subota, 28. rujna 2019.

top ten žen šen

moguće da juče nisam pisao blog ali nisam siguran
neki rođendan me zeznuo
a i jagodinsko pivo
naime taj neko ko je kupio valjevsku pivaru, kupio je i pravo na proizvodnju jagodinskog piva, pa sam se zainteresovao
flaše su iste i u prodavnici kažu da će bez obzira na etikete menjati jedne za druge, a prodavac koji deluje upućen mi je onako iz neki lukavi podsmeh rekao da nisu samo flaše iste nego i pivo, haha
međutim
poznajem ženu koja radi upravo u pogonu, u takozvanoj flašari, pa ću je pitati kad je sretnem
elem na rođendanu smo pili valjevsko tako da sam sve ovo džabe pisao, nisam još saznao hoće li i jagodinskog biti u flašama od dva litra ili samo u staklenim zidarskim

enivej enihau
tako je iskrslo da smo pre rtanjskog polumaratona SVRATILI na tu neku ramsku trku, iz mesta ram, jelte, do mesta ram, jelte, a cilj je trebao da bude pred ramskom tvrđavom no policija to nije odobrila pa smo išli iz njive do okreta i nazad u njivu, poetično
vetar nas je satro, no kažu da je to ovde normalno
A JA MISLIO DA DUVA SAMO U VRŠCU

evo ukratko, lud i zbunjen dva u jedan, da me nema trebalo bi me od šećerne vune napraviti
sa starta je otišlo nekoliko onih atletičara iz klubova tu lokalnih i onda sam gledao ko je sve ostao u dometu, da imam neku zanimaciju u drugom delu trke
usput sam se nećkao koliko jako da idem, jer kao trebao sam ovo samo da pretrčkaram i da se čuvam za sutra
a ispred je bilo jedno desetak ljudi, naravno posle prvog kilometra kada sam izobilazio ove što su se zaleteli, a bilo ih je ladno 20-ak pride

i tako sam kaskao za tom grupom i kako neki popusti ja ga prođem pa mi ostatak grupe ostane uvek na istih 50-ak metara ispred
i tako se to osipalo i osipalo a ja ih overavao i overavao
i tako smo došli do okreta, tu ih je ostalo pešes, i možda još par njih malo dalje ispred
jedan štrkljasti kojeg sam redovno preticao u drugom delu svake trke, radilo se o polumaratonu ili nečem kraćem
otprilike sam prebrojao da ih ispred ima 2 + 2 + 2 + 3 + 2 i kada sam prošao jednog ili dvojicu, nemam pojma, skontao sam da je DESETI ispred mene i da ga moram proći po svaku cenu, ipak top ten je top ten a fata je danas u drugom planu

što potvrđuje to da sam zaboravio gde sam i kako pošao, pošto sam celim tokom trke išao za 10% jače nego što sam zamišljao
papan
i pazi sad, tu me je otpozadi prošao jedan za kojeg znam da je brži od mene kada sam ja ovako loš, pola umoran pola bezvoljan pola van forme, i pitao sam se otkud on dolazi iza kada je valjda bio ispred, i nisam pohvatao šta se dogodilo, nisam ga dotle video u trci ni na okretu
e onda smo i on i ja i još jedan ispred, stigli jednog od onih SKROZ ispred, taj se skinuo do pojasa i sa dresom u ruci trči i puhće
eee, eto meni desetog mestaaaaaa

i kad sam ga prošao, ova dvojica 8mi i 9ti su bili nekih 50m ispred a ja sam priželjkivao da idem bar pola minuta po kilometru sporije, da bi mi bilo komforno pred sutrašnji polumaraton
i šta se događa
zadovoljio sam svoj cilj, odvojio sam se 50m i trčao ispred njega, eto, uspeo sam, deseto mesto koje ništa ne znači osim da ću sutra da budem još umorniji
i 20m pred cilj vidim da se ljudi smeju, neki nešto viču, okrenem se i vidim njega u mahnitom finišu kako bukvalno hoće da eksplodira koliko se zajapurio
i bio je ladno još 20m iza mene jer sam ja zadnjih par minuta onako, s rukama u džepovima ladio mašinu
i ja se okrenem, nasmejem se, i počnem da usporavam, on je tu na 15, 10 metara, na metar pred cilj stajem u raskoraku kao da je neko zaustavio film i on wroooommmmm proleće uz krik, i ja već ono umirem od smeha, samo zaustavim štopericu i peške prekoračim par koraka preko ciljne linije
VIDIM DA TI JE ZNAČILO, rekoh momku koji mi se zahvalio kao da sam mu poklonio olimpijsku titulu

i šta se događa
u rezultatima on deveti ja deseti, dakle džabe sam s njim ganjao zadnja dva kilometra, mogao sam da rastrčim i odmorim se ko čovek
al nisam znao da sam i tako bio deseti, mislio sam da moram njega da dobijem
svašta
i posle sam razmišljao koliko je to sve relativno
ubiješ se da bi bio deseti, onda kad shvatiš da možeš postane ti nevažno jer si već dokazao sebi šta si hteo, pa kažeš nekom e ajd ti prođi meni je svejedno
heh
ma nema veze
fino je ispalo
zato ću sutra da plačem, a ni to nema veze, samo da me ovaj živac ne muči jer mi je popodne nekoliko puta klecnulo koleno a nekoliko puta skočni zglob, kao da me udari struja i oduzme kontrolu nad nogom
dva raptena i pomoz bože, to mi je što mi je

četvrtak, 26. rujna 2019.

profi

Sad bih ja da budem profi pa da svakog dana radim nešto specijalno, ne shvatajući da si veći profi kad se ne napinješ da što češće budeš profi.
Jutros sam krenuo da trčim onaj moj krug do pod Carić, kaže Lola, pazi tamo ono pleme ima vikendicu, da ne ispadne da nešto kao tražiš...

Ma, rekoh, jebo pleme, trčao sam ja tuda godinama pre nego što su se oni doselili iz neke vukojebine i samo nek neko pokuša nešto da mi zucne, vezaću ga u takav čvor da će samom sebi moći da gurne nos u guzicu.
Štaviše nema ništa slađe nego kad ti neko otpeva "nemoj da ideš mojom ulicom" e pa burazeru svakog dana bih ti samo tuda trčao i ujutru i uveče, hoho.

No na kraju je ispao dogovor da tamo ima previše blata na onom makadamskom kilometru uz Ljubostinju pa sam opet trčao uz/niz šabački put da proverim ima li na onom parkingu preostalih kučića ili mačića.
Bogu fala, nema, tako da sam sa tim pravcem završio do daljnjeg, znači popodne Carić i duša u nosu na onoj kratkoj uzbrdici od milion posto nagiba.

Moram na tih petsto metara napraviti segment na Stravi pa da se kurčim kako sam vodeći obzirom da tamo nikad niko normalan neće trčati, stay tuned.
Inače jutros sam opet raširenih ruku uleteo u minus, jer kad ti je prvi kilometar onako na tek probuđenim drvenim nogama preko sedam minuta, posle se do kraja čupaš iz bunara.
Na okretu sam imao prosek valjda 6'20'' i tek onda krenuo nazad uz brdo, koje je doduše s one strane kraće pa je prosek ostao isti, i do kraja sam džandžio "ali da se ne razbijam pred posao" taman koliko je trebalo da tih 10.2km završim ispod 1h.

Koliko sam bio raspoložen govori podatak da sam čak odbio ponuđenu flert kaficu iz Sezam marketa, onu od 150 dinara (9kn.-) u korist grožđa, obzirom da je u bašti ostalo još malo da se nabere.
Pao je poslednji crni grozd i nekoliko belih, pa sam tako prostoproširenog želuca mogao mirno da odem na posao.
Vidim da je od jutros ajfon 8 na omamljujućem sniženju, to je onaj što na trčanju najbolje leži u ruci, hmm, hmmmmm, mukice čoveka dvajesprvog stoljeća...

srijeda, 25. rujna 2019.

lego

baš mi je smešna ona klinačka fora kada slikaju položenu lego kockicu i ispod nje napišu LEGO a onda pored nje stave drugu na bok pa praktično stoji uspravno, i napišu USTO.

tako sam ja LEGO sa namerom da napišem blog ali po običaju nisam ni napisao ni USTO nego sam ZASPO što mi ne smeta da u četvrtak ujutru opet na kvarnjaka prepravim vreme objavljivanja na sredu uveče, eto iz neke manijakalne potrebe da jučerašnji dan bude opisan tokom iste večeri, da ne kažem "opisan tokom SEBE".

jutarnje trčanje sam otarasio nekako ranije nego uobičajeno a spojili smo dva-u-jedan polulepo i korisno, pa je Lola pošla biciklom i na iskraju predgrađa u pogonu firme koja prerađuje voće kupila dva balona soka od paradajza, ceđenog.

jedino smo se prešli jer smo uzeli oba balona (po 5l) paradajza sa semenkama tako da ćemo onaj drugi bez semenki kupiti sledeće nedelje, a i bolje će se mešati sa pivom od ovog.

popodne me je stigao umor, tojest ne jedan nego trojica obzirom da sam dan ranije trčao 10+21km, i krenuo sam od kuće toliko mrtvački da sam mislio kako ću jedino biti sposoban da otrčkaram malo uz Gradac, sednem pored nekog plićaka i napišem blog na telefonu, pa dotrčkaram nazad kući.

no čim sam došao na pomoćni teren nekako sam uspeo da ubedim noge da sto i nešto metara dijagonale po travi nije nešto mnogo dugačko pa može pristojno da se zaleti. još nekoliko koraka koliko da se noge zaustave same do sebe i pređu u hod, pa lagana šetnja iza stativa do susedne korner zastavice, pa opet dijagonala i tako dok ne nacrtam celu osmicu, malo nepravilnu doduše zbog rasporeda trčanja i šetanja.

tri osmice mi dođu kilometar, pa sam u 6km napravio 18 osmica odnosno 36 ubrzanja, i računam da je to negde oko 4km deonica. baš ću ovih dana da izguglam koja je preporučena ukupna dužina deonica u jednom treningu. meni je vala bilo više nego dosta već nakon tamo negde treće-četvrte hah!

nakon toga sam ipak otrčkarao malo uz reku, priseo da odmorim pa se malo istezao, tu mi je došla i jedna mačka koju znam od ranije i koja mi je uvek pritrčavala kad prolazim, pa smo se malo gnjavili i opalili par selfija, pre nego što sam otrčao nazad kući, opet manijakalno pazeći da mi prosek nadođe ispod 6'/km jer mi je na tom mestu pored reke bio 6'01''/km, fuj.

s tim da nisam ništa prekidao pa mi je tako u onih 6km na stadionu sve uračunato, a moraću naknadno da izračunam koliko trčanja da upišem.
ako je teren popreko širok 50-ak metara, odnosno ako mi je jedna dijagonala + šetnja iza gola = 166m, izađe mi recimo dijagonala malo preko 110m, plus desetak metara dok usporim i savijem u krivinu, ostane nekih lupam 45m šetnje do ugla, pa puta 36 = 1620m (???).

što mi savršeno odgovara jer mi je ceo trening izašao na 10600 pa sam znači pretrčao devet kilometara okruglooooo, eto naučno dokazanooooo :-)



utorak, 24. rujna 2019.

jesenjin i jesenjang

kao jin i jang dopunjuju se moja kukanja i trijumfalne nadoknade života.
s tim da se jang zove nil a kako se zove jin nemam pojma.
elem kao što se i videlo iz vremena objavljivanja, jučerašnji blog sam tipkao na telefonu duž rvacke autoceste i objavio ga u 12:04 čim sam uvatio domaći signal.

(tačnije, imam i neke gigabajte za roming ali mi se nigde nije žurilo, nisam taj tip.
pogledao sam kakvo je stanje na granici (hak -> kamere) da ne bismo nedajbože morali kroz bosnu i čim sam video da nema gužve ugasio sam podatke, zatrebaće za nešto pametnije, a blog neće pobeći.)

nakon toga smo većali gde da svratimo, u šabac ili mitrovicu, pa smo se odlučili za mitrovicu, trebali u rodi da iskoristimo neki kupon za popust 25% koji svakog meseca tradicionalno ode za džak granula od 15 kila.
pa odatle kao ajd malo uz reku da prošetamo, pa pronašli neku mtb xc stazu kroz šumu sa preprekama od paleta, i tu sam počeo da čačkam po google maps i setim se jednog davnog sna.

još prošle godine me je kopkalo kuda to ide nasip uz Savu, jer kad ideš onom prečicom iz šapca u mitrovicu na par mesta se put nakratko popne na nasip pa siđe i nastavi kroz njive.
i otvorim gugl maps i počnem da skrolam onako odokativno koliko ima kilometara taj prvi deo, jer nije ucrtan put pa ne možeš automaCki da izmeriš od-do.
procenim na manje od 10km i rekoh toeto.

nakon šetnje sam pretrčao preko pešačkog mosta koji spaja sremsku i mačvansku mitrovicu te nastavio nizvodno po nasipu do tog prvog sretanja sa putem.
prvih par ulica betonom pa na zemlju odnosno travu, s tim da je iz kilometra u kilometar bilo sve manje utabane zemlje a sve više trave, a s travom i sve više ovčijih govanaca.
pa je trčanje progresivno prerastalo u video igricu nekog preskakanja, e jedino kad ugazim nije se čulo biiiipppp izgubili ste jedan od 42 raspoloživa života.

noge su mi bile teške, ne znam da li više od polumaratona, ili od problema sa stomakom nakon trke jer kad se nedovoljno oporaviš tj loše popuniš rezerve logično je da sutradan budeš na pola koplja, a možda i od prethodna 4 sata sedenja u autu, nakon čega je pola sata šetnje ipak premalo pomoglo otkojčenju.

i tako, korak po korak, delovalo mi je da idem po 7' a išao sam po 6' što je opet bolje jer mi se iovako oteglo.
nakon prvih par km nasip je počeo lagaaano da skreće i ta krivina je trajala bukvalno pola sata, aman Savo vidim da ti se nigde ne žuri ali meni nakon onog bzzz bzzzzz autoputa ovde svakih 20 koraka traje kao gladna godina, kao da sam došao na časove joge božemeoprosti.

na kraju nije ispalo 10 nego 9km ali sve je bolje za prvi dan jeseni, nego ništa.
eto videh i taj nasip, barem taj treći deo gledano od valjeva, a kada ću pretrčati prva dva ne znam ni ja a ne zna ni Sava, ako ću ikada... mene voljela, kao tebe ja, dal si ikada, mene voljela...

ponedjeljak, 23. rujna 2019.

Jesen

E baš sam planirao da otrčim još jednom za oproštaj od Leta ali nisam uspeo jer nisam "stigao da uspem" i dočekah Jesen na autocesti kao zadnji luzer. Trebalo mi je par sati fore, da doručkujem, popijem dve tri kafe, otkočim se i otisnem na neku livadsko-brdsku pučinu. No danas je od tih zajebancija "koliko si pretrčao u kojem godišnjem dobu" važnije što pre stići kući pa što bih onda gurao nogama kroz zid. Pa smo pre svitanja krenuli u obilazak Varaždina i potragu za najboljim burekom u gradu. Prosto nije bilo vreme da se dole sedi za švedskim stolom i preživa sat vremena a kad je već postojala opcija plaćanja noćenja sa ili bez doručka, 14 evra nije ni za bacanje.

Nisam povatao sve cake sa aplikacijom Pruži Korak mada ionako sve nešto mislim da ćemo sjebati tu akciju jer kad ono malo sponzora shvati koliko se kilometara može preći, moraće da promene pravila ili da odu pod stečaj. Iako imam jedan jedinstveni nalog, posebno mi broji sa jednog a posebno sa drugog telefona, a kada na Stravi pređem 21km bude mi zapamćeno samo šetanje pre i posle trke jer se toliko telefon mrdao u džepu. Plus sve to previše kasni, nekad se pomiriš sa gubitkom kilometara a oni se posle par sati volšebno pojave na spisku. Plus mi je prvih par dana pisalo kako treba da stisnem dugme UPLATI za sve pretrčano/zarađeno a sada valjda ide automatski. Nevermind, za meme je to ionako samo igra od koje neko možda može da ima neke koristi, ja nit kakve pare vidim nit ih ikome lično dajem, daj bože da i to nije neko pranje love kao i skoro sve u ovom regionu.

nedjelja, 22. rujna 2019.

pomeranje granica

nikad ne znaš šta život može da ti sroči
nekad ti zamrači horizont a nekad ti snopom svetla izbije oči
to je bio dokaz da mogu da rimujem i bez piva
tačnije popili smo po jedan bezalkoholni pan, a i vrapci na glavi znaju da je pravo pivo spram bezalkoholnog isto što i džesika maroš naspram gumene lutke

kad sam već pomenuo jessicu sa dva s, moram da potvrdim da mi ceo dan u glavi lebdi marissa sa dva s, i da mi je polumaraton ipak ostao u senci, iako je zaslužan za ovu rimu s početka bloga
na improvizovanom razglasu (blutut zvučnik) ide plejlista lepe marise u crnoj haljini bez leđa, neki fado sa andskim frulama i hučanjem vetra, još uvek mislim da sanjam kako sam sa samo par metara gledao čarobnu masačusetskinju, kojoj se verovatno prvi put u životu dogodio dvoboj telefonima poput onog sa mnom sinoć

eto kako ide moja priča o polumaratonu, heh
naime nakon potpisivanja ploče, okrenuo sam joj leđa i sa dva palca preko ramena pokazao na pozadinu dukserice, na šta je ona vrisnula i povikala STANI, MORAM TO DA SLIKAM!
izvadila je neki telefon u zlatnoj maskici i zatražila da se odmaknem još korak napred da bi sve stalo u kadar, a to sve je bio naslov njenog poslednjeg albuma, ne pamti me po mojim gresima

da stvar postane planetarno popularna pobrinuo se fejsbuk obzirom da je sliku mojih leđa okačila kao story
koga oće, oće, nekog proliv, nekog marissa sa dva s, a mene u danu nakon koncerta evo oba, fala na pitanju
fakat me uhvatio ovaj bezalkoholni pan
nije panj nego pan, tako se zove pivo, po panoniji valjda, mada ne smdi na ribu bogu hvala

e a jel znate kad smo trčali plavi krug na adi, i pet puta prolazili pored nekog restorana iz kojeg smrdi na prženu ribu, i neko pita čekaj bre šta se ovo ovde oseća, a ja kažem ma od ove dve babe što sede pored, vidiš da se nisu zaprale pola godine, jaoooo tačno to je to reče dečko zgađenog lica
danas nije bilo veteranki iz Ž65 kategorije ispred mene da me opijaju mirisom srdele frigane na lanjskom ulju ali to mi nije smetalo da istrčim najbolji ovogodišnji rezultat, koji je još uvek gori od najgoreg prošlogodišnjeg ali šta ćeš, ne lomi se pet kostiju svake godine nit se leži sa bronhitisima i stomačnim virusima, nit se prave višemesečne pauze, nit se dotačinje dno života, srećom!

realno, jedino čime nisam zadovoljan je što sam sj.... stomak pa sutra ujutru neću moći da odvršljam sat i po ovde po brdima iznad varaždina, sve drugo je prošlo da se bolje nije moglo ni poželeti
ček da udarim pasus, da se ne žali raja da je smor čitati, i gore uzbrdo da podelim sve na pasuse, evo gotovoooo

long stori šort, nekako sam dobacio polumaraton do 4'25''/km, što je gotovo isto kao što sam trčao 10km u brčkom i kanjiži a možda i ugljeviku pa je prema tome ovo dobar rezultat
kolicni god da je korak, bolje je da je ka napred a ne unazad, pa jelda
plus, ovo je bila TOLIKA trka da sam svo vreme bio zbunjen šta se to oko mene događa
na razdvajanju pred ciljem kada su ovi na 5km otišli levo a mi na 21 produžili pravo, pomislio sam fuck, sada će svi da odu i ostaću sam
ali ne, nije ovo srbija, bukvalno su tim pravcem od 200m otišla 2 čoveka a ispred sebe sam video bar 30 ljudi duž nekih 300m koliko mi je pogled dobacivao napred, fe no me nal no

i tako skoro sve do cilja, uvek je neko bio tu negde, odmah pored ili malo ispred ili malo iza, pa sam mogao i da biram s kim ću da se družim
mnogi su me prošli na početku ali sam ih skoro sve prestigao u zadnjem delu trke, neke ranije neke kasnije, neke sam ostavio samo malo a neke desetak minuta što samo govori o tome do koje mere su ljudi potcenili "idealne uvjete" i nekih 17-ak stepeni koji su jako prijali nakon letnjih vrućina
no jak vetar, staza sa manje gore-dole ali puno više levo-desno, ovde kockice tamo malo veće kockice, živopisno i zanimljivo i meni lično dopadljivo, ali nije za zaletanje, uvek moraš da čuvaš dosta rezerve

bio sam zadovoljan mada pomalo i zabrinut što mi svi kilometri idu ispod 4'30'' ali mi je opet delovalo i da ne preterujem pa sam se nadao da me osećaj ne vara, ili barem ne mnogo
gledao sam nekog tipa za kojeg sam znao da je moja kategorija, iako je bilo smešno što nisam imao pojma koliko ih ima ispred, pa je mogla da ispadne i smešna situacija da pratim 5-og i planiram da ga isfiniširam bez obzira što se radi o nebitnom 5-om mestu

kao i u čačku sa onim bradonjom koji je doduše sebi udarao kontre u 20-om kilometru, ovaj se borio sa sobom kao grešan s dušom nadajući se da ću ja da se uplašim brzine i odustanem, no kada je nakon skoro sat vremena igranja mačke i miša konačno iscurio ja sam promenio brzinu i 20-im kilometrom od 4'13'' rešio podijum jer se ispostavilo da smo se ipak fajtali za treće mesto
čuj "fajtali"? znojem, kao pred peglanje? ako ćemo engleski na hrvatski, treba ipak srpsko-rvacki "fajtovali" lolčina

kad smo kod rvackog, znate li da postoji klub kotoribski begači, što znači da su trkači (po međumurski kažu bežimo umesto trčimo) a kotoriba je neka selendra iz koje je taj klub, i onda sam se ja sprdao na njihov račun kako im je selendra u srbiji čim se zove kotoriba, a da je u hrvatskoj zvala bi se tko to riba, pa jelda
i tako, dolazi valjda jedini vikend za koji ne znam krije li neku trku ili ne ili mi bar ništa ne pada na pamet, ali nedelja je duga pa ću već nešto saznati, a ionako nigde ne piše da svakog vikenda mora negde da se putuje

E pa što

Naj volem kad izbaksuziram na dobro. Lola je skoknula do Policije da proveri da možda pasoši nisu gotovi nakon 5 dana, iako su nam rekli 7-10. Čim sam čuo zvono telefona znao sam zašto me zove. Da dâm otisak prsta i potpišem, pre preuzimanja.
Pola sata kasnije smo već bili spakovani, frendu koji organizuje VŽ Half sam javio da dolazimo i brojevi nas već čekaju, a frajeru koji je org. koncert Marisse Nadler u ZG sam poslao poruku da nam odvoji 2 karte.
Tri sata kasnije momku na granici smo rekli kako ima čast da prvi udari pečat, osam sati kasnije smo izašli iz apartmana na samo 150m od Save i prošetali još toliko do Močvare te nakon uručenja razglednice u vidu VA piva još dobili karte po promo cenama.
Evo sutradan, nakon 6 sati kratkog ali tvrdog (?) spavanja, još valja dići guzicu i otići na polumaraton no nakon ovako ludog prvog dana vikenda ne verujem da će mi se danas igde žuriti, trčanje će biti samo način da presabiram utiske i odložim buđenje iz ovog polusna.

subota, 21. rujna 2019.

subota

najpromašenija subota ever.
nisam znao, šta ću.
mogao sam da predam za produženje pasoša par dana ranije.
zbog problema sa leđima otpisao sam svako dalje putovanje pa i na polumaraton u Varaždinu, i stoga nije bilo panike, pasoši će stići sredinom sledeće nedelje.
i sinoć vidim, shvatim, sa užasom prihvatim tu novost koja već mesec dana nije novost, da Marissa Nadler svira večeras u zagrebu, u čuvenoj močvari.
što je najcrnje, karte nisu rasprodate.

i sad kontam, pa bukvalno bih samo zato otišao na put ovog vikenda, a šta god bi od mojih leđa ostalo u nedelju ujutru već bi se nekako prekotrljalo autom do Varaždina i preko tih famoznih 21.1 kilometara.
e živote, govno bez šlaga, govno pred istekom roka upotrebe, užeglo govno, natrulo govno, jedi govna.

kupio bih i hamer i napravio transparent Hay Tantos Muertos pa da vidim da li bi je svirala ili bi se samo nasmejala.
tražio bih i potpis na ploču/cd a verovatno bih iskamčio i jednu fotku, da se posle kurčim.
kad već nikada neću trčati maraton u Bostonu, barem sa najčuvenijom bostonđankom da se slikam jbg.


oooo nepravdo svetska, ooo svi sveci i svetice, ne znam treba li da se izvinjavam Marissi ili sebi ili životu ovom gnjecavom, ili treba na nekog da se ljutim ili da tugujem ili da zaboravim ili da pokušam da zaboravim ili da upamtim i da se opametim za drugi put, ali drugog puta, kažeš, neće biti
ne daš se ti dvaput prevariti
noćas sam i mogla nekako...

a ne, čekaj, to je indira radić, to nije marissa, ali svejedno, ustvari nije mi svejedno, nije mi svejedno, ebi sam bio samo ime i broj, a ne, to ne nina badrić, nije marissa, ma svejedno, drugog puta možda i bude jer mlada je Marissa ali ovaj put se događa samo večeras i neće biti drugog večeras, ne, ne, oooo, neeee, tugo jesenja.

a šta ću, malo na trčanje, pa ću slušati Marissu ovako sa empe3-ja, ako u međuvremenu ne pustim All Them Witches.
sutra je polumaraton od Crnog Vrha do centra Bora, trasom starog ćire koji je nekada vijugao kroz šume, pa ako se ne budem predugo predomišljao možda i odem(o). 

petak, 20. rujna 2019.

jesen

guglao sam dokle traje leto pa našao da će jesen doći u ponedeljak u 08:40 ali po nekakvom UTC+1 vremenu a za one koji žive u UTC+2 letnjem vremenu treba da se doda sat.
pa sam eto pod stare dane rešio da se vratim u školu, guglao šta je to UTC+2 i shvatio da važi za zemljicu serbijicu što znači da će nam jesen doći u 09:40, a što je pak tačno vreme u koje sam se ja rodio, doduše nekog drugog dana i neke druge godine.
(na osnovu čega zaključujem da je trajekt sa lošinja stizao u rijeku negde oko 09:00, obzirom da je bilo stani-pani, da ne kažem gusto, da li ću u bolnicu stići u majci ili van majke, da se tako izrazim)
... što znači da više-manje do jeseni imamo još ovaj vikend i desetak sati.
pošto u ponedeljak radim od 10 to znači da će mi jutarnje trčanje biti poslednje letnje, mada se pišam na ovakvo leto kada sam se juče smrzao bez rukavica na jednocifrenih +9° i severnom vetru u debelim senkama.
fujčina.
ja ustvari ne mrzim jesen, naprotiv, kad me oktobar počasti onom južinom i mlakim vlažnim vazduhom s mora, mmmmm, miline, ali realno godinu delim na tople i hladne dane, pa kad mi nazovi letnji dan započne pitanjem "zašto nisam poneo rukavice" moram da se zapitam ko je tu lud a ko zbunjen.
nakon jutrošnjeg futingića, nekakvog brzaka između pijace i posla, da ne kažem između paradajza i dlaka, mislio sam da ću popodne osmisliti neki od onih koje ja zovem "prâvi trening" no nakon pola dana stajanja nisam bio ni za šta pa sam već nakon prvih kilometar-dva shvatio da "od tog posla neće biti ništa" i nastavio sa džogiranjem, ili ako ćemo po našti trčkaranjem.
otišao desnom stranom uz gradac dok ima puta, spustio se do reke, pet minuta većao sam protiv sebe da li da pokušavam da pređem reku preko 10m dugačkog oborenog stabla i na kraju nekako uspeo da pobedim strah.
bar da je bilo +35° pa da me boli dupe ako ću da se okliznem i bućnem baš tamo gde je najdublje, negde oko metar, ali na ovih +18° u kasno popodne kada je tih 5km povratka bilo skroz u hladu, bogme nisam siguran koliko bi mi prijalo osveženje.
nekako sam se dokotrljao kući a hladnoća me poterala u kas kao ono mrtvo lišće u balaševićevoj pesmi pa sam pred kraj čak pretrčao i jedan km ispod pet i po minuta, što bi rekao mladen delić ljudi šta je ovo, ludnicaaaaaaa...
planove za vikend ćemo nadam se napraviti do sutra (subote) u podne a u protivnom će biti prekasno, kao što mu i samo ime kaže.

evo i fotki
1 dok prilazim izazovu
2 u močvari tražim početnu tačku
3 na sredini
4 sa druge strane





četvrtak, 19. rujna 2019.

u znaku 19

kao 19-og u mesecu sam rođen pa onda svakog 19-og proslavim po jedan mini-rođendan i tako ih pored onog glavnog nakupim još 11, od čega DVA posebnija jer padaju u vatrenom znaku.
danas mi je pak sudbina zakazala KLJOK dan jer sam juče nakon jutarnjeg Lepog Tempa popodne pretrčao još desetak km, tačnije malo manje jer me je nešto mučio stomak pa sam deo skratio.
jutros je dan počeo dosta neobično jer smo drugaricu iz susednog grada trebali da sprovedemo na neku adresu njoj nepoznatu pa sam kao policajac na motoru jurcao po gradu biciklom 20m ispred nje, zaustavljao saobraćaj i skretao je i u/isparkiravao nekoliko puta.
U RIKVERC I ZA MNOM! JEL UMEŠ U RIKVERC?
i tako dalje

nakon toga je bilo malo povuci-potegni da se stigne na vreme na posao, a onih 10km do dva šteneta i mačke se neće sami pretrčati.
krenuo kilavo pa šta ću, mic po mic sam se otkravio kao što sam se i nadao.
šta li mu znači otkraviti, postoji li reč kraviti, zakraviti, evo češkam se po glavi nemajući ideju.
kad sam se otkravio negde na vrhu brda je malo otoplilo ili su se oblaci istanjili pa sam skinuo duks, eeee, i onda mi je u majici opet bilo malo friško pa sam morao da pojačam.
ali malo.
u povratku sam negde gore, otprilike na istom mestu na kojem sam se pre pola sata otkravio, zastao da slikam venac planina, i da desetak sekundi provrtim kukovima klokvajz pa antiklokvajz.
a i ovo zvuči nemački kad ga ovako napišeš pa jelda.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
u ovom trenutku mi je stigla poruka od druga koji mi objašnjava nešto o zavarivanju aluminijumskim elektrodama i kad sam gore u tom tab-u video (1) da mi je nešto napisao, otišli smo dalje da guglamo, zatim je nešto tresnulo pa su zalajali kučići pa sam gledao da nam neko nije sahranio deo ograde, a kad sam iščitao šta sam imao o alu zavarivanju vratio sam se na fejs i izdangubio taman dovoljno minuta da zaboravim da sam uopšte pisao ovaj blog
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
da stvar bude zanimljivija, isto mi se desilo i juče jer NEMAM POJMA kada sam i zašto prekinuo pisanje, tek kad sam večeras upalio komp otvorio mi se blog napisan do kraja sa mogućnosti Publish ili Save, pa sam samo stisnuo dugme i sve završio
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

nakon klokvajza sam nastavio malo življe i tu na početku malo jačeg spusta me je prošao neki kamion i tako me dunuo u leđa da sam pomislio da ću poleteti.
prosek mi je bio dosta iznad 6' i onda sam u magnovenju pokušavao da izračunam koliko mi treba za zadnji km da to spustim ispod 6', i iako je računica jako prosta nikako nisam uspevao da se skoncentrišem jer me je već obuzeo amok da moram da se sjurim nizbrdo kao lud.
čim mi se završio 9. kilometar na stravi sam blicnuo u prosek sledećeg km/lapa i već bio prezadovoljan što vidim kako brojke skakuću između 3'44'' i 3'48'', znajući da će to skakutanje da se smiri za stotinak metara i da se ustali oko stvarne prosečne brzine.
no ne lezi vraže, zašto da to ne bude što niže prema 3'40'', pa zašto da ne bude ispod, pa sam na kraju već zinuo da bih progutao tolike apetite i u sebi povikao bansaiiiii idemo na 3'30'' no već je bilo kasno i prosek je morao da plati ono početno samozadovoljno trčkaranje.

nakon skraćenog posla smo morali na neku sahranu i vratili se kući tek nakon 4 sata, pa sam odmah odustao od ideje da na tako umornim nogama pokušavam ikakvo bulimijsko trčanje samo zato jer sam se nakon groblja preždrao u restoranu.
a ko zna, nakon polumaratona sam u ponedeljak imao 2 trčanja, u utorak onaj hajk po kamenjaru i Dužinu, u sredu opet dva trčanja od čega jedan Tempo, i danas ovaj neki "brdski rikaveri sa hiljadarkom nizbrdo", poprilična papazjanija čak i ovako na papiru a kamoli na terenu.

vikend otvara neke čudne mogućnosti, merkao sam Žensku trku na Adi zato što posle nje ima ihaj fore da se stigne do Novog Sada na neki koncert pa bih onda mogao u nedelju na dužinu po Fruškoj.
međutim koncertić je u nekoj kafani da ne kažem rupi gde mi se uopšte ne kročava tako da mislim da ću odustati, pa se tako polumaraton u predalekom Boru opet pojavio kao najverovatnija mogućnost.
ne znam da li je trka na Adi u subotnje podne moguća u tom slučaju, jer bi nam bila hajd da kažem usput?
samo da ne provedem pet sati na Bookingu, i na sve drugo pristajem!

srijeda, 18. rujna 2019.

kroz gusto granje

koliko sam juče sr.. kroz gusto granje, da ne poveruješ, a sve uzalud.
jer kad sabereš, a sabirati je lako, pretrčao sam 0.8 + 0.7 + 14.5km = okruglo 17km
a ja napravio dramu upisaću pola više pola manje pola više ostaviću za zimnicu pola kilometra bla bla bla
i na kraju šta, ništa, upisao 17km jer sam toliko u metar pretrčao, i sahranio pola sata života na matematiku, bolje da sam češkao jajca bar bi mi titrao smešak u kraju usana a ovako samo napetost i što bi rekli nemci Štresss

i da bi mi se život nasmejao u lice, jutros sam igrom slučaja otrčao OPET 14.5km i napokon upisao 15 i tako tu smestio sve one nakupljene viškove od pre dva i tri dana
današnje trčanje je bilo specifično po tome što je noćas došlo do zahlađenja, pa sam umesto po suncu trčao kroz sipulju iz niskih oblaka, pravi jesenji ugođaj
ah kako telu prija kad potenciometar za termoregulaciju okrene sa letnjih 9/10 na 2/10 i kada slobodno pičiš koliko god možeš odnosno za koliko si sposoban i odmoran

zahlađenje je bio jedan faktor a drugi je bila žurba jer sam opet pre posla krenuo na knap, a nisam mogao da okrenem ranije jer ona dva šteneta na divljoj deponiji čekaju doručak uvek na istom mestu i ništa im ne bi pomoglo da dotrčim na kilometar od njih i okrenem nazad
tako da...

u početku sam mislio da me osećaj vara preko granice nemogućeg jer mi je nekoliko ulica telefon pokazivao prosek trčanja 6'20 ili 6'05'' a mislio sam da sam krenuo u Tempu a ne u Trčkaranju, pri čemu veliko slovo tu stoji jer se ime brzine piše velikim slovima kao i svako drugo ime jelte
brzine imaju i prezimena, Tempo Ljutić, Tempo Mlakar, Tempo Živa(h)nović itd
ovaj je bio Tempo Željković jer sam izgleda puno više želeo da trčim brzo nego što se na kraju pokazalo, ukupno 5'18''/km, hmmm

doduše ne znam ni šta bih ja hteo, ako sam poslednji ravan polumaraton trčao patetičnih 4'37''/km, šta sam to toliko trebao da napravim danas na stazi sa 200m uspona, u okviru koje dva kilometra preskakanja ivičnjaka, a dan nakon onog lomatanja po kanjonu i trčanja od sat i po na vrišteće sunčanih +30°
tako da...

danas mi je godišnjica otkako sam na planinarskoj stazi spičio u deblo i otkotrljao se spram Gradca, zaradivši zvezdastu rupu na glavi oblika onog znaka Mercedes, umalo neki da se onesveste kada sam pretrčao preko žel. mosta i uleteo u onaj wc ispred manastira da operem beli kačket koji je imao krvavu tufnu bukvalno kao da me je neko pogodio metkom posred čela

utorak, 17. rujna 2019.

jedan plus dva jednako četiri

ubiće me ova matematika, ili ću ja prvo nju pa sebe.
dan je počeo sa 700-800m trčanja do parkinga u obližnjem naselju gde mi živi taj rođak.
bilo mi glupo da to stavljam na Stravu pa sam ga ostavio kao "private".
taman sam u prethodna dva dana imao dva trčanja koja su imala po 200m viška preko broja kilometara pa sam ovo zaveo kao 1km.
pravda je zadovoljena.

29km kasnije izašao sam iz auta u jednom podplaninskom selu (Brezovice).
iako sam dole iz kanjona nekoliko puta izašao gore ili se spustio nizbrdo, uspeo sam da zaboravim jedno skretanje kroz zaselak skroz negde dole pa me je iz zadnjeg dvorišta bogu iza kuka neka baba "vratila na pravi put".

prvobitno sam bio uključio snimanje kao HIKE no kada sam sišao niz kamenjar i nikakvu stazu skroz dole u sasušeno korito reke, nalik napuštenom kamenolomu, prebacio sam i to u "trčanje" jer je prosek bio zavidnih 7'35''/km, čisto pjur lomatanje par ekselans.
i to mi je izašlo na 1.75km pa sam upisao 2, eto i druga pravda je zadovoljena.

(što volim ovako kad na tastaturi slučajno umesto backspace pritisnem insert pa kako počnem da ubacujem negde neku reč a sledeća se brišei po pravilu mi treba pet sekundi iščuđavanja dok skontam o čemu se radi, uvek pomislim da su neki duhovi u akciji)

hajk kroz korito reke koje je na mestima zaista pravi KANJON sa uzanim oštrim zidovima delovao mi je kao korisniji trening od svakog drugog trčanja, kojima sam ionako prezasićen.
na tri mesta su postojali "nemogući" prolasci i recimo da sam krenuo s Lolom morali bi da se vratimo ili da izmišljamo neka snalaženja drugog tipa, poput skidanja i prolaženja kroz baruštinu metar duboku.

tu su zidovi kanjona nekih 80cm razmaknuti i skroz vertikalni, pa je potrebno raširiti noge i ruke i iz sve snage pritiskati stenu da ne sklizaš dole u baru, a ti zidovi su od sasušenog blata jako klizavi pa je potrebna sila još duplo veća nego što bi trebalo da je sve čisto i hrapavo.

na drugom mestu sam nekako preskakao u cik-cak s jedne strane na drugu s tim što su mi asics noosa ff nešto najgore za stenu nagnutu pod 45° kada je potrebno da se odmah po doskoku prebaciš na drugu stranu a patika baš tada klizzzz.


na trećem mestu je rupa doslovno dva metra duboka i glatka, lako je upasti ali kako izaći, pa sam našao tragove nekih životinja koje su malo ugazile korov i popeo se iznad toga, no umesto da skačem sa dva metra visine na neravnu podlogu ja sam se uhvatio za neko drvce prečnika 3cm i polako se klizao nizbrdo dok se ono polako savijalo kao pri skoku s motkom u usporenom snimku, i kada sam nogama dodirnuo tlo ja sam ga pustio a ono se kao praćka vratilo u svoj položaj, rekoh zatrebaćeš mi neki drugi put možda.

hajk se nastavio sve dok se nisam unervozio pa još pola sata, nekako sam to zapamtio kao kraće a ovih 3.7km su mi se rastegli preko sat vremena zbog bezbroj zastajanja, što zbog prepreka što zbog slikanja.
umesto da idem po ravnici kroz polja ambrozije, čim sam izašao iz kanjona imao sam sreće da spazim neki puteljak koji me je odveo gore u selo i uštedeo mi još par kilometara koji bi bili najmanje zanimljivi.


gore na vrhu sam konačno "finiširao" fajl tojest hajk i nastavio da trčim, 14.5km do centra grada gde me je Lola čekala sa radlerom.
eto danas moram opet trčati nešto na "i po" kilometara da bih nadoknadio ovo jučerašnje.
bože moj.

ponedjeljak, 16. rujna 2019.

aNdrenalin

Ne znam koliko još vode drži ona moja teorija da te dan nakon trke drže hormoni pa možeš da nastaviš da treniraš kao lud, ali danas sam bio na pola između "ambiciozan" i "kao pokošen".
Ujutru standardnih desetak (11) km preko brda pa nazad da nahranimo one pobacane mačiće i s njima preostala dva kerića, pa na posao.
Dane delim na one sa pijacom i one bez jer mi to oduzme taman nekih pola sata koliko mi treba da osim kratkog trčanja stignem bilo šta drugo.
Kao izlazak iz grada ponikom i neko malo udaljenije trčanje, zima je duga i trčanje od-do kuće će biti jedina mogućnost pa koristim još ovo malo leta dok ga ima.
To po onoj gruboj i surovoj podeli godine na leto i zimu, crno i belo, lepe i ružne dane, teško da tu ima mnogo nečeg između.
Popodne sam otišao biciklom samo do Gradca pa nastavio dalje uz reku, nije bilo gužve iako je užarilo na +30 ali valjda je škola učinila svoje i uništila deci volju da se još malo kupaju.
Negde na samom kraju asfalta sam pokušao malu beloušku da poteram sa sredine puta jer teško da bi je neki auto primetio ali nije htela da se pomakne pa to ti je.
Ja je ćušnem, ona se uzdigne za napad, a nema je kao glista, ajd dve gliste.
Nagazim joj na rep, ona me ujede za pertlu.
Uhvatim neku grančicu i katapultiram je u lišće pored puta.
Nisam hteo da pokušavam da je uhvatim jer nemam pojma tačno kolike zube ima a na poslu radim s alkoholom i uljem i čime sve ne pa mi ne bi prijale ni najmanje rupice poput onih kada ti vade krv iz prsta.
Odatle sam ladno prošetao 500m najstrmije uzbrdice čisto jer mi se nije toliko naprezalo a i bolelo me uvo za "treniranje", više sam pošao na izlet.
Spustio se glavnim putem u vihoru 80 šlepera punih kamenja i to je bilo to.
Nije baš da sam za išta iskoristio dan osim za luftiranje guzice ali šta fali, i to je za ljude.
Znam kako je onima koji zbog posla ili nečeg drugog jedva uhvate sat vremena a i tada su umorni za trčanje, a ja uhvatio sat i po plus dva sata, treba da sam zahvalan što mi se može.
Sutra će biti jedan jako neobičan dan jer mi se javio pašenog koji montira total tv po selima i ponudio da me odveze negde u brda pa sam uzeo slobodan dan na poslu, srećom tako se pogodilo da posla baš sutra i nema naročito pa niko neće nadrljati zbog mojih ekskurzija.

nedjelja, 15. rujna 2019.

ko sa decom spava upišan se budi

Šoferska je tuga pregolema.
Tablice i kompjuteri i zdrava logika je govorila da sam nakon Šapca i proseka 4'31''/km svaki sledeći polumaraton trebao da istrčim bar za trunku brže i evo vraćam se iz Čačka sa mišlju da napišem euforičan status ili tvit "postao sam presrećna tetka dražesne bebice koja se zove 4m37s po kilometru" buahahahhaa.
To mu dođe kao 4 kila i 370 grama, glomazno dete nema šta, eto zašto mi je porođaj bio težak.
Kao računao sam da ću po vrućini ići 4 kruga po 24 minuta, to mu dođe 1h36.
Ondak sam prvi krug prošao malo ispod 24', drugi malo preko i tu sam se već pitao kako ću na ovim balvanima od nogu da se dokopam cilja, znači bukvalno kao na štulama da sam trčao.
Nešto otresao rastresao,
ali džaba džaba,
trčao sam rastočen
ko silovana žaba žaba.
Pred kraj drugog kruga me iznervirao neki krpelj koji se zakačio u fazonu ajd Sale ti određuj ritam a ja ću da ti dahćem zavrat, pa sam mu na okrepi mučki pobegao par metara i do kraja kruga ga svo vreme razvlačio ko kerovi čarapu dok nije odustao pa sam i ja mogao da predahnem.
Tu sam mislio da ću malo da predahnem međutim toliko od ovih ispred je uletelo u cilj 10km da sam ostao sâm načisto pa sam morao da hvatam nekog ispred.
Bile su neke dve ženske stalno u blizini, jedna se držala ispred skroz do poslednjeg kruga a druga je odjednom dramatično usporila i nastavila da se vuče ko mrcina, značiiii pucanje po svim šavovima.
Rekoh sestro po ovoj vrućini kad pukneš tako rano, ajd što ćeš zadnji krug da ideš minut po kilometru sporije, nego što sa tim isceđenim nogama ima više tečnosti da izgubiš na plakanje nego na znojenje.
A šta ću im ja kad su neiskusni, dva dana će da hoda kao da je jebo automehaničar pa će se posle toga valjda opametiti.
Mada se neki nikad ne opamete i tako trče svaku trku, njima se valjda sviđa to sa automeančarem, kažu "idem dok ide pa ću posle ionako da usporim", ako pile ako, rodila majka mazohistu.
I sad se ja našo tu da pametujem a i ja proplakao zadnji krug.
Jedino me držalo da stignem onog hipstera sa dugom riđom bradom, malo se otimao tamo negde ceo 19-ti kilometar, kao ne primećuje da sam ga stigao nego kako da kažem, prosto spontano ubrzavao čoek kako mu dođem na metar, samom sebi lupao kontre dok nije i on stao u red kod automeančara.
Ja ga malo posmatrao rekoh šta to sebi radiš jado, pa ga prošao u fazonu nemoj tebra da se takmičiš protiv samog sebe ako nemaš snage, izgubićeš.
A usput ću te i ja prestići štonobisereklo kolateralno.
U cilju vidim da je nestalo struje, laptop radi ali džaba džaba kad čipeve ništa ne očitava pa su na papirićima vodili prolaske i nisam mogao da vidim koji sam ušao, Lola kaže jubilarni 13-ti u generalnom, trc.
Ugl prvi krug sam išao oko 24' i zatim tri kruga po 24.5' što nije nikakvo pucanje kao što sam ga doživeo, bio sam ubeđen da mi je svaki sporiji za još pola minuta.
Džabe sam lagao ljude u cilju kakvi su mi prolasci bili.

subota, 14. rujna 2019.

naokolo bliže

Subota je trebala da bude dan odmora ali ja uvek odmor pretvorim u "aktivan odmor" što na kraju veze nema sa odmorom, nego se po običaju živ sa'ranim.
Tako smo krenuli mtb-ovima šabačkim putem da nahranimo neke štence ostavljene na divljoj deponiji, pa se Lola posle 8km okrenula nazad jer je imala neku sitnu obavezu u gradu, a ja produžio do Raduše da na isto tako nekom mestu pored puta nahranim jednu kujicu za koju izgleda jedini mi na svetu znamo.
I tu se desio događaj da ne kažem dogodila se situacija odnosno potrefila se koincidencija da mi se smučilo vraćanje preko Blizonjskog visa nego sam otišao još malo ka Koceljevi pa se spustio negde iza Gole Glave pa nekud naokolo uhvatio okolopiš do nije Kozličić nego kako se zove ona selendra što joj uvek zaboravim ime, e upravo ta.
I tu izbijem u Carić pa se sjurim u grad, a da vidiš čuda koliko je šabački put krivudav, valjda sam ukupno namakao samo 55km, a da sam se vraćao istim putem kuda sam došao imao bih 49km, dakle skoro nikakva razlika.
OSIM!
... što sam ovako nakupio preko 1000m uspona a onako valjda imam 700, neam pojma.
Dobro, nijesam se nešto rastočio ali skoro tri sata na bicikli nije baš O-D-M-O-R.
Kako će da mi bidne sutra na trci samo ove noge znaju,
odnosno ne znaju,
pa im nećemo ni reći,
da šok bude što jači,
i da nastavim rimu
verovatno će im melodija zvona biti
"plači mala plači,
osto sam na Rači".
Moram se udrogirati, spičiću dva raptena-K i nadaću se da neće biti anti doping kontrole pred dodelu u kategorijama jelte.
Samo bi mi i ta fleka falila u blamažama već prebogatoj sporckoj karieri.

petak, 13. rujna 2019.

terorčić

Evo već 4-5-ta noć kako probdijem od 02-04 ili od 03-05 zbog šmrktanja.
Nema leka alergiji pa to ti je, koliko god tableta popio i u kojem god trenutku dana, a sve sam probao.
Nakon pola sata ležanja i pokušaja da se namestim na bok ili leđa, da vidim da li će manje da curi, počnem da se nerviram što mi tako prolaze sati jer to ujedno znači da ću sutra biti umorniji a vreme do ustajanja i doručka je ograničeno.
Nakon tri dana poštenog Treniranja juče sam malo "oladio" jer su leđa tako tražila, iako mi je na poslu dan bio lak.
Jutarnjih 10km sam produžio na 11 da bih razbio monotoniju i protrčao nekim drugim ulicama, a popodne sam po nekom letnjem pljusku napravio polu rastrčavanje polu izlet polu dobrotvornu akciju pa smo dan završili sa jednosatnom posetom veterinaru, a u međuvremenu sam otrčao 2km uzbrdo i 1km nizbrdo, plus se napešačio između.
Nadam se da još neko osim mene dan sa 14km trčanja i 330m uspona računa kao dan odmora ali eto, jer smo tako u mogućnosti.
Ako bih svakog dana imao ovakav dan odmora za mesec dana bih nakupio 420km trčanja i 10,000m uspona, više od Everesta.
E kad pomenuh, setio sam se pojma "everesting" gde se u humanitarne svrhe trči ili vozi visina Everesta, bez većih pauza (tipa spavanje) nego kao jedan trening, s tim da se možeš spuštati i autom ili čime god, bitno je u jednoj aktivnosti (sa više manjih pauza) popeti 8844m.
Na stranu loša računica celog uspona, jer se dva bazna kampa ispod Everesta nalaze na 5364m (Nepal) odnosno 5150m (Tibet) i nikada se niko nije u jednom dahu popeo od nivoa mora do vrha, pa je tako i ceo taj izazov malo promašen.
Eto recimo na Olimp se može popeti od mora/nule ali on je visok 2917m što je samo 600m manje od uspona na Everest.
A rekao bi čovek, Everest triput viši.
Ali nije.
Ustvari kako se uzme.
I onda sam računao koliko je trčanje besmisleno, jer da se popnem 100m nekom od umereno strmih ulica treba mi recimo 7 minuta bez zapinjanja, i da se spustim (KAKO?) na nekom skejtu koji uzbrdo nosim na leđima ili već kako, i za to mi treba 5 minuta, što znači da u jednom satu mogu da se popnem samo 5 puta po tih 100m, dakle 500m, te mi za "everesting" treba osamnaest puta toliko, što je jelte 18 sati bez sranja pišanja i ručanja.
Ipak je lakše biciklom jer onda nemaš promene sredstva, a spust je ihaj brži.
Druga mogućnost je da trčim duže uspone, od recimo 440m visinske razlike, a da na vrhu brda parkiram 20 bicikli i da ih nakon trčanja uzbrdo tokom dana spustim jednu po jednu.
E TO bi bio projekat!
I naravno da je najbolja opcija da te neko dokon prati nekim skuterčićem i spušta nizbrdo, eventualno može i Smart da se pozajmi za tu priliku s tim da taj zamišljeni uspon od 440m mora da ima nekih 7-8km recimo, i toliko nazad ispadne 16km, pa dvadeset puta bude 320km u autu, na stranu što bih morao da trčim 160km uzbrdo.
Ipak biciklom nije samo lakše, nego puuuno lakše.

četvrtak, 12. rujna 2019.

uspeh u propasti

Čim sam krenuo na popodnevno trčanje video sam da "to nije to".
Trome noge, naduvene, umorne, spore, lenje, a uz njih i leđa i sve ostalo.
Fuj, fujčina, ali nema veze, otrčaću šta sam zamislio pa makar samo iz razloga da se posle smejem sebi na blogu.
Ostavio sam biciklu na izlasku iz centra grada i dugačkom ulicom ka Pivari počeo zagrevanje.
Obično kada sam raspoložen za trčanje, nakon prve ulice koja je uzbrdo, počne prosek prvo da se vraća ispod 6' pa se spusti i do 5'30'' za prva dva kilometra, i to je znak da "neće biti loše".
Kad ostane blizu 6' obično bude neki knjakav dan, doduše to zagrevanje je uzvodno celom dužinom pa brojke ne govore baš sve.
Tamo gde je reka najšira sam stao u hladovinu da se malo razgibavam, to je nekih 500m od podnožja uspona na kojem radim te 800-900-tke.
I dalje odatle sam nastavio trup-trup bez žurbe, a na raskrsnici stisnuo LAP i krenuo uzbrdo malo energičnije.
Posle nekih 300-400m sam shvatio da ne trčim toliko slabo koliko sam se teško zagrevao, a i to je poznata stvar, kada se zagrevam za neku trku ili važan trening često mi se noge "oduzmu" od neke treme pa mi deluje da ću pasti čim okršaj krene, a onda taj trening otrčim odlično.
Međutim brzine su bile niske, obično je na tim deonicama brzina oko 5'/km više manje, ispod 4'50'' je već odlično a preko 5' je slabo.
A ja sam se nakon prvih 300-400m koji su još i najravniji vrteo oko 5'15-5'20''.
I tu sam tako "u trku" odlučio da nastavim do vrha Tempo trčanjem, bez pokušavanja da dodatno pojačam i od toga napravim Deonice.
Na Tempu mi je lako da se prilagodim, čak ako sam za tu novonastalu situaciju jako krenuo, lako ću se prešaltati i vratiti u pravi ritam.
Delovalo mi je da idem "lepo", da su brzine pristojne a osećaj ništa alarmantan.
Kada sam došao na vrh nisam izdržao da čekam do kuće nego sam odmah okončao fajl i pogledao na Stravi koji je rekord segmenta.
Nakon 22'53'' i 23'54'' u zadnja dva pokušaja, od kojih je onaj prvi bio rekord, sada sam istrčao 21'04'' što je očiti pomak u rezultatu.
Mislim da sam na nekom od ranijih profila na Stravi imao i ispod 19' ali sada toga nema više, nije ni važno.
Druga stvar, od dve važne, a prva je bio varljiv osećaj na zagrevanju, jeste dilema da li su mi prethodna dva dana bila previše mlaka.
Onih 10x150 + 1x400 i dan kasnije 5x400 na strmom usponu, očigledno su više poslužili kao nadražaj za ovaj trening, pre nego što su to bili dobri treninzi sami po sebi?
A uzgred sam svakog jutra trčao po 10-ak km, i baš jutro pred ovaj rekord sam otrčao 12km sa dva dugačka uspona.
Hmmm...

srijeda, 11. rujna 2019.

a sad malo duže

jutros sam izmajmunisao neko trčkaranje preko brda pa nazad i dojmovi su mi pomešani.
s jedne strane mi je bilo lako i bezbolno, kao što svako trčkaranje i treba da bude, a opet brzine su bile nekako patetične pa kontam, pri ovim "brzinama" i MORA da mi bude komforno.
doduše, pre dva dana prosek 5'57'' a sada 6'04'', i nije neka razlika.
više u osećaju, i tri puta je lepše ići lagano (6'04'') nego "onoliko koliko možeš" ako je ovo drugo samo 7 sekundi po kilometru brže.

a popodne ako bog da i sreća junačka, bih da pokušam da otrčim onih 4 puta 800-900m "od klizišta do klizišta" na putu koji upravo renoviraju, pa se nadam da neću upasti baš usred asfaltiranja ili čega već.
biće zanimljivo uporediti sa prošlogodišnjim treninzima na istom mestu, mada ću posle tog upoređivanja sigurno biti potišten i posran.
verovatno ću se tešiti u stilu "od ovoga može samo bolje" ali opet, uspeh je uspeh a tešenje je tešenje.
što reče jedan drug, možemo dobre rezultate samo da isteoretišemo, a nikako da ih izvedemo u praksi.
tipa, ovih 1h35 na polumaratonu, da nemam 3kg viška to bi bilo 1h31, da nisam imao dugu pauzu to bi bilo 1h28, da sam cele godine marljivo trenirao to bi bilo 1h26 a još da nije bilo olujnog nevremena...
ali džaba ti sve računice, u rezultatima stoje neke druge, nepoželjne brojke.

utorak, 10. rujna 2019.

uspeh, privremeni

pa eto, izdržao sam već dva dana, a mislim da ću i sutrašnji.
juče sam otišao na jedan napušteni put ka fabrici koja više ne radi, sa namerom da tamo "uradim nešto".
ima tu skoro kilometar, prvo u neprimetnom pa u blagom tj primetnom nagibu pa na vrhu opet malo ravnjikavog.

i kao, upaliću neki merni instrument pa ću da odmerim od negde do negde, da nečim obeležim ili zapamtim drvo, zakrpu na putu, bilo šta, pa ću da udarim nekoliko deonica.
međutim naišao sam na liniju pored koje je pisalo cilj.
i na drugu na kojoj piše start.
pa sam izmerio razmak i dva puta mi je pokazalo 150m.

zašto bih ja sad pametovao i tražio gde počinje i završava se 300m, 400m, 200m, kad mi je sudbina poslala crtice na putu.
i tako sam otrčao desetak tih 150-tki, i posle njih jednu 400-tku.
nisu to bile deonice ni sprintevi, više eto da vidim kako to izgleda.

sudeći po velikom broju dvokoraka nisam bio odmoran, jer mi za 150m ne bi trebalo više od 50 a ja sam bio bliži broju 60.
nizbrdo možda malo manje.
očito sam vrteo sitne korake, iz nekog razloga.
ili umor ili telesna težina ili sam izgubio tehniku odnosno snagu u leđima i ramenima pa je trpela i koordinacija.

nisam se pokolebao, jutros sam otišao na lagano trčanje i bilo mi je i bolno i sporo.
izgleda da sam do te mere nenaviknut na brzo trčanje da me je od onih desetak, umorilo poslednjih nekoliko 150-tki koje sam zalegao malo jače.
nisam hteo da dodatno mrcvarim zadnje lože pa sam popodne otišao na najstrmiji uspon koji sam imao na raspolaganju, a da je u hladu.
do tamo 11km biciklom, pa na trčanje, zagrevanje pa uphill juriši.
izvukao sam 5 puta po 400m a koliko sam strm uspon odabrao reći će vam podatak da sam to trčao oko 3 minuta, pa posle 10-15 sekundi brže s tim da sam zadnji baš onako lepo cepnuo.
još čitav kilometar rastrčavanja pa biciklom nazad kući.


ponedjeljak, 9. rujna 2019.

ponavljač

seo sam jutros ovde samo da bih od sebe napravio budalu.
eto.
i nije da ne znam zašto mi je to potrebno.
baš hoću da vidim da li ću da ispadnem budalica ili budaletina.
naime odlučio sam da mi ovo bude probna nedelja u kojoj ću svakog dana nešto sitno začeprkati po onim "pravim" treninzima, pa kolicno god.
ali samo da ne bude još jedna nedelja izleta i jogginga i slično.
moraće tu da bude puno improvizacije jer ne znam kada počinju i završavaju se treninzi na pomoćnom ili glavnom stadionu, a ne bih da trčim dijagonale dok fudbalerčići poletarci igraju nešto na sredini terena pa da ih rušim kao čunjeve.
to jest, ako bi neko hteo da to dokumentuje snimanjem, možda i nije loša ideja :-D

nemam nikakve reference, odakle da počnem, obzirom da nisam NIŠTA trenirao tamo negde od februara 2017 kada sam slomio prvu ključnu kost.
tada sam, dva dana pre pada sa bicikle, otrčao 10km iz promena 100/100m i to za nekih 39' što je bilo vauuuuu ala ću da kidam kad krenu polumaratoni!
i cvrc.
pauza od 6 nedelja, pa težak povratak, pa u septembru drugi pad i druga ključna i opet 6 nedelja sa utegama na leđima, i posle toga sam celu 2018 protrčkarao bez ijednog tzv "pravog" treninga, iako sam nekako usput uspeo da otrčim polumaraton za 1h26' i par sekundi, u Slavonskoj Požegi negde sredinom septembra.

i kada sam mislio da će sve biti kao nekad, dva dana pred ovu novu godinu pad sa oštećenjem nečega u kuku, na to se nadovezao grip i bronhitis, i kada sam nakon dva meseca potpune pauze opet stao na noge, nisam se sećao ni kako se trči, a kamoli kako se BRZO trči.
nevermind, ovih 1h35' kroz olujno nevreme prekjuče mogu da budu i neki znak da neke stvari ipak mogu da se još malo poprave, a sad koliko, videćemo.
opšte je poznata stvar da kraći a jači treninzi smanjuju apetit koji mi je cele godine na maksimumu, pa možda i u tom grmu leži neki deo zeca.

ne znam šta mi može pasti na pamet tokom nedelje, možda nekoliko puta 400m ili 800m, hiljadarke neću raditi odmah na početku jer bi se to opet svelo na tempo trčanje i taktičko filozofiranje, možda i neke kombinacije 100/200m, i pomenute dijagonale na travi, zbog tehnike.
kontam da ne pokušavam ništa od čega mi treba odmor ni oporavak, nego da svakog dana čačnem nešto drugo, tek koliko da se prisetim kako to izgleda i nanovo se upoznam sa gradivom.

nedjelja, 8. rujna 2019.

pokisla gora, upišo se miš

Da natipkam na brzaka i blog o polumaratonu.
Moram kao prvo da kažem da čudniju trku odavno nisam otrčao.
Kao prvo, mislio sam da ću da trčim 7km, jer mi je to da kažem "zanimljivije", veće su brzine, kvalitetniji je trening.
A u poverenju, 7km si mogao da spičiš i bez prijavljivanja i bez broja, kao što sam par puta na mufte i uradio, obučem onaj Bel Hospice šareni dres koji na grudima ima odštampan neki startni broj i ostane mi para za džak granula, bolje da me voli čopor pasa lutalica nego organizator nekog polumaratona.
Btw juče su i policajci i redari pobegli od kiše pa je već nakon sat vremena staza bila praktično poluotvorena za saobraćaj, i zbog tog propusta šapčani nisu ni zaslužili startninu ali ajd...
Enivej, uplatili smo startnine, uzeli brojeve, a kad je neki debeljko počeo da objašnjava ZNATE NE DOBIJATE NI MAJICE NI... samo sam mu rekao "ćutiiiii, psssstttt, znam ali to se ne govori, sramota je domaćine, samo pruži broj i okreni glavu na drugu stranu".
Svim organizatorima ću da kupim po majicu majke mi, kad su im već toliko prirasle srcima.
Prvi krug, naduvene noge, koliko god da usporim sve su mi teže i teže, kao da neko u njih pumpa neko kamenje sa svakim korakom a koža sve tesnija ili se kaže tešnja, kao zrela trešnja.
Prvi krug za 32.5 minuta, a nekako sam se nadao da ću 3x32 ali ne može se pa to ti je.
I već računam, drugi za 33, treći za 33.5 a i to će biti premija, pa dobro, nisam ništa odmarao, plus nespavanja od ovih alergija, sav sam pokošen, valjda će neko pući više od mene pa ću imati koga da jurim tamo pred kraj trke.
Čim smo ušli u II krug krenula je oluja, nit da usporiš nit da se poviješ nit da se biješ protiv one vetrine, ne znaš kako da se ponašaš kad je onaj preko puta tako nepristojan.
I odjednom zahladnelo solidno.
Skratio ja korak i ubrzao frekvenciju, tik-tak i odjednom svi ovi oko mene a bilo nas je pešes, postrojili se u kolonu ko mravi me prate.
Do kraja pravca kod kasarne ostao samo jedan, kontam ostale je vetar bacio u muruze.
Kažem Profi, dok ne krene kokoške da podiže iz dvorišta i nosi nam ih preko glava ko zmajeve, i nije neki vetar.
Nisam se džabe ugojio, heh heh.
E onda smo okrenuli pa vetar u leđaaaa... i nasloniš se na vetar i samo odižeš noge od zemlje a on te nosi ko jedro, rekoh ovako bih mogao i 100km trku da trčim, ovo je kao da si na nekim drogama, letiš burazeru, samo još što nisam počeo da mašem ručicama kao pile kad pokušava da poleti.
I tu se već napravila trka u trci, ko će stići onog ispred, ko će prvi pući, koga ćemo kao da čekamo pa posle u zadnjem krugu da ga razvlačimo ko štenad čarapu.
Ceo prvi krug sam iz strahopoštovanja prema sparini trčao sa pulsem 150-152 i kontam već će to da poraste, nije mi hitno da se raspadnem, a posle onog olujnog udara kad ugledah 160 rekoh majko mila kako oluja na mene utiče kao da mi je neko uključio turbinu međ mitohondrijama, s jesenje grane liiiišće opadaaaaaaa.
Tako smo na lastišu ušli u treći krug, čas pojača jedan pa mu kiša saseče krila, čas pojača drugi pa ga vetar vrati vamo nazad u stado, ja pored njih kao unproforac posmatram te taktike i ko velim uvek možeš nešto novo da naučiš, život se pobrine da te snabde iznenađenjima.
Neki su pili i magnezijum iz kesice za vreme trke, kad vidiš kako ljudi to ozbiljno shvataju prosto pomisliš da taj magnezijum ima učinak kao kad ti onu masku sa kiseonikom zalepe za labrnju... na stranu što ne verujem ič da u onoj kesici ima to što piše, jer znajući koliko se temeljno kod nas kontrolišu suplementi glavu dajem da je to samo najobičnija samlevena bombonica.
I tako sve do dva kilometra pred kraj kada sam ja pojačao i više se nisam naravno ni okretao i jedino mi je duša plakala što sam uzeo nove patike a imao sam u kolima još 3 para "za slučaj kiše" ali eto, vreme varljivo i prognoza koja je rekla par kapi popodne i razvedravanje od 17h, a ono prc milojka sve naopačke.
A naopačke su mi i prolasci ispali jer sam drugi krug prešao pola minuta brže od prvog, a treći MINUT brže od drugog, dakle ipak je ona kiša pokupila neku drogu usput.
To su sad jedine patike već oprane nakon (excel kaže) 43km u đonovima, ajd nema veze, možda ih je u radnji neki gljivičar probao pre mene, možda ni to nije loše, kad se vratiš iz prodavnice obuće sve što si kupio pravo u mašinu a čarape spališ pored kolubare tamo gde cigani na logorskoj vatri odvajaju žice iz kamionskih guma za otpad.
Eto neplanirano pretrčah i polumaraton, sad imamo dve iste medalje u kući, Lolinu za 7km i moju za 21km, barem znam zašto sam se mučio i trčao kao hrčak tri puta isti krug - da bih dobio istu medalju kao i za 7km.
Moram s njene brusilicom iseći neki deo, da bi mi ego mirno spavao.

subota, 7. rujna 2019.

prognoza kaže vlažno

Da li će danas biti 24 ili 26° nije toliko ni važno, a ako nešto malo rosulje i pokvasi ulice jedino što će se promeniti će biti vlaga koja će sa 45-50% narasti na 75-80%, barem tako kaže jedan od ovih meteo portala, a ionako svaki ima svoju verziju koliko će prelazak tih oblačića da traje kao i koliko dugo će na fajtati. Na kraju će biti "tresla se gora, rodila se KAP!".
Mislim da sam se definitivno odlučio za polumaraton, eto za promenu, i eto da vidim umem li ja to još uvek da istrčim bez nekih većih grešaka. Pri čemu ne mislim da bih mogao da se zaletim nego da bih mogao da krenem previše lagano pa da kasnije dođem u situaciju da mi bude previše prijatno pa i da odustanem od eventualnog ubrzavanja.
Prvo mače se, šta se ono beše radi sa prvim mačetom, pa videćemo kakvo će ispasti. Ako bude šugavo i ćoravo onda ćemo o njemu pisati blog, a ako bude lepo i prhko onda ćemo o njemu pisati dva bloga, dakle velika je razlika, gotovo sudbinska.
Poneću 2-3 para patika zbog te prognoze pa ću videti koje su mi bolje za kakvu nijansu neba i mogućnost promene dotične, mislim nijanse.
A može da se desi i da kažem "boli me uvo" pa da i ne pridam neku bogzna važnost tim detaljima, što ne bi bilo prvi put ove godine.
Naredne nedelje mi ističe pasoš što jest malo čupav tajming i zbog toga nisam ni gledao trke u HR sredinom septembra, za slučaj da me nešto izrade pa mi kažu "dođite za 10 dana" a ja cvrc napravio Planove preko granice.
Nakon Šapca imamo trku u Čačku, tamo je isto moguće prijavljivanje na licu mesta, KOLIKO SE SEĆAM... a na trku ionako dolazim zajedno sa šeficom lokalnog kluba tako da ćemo srediti šta god bude zaštekalo.
Iiiii posle toga dolazi taj neki "nejasan" vikend, merkao sam VŽ ali zbog pasoša nisam smeo da računam ništa unapred, pa se nadam da ću u nekom nedajbože zadnjem času potegnuti neke veze pa se i tamo uglaviti, ako ne postoji neka bliža domaća trka, eto čak nisam ni gledao toliko daleko.
Jučerašnji odmor se pretvorio u dva sata bicikle dva sata planinarenja i nekoliko km trčkaranja, a ni jutrošnja dva sata na bicikli me nisu baš odmorila tako da su mi noge dosta zbunjene.
Naravno da ću trčati po osećaju, onako da mi ne bude preteško, i bez previše ambicija, a nakon one mini bolesti od par dana mi je poslednji test pobegao već dve nedelje unazad tako da nemam pojma kako treba da izgleda 21km, nakon što sam 7km otrčao po 4'17''/km.
Pokušaću da ukucam u McMillan calculator:
kaže polumaraton 1h37, dakle 97 minuta, što daje krug od 32' (puta 3 = 96)
Pa baš da vidimo i to čudo...
mada mislim da je premala razlika između kruga od 30 i 32', tojest valjda je veća razlika između 7km i 21km, ali i to ću videti uživo.

petak, 6. rujna 2019.

promene promenjenog plana

Kao prvo, ne znam ni otkud taj Plan.
Nisam ni prvu rečenicu završio a već prekidam, jedan od pasa toliko laje da mi je pritisak 200 i pitam se da li je to zbog čega ljudi pričaju kako nas ta stvorenja vole i leče.
Neko vreme sam čekao da umre jedan pa da doživim tišinu, ali je umesto njega došao drugi pa treći pa peti i napokon sam shvatio da čekam pogrešnu stvar, treba da dočekam da ja umrem i tada ću imati taj večni mir bez pritiska 200.
Klasična luzerska taktika, kad si govno i čekaš da se svet namešta onako kako tebi najmanje smeta a nemaš volje da ga sâm oblikuješ prema sebi.
Pošteno, sposobni ljudi se raduju svakom novom danu, a ja čekam da crknem da bih se odmorio od spoljnjih uticaja.

Elem, stigao sam do prve rečenice, a to je da se Plan iskristalisao sâm od sebe, trčim i ujutru i popodne, trčim koliko mi se trči, a vikendima odem negde promene radi, pa opet trčim te kratke trke za koje ne moraš unapred da se prijavljuješ.
Plus se tako namestilo da su ama baš sve trke KRUŽNE i sad kad već otrčiš jedan krug po Rumi, Subotici, Šapcu, nebitno, već si napravio tu promenu zbog koje si seo u auto i otišao u neki drugi grad, i u čemu je poenta trčati 2-3-100 krugova, istih?
Osim u svrsi treninga.
E pa upravo to, kontam da sam već otrčao dosta ovih kratkih trčica, i koliko god zvučalo kao "lošiji trening" trčati Polumaraton, on je ipak bliži maratonu nego trke na 5km ili 7km, a kao što znamo približava se sezona maratona pa možda ne bi bilo loše okrenuti stvar.

Jedino što je za 21km pozamašna startnina, a i Organizatori u poznatom drkadžijskom maniru uvek forsiraju to da uplatiš unapred da bi dobio majicu ili gaće ili kačket ili whatever, a kada dođeš na dan trke nećeš ništa od toga dobiti (TO JE NAJVAŽNIJA STVAR I UVEK SE PRVO NAPIŠE U NAJAVI) ali ćeš platiti ISTU startninu.
Jer njima je jedino bitno koliko majica NISU dali, po tome se meri uspešnost organizacije.
A zašto startnina bez ičega, samo broj i medalja i voda na stazi, mora da košta isto, pa valjda i tu postoji neka logika. valjda da bi kaznili nas koji nismo bili dobri građani i kupili sve to unapred.

Tako da, bumo vidli.
Treba proveriti i prognozu, pa ako je fino vreme onda spičiti 7km dok svi drugi zadovoljni "idealnim uslovima" trče 21km, a ako bude neka oluja ili vrelina, onda valja trčati 21km i hraniti se sadizmom gledajući druge koji se muče više nego ja, ho ho ho.

četvrtak, 5. rujna 2019.

juče - danas - sutra

Imamo jednu komšinicu tu. Jedino dobro što je došlo od ovog bloka zgrada koji nas je zagradio sa južne strane. Uvek ljubazna, pitoma, pričala nam je kako tamo gde je ona živela, u inostranstvu, nikom ne bi palo na pamet da tako posadi zgradu na golom betonu, bez barem nekog drveta na parkingu, i naravno česme. Hah, jedna česma i jedno drvo, pa to su dva parking mesta manje, čudni su ljudi u tom inostranstvu. Tako smo se šalili. Mi prvo brinemo gde ćemo parkirati auto pa tek kad zakrčimo parking do poslednjeg pedlja, onda ćemo videti da li će deca imati gde da nam se igraju. Golubovi i vrapci padaju sa krovova na +40°, deca beže sa usijanih parkinga u klimatizovane stanove sa wifi-jem. Svašta smo pričali, o psima i mačkama ponajviše. O deci koja poznaju sve naše pse pa se utrkuju koje će prvo dotrčati da ih pomazi ponosno što mu zna ime "Supermiš, ovo je Supermiš, a ovaj što se plaši, on je Mačak! Ne smemo da tapkamo loptom dok Mačak ne prođe, hajde Mačak!". I, šta se desilo. Te komšinice više nema. Sada je tu jedna druga, naizgled ista, ali koja nas više ne prepoznaje. Ne pravi grimase, ništa ne progovara. Vratila se iz bolnice nakon moždanog udara, stalno je neko kod nje, izvode je na terasu, na vazduh. Živa je a kao i da ne živi, vidi nas a ne vidi, čuje nas a ne čuje. Eto kolicno je potrebno. Da se u krvotoku neka mrvica nečeg otisne nekud na put i odmah zatim zaglavi u prvoj serpentini. Po ceo dan jadikujemo nad rekama, flašama, plastikom, a nemamo pojma šta se u nama događa i kako ti tokovi u nama izgledaju, kada će doći do katastrofe. Potreban je delić sekunde, siva minuta, da nam se život završi, barem onakav kakav smo do juče zvali životom. Da prestanemo da postojimo za druge onakvi kakve su nas znali i kakve će nas pamtiti. Srećom je malo zahladilo pa vrapci više ne padaju sa krovova.

srijeda, 4. rujna 2019.

izmicanje

nekako mi je izmaklo prepodne.
kao mogao bih na trčanje, trebao bih, evo samo još malo da se odmorim, i na kraju ćorak.
stigle su druge obaveze, na posao u nekom zakasnelom terminu i ispalo je da mi je ostalo vremena samo za jedno trčanje, što možda i nije tako loše.
opet sam krenuo polako i kilavo, pih brate pa zar nisam trebao da se odmorim.
i onda sam mic po mic pojačavao i na kraju je ispalo da sam se popeo uz Obilaznicu a da od ta tri zahvaćena kilometra nijedan nije bio iznad 6' što je donelo ukupan prosek od 5'23''/km, eto juče sam se žalio kako sam "nekada pravio proseke oko pet minuta" pa eto, kad se malo potrudiš to i nije tako daleko i nedostižno.

ne znam kako će se rešiti ovaj problem sa leđima i trnjenjem niz obe zadnje lože i dupe kada napravim neki pokret, očigledno neki pršljen "češe" o živac a opet problem nije toliki da se zbog toga ide kod lekara jer ako ne pravim TE pokrete onda je sve u redu.
nemam pojma.
malo se i plašim pregleda i mogućeg snimanja jer možda dijagnoza bude uključivala i operaciju kao rešenje, a od toga se doslovno ježim.
no ježim se i od trnjenja, tako da...
ne znam da li bi bicikla pomogla ili odmogla, a topli dani će biti sve manje topli pa će i mogućnosti da to proverim biti sve manje.
što ne znači da treba odustati.

nisam nosio sat a trebao sam, bez mobilnog u ruci bih verovatno još za nijansu brže trčao, ako mi se već namestio dan za Tempo ili barem delimični tempo.
sutra je četvrtak i moglo bi još nešto malo da se namaže ali ne preterano dugačko, više u nekakvom fartlek režimu, da bi mi ostalo puna dva dana do trke u Šapcu.
nemam nikakve nove priče o patikama ni gadgetima, osim što sam na jednoj slici video svoje šarene najšarenije noosa 11, i setio se da uopšte postoje.
no jesenas sam u fazonu smlaćivanja ovih rasparenih noosa ff i sad mi je maltene hitno da i drugi par doteram do 1000+, mislim da su negde blizu 550km.

utorak, 3. rujna 2019.

pijaca

nešto smo se zezali na Stravi ovde lokalni trkači nakon što je drug u opisu svog trčanja napisao "mekano" i onda smo krenuli to da razrađujemo.
sledećeg dana su trčali "malo tvrđe" pa sam i ja jutrošnji trening prokomentarisao sa "gnjecavo".
tako je i bilo, svo vreme osećaj tromosti i sporoće.
a fulao sam i vreme odlaska na trčanje jer sam posle pijace morao na kontrolni sanitarni pregled, pa drž tamo drž vamo, ne možeš u dom zdravlja u gaćama za trčanje.
i onda sam se povlačio kao crevo tih 8km pored reke, plus su na okretu bili neki radnici pa sam preskočio i tradicionalno istezanje i blejanje pored reke na jednom od lepših mesta.

popodne sam krenuo opet nekako kilavo no nakon par kilometara sam se razvezao i pokušao da preko brda ne izgubim puno vremena, da mi prosek ne spadne u zonu nenadoknadivog.
ispravno sam se proračunao, pa sam na spustu stisnuo taman kolicno je trebalo da ukupni prosek siđe ispod 6'/km.
do pre nekoliko godina mi je svaki ovakav trening bio oko 5'/km no tada sam bio u puno boljoj formi, ove godine su me pauze doslovno uništile, evo čak im se pridružila i ova poslednja zbog stomaka.

sledećeg vikenda je trka u Šapcu i tek sada sam shvatio da je u subotu popodne a ne u nedelju ujutru kao što je bila Subotica koju sam propustio.
vikend kasnije je trka u Čačku, sa mogućnostima 5-10-21km, a i za koji dan u Šapcu postoje trke 7km i 21km (tri kruga) pa ću na licu mesta da vidim šta je pametnije trčati od toga.
ako bude neko nenormalno vreme, vrućina ili kiša, onda ću verovatno 21km da bih se malo ganjao sa ovima u kategoriji, a ako bude lepo prijatno vreme za trčanje onda neka svi drugi mlate 21km i jure lične rekorde a ja ću da spičim 7km.
to mogu i bez broja, jer se sa kruga izlazi 50m u ciljni trg, tako da se sasvim elegantno može produžiti u drugi krug i stati nakon par stotina metara.
bumo vidli.

ponedjeljak, 2. rujna 2019.

nastavak

sve po starom, dok ne bude po novom.
za sutra je najavljeno zahlađenje pa ko velim da iskoristim zadnji letnji dan za znojenje.
nema veće tragedije od saznanja da se završava sezona pivaaaaaaa.
kako mrzim sterilnu zimu, bez preterivanja u lepim stvarima.
tu ne računam čvarke i kačkavalj, u lepe stvari samo računam paradajz i pivo.
i nešto malo sira.
kad bi svakog dana bilo +40 ja bih bio najsrećniji čovek.

stomak mi se definitivno sredio "dan prekasno" taman kada je prošao vikend.
popodne sam mislio da trčim "brzo" ali se ispostavilo da sam išao minut sporije od rekorda na tom Strava segmentu na usponu od 3666m.
fuj.
bar da je mala razlika nego nimalo, 6'15'' naspram 6'31''/km.
sutra je utorak a pošto na pijacu idemo utorak-petak-nedelja to znači da ću opet malo uz reku, sa polaskom i povratkom sa mosta kod pijace.
funny.

nedjelja, 1. rujna 2019.

statistike

Baš mi se neslavno završio avgust, mada ovaj početak septembra itekako nastavlja da miriše na leto. Videćemo dokle će potrajati, neću unapred da nešto silno sumnjam i gunđam kao nekakva pesimistična penzionerčina.
Alergije bukvalno bukte, nos mi je kao česma, kad se ogrebem na neki trn ili korov to se zacrveni i svrbi kao da me je ožarila najotrovnija biljka zjecožderka, kapci su mi natečeni i crveni kao da sam se našminkao, i pri svemu tome sam morao na sanitarni da dâm bris nosa. Burazeru kad mi je koknula onaj štapić u nozdrvu tako sam ki(h)nuo da sam joj začešljao kosu u stilu šezdesetih, vespe vetar i širok osmeh.

Statistike ne postoje nego samo puki zbir, zahvaljujući neaktivnoj poslednjoj nedelji avgust mi se završio sa 338km, zajedno sa jučerašnjih 12 i jutrošnjih 7km (pišem 02.09. u podne) imam ove godine ukupno 2245km što je naravno smešno u odnosu na prethodnu kada sam isto toliko imao već u prvih 5 meseci.
Pošto ova viroza nije bila propraćena silnim temperaturama nego više problemima u stomaku, nažalost nisam iskoristio bolest da bih smršao nego sam se superSUPERkompenzovao za još pola kile - kilo, pa mi ova trčanja nakon bolesti deluju još teža.
Čuj mene DELUJU, svakim korakom pomeram kilogram više, i nikakva mi uteha nije što tetke i strine govore kako napokon zdravo izgledam, nije meni došlo vreme da se ženim nego počinje sezona maratona :-(

Drugi par Crvena-Zelena je prekoračio preko 500-tog kilometra što znači da su na pola puta od onog koje su prešle Zelena-Crvena, ne znam da li da ih slikam i sada, na pola puta (... mi smo stali, sreće nismo mi imali, kako reče narodnjak) za nastavak analize, da ih pratimo kako propadaju i da odredimo što približniji trenutak prelaska između mladosti i starosti?

Autoplay na jutjubu je pustio Since I've been loving you i setio sam se polumaratona u Apatinu kada je ta stvar išla sa Kumovog telefona a ja u nekom instrumentalnom trenutku pomislio kako ide Blues za moju bivšu dragu, pa je on odmah nakon Cepelina pustio Dugmiće a ja sam ga snimio kako zamišljeno sa cigaretom u ruci sedi na balkonu i pogledom po šumi lovi neke bivše dane i uspomene.

Ne bi bilo loše da popodne opet otrčim malo življe, jučerašnji izlet je bio podosta Tempić do Tempo ali je zato jutrošnje trčanje bilo mlakušno da ti se smuči. Tako da kao i uvek, bumo vidli.