćeš da se baviš sportom makar rekreativno a hoćeš i da ugodiš svim pravilima koja čine "normalan život" kao u pesmi iz serije Pozorište u kući koja kaže -a kod kuće sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj - jedan mali raj. jedino što su kod mene umesto "sin i žena" - psi i žena, i ne zna se ko više laje ili reži. #ironija.

kad se psi ućute onda gospođa ustane da piša usred noći pa kad shvati da me je probudila onda nastavi da priča! jebote gde se navijaju te žene, da li su sve lude i histerične, i sebične u svojoj potrebi da kvocaju, ili samo ja nisam imao sreće?

u zadnjih desetak godina sam nažalost shvatio i smisao tog izraza "kvocanje". ideš tako ceo dan naokolo i kvoc kvoc nije bitno imaš li publiku ili ne, želiš li nešto da kažeš ili ti se jednostavno tišina nešto zamerila u životu, dan ima smisla samo ako je nakrcan tim kvocanjem. nešto slično kašljucanju ili prduckanju.

a paralelno s tim sam shvatio i onu Jankovu opasku kada je odavno pisao o treningu pa je između predispozicija, posla naspram slobodnog vremena, znanja o treningu i volje, rekao da "zavisi i kakvu rospiju imaš doma". već to postaje mučno, da mi presedne svaka druga trka i skoro svaki trening koji skratim ili otrčim bez volje.

kad samo saberem sve trke na koje sam došao neispavan, neodmoren, iznerviran, bez trunke motivacije i nakrcan hormonima stresa, shvatam i savet jedne poznanice kako bih "trebao da se oslobodim loših uticaja". mislim da ima barem 8-9 godina otkako ni u autu ne svira muzika. njoj smeta buka. a meni ne smeta kvocanje. pre osam godina i sedamnaest dana si jednog jutra rekao to i to, da li si mislio ozbiljno. radio inkvizicija.

shvatam da je nekome život otkucao šta je imao, shvatam da neko vidi da više nije ni za šta, da mu svi smetaju, da mu niko ne valja, ali ne shvatam logiku ubij bližnjeg svog, odvuci ga u smrt sa sobom, šta kojeg kurca on ima da trči i da se smeje i da uživa u nečemu i da se druži, baci atomsku bombu na ceo svet samo zato jer je tebe život zgužvao i nastavio bi svojim tokom.

nakon iks na kvadrat sličnih trka i ugljevik je bio od tih kada sam bukvalno pola sata pred polazak seo pored spakovane torbe i razmišljao ima li smisla trošiti dan na ovo. zar nije bolje otići biciklom izvan grada pa odatle malo otrčati malo planinariti i provesti nekoliko sati sâm sa sobom, daleko od tih repetitivnih tonova kvocanja koje strpljivo napada i ubija moždane ćelije poput nekog bojnog otrova.

pa otkud svakom drugom penzioneru padne na pamet da skucka neku vikendicu sa voćnjakom i da tamo pobegne svakog slobodnog trenutka. valjda i muškarci smeju imati pravo na tišinu, kada je se užele, kao što žene bez pitanja ostvaruju svoje pravo da po ceo dan šetaju po kući kao kvočke i bez prestanka kvockaju.

kuća u kojoj muzika nekome smeta, ta gomila cigli se ne može zvati dom. i zgrada iz koje bežiš na trčanje sa jedinom željom da se što kasnije vratiš, i to se teško može nazvati domom. ima li svako prava na dom? da iz njega izađe srećan i motivisan, da trči i uživa, smeši se u sebi, i bude zadovoljan kada se vrati. auto u kome nema otvorenog prozora jer smeta buka, nema muzike jer takođe smeta, jbt idem na trke kao da me pogrebno preduzeće otprema u sanduku.

u svemu tome najmanje je važno koji je konkretan razlog odustajanja, jer svi mogući problemi mogu doći upravo od toga što na trke dolaziš neispavan, silovan monolozima, trom i bezvoljan, neraspoložen, prepunjen besom ili očajem.

zamišljam dokle bi na svetskom stigla HR reprezentacija da im je lola trener. svaku noć bi svakog od njih probudila 11 puta da ga pita šta je mislio na onom rođendanu pre devet godina kada je nakon 4 piva rekao da ga boli kurac za reprezentaciju. i u hotelu je zabranjeno za vreme svetskog slušati muziku, njoj smeta glasna muzika. ona ovo, ona ono, a oni moraju samo nju slušati 24/7 kvoc zvoc kvoc.

jeste li čuli, jeste li zapamtili, ajd sad ponovite sve što sam rekla! pa ne da ne bi stigli do finala, nego bi posle prve utakmice svi usred noći poiskakali kroz prozore, pobegli što dalje od hotela puzeći kroz kukuruze na krvavim kolenima. a ona bi sazvala konferenciju za štampu gde bi SVE OBJASNILA!

petak, 3. kolovoza 2018.

+1 dan

prošao je i dan odmora
ujutru 20+ kilometara biciklom
pa na posao
pa nešto oko kuće
pa popodne 30+ km biciklom
bome sam se navozao
sutra, nemam pojma
da li da blenem ceo dan pred trku
ili da ujutru nešto izmajmunišem
majmun se inače na engleskom piše my moon
ako nekog želite da zezate, napišite mu
I'm your sun, you're my moon
nema na čemu
ideja je da odem u školsko dvorište i da uradim "NEŠTO"
a to bi trebao da bude tajni napitak kao za asteriksa i obeliksa
desetak minuta zagrevanja i nekoliko krugova ubrzanja
koliko je idealno, pet ili deset ili dvadeset?
60 ili 150 ili 250 metara?
hahahahaha, o čemu ja pišem
kao da život ne nosi neke veće probleme
blago meni

četvrtak, 2. kolovoza 2018.

odrađeno

život ne treba odrađivati
život treba živeti
a ja sam eto četvrtak ujutru odradio, i samo napola živeo
ali ajd, valjda se računa i tih napola
otrčao sam na brdo iznad grada, pa se polukružno vratio nazad
kroz neke šume i blato i užas ali koga briga
ovih dana sam u nekom čudnom raspoloženju
kao da stojim na raskrsnici
od izvora dva putića
pa ne znam da li da krenem ovamo ili onamo
jer dok trepneš eto onih velikih trka
varaždin ljubljana
ili one sitne male trkice da ih sad ne vređam
bojim se uvrediće se
kako šta kako šta kako i zašto
u subotu idemo u ugljevik na cenera, okej
valjda će mi jovičić doneti još kilo meda
inače sam džabe putovao
mislim da je idućeg vikenda kanjiža
još nisam prostudirao taj event
ima nekih trka koliko ti duša ište
o tom po tom

srijeda, 1. kolovoza 2018.

ipak ne

juče sam mislio da ću trčati dvaput lagano, ali nisam
uvek je bolje otrčati par kilometara lagano i uraditi u školskom dvorištu nekoliko ubrzanja i vežbi, nego trčati desetak kilometara lagano
ujutru sam pronašao jednu novu prečicu koje ranije nije bilo
odmah tu na 3-4 km od kuće
još malo ovde onde i 14km mi je bilo taman pred posao

ali, ovde imamo jedan novi momenat
naime u torbici oko struka sam nosio telefon, upravo zbog posla, ako nešto zatreba
pošto nisam imao sat, nisam gledao brzinu
ali sam svo vreme imao osećaj da idem dosta brže
prosto je delovalo da ću na kraju imati prosek oko 5'40'' a opet je bio skoro 6'
možda je to i do ovih patika koje su prešle 1650 km
ne vredi, moram ih razdužiti
pegasus 29
to su mi četvrte pegazusice
jednom bih mogao da izgooglam sve pa da im posvetim blog
mogao bih ovo mogao bih ono i na kraju ne bude ništa
od mogućeg života ostane samo mašta

ideja je da danas kako znam i umem otrčim 2x
to je dakle sreda, pa onda u četvrtak ujutru
u petak dan odmora a u subotu trka u ugljeviku na 10km
došlo je vreme da vidim neke konkretne cifre
nakon 3 ili čak 4 trke na/oko 10km letos, ova će biti najsporija ali ne žalim se
ako sam malo predahnuo, neka sam
i svejedno mi je kojom brzinom ću otrčati taj tempo trening u društvu
lepo mi je na trkama
drž ovoga drž onoga
malo pomeriš osećaj koliko možeš zagristi
kažem za nas koji ne treniramo nego nam je vreme između vikenda popunjeno laganinijem