nedjelja, 31. siječnja 2016.

75

Eto taman kad sam pomislio da nema više raspoloživih ličnih rekorda koje bih mogao da oborim, ispostavilo se da je danas pao još jedan. Do sada mi je 53km bilo najviše trčanja na treningu, u jednom danu. Podeljeno na tri kraća trčanja. Danas sam na tri i po trčanja skupio 21+9+22+23=75km. Ovo će biti zajebano nadmašiti, jer mi se čini da je potrebno da se složi dosta kockica da bi glatko prošlo.

subota, 30. siječnja 2016.

krug

sve su prilike da ću, nakon jutrošnjih 19km, popodne pretrčati barem i ta 2km, koliko me deli od Kruga Oko Zemlje, u zadnjih 12 godina otkako vodim statistiku.

ali to što ću završiti krug, to je manji događaj, od onog da ću istovremeno krenuti u onaj drugi, POČASNI KRUG :-)

pitanje je jedino koliko godina će mi za njega trebati, koliko ću usporavati kako vreme bude odmicalo, i da li ću ga u ovom životu uopšte završiti :-P


petak, 29. siječnja 2016.

šta je teže

jednom sam gledao reportažu sa čuvene atletske ultra trke "100km del Passatore" između Firence i Faence. nažalost ne ide baš od-mora-do-mora jer bi za to trebalo da je duplo duža. i tokom trke je reporter pričao sa jednim od ultraša koji je istovremeno i ironman. nažalost ne sećam se sada o kome se tačno radilo :-(

zašto mi je to juče na trčanju palo na pamet? pa evo:
tada je komentator pitao gosta šta misli, da li je teži ironman, ili atletska trka na 100km. ovaj se malo zamislio. to mi je kasnije bilo čudno, što je bio zatečen pitanjem, mada opet, ne razmišljamo svi o svemu. i mene sutra da pitaš da li je teži maraton ili vožnja biciklom od 220km sa 4500m uspona, morao bih malo da razmislim, da prođem u mislima kroz oba, da se setim svih vrućina, gladi, ojeda, utrnuća, čudesa...

nakon kratkog razmišljanja, a italijani imaju onu glupavu naviku da za to vreme stalno govore eeeeeeeeeeeeeeeee pa je tako ovaj eeeeeeeeeeeeeee, ček ček, eeeeeeeeeeee, tako je eeekao jedno minut, i onda je rekao: eeee, paaaa, teže je 100km.

tada sam se silno razočarao. italijan je gluperda, nema pojma. jer ja sam bio biciklista, gledao sam par ironman-a na televiziji dok je još to neko prenosio, zatim sam trčao maratone, pa kako može bilo kakvo tamo trčkaranje biti teže od dva moja sporta odjednom?

kasnije sam shvatio da je na trčanju razlika između 40 i 100km PUNO VEĆA nego na bicikli između 80 i 200, ili 120 i 300 ako ćemo da napravimo iste proporcije.

kako sati prolaze, mnogo ti znači to što na bicikli ipak sediš, imaš mogućnost da bar nakratko prestaneš da okrećeš pedale a ono čudo ispod tebe, gle, ipak ide dalje. usto je bicikla strateški pozicionirana između plivanja i trčanja, u sendviču između te dve nemilosrdnije akcije tela.

juče sam tih 100km trčanja u mislima pomnožio sa 10.
ako u mesec dana pretrčiš 1000km, to je dakle 10 ultri od 100km.
to bi tebalo da bude teže od kvantiteta 10 ironman-a.
kad to rasporediš na mesec dana, dobiješ dnevno ili 33km trčanja, ili 1/3 ajronmena.
trećina od ajronmena izgleda kao 1.3km plivanja (to ne znam koliko je, valjda ispod sat vremena laganog plivanja za početnika?), zatim 60km bicikle, i 14km trčanja.

gledajući pak u ove brojke, ne možeš da nastaviš poređenje ako ne uračunaš i intenzitet.
jer tri puta dnevno otrčkarati lagano 11km za po sat vremena, to je mačiji kašalj u odnosu na tri TRENINGA plivanje 1.3km + bicikla 60km + trčanje 11km.
a ako se praćakaš u bazenu, vozikaš na bicikli 2h, trčkaraš 14km, to jeste lakše od tri trčanja ali nije nikakav trening!

tačnije, ironman može sa ovim obimom sasvim lepo da se natrenira, dok trkač završi redukovan na joggera koji sakuplja "junk miles" i postaje sporiji iz meseca u mesec. ako hoćeš da TRENIRAŠ onda moraš deo toga da trčiš i jače, a ako sve svedeš na samo jedan sport puno su veće šanse da zaradiš neku tzv "overuse" povredu.

tako da sam zaključio da se u tom poređenju dva teška takmičenja najviše radi o toj kombinaciji samog čina trčanja i njegove dužine, i TO je ono što stvori silne specifične zamore na raznim slabim tačkama tela, u odnosu na ironman na kojem se jamačno potroši više snage/energije, ovisno hoćeš li u wattima ili u kcal.

četvrtak, 28. siječnja 2016.

put oko sveta

nije ovo loše. 
kad na trening ne nosiš nikakav telefon foto-aparat ili filmsku 16mm kameru, još uvek možeš naknadno da uokviriš deo monitora koji ti se sviđa i da sačuvaš barem tu jednu "sliku" sa trčanja.



otkako sam, hajde da kažem, "odustao" od onog STRAVA januarskog izazova, ostao mi je lagan zadatak da dopunim kilometražu u januaru do 1000.
naime u predzadnje dve nedelje sam zapeo kao manijak i otrčao po 300-ak km, pa mi je tako preostalo još samo ovo malo "siće".
tako provodim poslednje dane meseca u laganom odmarajućem trčkaranju, i polako ali sigurno prilazim toj magičnoj brojci.
nakon jutrošnjih 21km, fali mi još 39km do kraja meseca, dakle još 3 dana po 13km. mislim da ću ipak pokušati da izađem barem na 1001km, eto da ne bude baš okrugla cifra.

što se tiče onog drugog Podviga, i on se primakao. 
ako me računice ne varaju, trenutno sam na 56km od punog kruga oko Zemlje (40075km), na koji sam "krenuo" kada sam napravio Excel dokument i počeo da se spremam za svoj prvi maraton, Beogradski 2004. nakon 12 godina vratih se na isto mesto, za šta je Mesecu potrebno samo 27 i kusur dana. svašta.

srijeda, 27. siječnja 2016.

pas okupo

ako ćemo da pišemo kao što govorimo, 
onda pravopisom mog kraja današnje trčanje mogu da opišem ovako:
- des bio? štas radio?
- otišo, pas vratio, pa otišo, pas vratio, pa otišo, pas vratio.


ako neko nije dovoljno maštovit da ovo shvati, 
nikakav me pas nije vratio nego je to od "pa se vratio".
eto sad sve znate.

ponedjeljak, 25. siječnja 2016.

protrčao je kroz Svilajnac, i nećete poverovati šta mu se zatim dogodilo

evo stigao sam do 904 km u januaru, dakle ostalo mi je da u preostalih 6 dana pretrčim po 16 km, i stići ću do okrugle 1000-arke. dok sam bio napaljen na onaj Challenge mislio sam da ću da cepam do kraja meseca kao mutav, u jednom času sam čak mislio da ima šanse da izbijem na 1200, no realno u tome nema nikakvog smisla. nešto tipa ili si otrčao maraton ispod 3h ili nisi, tako i ovo, ili si nekada u životu pretrčao 1000 km u mesec dana ili nisi. sve ovo preko su nebitne sitnice. iskoristio sam današnji dan da malo odmorim glavu od tih računica, da usisam kuću, promenio gumu ispod wc šolje, nešto malo zagipsao, drž levo drž desno i kao ići ću na samo jedno trčanje, da ne moram pola dana da sedim onako smrdljiv.

otrčao do Brankovine, to je preko-brda-i-nazad, jedan onako lagan odmarajući Polumaraton. sad mi je osećaj u nogama kao da sam bio na masaži i da sam se ceo dan odmarao. to je ono o čemu sam pričao. kad trčiš 3x na dan, onda i 2x deluje lakše, a tek kad odeš samo jednom, to je milina božija. a tek oporavak!!! jer ako umesto ujutru odeš u 14h, to znači 1) da si se više odmorio nakon jučerašnjeg dana, i 2) da ćeš se više odmoriti do sutra, u odnosu na to da si danas trčao kasnije uveče. odjednom se pojave neki SILNI dani, čuj mene dani neću ovo ispravljati, sati odmora. i logično da ti je organizam zahvalan.

DALJE: o samim treninzima. što više trčiš to sporije mora da bude, to je i budali jasno. i tu dođe do neke granice koju ja ne mogu da pređem. video sam da neki od ovih ultraša idu svakog dana treninge prosekom od 7'/km, jebote ja bih se preturio u kanal na toj brzini. NE MOGU! kad kod mene vidite 6'/km prosek to znači da je bilo snega bljuzge blata i dosta brda, PLUS da sam bio mrtav umoran. sporije od toga jednostavno ne umem da trčim. i deluje mi da se isto zamaram. to je ono što je važno. jednom kad spustim na 5'45''/km, odatle još sporije mogu samo da hodam, ili da držim taj ritam, ali da trčim 7'/km pa u tome ne vidim nikakvog smisla. 

DALJE: takođe, (sad polako sabiram utiske), ako trčim svaki dan po 20-25km ujutru i 20-25km popodne, ili 3x15km, nebitno, ne vidim smisao u skupljanju ISKLJUČIVO tih laganih kilometara. organizam ti se uhoda, i dalje odatle nema pomaka. balsamuješ se, a živ si. tu nema smisla. ako sam otrčao 2x po 1h20 jako lagano, ja u tom danu onih trećih 1h20 značajno dignem tempo, jer ako sam VEĆ POSTIGAO to da mi se telo za 12h do sutra ujutru potpuno vrati u normalu, onda želim da ga dodatno malo čačnem, izbacim iz ravnoteže. tako ga teram da se oporavi od malo jačeg treninga, pa od još jačeg, itd itd. kad ga pomeriš za jedan stepenik u vis, onda sve ono iz ranije faze dođe puno lakše. valjda to ima smisla još nekome osim meni.

drago mi je da je neko stisnuo UNLIKE na stranicu Blogoje, nakon jučerašnjeg bloga :-) da li čovek mrzi crnu goru ili kosovo, da li voli šešelja ili đokovića, ili je jednostavno TOLIKA BUKVA da mu nije bilo dovoljno ni što sam sve stavio pod navodnike i time pokazao da sam napisao monodramu, priču o jednom Hejteru, ni to što sam prenaglašenim humorom stvorio odmak od ličnih stavova, tek eto, štonobirekli "jedan manje na lebu", biće više za nas ostale :-D nije žvaka za seljaka. taj će sutra da prestane da gleda crtane filmove, jer tamo mačka juri miša, pička li joj materina bezobrazna. mada ja nešto i ne verujem takvima. uglavnom se navuku, pa čak i kad se nadrkaju ipak nastave da svraćaju kod Blogoja da provere šta ima novo.

to ja taj obostrani sado-mazohizam,
niti mogu ja bez vas niti vi bez mene! :-P

(nadam se da pored ovo tuce vas s kojima koliko-toliko redovno razmenim po komentar/lajk/poruku, među ostatkom gostiju ovog bloga postoji neki dovoljno debeli bambus da i ovu zadnju rečenicu shvati ozbiljno. rodila majka držalju za pijuk.)

kolko mi ono beše falilo za krug oko Zemlje u zadnjih 12 godina?
sad sam na 39,962 km, fali 38 km do 40,000.
+ onih 75 preko četres iljada, to je skupa 113 km.
gde sam ja to?
STIGAO SAM U SVILAJNAC!!!!!
zamislite taj krug, jebote kolika je planeta, otrčao čovek do portugalije pa dalje po vodi ko isus do amerike gornje, pa od bostona do san franciska sve peške pa opet malo po vodi šljap šljap pa japan koreja kao kad preko potoka prelaziš s kamena na kamen, pa kiiiiiiiiina dugačka ko januar, pa hop cup himalaji iran turska I EVO ME NOĆIVAM U SVILAJNCU LEBAC TI POLJUBIM VEĆ OSEĆAM MIRIS TRAVE ŠUMADIJSKE VRATIO SE DOMU SVOME. 

tačnije, evo sad računam, izgleda da sam tik izašao iz Svilajnca. ima tu jedno malo selo. nema ga na karti. ušao sam u prodavnicu u kojoj se oseća koncentrat za piliće, i nameštam se da zaspim. oko mene još 6-7 ljudi, sve neki dobar i miran svet. nema televizora. gledamo u pod.

sad jedino ostaje pitanje da li ću prvo da pretrčim ovih 96 km, što mi fale do 1000 u januaru, ili ću prvo da pretrčim tih 113 km od svilajnca do kuće, pa da završim "put oko sveta u 12 godina". ako razumete pitanje. jer ga ja ne razumem.

nedjelja, 24. siječnja 2016.

Hejter

Ima taj drugi blog koji sam obećao (sebi) za danas, pa da pokušam. Mada u startu imam bojazan da će me većina pogrešno shvatiti. Nema veze. Evo o čemu se radi. Jedna monodrama.


"Svako od vas ima tako neku stvar koja mu ide na kurac. Za nešto prosto ne umeš ni da objasniš samom sebi zašto te to baš toliko nervira. Eto. Ja sam se, recimo, oduvek užasavao ostrašćenog navijanja. Kad vidim ljude kako kleče ispred televizora, kako vrište u halama sportova, kako putuju na utakmicu 777km daleko sa zastavom koja viri kroz zadnji prozor auta, nemam pojma, meni to deluje toliko zatucano plemenski i ritualno kao da me neko vratio među indijance sa sve vračevima poglavicama i skuvanim ptičjim nogama u čorbi od majmunske krvi. Jesam kao klinac kad se podelimo za fucu uvek igrao za partizan protiv zvezde, ali tada nisi ni mogao da biraš jer su i u komšiluku i u odeljenju svi normalni i gradski dečaci navijali za partizan a sve seljačine i nepismenjaci su bili zvezdaši. Možda se nekom drugom zalomilo drukčije, ali ja sam ubo takvu kombinaciju. Nije važno. Nego te strasti. Mene od toga uvati muka. I na atletskim trkama kad vidim trenera kako urla trčeći pored nekog siromaha kojem je duša već izašla na nos pa trči za njom pokušavajući da je proguta nazad u organizam, ja bih te trenere sve snajperom paf paf paf. Pusti dete budaletino džihadistička. Kasnije kad sam počeo da se bavim sportom, e tek onda mi se to sve popelo preko kurca, pa još metar-dva u vis. Šta imam kog đavola da navijam za kodžu ili za mušinskog kad eto i mene u cilju pola sata iza njih. Kad gledam biciklizam razmišljam šta bih ja uradio a ne šta bih savetovao onom tamo da uradi. Ljudi vole da im viču, kao da je ekran jedno veliko uvo od metar i po prečnika, pa se onda deru na sav glas. Na uvce. I te strasti. Mi smo pobedili hrvatsku, mi smo pobedili srbiju, mi ovo mi ono. Vi kurac. Vi jedete čips i ločete pivo pored ekrana, vi ste niko i ništa, gola govna kojima je potrebno da neki idol sjebe nekog tuđeg idola da bi vi postali srećni na jedan dan. I sad ovde dolazi poenta svega, a to je da se najviše radujem kad pobede gosti. Čoveče kako uživam kad vidim rasplakane šveđane koji su mesec dana čekali turnir u štokholmu, kad lendl u finalu isprepička edberga. Bua buaha buaaaaahahahhaaaa. To suze roni, to im se slivaju oni žuto-plavi flomasteri sa obraza, to zastavama briše okice, to se ceo svet srušio, o bože gde si sada kada si nam najpotrebniji, o sudbo kleta, o nesrećo, o silo i nepravdo. I kad u kuli naprave maraton za profu pa dođem ja pa isfiniširam profu, jebo vas profa, ako je trka onda je trka, nije humanitarni događaj, mislim nije umro čovek. Dobro, nisam još uvek trčao to u kuli, ali planiram. Šta kurac domaći. Posao navijača je da kukaju a ne da se raduju. Najbolji lek za preterane strasti je šamarčina i to ona najjača da ti tri puta obleti slina oko glave. Evo sad, ja bih voleo da je crna gora pobedila u vaterpolu. Podelili među strankama 16000 karata, pošten svet nije mogao da uđe na utakmicu, sve same lopurde i mufljuzi. I gospodin predsednik. Ništa lepše od posranog predsednika. Kao kad je crnac pobedio na olimpijadi u berlinu, i posrao se hitleru na glavu. Kao golub, precizno pravo na teme, pljuccccc. Sraććććć. Eto valjda sam objasnio. Narod nema život, narod se kanališe gde ne treba, narodu nije bitno da li mu je dete napisalo sastav iz srpskog i da li je počeo da razdvaja nesumljam, jer mislim, kad napišeš ne_sumljam ipak za nijansu bolje izgleda. Jok, njemu je bitno da je đorđević dao trojku, o tome se u firmi priča dva dana od jutra do mraka. To ti hrani dušu, serem ti se na dušu, kad više voliš sport i politiku od rođene braće. Jebali vas šešelji i jebali vas đokovići. Dok ne naučite da živite i u danima kada nema utakmice ili izbora, život ni nemate. A kad dođe do tog najvažnijeg dana u godini, kad kupite gajbu piva i pozovete ortake da gledate finale, e ja opet navijam za goste pa makar se zvali i kosovo republika. Jer što više rulja mrzi goste, to će više da se skenjaju ako izgubimo. To će više da ih ohladi kofa splačina na usijane glavurde. Mrš!"


brojke

kad bi mi stalno govorili kako obožavate brojke, ja bih u svaki blog ubacio po nekoliko, čisto da vam izađem u susret. ali kad mi neko napiše da mu se smučila matematika, e onda mi nema ništa slađe nego da dvajes dana sastavljam blogove sa digitronom u ruci i računaljkom u krilu.

jutros nas je onako fino dovejalo (ne baš zavejalo, napomena) i otprilike su putevi bili u najgorem mogućem stanju. dovoljno snega da ga putari ne bi čistili, a previše da bi moglo normalno da se trči kroz tragove od kola. veći putevi pola sneg pola bljuzga, sporedni puteljci 3cm snega preko sloja leda (UŽASSS).

i kao hajde da ne tabam samo glavnim magistralama, odoh gore malo uz Gradac pa levo-desno kroz sela. znao sam da će noge da mi budu ne-baš-oduševljene što trčim odmah nakon ona 53km juče, no stoički su podnele sve, nemam prigovora. valjda su se navikle, ko će ga znati.

od brojki imam sad tu DVA izazova. prvi je da dođem do 1000km u januaru, što ne bi trebao da bude veliki problem, osim ako se ne pojavi neki veći problem. smajli koji guta knedlu kuca u drvo i govori neće valjda pupupu.

drugi je da od 2003-će naovamo pretrčim obim Zemlje koji je 40075km, a ja sa jutrošnjim brdskim treningom imam evo 39928, dakle fali mi nepunih 150km. tu se NE RAČUNAJU oni kilometri od pre 15-20-25 godina kad smo zimi trčali u sklopu biciklističkih priprema, ili za svoju dušu, a bogme ih je bilo dosta.

bože zdravlja ta dva cilja bi trebala da se poklope tu negde krajem meseca, više manje istovremeno. dobro mogao bih još kao da ganjam nedelju sa 300km trčanja, evo prošle nedelje sam pretrčao 296km (nisam to ni zapazio tada) a sada imam 289km i eto mi taman cilja za predveče, da ne moram da razmišljam da li da idem ovoliko ili onoliko. biće to neko trčanjce od 12km, čisto da izađem na 301, za svaki slučaj.

DALJE

kao što ste primetili, a možda i niste, do daljnjeg sam se isključio iz onog Strava Challenge-a. naime, tamo su ljudi krenuli da igraju poker. kriju treninge. onaj mali je vodio sa 50km ispred mene, onda sam ja u nekoliko dana lupao po 44-46km i prestigao ga. onda je on na profilu napisao kako je "smanjio kilometražu jer se sprema za neke trke i hoće da podigne formu". isto veče je otrčao 30km samo da bi na tabeli prenoćio 1km ispred mene, ali sam ja tada lupio onih kultnih 53km i oduvao ga ko maslačak.



E ONDA JE ON PREPRAVIO NEKO TRČANJE OD PRE NEKOLIKO DANA, IZ "PRIVATE" U "PUBLIC", i niodakle mu se na profilu pojavilo novih 18km.

pitanje je koliko on takvih džokera ima u šteku, ali meni to da izvinete SMRDI. nije baš doslovno VARANJE, ali je MANIPULACIJA. a meni se ne takmiči sa manipulatorima. jer između manipulacije i varanja je tanka linija, i kad jednom izgubim poverenje u čoveka više mu nikada ne mogu 100% verovati. ako je neko spreman na takve igre Žmurke, otkud znam šta je sve spreman da uradi da bi uvek bio vodeći u tom Izazovu? obzirom da dosta pretrči i noću, a da živi u nekom zaselku na periferiji Ženeve, ko će ga znati da li je koji put zabeležio i neku MTB vožnjicu do grada kao "trčanje"? ko zna šta će sve izvući iz rukava. ne možeš da se takmičiš ako ne vidiš protivnika, a ovde su (gle ironije) protivnici upravo ove Brojke iz naslova.

zamislite situaciju sličnu ovoj, da je ovaj izazov jedan pravi Maraton. da sam ja sporije krenuo (imali smo puno posla oko nove godine i u prvoj nedelji sam trčao samo po 20-ak km dnevno) i da mi je mali odmakao. i da sam ga stigao oko 25-og km, da smo malo trčali zajedno, i da sam ja odjednom počeo da se odvajam. on jurne za mnom, pa otpadne, pa me opet jedva stigne, ja napravim još jednu jaku promenu i kad je 200m iza mene on kaže ALI JA IMAM 500M PREDNOSTI KOJU SAM SAČUVAO NA PETOM KILOMETRU i eto ti ga odjednom trči 300m ispred. i sad ja kao majmun opet jurim taj minut zaostatka, ali više nisam siguran da li ga ZAISTA stižem ili će opet da izmisli nešto. ma nosi se u pizdu materinu, bolesno derište. ili igraj pošteno, ili nemoj ni da igraš. a ne ovako, kad ti u par dana brutalno pocepam dupe na komade, ti kreneš da vadiš iz fijoke rezervne gaćice.

prvo sam se dvoumio, da li da čekam kraj meseca pa da onda isto kao i neki drugi (primetio sam da je još jedan broj ultraša bukvalno ispario na pola Januara, verovatno i oni gledaju tabelu i igraju svako svoj poker pa čekaju zadnji dan da pokažu karte) samo tako PAF prostrem svoje kilometre, ali ne.

NEĆU.

neću da trošim svoju energiju na poker, neću da lažem, neću da se krijem, neću da muljam. neka njima njihove igrice, kad već drugi život nemaju. ko ih jebe. (da izvinu deca). neću da dozvolim da mi neko nameće pravila, da postajem i ja Manipulator, samo da bih se sa istima nadmetao. u čemu? ako je u trčanju, videlo se čija tetka golo dupe četka. bilo je dosta samo desetak dana, da ih sa 20-ak Dužina počistim sa lica zemlje. čak sam nakupio i preko 10,000m uspona što znači da nisam ganjao ravne kilometre zbog Challenge-a nego sam normalno trenirao.

poslednji i možda najveći problem su onih preostalih 150,000 ljudi koji tu učestvuju. šta su oni, budale? mene je u samo nekoliko dana počelo da "prati" 60 ljudi, počeli su da lajkuju, da navijaju, očigledno je da je taj vrh tabele velika zanimacija za većinu običnih rekreativaca. a ja bih, šta, trebao da se pridružim ovima koji od njih prave budale? da napišem da sam povređen, otrčim ujutru 25km pa sakrijem pod "private" da se ne vidi, pa za tri dana upsss nisam više povređen GLE ZADNJA TRI DANA SAM TRČAO SVAKOG JUTRA PO 25KM PRCCCCCC MILOJKA. šta bi sad mislili svi ti ljudi koji to prate, neću ni da znam. možda je deo njih i svestan da gleda takmičenje u pokeru a ne u trčanju? ni to ne želim da znam. dovoljno je da samo zamislim to, pa da se osećam kao kreten. neka hvala.

petak, 22. siječnja 2016.

kvaka 22 petak

kad odbijem spavanje, radnju, hranjenje sranje i pišanje, oblačenje svlačenje i kupanje, ostane mi 6-7 sati na dan. ako od toga trčim 4 sata, preostala 2-3 sata uglavnom provedem negde zavaljen: ili uveče pred tv-om gledajući KROZ ekran dok ide neki film, ili pred kompjuterom opet tupo gledajući negde KROZ monitor dok prebacujem podatke sa štoperice odnosno dok popunjavam detalje sa treninga.

tako neprimetno prođu dani a da nisam ništa napisao na blogu, jer nekako imam utisak da se blog piše sâm od sebe, dok trčim. u tih 40 hiljada koraka ti proleti kroz glavu hiljadu misli, povezanih ili nevezanih, to se spoji sa stazom trčanja u jednu veliku priču koja se završi tog trenutka kad se vratim kući. odatle se nastavlja planiranje sledeće priče, i tako u krug.

što se tiče pomeranja sopstvenih granica, tu ima i nema o čemu da se priča. ako imaš volje, rešio si pola problema. ne treba ti niko da te istera iz kuće na sneg i u bljuzgu, nego istrčiš sâm. druga polovina problema je koliko si se oporavio i da li od te volje imaš ikakve koristi. jer ako te nešto boli, ako se nije brzo sanirala neka šteta na mišiću ili tetivi, ili neka prehlada stomaka ili glave, ili nešto šesto, ta volja ostane da stoji ispred jednog velikog debelog visokog zida nemogućnosti. volja prestane da znači jer postane neupotrebljiva.

kad ništa ozbiljno ne fali, pak, naravno da je moguće otrčati neki drugi trening koliko god produžio onaj prvi. to je možda donekle lakša varijanta za mene, jer imam taj neki hiroviti bioritam. drugima je često lakše da svakog jutra otaljaju pola sata, sat, sat i po, i da čekaju veče. pa uveče raspale šta god hoće, a onih jutranjih recimo 15km produženog futinga uvek imaju u džepu.

meni se dogodi da popodne budem kljoknut bez obzira da li sam ujutru trčao 10 ili 30 km, pa ću onda logično iskoristiti svako jutro kad nisam umoran, da spičim 30 a nikako samo 10 km. MADA! što jes jes, događalo se i da nakon jako mrtvačkih 16-18 km ujutru iz nekog razloga poletim popodne i bez ikakvog očekivanja preskakućem 24 km eto kao da je neko želeo da me iznenadi. bude tu svačega. i do sada još uvek nisu uspela da se iskristališu ikakva Pravila.

počeo sam sve više da uzimam neke novije patike i da izbegavam one stare stabane. da li to doprinosi ičemu, opet ne mogu da znam jer da bih siguran morao bih da živim dva paralelna života, pa u jednom da do kraja decembra trčim u patofnama a u drugom životu da nosim samo nove patike, pa da na kraju uporedim koliko sam se umorio i koja je veća kilometraža. to je ona večita dilema u životu, šta bi bilo kad bi bilo. da je izbegneš, uradi uvek ono što misliš da je pametnije, naravno ako si u mogućnosti.

da, to kad saberem POTENCIJALNE kilometre u svojim patikama, to će biti zanimljiv blog. planiram da pored svakih dopišem koliko mislim da je u njima ostalo života. kladim se da ću biti jako razočaran, jer će ispasti da imam obuće za narednih 10 godina trčanja. fuj.

utorak, 19. siječnja 2016.

izazov

jutros sam otrčao brdskih 24km + popodne blago valovit polumaraton. u međuvremenu je ovaj dečko pretrčao jutros 30km + popodne 22km, a neko mu je ostavio komentar "držiš razmak od saše antića". da ne poveruješ da ljudi ovo ozbiljno prate iz dana u dan? još malo će da otvore i kladionicu :-P

Sasha, in green:



sutra imamo nekih obaveza u čudnim terminima pa ću morati da pretumbam uobičajenu satnicu. ne bi bilo loše ako uspem da otrčim tri puta, ali naravno kraće. što naravno nema nikakve veze sa poretkom na ovoj listi, jer da pretrčim i 60km ovaj mali će da pretrči 70 i tako unedogled. ovde ipak svako treba da postavi izazov samom sebi, i da ga prilagođava isključivo sebi. ja možda i mogu da trčim 60km dnevno ali nisam nikada probao, niti mi pada na pamet da probam sve do možda poslednjeg vikenda januara. mislim, u slučaju da već imam pretrčanih 1000, pa da se malo glupiram. ali ne planiram da koliko sutra ostanem bez pola meniskusa, dok sam još ovako mlad i perspektivan :-)

svako svojim putem

vraćam se jutros s trčanja, spuštam se u grad i primetim nešto neobično. policija zatvorila izlazak sa kružnog toka, na ulicu uz reku Gradac. setim se da je to zbog verskog praznika Bogojavljenje, i da verovatno na brani traje ono plivanje "ko će prvi do krsta". u jednoj desetinki sam se zalomio, da li da skrenem da vidim dokle je to stiglo, i da li će neko da se šlogira u ledenoj vodi. no već u sledećem deliću sekunde sam produžio pravo kući. niste ni vi mene gledali dok sam trčao dva i po sata po snegu. ajd ćao.

ponedjeljak, 18. siječnja 2016.

odmor

danas "lagani dan".
16km + 16km.
prvo trčanje po snegu, kojekud i KROZ sneg,
a popodne po ledu :-/
plan i jeste bio da će trčanja biti lagana,
ali baš ovoliko sporo nisam zamišljao.
a šta ćeš. zimi se sve teže planira.



da sam znao da će ovaj mali da odmara,
majke mi bih otrčao još ovih 17km,
da se bar jedan dan slikam kao vodeći.
jer od ova dva lagana (mislim, teška za trčanje, ali ipak lagana) treninga već primećujem da sam se lepo odmorio, računam mogao bih još sat i po da se prevrćem po ulicama, pa makar našao neki mali krug ovde u najbližem naselju i otrčao 17 puta po kilometar.
ali sad je ionako prekasno za to.
posle ove sarme, više mi se uopšte ne trči.
eto ni do slave mi nije :-)

bljuz bluz

juče sam onako malo bojažljivo zamišljao da bi bilo baš fora da pretrčim još 20km, nakon jutarnjih 26, pa da se malo odmaknem od one brojke 44 koja me prati već neko vreme. no kad sam krenuo na večernje trčanje, shvatio sam odmah par stvari:

- nike lunarglide 5 za koje sam nekako od prvog dana mislio da su mi malo "knap" u prednjem delu stopala, nekako su mi "legle" bez problema i shvatio sam da neću morati da skraćujem trčanje zbog potesnih patika.

- nike lunarglide 5, već opevane u prvom stavu, višestruko su tvrđe i "skočnije" od onih nekoliko pari izlupanih patika koje sam bezdušno rabio u prvih 16 dana decembra. svaki korak mi je bio par cm duži, i lakši. rekoh, ovo će biti jedno vrlo dobro veče. i prebaciću plan, pa za koliko god kilometara to da bude.

- nike lunarglide 5, već opevane u prethodna DVA stava, uopšte se ne klizaju po mokrom asfaltu, a bogme ni po par milimetara svežeg snega, za razliku od brooks glycerin 13 u koje sam se nedavno zaklinjao kao u najudobnije patike na svetu. džaba ti udobno kad šlajfuje i kad si ograničen na suv asfalt.

- nike lunarglide 5, već opevane u prethodna TRI stava ove simfonije, imaju tako projektoivan đon da jednostavno nema gde da im se zaglavi neki sitan kamenčić. to je trčanje po zimskom asfaltu odjednom učinilo neuobičajeno bezbrižnim doživljajem. za razliku od većine drugih patika, UKLJUČUJUĆI i pomenute bruks proliv, pardon, glicerin, ne, ko je rekao ricinus, nebitno, u čije đonove se ispozaglavljuje svaki kamičak od veličine zrna pirinča do zrna graška, i onda zvekećeš po asfaltu kao potkovan. a kad kući to sve istreseš na beton, za godinu dana ti se nakupi toliko peska i sitnog šodera da uz par kofa dodatog cementa možeš da izbetoniraš pola dvorišta.

- krenuo sam OPET (kao što ću, vidim, i danas) prekasno, jer ovde je u 17h već mrak, i svaki polazak u 15h znači da imam fore da po danu pređem nekih 20-ak ne baš ravnih kilometara, a sve preko toga upada u noć. a ja nisam krenuo u 15h nego u 15:20. pffff...

imajući sve to u vidu, napravio sam se lud kao da ništa od toga nemam u vidu, i ladno produžio sve dalje od kuće, to tačke 12km. jer će 26+24 biti 50km koliko NIKADA u životu nisam pretrčao na treningu u jednom danu. i rekoh, boli me dupe da li će pasti mrak, kad se već ukazala prilika - zgrabi je! noge lagane, brzine za 1.5 km/h veće od uobičajenih. brate, ja letim. a kad jednom okreneš na 12km od kuće, nema ti druge mogućnosti osim da se istih 12km i vratiš. došao si do tačke odakle te povratak vodi direktno u slavu. svaki korak prema kući je korak prema trenutku kada ćeš prikačiti Polara na kompjuter, i kada će na ekranu osvanuti ta pedesetica. pa probaj da nemaš volje.

da sve ne prođe baš kao totalna bajka pobrinuo se moj grad u kojem je crklo ulično osvetljenje pa sam poslednja 3km bauljao kroz crne ulice i jedino svetlo je bilo od farova auta, koji su me pak više zaslepljivali nego što su mi pomagali. u svemu tome umalo da me pregazi KONJ, jer sam obilazeći jedan parkiran auto sa 4 žmigavca, odjednom čuo nešto klik-klak-klik-klak i dok sam se osvrnuo pa shvatio da to dolazi spreda, videh crnog konja kako vuče zapregu, naravno neosvetljenu, koji je na dva koraka ispred mene. kako sam odskočio nemam pojma, srećom pa nije bilo više auta iza mene inače bi bilo svašta.

danas je došlo do velike promene, kao da sam se vratio na početak meseca i one prve dane Prave Zime. lopatanje pa trčanje pa lopatanje, a trčanje kroz sneg i neko selo kuda niko pre mene nije prošao, biće da im dođem ja kao neka grtalica. pa pukoše leđa pa popij brufen i kafu pa se nadaj da će od toga da ti bude bolje. e sad ko će opet trčati i kako, pojma nemam. srećom na poslu evo nije bilo gužve, sledi trk kući, presvlačenje, pa okršaj sa baruštinama i bljuzgom. fuj.

nedjelja, 17. siječnja 2016.

ostatak meseca

napravio sam smešnu (iz)računsku tablicu u Excelu
"opkoliti Hiljadarku"
recimo ako danas ne pretrčim više od 26km
(upisanih pod datumom 17.)
onda će mi od sutra trebati 32km dnevno.

ako sutra ne pretrčim ni kilometar,
od prekosutra bi mi trebalo 34 dnevno
da bih došao do 1000, i tako dalje.
ako ne pretrčim ni metar do 31-og,
trebaće mi tog zadnjeg dana 443km :-)



i kako budem dopisao nove brojeve pored svakog datuma,
ostatak tabele će se ažurirati prema tome,
odnosno prema trenutnom stanju.

evo na slici 2 sam probno umesto danas 26km upisao 46,
da bi se videlo kako to utiče na budućnost :-)


subota, 16. siječnja 2016.

gledati u 1000, ili joj okrenuti leđa

uzeo sam da se malo igram matematikom.
onako iz dokolice, i iz radoznalosti naravno.
znam iz priča nekoliko maratonaca kako to izgleda pretrčati tu negde oko hiljadu kilometara mesečno, i mogu vam reći da su utisci zaista šarenoliki.
verovatno je svako to radio na sopstveni način, a i nismo svi isto napravljeni pa je nekom smetalo jedno a nekom drugo, dok je nekom trećem upravo to odgovaralo.
možda.
nakon decembra od 632km, nastavio sam sa sličnim pristupom i u januaru.
za mesec i po sam trčao nekih 80-ak puta, bilo je u decembru dosta dana bez treninga, uglavnom putovanja, a bilo je i nekoliko dana kada sam trčao tri puta.
zanimljivo je to kada se UHODAŠ.

i ranije mi se događalo da iz čista mira uzmem dan odmora, eto iz predostrožnosti.
onda se desi da nakon toga budem sto puta umorniji nego u onim danima "bez odmora".
tada ne znaš da li si tek počeo da se odmaraš, pa taj umor treba da interpretiraš kao "uf bokte mazo pa ja sam premoren, jedan dan mi ništa nije pomogao, verovatno mi treba 7 dana pauze", ili kao "uf bokte nema veće gluposti od ovog odmora, dok sam trenirao svaki dan sve je bilo super".

u januaru nisam podleZao tim iskušenjima.
kad sam umoran, otrčim malo kraće i/ili malo sporije, i čekam da umor prođe.
i nekako uvek i prođe, da ne poveruješ.
e sad, dokle to tako može, nemam pojma.
ako može evo već 29 dana zaredom, više nisam pametan.
dosta dugo sam čekao da me nešto zaboli ili pukne, a sad sam izgubio svaku nadu.

evo kako stoje stvari s matematikom.
dakle januar je krenuo sa prvih 7 dana u decembarskom fazonu.
trči jednom ili 2x dnevno, da ispadne oko 21km ukupno.
u prvih (7) dana sam pretrčao 172km što ispadne prosek od 24.6km.
onda sam se "primio" zbog ovog Strava Čelindža, pa sam počeo da dodajem kilometre.
rekoh, ako se umorim, lako je smanjiti malo.
međutim ništa, osećaj mi je bio isti, trčao 20 ili 40km dnevno.
tako sam u sledećih (9) dana pretrčao 359km što predstavlja malo sumanut prosek od 39.9km dnevno.
tu imam dva dana sa po 3 trčanja, i jedan dan sa samo jednim, ali najdužim treningom od 31km.
do kraja meseca mi je preostalo (15) dana, i do hiljadarke me deli 469km.
verovali ili ne, to je samo 31.3km dnevno.
što nakon ovih 9 dana od po 40km "ladno", deluje da izvinete smešno.
barem ovako iz fotelje.
kad sutra napada novi sneg i spusti se na vetrovitih ledenih minus nešto, biće drukčije stanje na terenu, naročito što će svako lopatanje da me košta kao dodatni sat trčanja.
vidiš, kad to uračunam, nije mi prvi deo januara bio ništa lakši od ovog drugog.
kad se samo setim onih ukočenih leđa i trčanja kroz ledenu kišu, ajmeeee.

petak, 15. siječnja 2016.

treća nesreća

budim se sa neuobičajeno umornim nogama.
kao da sam naviknut da trčim recimo 10km dnevno, pa juče iznenada opalio 40km, i danas sam sav pokočen.
ili kao da sam jako loše spavao, ili da se nisam ni malkice odmorio nego nakon trčanja ceo dan stajao na poslu, ili slično.
usto pada kiša, čas jača čas slabija, ali uporna.
odmah donosim odluku, danas je Dan Odmora.
umesto jednog dužeg, ili dva poluduga treninga, otrčaću 3-4 puta kratko i lagano. hoću i ja da budem Japanka, pa barem samo jedan dan! ali ubrzo shvatam da za 4 trčanja treba imati jako napetu i žustru satnicu, pa smanjujem plan na razumna 3.
ipak mi se dan ne sastoji samo od razmišljanja kada i koliko trčati.
za sada sam na 2/3 ispunjenog zadatka.
iz sata u sat je sve hladnije, i sve manje želim da izađem napolje. kojeg god od pasa pogledam, on se skupi u krug i zabije njušku pod rep. kao da hoće da mi kažu - samo se ti oblači, i srećan ti put, mi danas u šetnju ne idemo! :-)

četvrtak, 14. siječnja 2016.

pošla raja kod samuraja da mu pipne

našao sam među ovim ultrašima jednu japanku koja je u praksi... čekaj, već je Đoni Štulić to opevao:

"Imala je običaj da za sat ili dva
ostvari u praksi sve ono
što Antiša Zjec misli da zna"

dakle japanka ti ode da trči u 6 ujutru, pa u 9, pa u 12, pa u 15. svaki put po 15-ak kilometara. a obzirom da trči jako sporo (ima maraton 3h ali trenira na 7'/km) ispadne da u toku dana više trči nego što ne trči!

staviću ispod 4 slike gde se vidi kako je jednog dana tako krenula kao kad bih ja otrčao do Mionice ujutru, pa pre podne do Ljiga, pa u podne do tamo koje ima selo dalje Ibarskom, pa predveče do Aranđelovca. gde čučim šta radim između tih trčanja, samo ja znam. gde serem gde pišam gde se umivam gde menjam gaće šta pijem šta jedem, isto samo ja znam. kada i kako se noću vratim kući, bolje da ne znam! :-)

prve 4 slike su jedan takav malo-po-malo dan na relaciji istok-zapad, a peta slika je satnica koju sam greškom precrtao sa jednog drugog dana, no nema veze, isti je fazon. eto s kakvim fanaticima i samurajima ja treba da se borim i da spašavam čast balkana junačkog...














kenziranje

jutros malo zalutah u nekom selu. samo jednom smo tuda prošli biciklama uzbrdo, jer je selo u rupi pored rečice, a glavni put ide po brdu. e sad je nakon 6-7 godina trebalo strčati, i ubosti pravi sokak. drž levo drž desno, nije mi kotlina bila naročito pregledna, i na kraju shvatim da nemam pojma kuda da se spustim. zaustavim nekog čiču u autu, pitam ga kuda do crkve, on kaže "iiiii crkvu si omašio!" i pokazuje mi prstom negde daleko iza. rekoh da li mi je bliže da se vratim na asfalt za Carić, ili da se nekuda spuštam prema onim farmama u Zlatariću, čiča reče teraj samo nizbrdo i izbijaš na farme.

terao ja nizbrdo pa preskakao neko klizište pa se jedva izvukao iz živog blata pa pocepao rukavice na trnje pa razjurio pet srna sa neke livade prekrivene injem pa sišao skroz u ravnicu u neke njive pa upao u nit-blato-nit-led i na kraju došao do potoka širokog tri metra a mosta ni od korova!

pa lepo okrenem nazad pa kroz isto blato i iste bare (leda više nije bilo, upravo sam ga iskrckao) i uz isto brdo skroz gore nazad u selo, pa drugim putem krenuh u drugi pokušaj. 15 minuta kasnije sam opet morao da pregazim neki potok ali je bio širok i plitak pa sam uspeo onako na petama da iznabadam bez izuvanja. dokopah se asfalta i digoh ruke u vis kao Stefano Baldini u atini 2004.

a sad sam vam i ja postao Baja :-D
gledam trenutni poredak na Strava Challenge, pratim ko je danas već trčao a ko nije, ko se sve pomerio ispred, ali ne prikačujem Garmina na kompjuter. ih breeee šta je to 50 kilometara gore-dole, to se stigne očas posla. kad se večeras vratim sa drugog treningića, onda ću odjednom da ih bezdušno pokosim rafalom. nekada je bila popularna reč za to raspoloženje - kenziram :-D

srijeda, 13. siječnja 2016.

44, 50, 58, 60...

sad ovo već postaje malo bolesno. više nemam pojma kako je moguće da me ništa ne boli, da samo tako trčim i trčim (i trčim) i da se ništa loše ne događa :-)

juče popodne negde oko 15-og kilometra malo osetih desnu pokosnicu, prošla do 16-og km.
jutros me zabole peta, nekih deset koraka, i prođe. posle toga me par puta žignulo u levom kolenu spolja, kao neki ligament, ja rekoh popodne sam nadrljao, kad popodne - ništa!

tačnije večeras sam čak skratio trening, eto, ne znam ni sâm zašto. super sam se osećao i trčao za nijansu brže nego što sam trčao celog januara, kilometri su leteli, meni lepo, pada mrak, rekoh ajde dosta je, ne izazivaj sudbinu. pa je ispalo sve skupa danas 24+20km, istih 44km kao i juče, samo drukčije raspoređenih.

onda se pitaš, i da ti neko garantuje da se nećeš povrediti ako narednih 10 dana trčiš po 100km, zašto ne bi nešto drugo radio, bez obzira na sve? mora da bi ti jednog dana postalo dosadno trčati 9 sati istim putevima. mislim, ostani malo duže na poslu, pričaj s ljudima, ili spavaj malo duže, spremi neko jelo koje nisi skoro jeo, pogledaj neki film?

a sreo sam na trčanju skroz neočekivano profesora fizičkog iz gimnazije! vidim trči čovek uzbrdo, ispred mene, u jakni i sa laptop torbom preko ramena. stignem ga, usporim, nastavimo peške (hodajući) ceo kilometar uzbrdo, fino se ispričamo nakon toliko godina, i gore na vrhu brda meni postade hladno u majici dugih rukava pa se oprostismo. zanimljivo.

eto da se to nije desilo verovatno bih pretrčao 23-24km, a ovako me je uhvatio mrak. sudbina. nije me htelo da demoliram lični rekord, jer sam već nekoliko puta pretrčao 44km u jednom danu.

TO JEST!!! auuu, to sam skroz zaboravio! one godine kada sam trčao po kiši NS maraton sa Bojanom Marićem, tada sam nakon cilja otrčao do auta, uzeo par suvih stvari i šuškavac, sačekao Lolu, i otrčao sa njom ceo (njen) poslednji krug. mislim da sam tada upisao 50km.

i dobro, ako već mešam treninge i trke na isti spisak, teoretski mogu da računam i Tara Challenge gde sam nekoliko onih vertikala prehodao, pa iako je bilo ukupno 58km ko zna koliko sam od toga pretrčao, uvr glave 55? ali iseckanih, ne "u komadu". ali ipak u jednom danu :-/

hmm, ovo zaslužuje poseban blog. ili da ne komplikujem, da jednog dana lepo otrčim 3x20km i doviđenja, da više nemam šta da razmišljam :-D

utorak, 12. siječnja 2016.

ua lopovi :-)





nego ima još jedan izazov pod okriljem Strava zajednice.
ovaj se zove January Run Climbing Challenge...
trenutno vodi izvesna cura pod imenom Sarah Jay.

kad joj stisnem na profil, dođem do ovih podataka:
u 2016-toj je otišla na trčanje 7 puta,
u okviru kojih je pretrčala 18km za 2h40' :-P

pa šta sad, neki đak pešak, reći ćete vi.
ALI OVA CURA VODI U GENERALNOM!
jer je u tih par sati "skupila" 65,000m uspona!
DESET PUTA NA EVEREST, od baznog kampa do vrha!!!!
da mi je znati koju marku telefona koristi,
kad je GPS toliko voli :-D

odmah iza nje je DRUGOPLASIRAN neki triatlonac iz engleske građen kao bivo, koji na sprint triatlonu otrči 5km za 25', ali ima u statistikama najboljih 10km za 26'. tip ladno beleži vožnje na bicikli i prijavljuje ih kao "trčanje" :-)

ja mučeničak mic po mic skupio 5000m uspona u januaru, i zahvaljujući ovakvim bolidima se krčkam na 300 i nekom mestu!

seri, seri, moj golube beli

u jednoj predivnoj knjizi, Mudrac objašnjava Učeniku kako um rešava zadatke pred koje ga stavlja život. priča mu o tome kako sva Pravila važe u određenim okvirima, uglavnom u onim u kojim su i doneta/smišljena. kada se jednom promene okviri, nastaju i nova pravila. pod uslovom da je neizbežno, novo ponašanje odjednom postaje normalno, iako se s njim susrećemo prvi put.

primenjeno na moj pred-početak maratonske sezone, uvek je bilo sasvim normalno i dovoljno otrčati jednom dnevno. zimi mi brzine uopšte nisu bitne, bog mi je dao dobru tehniku i dovoljno je samo nekoliko bržih trčanja u martu pa da se prisetim svega što je potrebno za dobar polumaraton.

Decembar sam upotrebio da bih malo "pročeprkao" po raznoraznim Dužinama i napipao taj novi teren velikog obima, usput se zabavljajući na jednom neobaveznom "challenge"-u koji su napravili trkački entuzijasti iz Hrvatske. tamo nije bilo nikakve konkurencije pa mi je jedina motivacija bila da nadmašim samog sebe. sa ona 632km sam iznenadio neke kolege, i sablaznio neke druge, no većina se uzdržala komentarisanja. pretpostavljam da koliko god mislili da ne znam šta radim, ni oni nisu znali ništa bolje, jer takve stvari ne možeš ZAISTA znati ako ih nisi probao.

u Januaru sam zakoračio na taj novi teren kao da je to sasvim normalna stvar. iz prostog razloga jer sam na jednom drugom, puno ozbiljnijem onlajn Izazovu, shvatio da širom sveta postoje gomile ljudi koji trče od jutra do mraka i ništa im ne fali. niko te ne tera da žuriš i da te nešto boli. ako mogu da pešačim deset sati bez prestanka, pa mogu i da trčkaram bar pola od toliko, zašto ne?

koliko u tome ima smisla, zavisi od toga kakav Smisao želiš da nađeš. neće Sprinter postati bolji sprinter ako planinari 10 sati na dan. ma neće ni Maratonac postati brži maratonac ako se šeta od jutra do mraka. što nikako ne znači da ne smeš da se upustiš u neki Izazov koji osetiš kao dobar, sočan mamac, barem prema tvom ukusu. a o ukusima ne treba raspravljati, jel tako beše?

tako sam došao do toga da više ne postoji Dugačko, nego postoji deset nijansi dugačkog. i ne postoji samo Lagano, nego postoji deset nijansi laganog. i deset nijansi sporog. do "presporog" srećom još uvek nisam stigao :-)

još puno važnije, postoji i deset nijansi umornog.
i deset nijansi ne-baš-skroz-umornog.
i deset nijansi pretpostavke "sutra bih trebao da se probudim mrtav umoran".

ima i toliko nijansi koliko pojedinačnih trčanja, onog nekog pitanja kako trčati a da ne misliš o tome. pokušaš da zamisliš da su nečije tuđe noge, pa dođeš do kukova, do bokova, do grudi, do ramena, do glave, pomisliš da je samo um tvoj a ovo ostalo ko ga šiša, i onda PAF! shvatiš da je upravo glava ta koja pravi najviše problema.

ONA se pita da li je predugačko ovih 11km koliko je ostalo do kraja. ONA (se) pita da li se to već nešto oseća u kolenu, u stopalu. ONA ti suflira da, umesto da trčiš prirodno i spontano, pokušaš da skratiš korak, da gaziš na ovu ili onu stranu stopala, ona zeza krizu. no potrebno je puuuno sati i kilometara, pa još toliko, da shvatiš šta sve treba isključiti da ne smeta, i pronaći gde je taj prekidač.

mogu da pišem do sutra ali neću uspeti sve da objasnim. a pravo da vam kažem, ne znam ni zašto bih pokušavao. imate noge pa izvolte trčite. jednom, dvaput, triput, duže, još duže, predugačko, nepredugačko. pa vidite da li ćete išta o sebi otkriti.


jer i ovaj blog je kao i svaki drugi. pročitaš danas, zaboraviš do sutra, eventualno prekosutra ako sam pisao o tome kako sam se usrao na sred pune linije dok sam preskakao šleper. kažu da te upečatljive slike umeju da se zadrže u fijoci kratkotrajnih pamćenjâ i po nekoliko dana. a ova trabunjanja, to su samo jata lišća na vetru. ljudi kupe pištolj pa ne pročitaju uputstvo za upotrebu, a baš će neko da analizira moje blogove pre nego što krene na trčanje :-)

idem da napravim zatvorenu grupu na fejsu i da pozovem samo ovo par ljudi za koje znam da stignu do kraja ovakvih romana. jedino ne znam da li da je nazovem Blogoljublje, kao sprdačina na temu srebroljublje, ili Blogoslavlje (dolazi sa juga, što reče Neša Galija).

na istoj planeti, ali "preko puta"

počelo je tako da sam na Strava portalu povremeno proveravao ko su ti ljudi koji toliko trče. nekima vidiš sve na profilu a nekima moraš da pošalješ nekakav zahtev da bi mogao da ih pratiš, gluposti. nađem tipa na nekom ćošku australije, koji se stalno vrti tu u prvih par mesta liste jer maže po 40km dnevno. pogledam kuda trči, i primetim da mu je grad odvojen od okeana sa par ogromnih jezera. pošaljem poruku, zaintrigiran. rekoh, da li nekad trčiš uz/okolo tih jezera, koliki je krug oko najvećeg, da li se tuda prave trke (misleći nešto tipa Ada, Jarun) i tako. on mi uljudno odgovori da nije tuda trčao i da misli da nikada niko nije pravio maratone, ali će protrčati ovih dana, kaže zainteresovao sam ga. i PAF! prvog sledećeg dana je optrčao oko dva manja jezera, a juče oko najvećeg, 45km. i još me pomenuo (mora da mi je copy-paste ime sa sve kvačicama, haha) u komentarima, i praktično mi posvetio trening. ja mu se zahvalih i rekoh eto, sad ću i ja morati da pronađem neki krug za koji sam do juče mislio da mi je predugačak ili pretežak, pa da uzvratim sopstvenom kontraMotivisanošću. izem ti reč jedva je otkucah.

ponedjeljak, 11. siječnja 2016.

staro za novo (novo za staro)

ideja je bila da bi noge trebalo da mi žele neku promenu nakon što sam u petak i nedelju pretrčao po 42km, a u subotu ih odmorio sa 27km :-P

hteo sam da trčim nekoliko puta lagano i po malo kilometara danas, pa sam odustao. mrzi me brate da gacam kroz ove baruštine, jer se u celom gradu topi sneg i opšta je poplava na sve strane. a vazduh je +15°! da nema snega bio bi lep dan za biciklu...

tako sam odlučio da ću umesto iks sitnih koprcanja dopustiti nešto extra odmora napaćenim kolenima, pa ću oko podne da sednem na bicikl Pony (što ga Milijana gony) i odem kroz ove potoke na rub grada, pa ću odatle da odem na trčanje. verovatno nekim putem kojim nisam išao ove godine.

što se tiče ono čelindža, primetio sam još jednog tipa koji je biciklista i koji ima neke krajnje nemoguće podatke na profilu koji su NAVODNO povezani s trčanjem, pa mi deluje da se solidan broj ljudi napalio na taj čelindž, ali sa pokvarenim namerama da par vožnji zavedu kao trčanja i iz dva puta po 100 kilometara očas posla se probiješ na sam vrh plasmana. svašta. šteta je što takvi obesmisle sve, i poseru se na trud onih poštenih.

zamisli zadnjeg dana upalim telefon, uključim Strava na androidu, i odem ponikom do pred beograd, i nazad. 160 kilometara sve brzinom od 13 km/h, ne snimam pulseve naravno, pobedim challenge, usput postavim lični na sto milja, i čak imam i dokaz u obliku snimka putanje i brzina...

eto pa odoh ja, još malo.

hteo sam da poređam ovih nekoliko pari patika i da ih slikam ispred kuće, tipa "prva petorka". a tema bloga bi bila koliko bih više kilometara pretrčao u prvih 10 dana januara, da sam uvek uzimao najbolje patike, kojih imam duplo toliko pari. zašto bi mlad i zdrav čovek nešto čuvao, kao što naše babe i dedovi čuvaju najlepše odelo za sahranu?

kad bih sabrao koliko imam relativno novih patika, ispalo bi da verovatno imam fore da u njima pretrčim bar 15,000 kilometara. to je 4 godine, a ja sve to još uvek odlažem da bih prvo potrošio one najstarije i da bi ih pobacao, da raskrčim kuću. kao da mi neko brani da ih evo odmah pobacam. nego moram prvo da upropastim kolena i tabane, pa ću tek onda. usput samom sebi oduzimajući brzinu, kilometre, tehniku, i sve ostalo što vredi. čudna pojava baš. da sam to primetio kod nekog drugog izribao bih ga na blogu kao ponjavu i prozvao ga totalnom kretenčinom. sreća njegova što se radi o meni, a ne o njemu!

subota, 9. siječnja 2016.

više - najviše - još malo više

danas neću da pišem o tome, ali tek da ne zaboravim ovo kada sam ga već zabeležio: u ovom STRAVA Izazovu se broj trkača približava brojki od 100 hiljada, a odnos žena i muškaraca je ovakav:
95418 UKUPNO
71880 M = 75%
23538 Ž = 25%

sutra uveče će sve biti vrlo preglednije jer će nakon 10 dana moći da se vidi prosek dnevnog trčanja potrebnog za "plasman" oko 20-og mesta, a to je negde oko 27km dnevno, upravo koliko sam i danas pretrčao. a to je tema bloga.

plan je bio da je najbolje nemati plan, jer sam znao da će dan biti nepredvidiv i haotičan. u nedostatku plana, nije loše imati par ideja. jedna je bila da što ranije odem na "koliko god stignem" trčanja, a sve naravno pod uslovom da uopšte mogu da se pomeram, jer sam u petak pretrčao 42km. no malčice sam se uspavao, i kad sam požurio na trčanje ispalo je da imam okruglo 40 minuta fore, pa sam našao neki krug od 7km i pretrčao ga za 39 minuta. mestimično je bilo snega, bljuzge, baruština, pa otud tako niska brzina. PLUS sam ionako krenuo sa idejom da idem jako lagano, PLUS cela zadnja tri meseca standardno trčim u najgorim patikama i rotiram tih nekih 6-7 pari koje pokušavam da dokusurim. pa baš i ne očekujem da poletim u kojekakvim cokulama papučama i kaljačama. možda vam je onaj kilometar juče za 3'28'' zvučao smešno, ali da ste videli u čemu sam trčao shvatili bi da je to bio poduhvat za poštovanje.

i evo već sam napisao dovoljno za jedan tako prosečan blogić, a nisam rekao ono što sam hteo. jednu tako, malu, običnu stvar. jer život se sastoji od malih stvarčica, malih ideja, sitnih mudrosti. kao kad kuvaš jelo, ne sipaš so lopatom. krenuli smo zajedno prva 3km, a dan je bio jedan od onih najgorih ili najlepših, zavisi odakle gledaš. naime južni vetar je doneo prolećni predivan pretopao vazduh na brda iznad grada, a u sâm grad je saterao sav dim i zapečatio ga dole. nisi mogao da dišeš od količine smoga, oči su te pekle od jutra do mraka. a samo 100m nadmorske iznad, mogao si da uživaš u pravom proleću.

kad smo se rastali, Lola je okrenula nazad kući, a ja sam rekao da ću da vidim kako mi se osećaju noge kad krenem uz jače uspone, pa ću da odlučim malo kasnije. pretpostavljao sam da ću da se popnem samo taj prvi kilometar do iznad grada, i da se odmah vratim nazad, pa da predveče odem na još jedno trčanje. sve zbog ona 42km juče, rekoh, bolje je tri puta po pola sata ili malo više, nego da se nešto junačim.

nepunih pet minuta kasnije moja Ideja je doživela raspad i istovremeno se pretvorila u neočekivani Plan. evo logike. ZAŠTO OKRENUTI NAZAD KUĆI, I OD UKUPNIH 40-50 MINUTA PROVESTI SKORO SVE U DIMU, PA ZA PAR SATI OPET? kad sam jednom izašao iznad dima i onog užasa u kotlini, drž' se ovog toplog vazduha, kristalno bistrog pogleda na planine, i ne osvrći se nazad. skinuo sam tanak dres dugih rukava, vezao ga oko struka kao neka tetkica na joggingu, i nastavio dalje uzbrdo samo u majici! milina!!!

e sada se pojavio drugi problem. noge koje nisu sveže, koliko god sporo išao, svo vreme pomalo gunđaju. glava bi trčala do Divčibara i nazad, nadisala se lepog vazduha, gole ruke bi se šepurile na toplom prolećnom povetarcu, ali avaj. iznad svih Ideja i Planova stoji Razum, koji kaže da će gosti doći a ja ću još uvek biti na trčanju. a na stranu što me plaši ideja da u danu nakon 42km pretrčim 30-ak ili više kilometara. nema veze što SADA ništa ne boli. čeka me dugačak spust. nakon svakih stotinak koraka može da se pojavi neka nelagoda u kolenu, skočnom zglobu, pokosnici, tako nastaju povrede. bar ja to odlično znam...

srećom skroz normalno sam dotrčkarao nazad kući, srećan što ništa nisam "ostavio za kasnije". neka hvala, ja u ovaj dim više ne izlazim. 7+20km mi je sasvim dovoljno za danas, a ako evo upravo sada i osećam da su mi noge i leđa već puno raspoloženiji nego u podne, nema veze. sutra je nedelja, ima fore za avanture.

sećam se kako je jednom davno, dok je email bila jedina mogućnost za interkontinentalno druženje, na sportskoj mailing listi jedan naučnik izgovorio sada čuvenu aksiomu "The more you train, the more you can train." što više treniraš, više ćeš moći da treniraš. prosto k'o pasulj. prilagođavanje organizma na stres. naravno ako se ne shvati previše spiralno, kao što bih ga ja najradije interpretirao ;-)


petak, 8. siječnja 2016.

heroes

nakon snažnog prodora po levoj strani,
nabacio sam loptu pred šesneasterac,
prihvatio je volejom,
i sa osamnaest metara pogodio prečku :-)
ukratko, danas sam opalio tri (16+10+16=42km) trčanja
to je bila nadoknada za propuštenu
priliku da juče uradim isto, na božić.
nikad nije kasno, da se trči strasno.
a kafa sa šlagom je bila odlična.
torta još bolja.
tj sve tri torte.
a sad odoh da jedem pečenje, zaslužio sam :-)
18-ti u celom svetu, nije mala stvar.
što reče Bouvi, nije loše kad smo heroji, makar na samo jedan dan.






izazovi

šteta što nisam uspeo da budem 100% posvećen i skoncentrisan, ali to nadam se pokazuje da nisam opsednut ovim stvarima :-)
juče sam ujutru nakon trčanja otišao na onaj Strava Januarski Izazov, i proverio svoju poziciju. bio sam na 89-om mestu, a nakon što sam uneo trening pomerio sam se na 55-to.
popodne sam zaboravio da pogledam dokle sam se srozao nego sam prvo prebacio trening i nakon toga shvatio da sam na 31-om mestu.




moram priznati da je lep osećaj kad si na prvoj strani (izlista se top 50 m+ž).
jutros sam pak nakon trčanja na kompjuteru prvo upalio garmin express pa prebacio fajl pa na internetu otišao na Garmin pa na Stravu i odmah mi je pokazalo 35-to mesto, a da ne znam gde sam bio PRE treninga. nema veze. dakle popravio sam se za 20 mesta od juče do danas.



zanimljivo je i da je već skoro 117 hiljada ljudi prijavljeno na Izazov, a da je samo 90 hiljada zaista i potrčalo. ne znam kada misle da stignu do 200km, ako se nisu pomerili prvih 8 dana januara. valjda se štede za finiš :-)

što se tiče ovih vodećih, tu ima dve stvari. prva je da je deo ljudi oko nove godine trčao neke maratone i neke ultre, pa sada dosta manje treniraju, što opet može da ode u dva pravca. jedan je da će oni da se trajnije srozaju iz prvih 100, a druga mogućnost je da će sad za vikend da opale back-to-back dva maratona ili nešto još duže, pa će da se vrate bliže vrhu.
a druga stvar je da sam ja u zadnjih par dana neznatno povećao kilometraže (koliko god malo sedeo na poslu u normalnim uslovima, ipak se oseti razlika kad za vreme praznika ne radiš uopšte) pa je logično da ćeš sa 25-30km dnevno da budeš bolje rangiran nego ako držiš 20-ak dnevno.
a obzirom da se ovaj izazov originalno zove "pretrčite 200 km u januaru" sve su prilike da ću danas to da premašim, naravno osim ako slomim nogu ili se šlogiram, jer mi fali samo 12km. a od svih poslova do kraja dana treba samo da iz poslastičarnice donesem tri torte za sutrašnju kućnu Slavu. hmm, ako odem malkice da trčnem posle ručka, mogao bih i večeras da probam jednu od tih torti, mrnjac, i zatim ništa lepše ne ide na tursku kafu kao onaj braon šlag sa kraja čokoladne torte. nakon toga možeš po mesečini da trčiš i do Zlatibora ako treba :-)
mislio sam da će juče Lola bar malo otrčati, po onom narodnom običaju da na božić valja ponešto da se malo započne, pa da ću onda da odem 3x na trčanje, od čega bi to srednje trčanje bilo nekih par kilometara s njom. ali deluje mi da joj nije ni palo na pamet, a ja nisam hteo da forsiram ništa, da ne bude po istom pravilu, da na božić krenem "malo" da je nagovaram, pa da tako stvorim neku lošu karmu da ću joj cele godine soliti pamet. svakom njegove noge, i svakom njegova pamet, tu nikada ne nudim ni izvoli ni hvala ni nema na čemu.
imam još tema za blog ali polako, ne moram sve odjednom.

srijeda, 6. siječnja 2016.

maslačci u umaku od kombuhe

prekjuče sam ujutru pretrčao malo više od "pola polumaratona",
pa mi je uveče bilo lako da dopunim do celog.
a nešto sam i prebacio tu nepostojeću Normu.
iako sam uleteo u neku bljuzgu i prisetio se tih zimskih čarolija.

juče obrnuto, mučih se ujutru mučih se uveče, neki bljak dan.
jako je teško trčati između 6 tura od po pola sata ili sat lopatanja.
vala nas je baš bilo zatrpalo.

jutros sam takođe otišao malo duže kao u utorak,
iz prostog razloga što je grad bio sav u bljuzgi i vodi.
pa kad sam jednom pobegao na brdo, nije mi se vraćalo.
sad dok mi stoji tu desno ova tabela iz Strava aplikacije,
nema previše smisla da blogove opterećujem brojkama.
sve se lepo vidi kao na dlanu.

od zanimljivosti, danas zbrojih TRI SATA na nogama, u mokrim patikama.
to jest, oba puta sam odmah nakon trčanja dograbio lopatu,
i ostao još pola sata u dvorištu da lupam led.

dalje, oni plastikanjci estradnog imena "nike wild trail" su stigli do 199km.
evo u 4 dana već osmi put borave ispod radijatora, i nisu se razlepili.
vidim ja biće to prokletstvo svoje vrste.
od koga se najmanje nadaš, taj ti zabije nož u leđa,
pa će tako i ove papule da doguraju do 2000 km sa osmehom,
a ja ću da se raspadnem od bolova u tabanima. baš fino.

što se tiče ovog Čelindža, opet sam malo skočio u vis.


očekivano, jer sam u zadnja dva dana malo dotegao Gedoru.
juče sam ujutru bio valjda 230-ti, pa se uveče probio na 80-to mesto,
a danas sam sa 140-og ujutru stigao do 50-og,
mada evo upravo klizim ka 60-oj poziciji.
bumo vidli kako će se stvari razvijati do jutra,
a postoji mogućnost da još malo dodam gas sutra i za vikend,
iz prostog razloga jer je sutra Božić (po zastarelom kalendaru),
kada maratonci tradicionalno napadnu da trče kao da se sprema smak sveta.

ostaje mi dilema da li da neki od tih dana, i koji, odvojim za Dužinu.
realno Dužina je bespotrebna ako trčiš 20-30km dnevno,
u bilo kojim kombinacijama i iz bilo koliko zasebnih trčanja.
ali ipak ima u Njoj neke draži i pritajene seksualnosti.
zavisiće i od vremena,
odnosno da li će da osvane neki baš onako LEP, inspirativan dan.
iskreno, ne znam ni želim li to. ni ovako mi ništa ne fali. naprotiv.

utorak, 5. siječnja 2016.

japanska škola ultra trčanja

e ljudi moji što me sad me iznerviro ovaj japanac što je četvrti na listi. taj trčkara od jutra do mraka svaki dan po tri puta, ali kad mu pogledaš neki "trening" imaš šta i da vidiš. tip koristi telefon, nema polar garmin suunto i slične satove, dobro to nije bitno, rekoh već da ta aplikacija radi sa android telefonima i ondaK snimaš trčanje.



ali pazi kad njemu protekne PREKO ČETIRI SATA od-kuće-do-kuće, a trči dva sata. pe jebote kakvo ti je to "trčanje", mislim, čak iako živiš u predgrađu Tokija ne čekaš dva sata na semaforima?

nego to sedne u parkić, prostre ćebence, pa radi vežbice, pa otrči do pekare, pa sedne pojede burek, pa otrči kupi novine, pa sedne na klupu pročita horoskop, pa otrči do sledeće klupe pa sedne reši sudoku, pa dotrči do kuće uzme kuče pa s njim trapa-trapa po tranjaku, kuče sere kuče piša ovaj ga strpljivo čeka, pa potrče malko, milina božija.

pa tako moja tašta "pretrči" svaki dan istih ovakvih 20 kilometara! :-) a ja naivan mislio, sad ću da pretandrljam kroz nekoliko ovih vodećih profila pa ću da provalim KAKO TRENIRAJU NAJBOLJI SVETSKI ULTRA TRKAČI. kad ono top lista zamlata.

strava

a pazite tek ovu boleštinu (!!!)



postoji ovaj portal Strava, i istoimena aplikacija, poput MapMyRun ili Endomondo ili RunKeeper...
vrlo je jednostavno podesiti da povežeš svoj Garmin ili Polar nalog sa Strava nalogom (otvoriš za minut ako nemaš) i onda ti se sve što pretrčiš sa Garminom ili Polarom prenosi i tamo.
ili trčiš sa telefonom, i koristiš odmah Strava aplikaciju za android. radi odlično, meni je puno bolja od MapMyRun jer nema reklama i puno je preglednije sve na ekranu.

e sad. specifičnost Strave je u tome što povezuje ceo svet, sve koji trče ili voze biciklu. recimo ustrčiš na Avalu, i odmah ti se na osnovu GPS koordinata to trčanje ubaci u rang listu svih koji su ikada ustrčali uz Avalu, ili se popeli biciklom, ili gde god već.

evo juče sam video kod Andreja Vištice da je "prijavljen" na ovaj Januarski Izazov, pa sam stisnuo i ja, po sistemu "videla krava da..."

gledam evo upravo "privremene rezultate" i shvatam da je ovo definitivno dobra stvar da pomeriš neke kriterijume o tome šta je normalno, a šta je moguće.
evo podvukao sam na slici neke zanimljivosti, pa idemo tim redosledom

1) petog dana januara se već prijavilo više od 100 hiljada ljudi. lako je pobediti Izazov sa 10 ili 100 duša, ovde se burazeru napalila čitava planeta i uopšte neće biti onako lako kao kad na maratonu pobediš dva penzionera dva invalida i dva klinca

2) trenutno vodi tip iz Južne Afrike, i tu odmah shvatiš da je njima lakše jer je njemu leto a ja riljam kroz pedalj snega i bljuzge. nema veze, nisam ni mislio da bih mogao visoko da se plasiram u ovakvom Izazovu. neki ljudi jednostavno mogu da trče 50km dnevno a da se ne povrede, neko drugi je nasledio pare pa ne mora da radi, treći je ultra-profi i ima klub sponzore i masere, bla bla ima tu svega

3) ne znam da li više da se čudim ovom japancu koji je u 5 dana imao 15 treninga (tamo je već uveliko pao mrak), nema veze što je pretrčao "samo" 184km i što to znači 12km prosečno trčanje, čak iako je neka brza zver pa to obavi za 50 minuta ipak treba tri puta dnevno trčati po toliko, tri puta se oblačiti, raspremati, istuširati ili barem obrisati, uglavnom svaka čast japancu, ne sumnjam da će ovako tik-tak da tera do kraja godine :-)

4) ... ili da se više čudim ovom tipu iz amerike koji je u samo tri treninga pretrčao 164km, dakle prosek od 55km, a kod njega je pak tek jutro tako da ko zna šta nam sprema za danas :-) na stranu što taj prosek može da znači da je dva puta rastrčavao po 32km a u danu između spičio neku trku na 100km...

5) u svemu tome evo i mene na 230-om mestu od 100000 ljudi, mislim da sam sinoć bio 150-ti ali ovo je jedna mega turbo pokretna traka gde ne ostaneš ni pet minuta na istom mestu a već neko prijavi novu kilometražu. doduše nisam prebacio jutrošnjih 12km, nego ću kad se večeras vratim da priključim sat na kompjuter pa će mi se odjednom dodati dva treninga. januar je tek počeo, nigde mi se ne žuri :-)

ponedjeljak, 4. siječnja 2016.

PAZI SAD!!!

smislio sam Skalu (iliti Ljestvicu) Kurčevitosti za maratonce!
vrlo je jednostavno:
treba se setiti, ili pronaći u dnevnicima, koliko si najviše kilometara pretrčao/la na treningu (NE na trci, jer na treningu ima puno veću težinu) na određenoj temperaturi.
najviši broj je tvoja Vrednost.
dakle 33km na +33° nosi Koeficijent 33.
pretpostavljam da je doslovno svako kad-tad pretrčao 18km na +18°C, da vas (nadam se!?) ima dosta koji ste preživeli 24km na +24°C, i da su bar neki koji se smatraju tvrdokornim Maratoncima pretrčali 28km na +28°C.
e sad je pitanje koliko dalje od toga ste se usudili...

PRIMER
ako si pretrčao 50km na +22 stepena, još uvek vrediš 22 poena.
ako si pretrčao 22km na +50 stepeni, opet vrediš 22 poena.
bitna je najviša tačka u kojoj se susreću dužina i vrućina :-)

PS
(jutro je pametnije od večeri)

u međuvremenu sam shvatio da je ova ideja, da izvinete na izrazu, Go Kurac. a sve to zato jer ljudi vole da misle o sebi kao o supermenima, i onda dođeš u situaciju da najave +35 za vikend, u najtoplijim mestima. odeš u Sombor na polumaraton, start bude ujutru kad je još uvek +25, neki završe na +27 neki na +28. onda tu pored bude neka benzinska na kojoj sranje od onog usijanog digitalnog sata pokaže +36, i momentalno svi poviču da je bilo +36. onda uveče na vestima kažu kako je u nekim mestima, zaječar knjaževac, temperatura dostigla 39-ti podeljak dok je u podgorici bilo +41, a u narednim danima se u regionu očekuju i tropske temperature od +44!!! i eto ti odmah u utorak na fejsu već dvesta ljudi napisalo kako je u somboru bilo +44 na startu i da se asfalt topio pod nogama. ja ne znam da li poznajem više od 10 ljudi koji mogu da pretrče više od 10km na +40, ako su uopšte ikada i probali. evo sad listajući svesku nađoh 11/07/2011 da sam trčao planinski polumaraton na +37, krenuo u 13h vratio se pred 15h. dakle kad kažem +37 to znači da je termometar na garaži, i/ili onaj na terasi iznad vrta (a oba su u hladu) toliko pokazivao. ispred robne kuće je verovatno pisalo +53 jer tek taj ume da se pregreje :-)

brda

ima jedna prednost kad ne živiš u metropoli,
a to je da ti onda predgrađe ovako izgleda:


nije da sam se nešto visoko "popeo" ali i 502m nadmorske je bilo dovoljno da se izađe iz neke sumaglice i da se izbistri pogled ka planinama. juče sam se zezao kad sam rekao kako i danas "moram" da namaknem na 21km trčanja, no posle jutrošnjih 15km (od čega PUNO riljanja po izdrobljenom snegu) mi deluje smešan zadatak da večeras pretrčkaram još samo 6km.

štaviše zadatak postaje težak jer ne znam kako da se zaustavim na SAMO 6km kad jednom već stisnem dupe i istrčim u ovu hladnjaču napolju. jutros je bilo -10, i jedino su mi se smrzli obrazi, drugo ništa.

trčao sam u majici plus dva sintetička duksa/dresa/kakogodnazvati. ispod helanki sintetičke bokserice, da mi greju guzu. u patikama takođe neke čarape od onih modernih za planinarenje/treking/trčanje, verovatno i one skroz sintetičke, pa i kad se pokvase opet budu tople.

pulseve nisam ni gledao na ovako beznačajnom trčkaranju ali sam kući primetio da je Garmin ceo uspon bio precizan, a nizbrdo me je častio sa pola sata pulsa 160, gledajući grafikon rekao bi čovek da me je s brda poteralo krdo medveda sve do ulaska u grad.

pretpostavljam da je tajna uspešnog trčanja u dobrom zagrevanju. evo kako je to izgledalo jutros. nakon čišćenja ispred kuće, otišao sam ispred radnje, i dok je ono četvroro radnika gradske čistoće pokušavalo da očisti metar kvadratni pešačkog prelaza, ja sam očistio dve staze po 15 metara na trotoaru, plus jedno 10-ak metara u krug oko radnje.

ali nisu loši, siguran sam da bi još gore prošli kad bi protiv mene trčali Maraton, ja sâm a oni da se udruže kao štafeta od 4x10.5 km :-)


nedjelja, 3. siječnja 2016.

opet o patikama


mislim da sam ove kupio u Samoboru. valjda sam pola svih svojih patika kupio u tamošnjem Intersportu, jer je potpuno drukčiji izbor nego u bgd i ns. međutim ono što sam mislio da je "povoljna kupovina" se kasnije pojavilo i kod nas, za još smešnije manje para. a toliko i vrede. sve ove moderne trail patike od 50-ak evra su najobičnija šarena laža za početnike. odeš kupiš i nemaš pojma šta da radiš s njima. realno SVE što uopšte možeš da trčiš od trejlova, možeš da trčiš i u običnim road patikama (ja sam ove godine trčao Sljemenski Maraton u Asics DS Racer, modelu za ulične trke od 210 grama). a kad dođe dotle da ne možeš dalje bez trail patika, tu 95% trkačke populacije više uopšte ne može da trči, nego sve prehodaju. i jako im je bitno U KAKVIM PATIKAMA hodaju :-)

toliko o marketingu i mamcima, a da bih se i ja uklopio u te kretenske trendove, kupio sam ove najkice - pola broja manje! naravno da nemam pojma zašto. verovatno su mi noge bile nekako "izduvane", plus usred leta preko nekih tankih čarapica, zaključio sam da mi je ovo dobar broj. prevarila me i mera 44.5 jer Nike nosim taj broj, no već sledeće nike (model sličan ovom, ali još duplo jeftiniji!) sam uzeo br. 45 i taman su mi.

letos sam ih "operisao" kao i trećinu svih ostalih patika, izvadio im sunđer celom dužinom jezika i tako ih malo "proširio". no još uvek mogu da ih nosim samo na one najtanje čarapice, takozvane "kurtonke". i naravno umesto originalnih uložaka sam stavio neke tanke kao papir.

e sad, pošto sam odlučio da ove zime izmučim par tih nekih "a'la trail" patika koje mi ne trebaju, jutros sam ih izvadio iz kutije. i odmah izbacio i te neke alternativne uloške. idemo "na golo", rekoh. ionako je po ovolikom snegu svejedno, jer od utabanog snega praktično imaš dodatni "vazdušni đon" debljine par centimetara, pa se sva uloga patika svede samo na to da se 1) što manje smrzneš i 2) što manje proklizavaš. za sada su poslužile svrsi, i evo već drugi put danas se suše ispod radijatora jer sam ih ozbiljno natopio na oba trčanja. naime svako trčanje je bilo u sendviču između dve ture čišćenja snega. pola sata lopatanje ispred kuće, pa sat trčanja, pa još pola sata lopatanja sa druge strane kuće. (pa popodne opet isti sendvič).

tako sam 01.01. pretrčao 7+14km, ujutru lagano (jutro posle trke), a popodne tražio ono kuče na brdu.

02.01. sam pretrčao 21km u komadu, opet otišao gore, nahranio vučjaka i ostavio mu vode, pa se malo okolo naokolo vratio kući.

danas 03.01. sam ujutru otišao da razgledam situaciju u predgrađu štos' tiče snega, i birao polu-očišćene ulice jer su najbolje za trčanje. one skroz neprohodne nisam nešto lajkovao, a gde god je prolazilo i prolazi puno auta, tu je sneg već bio razdrobljen i gotovo nemoguć za trčanje. popodne sam otišao na južnu stranu grada, popeo se Obilaznicom 100m nadmorske, pa se spustio Užičkim putem. kad gle čuda pretrčah 10+11km opet mi ispalo 21km u danu.

tako mi je godina krenula sa 3x21km, zanimljivo.
moraću sutra da namaknem na isto, kako god znam i umem, mada me čeka puno više lopatanja jer treba da raščistim i ispred Radnje. fuj. a otišao bih i gore na brdo da vidim da li je onaj mučni pas preživeo ovu mećavu, jer je noćas najavljen dvocifren minus. jeste to ubundana zverina od 40 kila, ali nema nikakav zaklon, pa ne znam koliko dana života može da mu donese veličina, u odnosu na neko manje kuče koje bi se verovatno smrzlo.

džaba svi ovi kilometri trčanja, nekako je usrano počela ova godina. kaže Lola - zamis' da smo na južnoj polulopti, pa sad da nam bude temperaturni jul, umesto januara!? na sekund mi se svidela ideja, ali sam se odmah setio da bi mi tako avgust imao samo 28 dana (ajd dobro, ove godine 29) što mi se puno manje dopalo. dakle neću.

subota, 2. siječnja 2016.

TC?



probudim se, ugledam da je napadao santimetar snega, nakon doručka sasvim normalno krenem na trčanje tako što uzmem prve s reda od tri para patika koje rotiram zadnjih mesec dana, i tek nakon pola sata trčanja shvatim koliko se klizaju. biće da sam danas nakon 1) želuca, a pre 3) nogu, trebao da uključim 2) mozak. pogrešan redosled.

inače ove Pegasus TC (nikad nisam saznao šta znači to TC, evo idem da izgooglam pa se vraćam...) su mi poodavno na nišanu, ali nikako da se skroz raspadnu. mislio sam da će novembar/decembar biti mokri i da ću njih i još par Pari patika upropastiti stalnim sušenjem ispod radijatora (nikada na radijator! obuća se brzo razlepi. a ISPOD radijatora je jednako jako strujanje vazduha, probajte) i da ću ih napokon pobacati. ali ne lezi vraže. drže se. evo sa današnjim trčanjem su izašle na 1688 km, od kojih imaju i dva skroz lepa maratona (sunčani beograd za 2h53, i podgoricu za 2h51 po kiši i poplavi).

jok, nisam našao šta znači TC, a nemam nameru da se zadržavam u istraživanju duže od pet minuta :-/

što se tiče opĆeg raspoloženja, ceo dan sam u nekom bunilu. od onog tradicionalnog Vukovara novogodišnje noći se nisam baš nešto naspavao, a noćas sam nešto kao pokušao da nadoknadim i sećam se da sam se deset puta probudio pitajući se zašto sanjam istu/sličnu glupost, i nije mi bilo jasno. niti sam znao ŠTA sam to tačno sanjao. pa normalno i na trčanju nisam sebi delovao kao maratonac nego kao neki duh u slou moušnu.

preko svog tog bunila i pospanosti, kombinovanog sa snegom, dodao sam i ranac na leđa jer sam u lokalnoj grupi čuo za tog nekog mladog vučjaka koji leži u kanalu pored puta, 4km iznad grada. pa sam mu odneo nešto hrane, i naravno vode. a kad stavim taj ranac na leđa odmah promenim tehniku trčanja na neku puzeću i usporim se dodatnih 20%, pa mi je tako za današnjih 21 i nešto kilometara trebalo 2h12'. dobro, bilo je dosta i uspona, i klizavih nizbrdica gde nisam znao da li je gore trčati po asfaltu na kojem ima par milimetara natabanog snega, ili po makadamima gde je svaki kamen preliven slojem zaleđenog belog čuda. imam osećaj da sam se već drugog januara našlajfovao za ceo mesec, a sneg evo tek hvata zalet :-)

jeeeee evo našao sam i sliku iz podgorice u ovim patikama, kako predvodim grupu žena. meni najzanimljiviji detalj je marija, levo u crnom, sa vunenim rukavicama :-)