utorak, 31. siječnja 2017.

kraj






juče opet upadoh u neka bespuća, gde ljudska noga nije skoro kročila, no samo neke srne ostavile tragove dok su proveravale da u ovim katunima neko nije slučajno zaboravio malo kupusa ribanca.

naravno da se na minus 4 nisam bogzna kako proveo, još se obilato i natopih u ovom snegu iako je sve do gore magistrala bila suva. "naizgled tako divno dok sve je čista laž, smijemo se i čekamo kraj, kraj, kraj..." dočekasmo i kraj januara, kažu da je ovo bio najduži januar u zadnjih 137 godina. 

kao da sam uzeo kredit, ceo mesec u minusu i čekam Prvi da legne plata, tj da pređemo u plus. evo i danas je došlo do +4, veliko mu hvala. ne znam kome. tom nekom Njemu. životu valjda. mlečnom putu. tako nešto.

jutros je bilo puno bolje, kad sam se vratio na sunčanih -1 sa skinutum rukavicama i osmehom na licu, svako je mogao da pretpostavi da mi je napokon "krenulo". 

da rezimiram, juče planinskih 21 km, danas brdskih 18 km bez vanasfaltnih izleta. 
ukupno u januaru pretrčao 226 km, što je smešno malo imajući u vidu da sam u prethodnih 10 januara imao prosek od 407 km. 

no takav je bio početak 2017-te, stalno sam bio umoran, bezvoljan, ukočen, trebao mi je jedan poduži miran period da bih se na neki način "resetovao". sad ćemo da vidimo da li sam o(dmo)ran za nova dela, ili sam se samo preduboko ukopao skrivajući se od lady Zime, pa će mi trebati proporcionalno dugačak februar da se iz te rupčage iskobeljam.

nedjelja, 29. siječnja 2017.

25-30

čak i da postoji neki pouzdan način za pretvaranje trenažera u spoljne kilometre, čisto sumnjam da bih mu verovao. najbolje Ja znam kako sam vozio, koliko brzo okretao, koliko zahtevan prenos, i koliko je to otprilike u kilometrima na ravnom asfaltu. tako sam juče upisao 25km, a danas 30km. sat vremena sam vrteo Tempić, povremeno lagano, a 7-8 puta sam zavrteo po 30s JAKO na velikoj šajbni. nisu baš neki vajni Intervali, ali eto. kažu da nije loše prodrmusati intenzitet s vremena na vreme.

opet me mrzelo da prenosim mini-liniju u sobu pa sam stavio slušalice. pritisnuo ih jednom od onih odvratnih ljigavih buff-marama koje nam daju na maratonima. sačuvaj me bože tog modnog detalja, kad pokušaš da ga koristiš kao znojnicu. kao plastičnu kesu da sam turio na glavu, tolika je mogućnost upijanja onih materijala. ili da sam vezao žensku čarapu :-)

prognozom još uvek možeš da obrišeš dupe, barem onom čuvenom yr norveškom. uporno najavljuju sunčanih +3° za narednih nekoliko dana, i tako već deset dana unazad. slaba vajda od toga, nakon jučerašnjih -6 danas smo stigli do -5 i to je sve. obzirom da je bilo maglovito, može da se kaže MINUS PET U HLADU :-D

sad sam našao neku drugu prognozu koja kaže da je trenutno -6 kao što i jeste, e po njoj ćemo da se načekamo još 3-4 dana do prvog plusa. a već smo premašili 33 dana otkako je poslednji put jutarnja bila u plusu. kučići su se već uveliko navikli na lizanje leda i snega jer se sva voda napolju zaledi preko noći. blago njima, nit upale grla nit virusi, ništa. trče dva sata goli i bosi po snegu i ledu i opet ništa, mi pocrkamo i držimo se za leđa a oni pitaju kad ćemo opet.

pojavila se još jedna trka, polu- i maraton u Jagodini, 09. aprila. ako ništa drugo isplati se zbog zoo vrta, nismo tamo bili ihaaajjj, možda i desetak godina, a dobiješ ulaznicu u paketu. na prvom mestu BIG pohvala za organizatora što je omogućio prijave i uplate na dan trke, iako ne garantuju majicu. obzirom da se uplate primaju do kraja marta dotle bi ionako svako trebao da zna da li mu se ide na maraton ili ne, ipak je to samo 9 dana unapred.

nešto računam sad, poštarina je valjda 25 dinara za uplate do 1000 odnosno 2.5% (isto) za veće uplate, plus nekakvo rukovanje uplatnicom (?) u istom iznosu, dakle za nas dvoje je poštarina nekih 130 dinara. za trku od 500-tinak ljudi, samo PTT mazne nekih 300 evra, nije ni to malo!

subota, 28. siječnja 2017.

tabletice



U jednom kafiću zabavljač je pričao viceve. Neko ga je slušao neko ne, neko mu je tapšao neko ne, neki su samo zbog njega dolazili svako veče a neki ga nisu ni primetili. U jednom trenu mu je nešto malo pozlilo i pomogli su mu da pređe u separe. Vlasnik je uzeo mikrofon i ponudio upražnjeno mesto, ako neko želi da priskoči u pomoć. Jedan momak je digao ruku i prišao.

"Dobro veče. Evo, ja imam jednu priču, ako budem stigao da je ispričam do kraja nećete zažaliti što ste slušali, potrajaće negde pola sata do sat, zavisi kako će mi ići".

Uz bučno negodovanje je pola ljudi pokupilo svoje kapute i otišlo u bar preko puta poznat po ludoj karaoke zabavi do kasno u noć.

"Nadam se da ćete na kraju misliti da su pogrešili ovi koji su otišli, a ne vi koji ste ostali. Hvala. Naime vreme provedeno u kafiću, vreme provedeno sa mnom ili sa kolegom pre mene, to je samo neko nevažno spoljnje vreme koje bi svakako prošlo. Ono što je puno važnije, to je unutrašnje vreme koje će proteći kroz vas, uporedo. Ista stvar koju čujete može jednom od vas biti tužna a drugom srećna, dakle nisam ja ni tužni ni veseli klovn, već vaš doživljaj određuje kakav je svet oko vas. I svima će život jednako proći pre nego što toga budu svesni. U jednom trenutku je ova priča na početku, zatim kao i život prestane da ima svoj sat i samo neprimetno teče, i kad budem rekao da je kraj, iznenadićete se jer ste mislili da ću vam duuugo dosađivati."

Neki su počeli zainteresovano da slušaju jer je momak imao neku harizmu uz pomoć koje je stvarao utisak da se svakome ponaosob obraća, pa su se odjednom našli uvučeni u taj odnos s nekim koga vide prvi put. Drugi su mrzovoljno pijuckali piće i počinjali da pričaju među sobom "o nečem važnijem, dok ovaj ne završi svoj monolog".

"Vidite, svuda piše da treba ugađati publici. Tako se najbolje zarađuje. Umesto ovog monologa od pola sata - sat, bilo bi bolje da dođe 30 zabavljača i da vas svako zamajava po minut. Vaše interesovanje bi bilo na vrhuncu ali bi do sutra ujutru zaboravili svih njih 30, i o čemu su pričali. Eventualno bi jedan vic ostao kao highlight večeri. Bogovi marketinga traže samo kratke tekstove, sličice koje mame, pogledajte kojih 5 namirnica će vam smanjiti stomak, pogledajte 8 saveta za zadovoljan život, i sutra ujutru nemate pojma kojih je to 5 namirnica bilo, vi ste samo klik-klik-klik preko toga preleteli dalje i sećate se da je na sličici bila banana a da li je banana bila i jedna od 5 namirnica, e pa to je već previše, ko bi to sve popamtio između milion klikova. Njima je svaki klik jedan cent, a vama je bačen minut."

Malo je zastao, otpio gutljaj vode, i pogledao da li ima zainteresovanih za ostatak priče.

"Taj beskrajan vrtlog klikova, sličica, klikova, reklama, klikova, lajkova, klikova, kao neka mala neprimetna burgija je ljudima probušio dušu, na dnu. Napravio je rupu kroz koju sve curi. Jednom ubrzana do kraja, burgija više ne dozvoljava rupi da zaceli. U duši je došlo do kvara, kratak spoj je učinio da svako dugme za paniku samo pojačava dejstvo burgije. Rupa je sve veća, lekovi sve slabije deluju."

"A ljudi traže lekove, oh itekako! Društvene mreže su se pretvorile u jednu veliku berzu tableta, kapsula, špriceva, vrećica sa infuzijom koje zlokobno vise nad glavama ljudi dok hodaju parkovima, sede u restoranu, voze se na posao, trče u slobodno vreme. Svi su non-stop "konektovani". Svaki status, tvit, sličica, predstavlja svojevrsan vapaj za pomoć, recept za lek, i svaki lajk komentar i lajk-na-komentar predstavljaju malu uzvratnu tableticu. Ti meni tableticu, ja tebi tableticu, i tako će nam još jedan prazan dan brže proći. Tako ćemo jedan drugome pomoći da od minuta do minuta začepljujemo onu sve veću rupu na dnu duše kroz koju sve ode brže nego što primetiš od čega je uopšte napravljeno."

"Sigurno znate dosta ljudi za koje svi kažu kako "vise na fejsu 24h dnevno"? Naravno da znate. Takvi narkomani često jedni drugima budu najveća pomoć i podrška, najbolji prijatelj, a da se nikada nisu sreli niti išta više znaju jedno o drugome osim toga da je i onaj drugi "uvek tu". Šuplja duša kojoj je gorivo na rezervi, neće birati od koga će prihvatiti tableticu. I takve usluge se nikada ne zaboravljaju. Rađaju se neraskidiva prijateljstva, rađaju se ljubavi. Bežite što dalje od monstruma koji su 24h na društvenim mrežama! Ne dajte im da vašu energiju, vašu ljubav i empatiju, vaše vreme i jedini život, pretvaraju u svoje tabletice kojima je rok dejstva pola minuta! Ne, devojka koja već dva sata sedi pogrbljena na klupi, ne drži u ruci mobilni telefon. Ona drži bočicu punu lekova. Nemojte da vas izgled bočice zavara"

"- Gde si bila pola sata? Pita drugaricu. - Kod zubara, izvini, mislila sam na tebe, kako si? Nije se ni setila mame koja brine... Ali mama će se ionako brinuti, ona mora da se javi drugarici jer je njoj potrebnija tabletica. Kad je njoj pre sat vremena trebala tabletica, tu je bila drugarica a ne mama, mama je bila na poslu. Mama ionako nema vremena, mama ne razume tu saksiju u grudima u koju od jutra do mraka sipaš vodu u kojoj su razređeni lajkovi i sve iscuri dok trepneš i duša je opet suva i smežurana. Ima upravo tih čuvenih idealnih 35 godina a duša joj već izgleda kao čaj iz vrećice, pa to ne ide. To se mora zalivati, zalivati..."

"Ljudi su postali toliko ovisni od spoljnje pomoći da su zaboravili da je jedina hrana i jedini lek za dušu u samoj duši. To je ta magija života, da se duša sama obnavlja. Jednom zdrava, lako će prepoznati druge zdrave duše, i moći da pomogne onim manje zdravim. Sreća je u čoveku, nije potrebno da ti svakog dana prođe tiket da bi bio srećan. Ljubav je u čoveku, ne mora neko da ti kupi biciklu da bi počeo da ga voliš. Mir je u čoveku, ne moraš da sediš pola dana usred šume ili na obali okeana da bi osetio mir u duši. Muzika je u čoveku, ne moraš da nosiš vokmen dok trčiš, možeš u sebi da pevušiš koju god želiš pesmu i da joj ritam prilagodiš brzini koraka."

"Ali ne. Oko nas hodaju zombiji, koji u sebi nemaju ni mira ni muzike ni sreće ni ljubavi, oni su 24h konektovani da bi sve to pokušali da dobave spolja. Kupuju najbrže pakete sa 100 megabajta u sekundi, stisnu hiljadu lajkova dnevno i dobiju još toliko, od svake knjige pogledaju samo korice a od filma samo trejler, svaki spot prekinu posle pola minuta i puste sledeći, i na kraju kažu - sve me smorilo, na ovom jutjubu nema ništa. Pipkaju po ekranu tviter instagram fejsbuk snepčet viber pa opet tviter instagram, ima li novih statusa, slika, komentara, lajkova, u krug kao hrčak u kavezu. Dodaju na stotine novih prijatelja da bi u feed-u uvek bilo nešto novo. Krvnički povećavaju doze. Ali umesto da su sve zadovoljniji, praznina je sve veća"

"To je verovatno poslednji stadijum, trenutak u kojem je nakon treperenja lampice iz duše iscurila i rezerva. Duša je stala u zaustavnu traku autoputa, jer je nemoguće voziti 200, 300, 500 km/h, probijati zvučne zidove izražene u megabajtima po sekundi. RUPA JE POSTALA VEĆA OD SAME DUŠE. Na jutjubu više nema ništa, ta rečenica znači da ni šleper pun tabletica ne bi pomogao, ceo bi propao kroz rupu u duši. I skladište tableta, i grad u kojem se prave tablete, i planeta na kojoj se igra cela ta predstava, sve je postalo manje od rupe na duši."

"Ne postoji zakrpa veća od prostora, koja bi delovala duže od vremena"

- Pa šta da radimo?

Začuo se glas iz publike i trgnuo momka koji se već podosta beše zaneo u svojoj priči.

"Ništa, isključite se. Diskonektujte se. I čekajte. Svako odvikavanje je teško. Teško je poverovati da praznina može da leči. Da dosada može da leči. Setite se svojih predaka. Na šta su bili "konektovani" ceo dan ispod oraha dok su gledali u 4 iste krave od jutra do mraka. A bili su mudri ljudi. Bez jutjuba, bez motivacionih videa, bez kaluđera koji je slupao ferari a u knjizi laže da ga je prodao, bez najnajbržeg interneta "koji pomaže da uvek budete povezani sa najdražima". Ne dragi moji, ne verujte bogovima marketinga, to nisu bogovi već đavoli. Svi smo mi rođenjem i krvlju neraskidivo povezani sa najdražima. Ta povezanost koju oni nude, to su zakrpice i tabletice, naizgled potrebne samo načetim ljudima i porodicama, dušama u kojima se već zapatila mala rupica."

"Svako od nas odlično zna gde se nalazi ona druga duša do koje nam je stalo. Tu je, u našoj duši. Mi smo uvek povezani. Dok smo bili mudri, niko nije ni mogao da nas ubedi u suprotno. Majka na novorođenčetu ne pritisne nikakav enter, niti detetov prvi plač znači lajk. Ljudi su se uvek nalazili na pravom mestu. Pre pojave interneta niko nije propustio ekskurziju, izložbu, utakmicu, koncert. Sada kada ste svi sa svima 24h "konektovani" za svaki događaj pošaljete 3000 pozivnica, njih 300 kaže da će doći, i dođe ih 30"

"Sada vidimo reklamu u kojoj piše da je druga duša preko mosta, mi krenemo preko mosta. Vidimo drugu reklamu koja kaže da ćemo još brže stići ako skočimo, mi skočimo s mosta. Tu uleće operater i nudi nam povoljno ugovor u vidu padobrana, jer ako smo već skočili, ne želimo da padnemo na zemlju kao kojot iz crtanog filma. Dok letimo tamo gde bi već uveliko stigli da smo krenuli peške, priskače i provajder da bi nam ubrzao život jer ljuljuškajući se na padobranu nećemo ni do sutra stići tamo gde smo pošli. Sklapamo nove ugovore (sa đavolom), potpisujemo prva tri meseca besplatnog letenja, uživamo u pogledu, slikamo sve to za uspomenu, snimamo filmiće, šaljemo celom svetu, vreme prestaje da postoji. A ona druga duša, koju su nam iz naše duše iselili na drugu obalu, čeka. Pita se - gde nestade ona budala? A reklame kažu: kupite i vi novi telefon, uz najbrži internet, pa ćete saznati. Pronađite u tri klika sve koje najviše volite..."

Momak se naglo uspravio, i zagonetno nasmešio

"... I tako je prošlo mojih pola sata. U tih pola sata nestadoše i opet se pojaviše, i opet nestadoše silne duše, rupe se otvoriše i zatvoriše, život se usporio pa se ubrzao, gotovo se osećam kao mađioničar"

(smeh)

"Sve ono što sam rekao na početku važi još uvek. Kao i ova priča, i ovo veče, tako će vam i život proći a da to nećete primetiti. Ipak, kad jednom dođe dotle, bićete puno srećniji ako ste ga proživeli dušom kojoj nisu trebale tablete. Nemojte nikada voleti tabletu više no drugog čoveka, i ne dozvolite da vam iko obriše razliku između ta dva. Ne postoji klik do duše, ni lajk do sreće. Klikovi nisu stepenice ka nebu, nego autoput za pakao. Deklaracije lažu. Hvala."

petak, 27. siječnja 2017.

sneg i led



čitam sa zanimanjem ovih dana raspravu na FB stranici Riječka Zimska Liga u Trčanju o tome da li da se održi redovno kolo na redovnoj uobičajenoj stazi, po kojoj je napadao sneg a auti su ga utabali i u par krivina napravili LED. otkud led u januaru, ostaće misterija. da ne bude zabune, gro snega se istopilo i veći deo staze je isti stari dobri makadam.

na momente je rasprava dosegla nivo dramatičnosti kao da je potrebno protrčavati kroz kavez sa lavovima. staza je "neprohodna", okovana ledom, potvrđene su "informacije da je nemoguće trčati" i slične izjave iz nekog apokaliptičnog filma. što je najgore ljudi se uopšte ne šale. jok. "ne želimo riskirati prelome". zbog jedne krivine, na stazi od 6.5km. kažu mrtvi ozbiljni.

javljaju se starci koji "nisu mogli parkirati auto ispred svoje zgrade", prosto da se zapitaš šta će taj Dom Invalida uopšte na trkačkoj ligi, ako je neko nesposoban na 10 dana uzeti lopatu u ruke i očistiti tri kofe snega oko svojeg auta. kud ćeš ti u brda jadniče veseli, kud ćeš ti na makadam pa gore-dole kroz Kastafsku Šumu??? tvoj je život taxi i maserka, pa sauna i kućna dostava sushi-ja.

siguran sam da nikada neću biti sebični starac i sa 80 godina ću radije prehodati kroz tu krivinu "okovanu ledom" (!), umesto da na osnovu staža iskoristim nekakvo nepisano pravo veta da bih dečurliji uskratio priliku da probaju nešto novo. nek se klizaju po ledu, nek vrište, neka slikaju modricu na dupetu za Instagram.

zavapi u jednom trenu Organizator, inače fin čovek ali previše popustljiv: "vidiš da bi mene neki smatrali odgovornim ako se polome". vidim.

da, sebični debili bi okrivili Organizatora, mama im je rekla da su savršena bića, da je moguće na svakom kolu Lige istrčati rekord staze, mama im je obećala da će imati sve što požele u životu, i eto ti ga sad Organizator mora biti za sve kriv, i za sneg i za led i za godišnja doba.

nisam organizator trka, trčao sam ih po svim (ne)mogućim terenima i podlogama, ali naravno da nisam toliko razmažen/bezobrazan da bih smatrao Organizatora odgovornim kad sam se negde okliznuo!!?? nije za njih trčanje nego elektrošokovi, za sve te kojima je "uvek neko drugi kriv".

staza na Kastvu je svakom debilu "sa 2 leve noge" i u idealnim uslovima odlična prilika da pogine po onom kamenjaru, tako da lično mislim da je po snegu čak i bezbednija.

mislio sam prvobitno da je sâm Organizator donekle "krivac" jer je dozvolio da ga gledaju kao mamu ili dadilju, a ne samo organizatora lige, te da ih mora nositi u naručju kad god im nešto pofali u prognozi. a sad shvatam da se on zaista brine kao da vodi vrtić za 3-godišnjake a ne zimsku ligu, mada kad pročitam kako neki od njih razmišljaju, verovatno je sateran u pat-poziciju pa neka ispašta!

kao što bi rekao njegov kolega (organizator lige) Janko: 
ko sa decom spava, upišan se budi :-)

i sad je ustuknuo i odgodio kolo i svake sledeće godine će mu davati primer kako je "eno onda pomerio termin kad je staza bila okovana ledom". 

mogao je da napravi tabelu (minut posla u excelu) i za sve koji su trčali na Kastvu barem par puta izračunati koliko su sporiji bili sad u subotu, i ponosno objaviti koliki je prosečan "dodatni hendikep" kad se umesto samo po makadamu trči po "makadamu sa malo snega i u jednoj krivini leda". onda bi znali jesu li sporiji za 1% ili 5% ali dok ne bi probali ne bi ni saznali. ovako neki misle da su si život spasili, u najmanju ruku

kažu meni, jeste Sale ti si profi (koji sam ja crni profi) ali ovde ima ljudi kojima su to okolnosti na koje nisu navikli. pa i trčanje je nešto na šta niste navikli, jbt trčiš pola sata svaki drugi dan od svoje 40-te godine, 20 puta više vremena si u životu proveo sedeći na wc-u, naravno da ni na šta nisi naviknut osim na spavanje i ždranje, ponajmanje na trčanje.

fala bogu da je Liga za sve a ne samo za profije, liga je i za mlade i stare, terminatore i svilene, one kojima je prvi i stoti put da trče zimi, ali verujem da su takve i sve druge lige po ostalim gradovima. karlovac zagreb varaždin jaska ko zna gde sve ima tih zimskih liga i sve se zimi trče u zimskim uslovima, samo je u Rijeci crveni meteo-alarm kad se zimska liga trči po zimi. oni bi da je svakog dana sunce i dvocifreni plus, e takva zima im odgovara.

šta je taj svet radio u detinjstvu, da li je iko potrčao za loptom po travi, preskakao lastiš, pao s bicikle, popeo se na drvo, koji su to ljudi koji se plaše zime, i kako ih nema ni u jednom drugom gradu nego samo u mojoj rodnoj Rijeci eto baš me čudi. 

i zašto zbog 3 ili 4 riječkečkečke, koje se plaše same pomisli da prvi put u životu vide uživo to čudovište zvano led, uskratiti ostalima priliku da vide kako izgleda trčanje zimi? zato što su se i ostali brže-bolje sakrili pod njihove suknje. što je sigurno - sigurno. osim par polu-tihih glasova niko drugi nije ustao, i ostao na strani ideje da se trči "zimska liga u zimskim uvjetima". 

baš me zanima da li će se nekoliko njih dogovoriti i u subotu ujutru otrčati stazom Lige za svoju dušu, kao što bi se garantovano digla spontana "pobuna" u svakom drugom trkačkom gradu? čisto sumnjam. izgleda da je Rijeka otkako sam se ja odselio ostala "grad bez muda". mi bi da trčimo zimi, ali ako nisu zimski uvjeti. svirajte mi hevi metal, ali tiho, na uvce. prc milojka.


četvrtak, 26. siječnja 2017.

9

ove godine sam imao samo jedno "normalno" trčanje, valjda 4-og januara, nekih 6km tempa, i nakon toga sve nekakva vucaranja i kilavljenja. i evo danas drugog "normalnog" trčanja u 2017-oj. nisam imao nikakvu ideju a i bolje je što nisam jer je jedna ulica u snegu i ledu druga u bljuzgi a treća "samo" u vodi. tako da bi se svaka ideja ionako raspala usput.

prvih par km lagano, zatim po periferiji 2+2km tempića, pa opet upao u kolotrage od leda jedno kilometar, i najzad po vlažnom asfaltu posred ulice ignorišući gnevne vozače otrčao zadnji 1.5km kroz promene otprilike 100m jako ubrzanje 50m u odmarajućem usporavanju i tako u krug.

drugima je verovatno 5'/km smešan prosek ali meni je to odlično za zimu. sećam se kad nam je trener govorio da je svakodnevni 30 prosek super na bicikli jer to znači da ćeš na trkama bez problema držati 40, a tako je i bilo. slično i na trčanju taj odnos 3:4 znači da ako iz dana u dan držiš 6'/km to na trkama ispadne 4'30"/km pa eto upravo tako sam i trenirao prošle zime i cele sezone tim brzinama trčao polu- i maratone.

dakle nema razloga za paniku.
nakon jutrošnja 3km pešačenja i 3km trčkaranja sa dobermankom, ovih podnevnih 9km nije strašno loše za tempić u sintetičkom džemperu :-)

srijeda, 25. siječnja 2017.

motivacija

reče juče neko u filmu, da je život lep.
samo treba to primetiti.
i prepoznati šta ti ga nagrđuje jer neće život sâm od sebe da se ubuđa, kao lebac.
onda treba upreti prstom u to nešto i reći mu - ti mi kvariš dan, bez tebe bi mi bio lep kao i svakom drugom.

e sad, ako uperiš prstom u Zimu i kažeš ti si mi kriva, to nije ispravno, razmišljam ja nešto ovako naglas. Zima je tu gde jeste, svake godine u isto radno vreme, ne može ti viša sila biti nečemu kriva. kriva ti je tvoja nespremnost da prezimiš, nesposobnost da osmisliš Plan za preživljavanje do Proleća.

dakle to da podigneš Optužnicu je samo naizgled važan korak, puno važnije je pronaći krivca, a najteže ga je pronaći u sebi. taj ume najbolje da se sakrije, gurne nos iza repa, sakrije se iza sopstvene senke, i nikako da ga primetiš.

i reče u istom filmu taj neko da je briga o drugima spas iz situacije u kojoj razmišljanje o sebi ne vodi nikuda. skroz bih to zaboravio, da se nije tako namestilo da sam danas šetnju s kučićima završio trčanjem. jedan mali se umorio pa ga je Lola vratila kući, a ja sam produžio dalje sa ovom najvećom, koja doduše ima samo godinu dana ali će još malo i mene prerasti.

nisam stigao da razmišljam da li mi je korak prekratak, da li gazim petom ili sredinom stopala, da li mi je glava uvučena u vrat kao kod kornjače, da li mi je frekvencija koraka preniska, da li će mi iks kilometara biti premalo ili premnogo.

gledam kuče i smejem mu se, kakva je blentava i trapava, kako stane kad ne treba i povuče iz sve snage baš kada mi, takođe, najmanje odgovara. drž uzbrdo drž nizbrdo, malo po ledu malo kroz dubok sneg, prolete sat vremena dok si reko keks.

ne može se reći da je ovo bilo ni lagano trčanje, ni tempo trčanje, čak ni fartlek nije bio, a deonice još najmanje. ali nakupismo kilometara. ona će prespavati ostatak dana, a ja možda opet malo naskočim na trenažer.

utorak, 24. siječnja 2017.

led je bio hladan kao led

napolju je toliko hladno da je gotovo nemoguće zagrejati se na "radnu temperaturu". izađeš ukočen i vratiš se ukočen. počinjem da mrzim ovaj novi turbo bum tras kompjuter koji mi je vratio stare fajlove, jer bih više voleo da nemam nikakve vežbačke statistike. danas sam bezvoljno odvrteo pola sata na trenažeru. teško bi mi palo da nisam ništa radio, osim onih sat vremena jutarnje šetnje koja kroz ovaj prah od snega deluje kao pokušaj pešačenja kroz peščaru od šećera. a još teže mi je palo to što sebe prisiljavam da uradim bilo šta, eto samo da ne bih upisao kako "nisam uradio ništa". postajem žrtva silovanja, koja je to uradila sama sebi. valjda je jedini razlog "za" bio taj što sam znao da ću svakako biti nezadovoljan, pa je na kraju dana ipak bolje biti nezadovoljan što si vrteo trenažer samo pola sata, naspram očaja što se nisi ni pomerio. idem sad da pokušam da promenim ovaj gadget sa strane, da mi odbrojava dane do nekog bližeg cilja, ove godine. možda me to "otkucavanje časovnika života" motiviše na nešto.

ponedjeljak, 23. siječnja 2017.

divimzavidim

ne znam da li da vam se divim ili da vam zavidim
brate mene ova zima ubi načisto
kad vidim neke kako po toplom vremenu trčkaraju kao leptirići, a ovde kod nas je danas minus šest bila maksimalna, ne mogu a da im ne zavidim

naravno kad kažem zavist, ne mislim na ljubomoru, ništa ja nemam protiv nekog kod koga je pred kućom sunce i temperatura u plusu
samo bih voleo da je i kod mene, ali nije! cvrc!

sećam se nekih davnih godina kada smo počinjali sa biciklizmom, onda dođe tako zima i loše vreme, pešačimo po snegu, kukamo, dođe napokon mart, sednemo opet na bicikle i samo što ne počnemo da plačemo
kaže lola - NIKADA nam se neće vratiti ona stara snaga!!!

no za par meseci, polako, vratiš se na veliku šajbnu, pa za još par nedelja počneš i da "gaziš" kao u starim dobrim (letnjim) danima
pa dogodine opet jovo nanovo, sve nestane pa gradiš ispočetka

onda smo čitali u nekakvim časopisima kako je bolje da puno ne padneš preko zime, nego da držiš što viši nivo, onda se na proleće brže vratiš na ono najbolje stanje
naravno, nakon nekoliko godina dođe do zamora materijala pa shvatiš da to što preko zime pošto-poto održavaš najveći mogući nivo, smanji sposobnost tela da se regeneriše, pa više nisi siguran da li si se sledeće godine vratio tamo gde je trebalo, ili bi se "vratio" i na neko malo bolje mesto, da si se zimi bolje odmorio

evo ove godine ću imati priliku da to saznam
protekle zime sam nalupao hiljade i hiljade kilometara, i to se apsolutno ništa nije primetilo na rezultatima
jesam na proleće mogao na treninzima da pretrčim po 55-60km kroz planine, čak sam razmišljao i da se prijavim na Passatore, no sa dolaskom toplog vremena sam shvatio koliko je teže trčati po vrućini, pa sam odustao od tih fantazija

ove zime pak mi se trčanje smučilo do te mere da čak ne volim o njemu ni da razmišljam
samo čekam tople dane da opet namontiram aparat za varenje i da nastavim gde sam jesenas stao
taman sam bio na tragu da prevaziđem sve početničke greške
dodaj malo veći napon, plus neka je malo udaljenija elektroda, dobar ugao, dobra brzina pomeranja, i teraj

sigurno neću odustati od vežbanja, sačuvaj bože!!!!!!
jedva čekam da skočim na biciklu, da odjurim u brda, smrznem se na spustu nazad u grad
jedva čekam da nakon duple kafe i kilo napolitanki istrčim iz kuće u majici dugih rukava i vidim koliko će mi trebati za prvi trening-polumaraton bez kape i šuškavca

ali džabe meni svo to "jedva čekanje" kad se ova zima ušančila i ni makac
drugi nekako uspevaju da treniraju, a moja zasićenost nikako da prođe
nekako na silu otrčim svaki drugi-treći dan, jednom (!!!) sam čak seo i na trenažer i vrteo pola sata, možda bih se za to češće odlučio ako bih u sobu za vežbanje preneo mini-liniju
eto zanimacije za sutra :-)

obzirom da je prognoza užasna za narednih nekoliko dana, a ništa više obećavajuća za još toliko, treba praviti neki plan BE
naime kad god najave temperature od -8 do +1, ispostavi se da će se ili navući smog, ili samo magla, ili neki niski oblaci, i po pravilu ostane preko dana tmurnih -3

ponovilo se već nekoliko puta, tako da više ne verujemo prognozama
bilo je lepo kada prođe januar u kojem svakog dana maksimalna bude barem par sati u plusu, a događalo se i da plus bude dvocifren
ove godine je, za sada, samo minus bio dvocifren :-(
šta ćeš, prošle su i duže "gladne godine", pa ćemo valjda i ovoj zimi jednom ugledati leđa


a tada, kad otopim sneg sa brkova, i krenem od nule (odvratne li igre reči, fuj), držte mi fige da se vratim u bilo kakvu formu, pre onih trka koje svake godine rado trčim, da ih sad opet ne nabrajam...

traži se odbegli klovn

ne znam kako prosečan "trkač" razmišlja, niti me zanima. naprotiv. recimo meni je ova patika (na slici) desno prešarena. tako samo izgledaju klovnovi u onim šarenim špilhoznama na kockice. a i leva mi je DOVOLJNO šarena. doduše pertle sam menjao jer su bile predugačke, pa sam tek onda birao boju jer ih imam punu fijoku. a imao sam i šarenijih od ovih oriđiđi. da te bog sačuva, kao da broj 44.5 nose samo devojčice od 4 godine. valjda je u tome trik. ljudima danas ništa nije dovoljno. i kriterijumi im se lako pomeraju. preko noći ih ubediš da je za "dovoljno" potrebno duplo više nečega. šta ću, nisam curica od 4 godine niti sam zaposlen kao zabavljač u vrtiću, da bih morao da šetam obojen kao neka igračka, a nije me ni sramota da to priznam. ako ikada odlučim da budem cirkuski klovn biću jer sam to sam poželeo a ne jer me je Nike tako obukao bez pitanja i saglasnosti.

nedjelja, 22. siječnja 2017.

evo saću


moje kuče, moj kreten
kao da sam je ja rodio

veštačko jezero u Petnici
zaledilo se pre nekoliko dana kada su temperature bile -17, ali na ovih sunčanih -2 se sve naveliko topi i pojavljuju se rupe/bare na sve strane

zovemo je na sav glas pre nego što propadne u ledenu vodu,
a ona je u fazonu "Evo samo da proverim KOLIKO je tanak led!!!"


stolarsko-tapetarska radnja

dok napolju ne otopli dovoljno da se kučićima ne smrznu uši, zabavljamo se smanjivanjem Spiska "stvari koje čekaju proleće".

subota, 21. siječnja 2017.

dedededededededede

evo stisno sam u gugl "day d" i pronašao da to ima veze sa iksvarcavanjem u normandiji. ko bi reko. mislim sve bih shvatio ali otkud mu je došlo to DE, nisam dotle čitao, ako uopšte piše negde, onaj tekst na vikipediji je dugačak jedno desetak metara skrolanja.

kaže da postoji i pesma dan De od blondi, ne sećam se ni toga, ako sam je ikada i čuo. imao sam kao klinac na zidu poster od blondi, iz džuboksa verovatno, i to je najbliže što sam se primakao bendu. premalo roka, previše popa, ne mogu ja to tako preslatko, draža mi je bila suzi kvatro već u tim godinama.

doduše imam jedan album od debi hari koji je izdala dvadesetak godina kasnije, e taj nije loš. neki plavi omot, sav tako teget plavo u nijansama plavog kao što rekoh, zaboravih kako se zove. nema previše veze sa onim blondi pop-om.

inače ako ikoga baš zanima, dok ovo pišem u pozadini mi ide ovaj album, pa eto ako nekog baš zanima, mada ne bi trebalo. našao sam kotrljajući uz/niz/kroz hešteg psihodelični folk, moš misliti ali eto, i to postoji.

https://wrongwayrecords.bandcamp.com/album/chains

inače kad sam bio klinac, imao sam u svojoj sobi neki nasleđeni nizak sto sa dve fotelje, i onda sam na taj sto stavio zvučnike i odnekle sam puštao muziku, ne sećam se da li sam tada imao stari običan gramofon ali verovatno je to bila stara toska 20, a možda sam već tada imao i neko pojačalce i neki kaset dek i neki gramofon, ne sećam se.

pišem o ovoj situaciji sad.

i imao sam (onda) neku lampu koju sam napravio tako što sam u teglu stavio sijalicu i nečim sam to pokrio i ofarbao da prigušim svetlost tek onako da je malo ima kao u diskaću, i ta sijalica je ispod te tegle smrdela da vam ne mogu opisati. nit je miris termičkog obrađivanja drveta, niti je smrad nekog plemenitog sagorevanja, kako da se izrazim. nego nešto na pola između ta dva. što bi rekli naši stari, nit smrdi nit miriše.

i taj miris mi je bio povezan sa slušanjem muzike, kao onim pavlovljevim psima zvonce sa mesnim nareskom. i tada sam mislio, oh bože (neki tamo bog, zamišljeni, kojem se obraćaš kao personalizaciji Sudbine, nisam mislio na nekog od ovih zvaničnih bogova sa platom i penzijom) ako bi bilo moguće, jednom kad postanem veliki čovek, da isto ovako mogu da imam sijalicu u tegli između dva zvučnika, i da spustim čelo na stočić i da tako provedem sat-dva svake večeri.

40-ak godina kasnije pišem ovo isto tako pored neke sijalice, nije baš u tegli nego je neka halogena na hromiranom hipsterskom stalku, i oko nje su pored ekrana kompjutera isto tako dva zvučnika, i svira pomenuti album. jedino što nije "na nivou", nije kvalitet zvuka jer realno mogu tu da naguzim zvučnike koje hoćeš, mogu i da kupim neke male moderne a imam i par celestion zvučnika na stalcima, imam i par heybrook zvučnika gore na policama, a eto umesto toga meni drndaju neka samsung govanca od mini linije.

da zaključimo:
hteo sam da pišem o trčanju sa Divčibara
pomenuio sam dan De da se nadovežem na prethodne blogove
odatle sam preko blondi i psiho-folka stigao do zvučnika, muzike, i detinjstva
i vratio se nazad u ovaj trenutak
tako je blog o divčibarama ostao da čeka sutrašnji dan, mašala

petak, 20. siječnja 2017.

dan D

nećete verovati ali tolika sam neobrazovana i neupućena seljačina da uopšte nemam pojma otkud je taj izraz "dan De" ni šta znači. pretpostavljam da je iz neke knjige, pa završio u nekakvom filmu, čim su toliki za njega čuli. na šta li se odnosi to De, ne dâ mi se guglati. baš me briga. za sada.

ugl juče sam pominjao Divčibare, "ako ti se ide na Dužinu - izvolte", i popodne na slavi kod rodbine kaže pašenog (muž od ženine sestre) da sutra ide nekim poslom gore, autom naravno. kreće oko 9. odmah smo se dogovorili, zvaću ga telefonom u pola 9 da dogovorimo tačan minut polaska, on je tu na 500m u zgradi, i odoh s njim. pa ću strčati nizbrdo.

možda skroz do grada, a možda me on i stigne u povratku pa opet uskočim u auto. 37km je iz centra planinskog naselja ako idem asfaltom, a ako bih se odlučio za prečice kroz dubok sneg onda bi moglo i kraće. mada nešto ne mislim da je neko išao planinarskim stazama i proprtio, tako da ću najverovatnije putevima. užičkim putem je sve asfalt (ako se vidi, ili je ispod snega i posute rizle) a na drugu stranu je do pola asfalt a od pola imam milion kombinacija i prečica po lokalnim putevima.

moram uzeti "patike za sneg". vać u 8 ću početi pripreme i pakovanje, jer su možda velike razlike u temperaturi na planini ujutru, i u gradu u podne. kapa i kačket, neki šuškavac ili prsluk, rukavice deblje i tanje, par snickersa, mali foto aparat ili telefon u džepu ranca. imam onaj biciklistički ranac sa tunelom duž kičme, njega stegneš i ne mrda ni milimetar, kao zalepljen je za leđa. poneću i jednu praznu flašicu da sipam vode usput na nekoj česmi, najverovatnije na onoj kod kamenoloma, to je 15-ak km od vrha odnosno 20-ak km od kuće.

eto Divčibare sam pominjao, D mi se namestilo sutra, dan D, to vam pričam. za razliku od prethodnog decembra kad sam na pola meseca već imao 500km sada imam jedva 150-ak, i ne bi bilo loše da do kraja meseca malo dopunim kilometraže. danas sam išao biciklom sat vremena, nije mi se trčalo. ali sutra, kad izađem iz auta na minus 10 na vrhu planine, moraću da trčim prema kući, hteo ne hteo :-)

60

na američkoj mejling listi Dead Runners Society je krenula opšta kuknjava o starenju. ko zna kada su oni to napravili, ugl sada naizgled svi imaju između 60 i 75 godina!! ja brate, ne znam. sećam se kad sam imao 42, to je ona slika iz novog sada gde se smejem u cilju maratona, sa startnim brojem 42. bio sam prehlađen i odlučio da ipak otrčim tempo-Dužinu.

te godine sam vozio i bici Državno na autodromu Beranovac. dugo smo sedeli na travi i družili se, a te (ili one sledeće) godine je Gaga rekla "sale je sada u najboljim godinama". par godina kasnije je i Mariana rekla "sale se cveta!" šta god to u prevodu moglo da znači :-)

evo ove godine ću napuniti 54 i uopšte se ne sećam tih silnih godina između. gde sam bio između 42 i 54????? jedino se sećam 2012-te kada sam svakog dana išao biciklom po dva puta na trening da bih po planini hranio neke napuštene kučiće. toliko sam se strasno bio posvetio toj Misiji da se neka nebeska karma sažalila i poklonila mi onih 2h55' na maratonu u podgorici krajem godine.

s tim da se "ne sećam" da sam te godine imao (ne znam ni koliko je to bilo) iks godina. to valjda još uvek računam u onih 42. sebe u 43-ćoj vidim i na sljemenskom 2008 ako je uopšte to bila godina kada sam pobedio, i na tari i pešteru gde sam otrčao svoje najbolje planinske trke, svo to vreme mi je u glavi stajala zamrznuta ta brojka 42, eventualno 43, valjda.

i poslednje čega se sećam je kako u zadnje dve-tri godine trčim polumaratone oko sat i po, malo ispod malo iznad, češkam se po glavi i pitam se da li je to zbog ovih par kilograma viška ili zbog pogrešnog (ne)treniranja. jeste malo čudno u samo par godina stići od maratona 2:55 do 3:08 ali šta ću. i otkud će se za tri meseca pojaviti taj broj 54, u kojoj zasedi je čučao i čekao, eto baš ne znam.

bilo bi mi puno lakše da imam neku ekipu, neko društvo, neku podršku u toj borbi da svi što duže ostanemo na 42. nažalost živim u varošici u kojoj sam okrenut samo na sebe, u nekom velikom gradu bih verovatno lako našao neko rezervno društvo za aktivan život. ovako ćuti i gledaj kako se okreće 42, 54, 64, 74, i na kraju ćeš još i biti srećan kad dođeš do Kraja. dno će značiti da više nema prostora za propadanje, hej, prevarićeš i sidro!

naglo mi postaje, nekako, neprijatno. sramota me tog preokreta. pitaće me neko kako sam, a ne ide da se žališ. a ne ide ni da lažeš sebe i kažeš - dobro sam. nekako predosećam da se opasno približio trenutak odluke da više uopšte ne idem na trke. koga još boli dupe da li je najbrži ili najsporiji penzioner, između šačice energičnih starkelja? čemu to, uopšte? ako ti se trči maraton eno ti ih Divčibare na 42km od kuće, ustrči časkom pa se vrati autobusom. materijala za dnevnik/blog će svakako biti.

što si stariji sve vas je manje i sve je lakše popeti se na podijum, ali zaboga, dokle više tih prijava, proglašenja u kategoriji, slikanja sa peharima, sve same gluposti koje ti pojedu vreme. puna kuća gvožđurije i limarije, moram početi od tih medalja da pravim neke podmetače, piksle, i da to prodam u nekoj galeriji.

četvrtak, 19. siječnja 2017.

32-42

napeto je trenutno na Tviteru, krenuli su od 10 i ko zna dokle će stići. sad bi se Tarik uključio sa ponudom: želite li "pola-pola" ili "pomoć prijatelja"?

bukači

trkački fejsbuk ovih dana podseća na onu priču o dva ovna na brvnu. s jedne strane supermeni što trče po snegu i ledu, s druge strane pametnjakovići koji su pobegli u teretane. mišići levo, mišići desno, nijedni da shvate da njihova opcija ne podrazumeva i više mozga. treba mi više "prijatelja" koji i čitanje knjige vide kao neki oblik gimnastike, ništa manje važne od ove telesne.

+0 -4 +1

juče isto kilometara kao prekjuče, ali od toga 4 manje trčanja jer sam kroz sneg do kolena morao da se popnem kroz šumu i izađem iz kanjona na brdo. odatle sam dalje opet trčao, niz par sporednih sokaka i užički put. na kraju je ispalo da mi je za 18km trebao čitav sat više nego dan ranije.

vidi, ako bi napadalo metar i po snega, možda bi mi za taj krug trebala i dva dana. kroz dva metra ne možeš ni da ideš a da se ne izgubiš, zato sam rekao metar i po, da mi je glava na površini.

jutros dakle opet sve uhodanim redosledom, sat lopatanja oko kuće, pa sa lopatom do radnje i sat čišćenja tamo, nazad kući na presvlačenje pa na trčanje ili pešačenje.
možda svratim da pogledam plivanje za krst, ako bude na brani. od 1000 ljudi koji dođu to da gledaju, njih 1000 boli dupe za to ko će prvi da prepliva, nego bi samo da uživo vide ako će neko da umre u ledenoj vodi. to uzbuđenje je vredno dva sata stajanja na minus 3.

podseća me svo to kurčenje i junačenje na gladijatore. stari rimljani bi bili ponosni na nas. vekovi idu dalje, svet napreduje, a mi čuvamo njihove tradicionalne rituale i pagansku zabavu za raju.

utorak, 17. siječnja 2017.

18 (+1)

pre nego što počnem, odmah da vam dam
link za muzičku podlogu, pa tek onda nastavite čitanje
- all them witches - uživo u belgiji:

https://allthemwitches.bandcamp.com/track/blood-and-sand-milk-and-endless-waters-3

e sad možemo dalje

da objasnim ovaj kviz u naslovu, 18 je naravno kilometraža nakon jučerašnjih 21, a ono (+1) nije google-ovo lajkovanje nego +1 minut u odnosu na juče.

sad da objasnim Objašnjenje kviza tj brojeva, juče sam trčao uglavnom po asfaltu koji jest bio mokar od snega ali ipak prohodan, a danas je napadalo 10-15 cm nekog nit-suvog-nit-mokrog koji se nit-razgnjecao-nit-raspršio i dobila se neka prašnjava bljuzga kroz koju je jedva moguće kretanje. tako sam uspeo da pretrčim 3km manje, i utrošim minut više :-)

tako sam imao kilometar kroz neku neopisivu podlogu, pa kilometar kroz sneg stazom, pa 4km magistralom na kojoj je bilo ostataka od grtalice pomešanog sa crnim grudvama koje spadaju sa auta i stvrdnutom bljuzg-vodom kako auti to sve pregaze i samelju, i tako šlajf-šlajf do sporednog puta.

odatle prvo kilometar kroz onu pravu duboku bljuzgu do članaka, jedino što je bila relativno čvrsta, kao da gaziš kroz nekakav puding, srećom nije bila previše vodena kao kompot.

nakon toga sa sporednog na još sporedniji put, tu sam imao tragove od auta duboke 15cm ali uske pa patike stalno kače po tome, a kroz sredinu je još teže jer treba se boriti sa tolikom visinom smetnje.

još par promena sa polu-sporednog na četvrt-sporedni put i nazad, pa do jezera u Petnici kuda niko nije prošao od juče pa sam imao čast da trasiram stazu za buduće posetioce, kako po nasipu tako i oko jezera, i na kraju onim puteljkom uz 20% nagib do glavnog puta.

taj glavni je u stvari polu-glavni takođe i nije uopšte čišćen, nego je svo "čišćenje" od desetak lokalnih auta koji su tuda prošli pa je tek to opšti haos sa stalnim pretrčavanjem LEVO JE BOLJE upss klizz šlajfff DESNO JE BILO BOLJE upsss šlajfff klizzz i tako par kilometara.

na vrhu Obilaznice sam protrčao kroz neko stovarište da bih presekao 300-400m i tu je neki pas kojeg ne znam od ranije počeo veselo da pravi krugove oko mene kroz dubok sneg, ja njemu kao desi kuco desi lepi on meni vuf vuf utom neki ljudi povikaše ĆOPO ĆOPOoOoOooo i ja shvatih da pas uopšte nema prednju levo nogu do grudi. no to ga nije sprečilo da me zgrabi za levu ahilovu i odmah pusti, kao što ti kondukter u vozu probuši kartu, tako je i on meni kroz trenerku bocnuo kožu na 4 mesta iz čega sam shvatio da su mu (za razliku od nogu) očnjaci svi na broju :-)

naravno da se nisam naljutio, ipak sam ja trčao kroz njegov posed, ali za ubuduće moram zapamtiti da je Ćopa zajeban lik, a posebno kada tuda prolazimo sa našim psima na pešačenju, da ne bi i njih "overio" :-)

poslednji spust u grad je bio super u odnosu na očekivanje, dva traga od točkova i po sredini ne tako dubok sneg Kalemegdanskom ulicom koju mi od milošte zovemo Svinjska jer je do prošle godine bila neasfaltirana i po sredini se slivala reka pišaće iz okolnih svinjaca.

tu sam sreo auto koji je dok sam se ja spustio 300m popeo jedva 10m uporno pokušavajući da prođe na nekakvim letnjim gumama, ostavljao je vijugav trag od šlajfovanja i kladim se da će mu na vrhu ulice od 1km onaj kilometar-sat pokazati barem 10km jer čovek je nagazio drugom brzinom zzzzzz i pomera se santimetar po santimetar a za to vreme je mogao okolo Obilaznicom da se popne ihaajj brže i već da bude tamo gde je krenuo "prečicom".

još 600m trotoarom koji je od razgaženog snega takve vrste da ljudi naprave dva koraka pa zastanu par sekundi da odmore, a ja sam mimo te staze gnjac gnjac išao kao da sam u nekoj njivi na 6km od grada jer to što je ispod mene trotoar ne znači apsolutno ništa. ulicom idu auti a pešaci doslovno nemaju kuda, kako staneš noga ti se otklizne unazad i ostaneš na istom mestu koliko god pokušavao da se pomeriš. mogu misliti kako je tek starijim ljudima, to je ulica koja vodi na glavno groblje, do El-Distribucije, tu je lokalna škola i obdanište kao i mala Pošta.

ispade čitav putopis kao da sam išao na put oko sveta u 120 minuta.
trčao sam u nike patikama za sneg, ne znam ima li još neko takve, sa tzv Snow Motion đonom. ono čime zaista oduševljavaju je to što sa današnjim trčanjem imaju u sebi 1035 kilometara i izgledaju kao nove. ok, đon se nije mogao istrošiti u snegu kao na nekim patikama za asfalt, mada sam i na svim snežnim trčanjima ovih godina sigurno nakupio barem 30% mokrog asfalta kroz grad i predgrađe. ni iznutra se nigde nije probušila ona tkanina od trenja sa čarapama, nigde se nisu razlepile, nigde nisu napukle, ni platno ni guma ni plastika, a ceo život su mokre, valjda neću ovako da ih ureknem ali zaista izgledaju "večne".

uz new balance koje zovem Žaba (jer su boje žabokrečine) i koje imaju 948km, uz nike pegasus 29 koje imaju 924km, uz one salomon "broj manje" xt wings, i uz asics noosa 10 (463km) ili brooks st5 (733km) to bi bila "prva postava" odnosno Petorka s kojom ću izgurati ovu zimu i blatnjavi početak proleća, nakon čega će verovatno sve u kompletu otići na ispovest pred čeličnu četku za struganje, i četku za prolećno farbanje ograde.

ponedjeljak, 16. siječnja 2017.

21

ova zima mi za sada izgleda kao u nekom nestvarnom filmu gde junak ne može da se seti gde mu se život prekinuo i otkud on upravo tu gde se sad nalazi, otkud mu dugačka kosa, otkud mu brkovi, otkud mu 70 godina a imao je 15 i to je zadnje čega se seća.

ništa ti meni nije jasno. ni zašto moram da trčim, ni zašto mi se uopšte ne trči ako bih već trebao, ni šta da radim po tom pitanju. ne znam ni zašto me sve boli i zašto mi sve deluje premoreno i prenapregnuto, i to sve bolnije što se više odmaram.

danas sam promenio taktiku. ako me zategnu lože i dupe i dno leđa nakon 5km, ja se ne vratim kući, nego odem dalje. pa da vidim šta će biti. na kraju sam pretrčao 21km preko brda do Brankovine i nazad (selo odakle je čuvena pesnikinja iz čitanki za osnovnu školu, Desanka Maksimović, učili ste napamet "bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu")

sve skupa 1h56' trčanja, prosečan tempo 5'30''/km, prosečan puls 129 što je dosta visoko za ovako male brzine. imao sam 90% podloge mokar asfalt i 10% sneg/led/preskakanje koječega. sve nešto mislim da će mi proletos trčanje biti puno lakše u običnim helankama i majicama naspram ovih nekih trenerki i jaknica, mada u to ne treba polagati prevelike nade, ipak aerodinamika ne igra veliku ulogu pri 11 km/h :-)

i uopšte sav sam izvan Planova, 
ali sam u nekim ogromnim Nadanjima. 
kad dođe proleće ovo ću, kad dođe proleće ono ću. 
kao da čekam da se rodim, 
eto tako očekujem dvocifrene temperature. 
neki Život čekam, 
neko obećano bolje sutra, 
ne znam ni sâm šta čekam.
ali mi prolaze nedelje u tome.

umesto da prihvatim Zimu i živim u njoj, kroz nju, ja odbijam saradnju, i u fazonu sam - nema zime, nema mene, ničega nema, a kad dođe Proleće onda će se sve vratiti i život će se nastaviti tamo gde je nestao jednom, više se ni ne sećam kada. eto.

nedjelja, 15. siječnja 2017.

10

evo stigao je kompjuter, svi fajlovi su na mestu iako je hdd bio napola crknut. nemam reči da opišem kako ovo sve leti kad je win10 instaliran na 240gb ssd disku, yee-haw. ok i onaj 750gb stari je tu, s tim da mu je garancija istekla, pa treba što pre prebaciti svu muziku na sigurnije mesto.

najvažnije od svega kako već rekoh, ne moram da prekucavam 4 godine treninga u nove excel fajlove, evo u poslednjem sam dodao zadnjih 10-ak dana i završio totale za 2016-tu i došao do onog podatka kojeg svi nestrpljivo čekamo već 15 dana a to je ukupna pretrčana kilometraža tadaaaammmmm 

...

5354km

da li je malo ili mnogo ili taman nemam pojma, Kuma me je prešišala za hiljadarku sigurno ali sam zato ja namakao nekoliko hiljada na raznim biciklama pa smo tu negde. a i da sam imao hokahoka onetwo patike uz isti napor bih pretrčao 10,000 km.

moram priznati da mi je VELIKI kamen pao sa srca, jer sam se u međuvremenu setio i one fore sa patikama. naime u poslednjoj tamo godini u starom kompjuteru sam imao neke skroz druge patike i nisam imao barem 15-ak pari kupljenih u međuvremenu. ko bi sad to sve dodao, precrtao, iznova sahranio, to mi je bila još i veća muka od prostog sabiranja kilometara na trčanju.

kad reče dečko za ssd disk 83 evra i za kabl 1 evro i za rad 12 evra sve skupa 96 e nije mi nimalo bilo žao da mu dam 100, čak smo mu ponudili i parče gibanice :-) 

nakon jutrošnjih prepešačenih 10km koji su puno bliži trekingu nego šetnji, mislio sam da čak više ne moram ništa ni da radim, nedelja popodne, nogometni dan, i tako. međutim sad inspirisan ovim dobrim raspoloženjem moram da odem malo da negde trčnem, eto iz čiste sreće. treba da zapamtim taj osećaj, pa ako budem išao na passatore, da veče ranije kupim macbook, ihaaajjj kako ću trčati sve pete u guzicu ;-)

subota, 14. siječnja 2017.

brana


nakon jučerašnjeg izleta sam danas ponovio vožnju drugim putem prema Drini, nešto me vuče ka tom zapadu. to jest, najradije bih išao direktno na jug ka planinama, tamo je najlepše, jedino što ne mogu pony biciklom naravno. kupsere nekako i pregazim ali na dugačkim usponima mi trebaju daleko sitniji prenosi.

opet, ako ću u brda ka jugu, tamo je puno lepše trčati jer su na teškom mtb-u brzine uzbrdo toliko smešne da se isplati ustrčati, pa ujedno izbeći smrzavanje nizbrdo na bicikli.

u ova dva dana mi se pogošala ova utrnulost šake, verovatno od bicikle. pretpostavljam da je to taj neki karpalni tunel kojim živci prolaze kroz ovaj zglob gde nosiš sat, i evo već desetak dana osećam neznatnu utrnulost u malom i domalom prstu, i znatno jače utrnuće u ova tri glavna prsta. ponajviše u srednjem kojeg sam izgleda pre par godina slomio a da to nisam ni primetio, i od tada je malkice zadebljan u svakom zglobu. čitao sam na nekim portalima o tom sinromu (CTS) i shvatio da tu neke terapije baš ne pomažu, pokušavaš da miruješ i čekaš da prođe. najgore je noću i ujutru kada mi je cela šaka skroz utrnula, a tokom raznih aktivnosti se manje primećuje. ionako mi se šake ukoče od zime pa ta ukočenost maskira ovo utrnuće valjda.

sutra je nedelja, verovatno ćemo u malo duže pešačenje sa psima pa posle toga ako mi ostane snage za neko kratko trčanje, možda i izletim iz kuće na pola sata. period godišnjeg polu-odmora od lude i manijakalne 2016-te se nastavlja...

bez lica



ovim naslovom hoću da kažem da "nemam fejs" pa mi nije zgodno da postavim album fotografija jer aplikacija Blogger uglavnom zašteka kad od nje previše očekuješ. juče sam onaj prolećni dan od mlakih +9 iskoristio da se provozam biciklom. naravno da po štrokavim ulicama i bljuzgavim putevima neću da isprljam mtb jer bi to značilo pola sata čišćenja, pa sam uzeo prvu s reda, onu sa 3 brzine pony, što je Milijana gony. za nepuna dva sata 44 kilometra po blago valovitom terenu sa par hups/kupsera brzo prođoše, a nosio sam i foto aparat. uslikao sam jednog sokola na dalekovodu, i jednu onu zmiju/slepića smrznutu na bankini u snegu. koja pogrešna prognoza ju je izmamila iz rupe, ko bi ga znao. možda nije ni bila mrtva, one su uvek onako nepomične i otrembešene. ugl preneo sam je u travu ispod nekog žbuna, na suvo. to su dakle bila dva dana na bicikli a danas možda zaređam i treći. nešto mi se BAŠ ne trči po ovoj bljuzgi. baš sam se jutros na pešačenju gacajući kroz ovu sneg-vodu setio onih godina 2004-2006 kada smo cele zime "morali" na svaki mogući kros. barem smo išli kombijem sa Klubom pa je to bilo zanimljivo, kao neke ekskurzije. ali te trke, majko mila, ne znaš koja je gora bila. revije blata, šlajfovanja, teškog mučenja nogu i leđa. katkad mi se činilo da je lakše otrčati maraton po suvom nego kros od 6km kroz neke njive i kanale. fala bogu da toga više nema u mom životu, ovo veterana što im je još uvek do lomatanja neka slobodno podele preostale medalje. nisam odustao jer mi je nešto "teško", već što u tome ne vidim nikakav smisao. horoskop mi je takav da ću svakog dana svakako iznaći nešto drugo da uradim, još teže. bitno je da si to sam izabrao. onda ti je i teško i lepo istovremeno. nekad odaberem odmor, pa mi upravo on padne teže od svih treninga koji su mu prethodili. život, šta ćeš.

četvrtak, 12. siječnja 2017.

majn kampffff



danas je bio tako gust smog da bi trening napolju bio čist mazohizam i samouništenje
sve se spustilo, zgusnulo, fuj fuj fuj
otišao sam u sobu, naduvao gume na bicikli koja stoji na trenažeru, i vrteo lagano pola sata
nešto kao dan odmora valjda
to mi je bio prvenac na trenažeru, nakon ne znam koliko vremena
za prošlu zimu sam gotovo siguran da ga nisam koristio, a dalje od toga nema šanse da se prisetim
štoperica je na kraju rekla da mi od toga treba (zajedno sam onim upisanim juče) 11 sati oporavka
obzirom da sam sa bicikle sišao u 3 popodne, pomislio sam - neću valjda morati da navijem sat na 02 ujutru i da krenem negde sve petama u dupe
nezgodne su ove pametne štoperice

nego gledajte ovo

juče sam skroz do srži shvatio nešto o patikama. sve one silne Nike koje sam onako konfekcijski štancovane kupovao i trošio bez previše udubljivanja u konstrukciju, imale su petu zasečenu spolja. i kada onako JAKO nakoso nagazim tom petom, stopalo mi samo prirodno nalegne na tlo.

sve druge patike koje istovremeno 1) imaju jako tvrdu i visoku petu i 2) nije zarubljena, prosto mi odmah tokom doskoka "slome" stopalo i istovremeno gurnu koleno unutra ka drugom kolenu. onda tako trčim u X kao rahitičan.

evo pogleda iz nivoa zemlje, otpozadi i spreda, kako izgleda doskok u nike vs. salomon patikama





odnosno na ilustraciji, dve slike LEVO je kako mi zarubljene patike isprave korak, a dve slike DESNO pokazuju kako ove sa ravnom petom sa skočnog zgloba prenesu tu iskrivljenost i uvrnu/potisnu/odguraju mi koleno ka unutra.




možda je prekasno za nekih 15-ak godina (samo???) ali sada barem znam šta PRVO treba da pogledam kad kupujem patike. ako je peta spolja ravna i tvrda, može biti najnoviji model od 100 grama za 5 evra, neću ih ni probati, dovidŽenja! moraju biti ili zasečenog đona, ili maksimalno mekanog iliti gnjecavog, pa možemo da pregovaramo.

22



lepo je pisalo da mi treba 22 sata za oporavak a ja odem na trčanje nakon 21 sata i bude mi teško. džaba meni moderna tehnologija, ne umem ja to da razumem. ovaj neki suvi sneg se rasipa pod nogama kao da trčiš kroz neki pesak šećer brašno. šlajf šlajf. malo ubrzaš gde ugledaš asfalt, ali čim naiđe auto skočiš nazad na trotoar, potoneš u to čudo i brzina ti se maltene prepolovi. umesto bezbolnih i ugodnih 12 km/h odjednom se jedva pomeraš, odbacivanje nema smisla jer samo odguruješ gomilice snega iza sebe, sav teret se prenese na gluteuse koji su ionako već bolni od istog tog proklizavanja prethodnih 5 dana. kineziološki užas. 22 sata kasnije evo nemam pojma šta da radim. što duže razmišljam, manje mi se izlazi iz kuće. a tek sam počeo da razmišljam. ne znam ni kako da računam onih 14 km juče, obzirom da je na kraju subjektivni osećaj bio kao da sam pretrčao 25-26.

posle se nađe neko pametan pa kaže da je bolja zima, jer možeš da se obučeš i utopliš u colmar jaknu od 600 evra, a leti ne možeš da skineš sopstvenu kožu jer ti je pretoplo na +40. sve su to jeftine teorije razmažene dece iz ugrejanih stanova dok im tata plaća internet da planeti pokažu koliko su pametni. reci ti sve to onima u Sjenici koji su zavejani već šesti dan. kad nemaš tolike prihode da hraniš Toplanu i ostale državne lopuže, leti možeš na +40 da staviš noge u potok i da sačekaš manje vreo deo dana pa da odeš u njivu. a na -30 ti sigurno neće doći ti internet pametnjajovići da ti čiste puteve i cepaju drva, lože vatru u 5 ujutru da bi na šporetu skuvao kačamak jer, znaš, onaj što dostavlja pizze teško da će skuterčićem da stigne u zavejanu vukojebinu na 1800 nadmorske.

utorak, 10. siječnja 2017.

prazan pogodak


kad sam ugasio štopericu, glupi Pametni Sat je objavio da mi je od ovog trčanja potrebno 22 sata oporavka, što bi bio "pun pogodak" što se tiče opterećenja. e sad. možeš i da cepaš drva, i da plivaš, i da prenosiš džakove cementa, i da ti piše da će ti za oporavak trebati 22 sata, dakle do sutra u isto vreme starta, no to ne znači da ćeš zbog toga brže trčati na proleće.

koliko sličnosti ima između nošenja džakova i maratona, jednako toliko ima i između ovog bauljanja kroz sneg i maratona, otud doza ironije. jer postoji puno načina da nateraš sat da ti napiše da će ti trebati 22h za oporavak, i postoji jednako puno načina da nešto korisnije uradiš od još jednog proklizavanja po snegu od sat i nešto.

doduše, pitanje je koliko je uopšte moguće išta od tih "pametnijih" treninga otrčati na ovim temperaturama, na asfaltu po kojem pada sneg u vidu praha i koji se lepi za đonove, ili po betonskoj stazi u školskom dvorištu... zamišljam neke mlake deonice, neka ubrzanja... pokušavam da smislim nešto u svoju odbranu, da objasnim kako je to glupost, ali ipak nije. SVE što je brže od ovoga danas, bilo je bolje od još jednog truptanja u snegu.

čak da sam ostao u toploj sobi i vozio trenažer uz muziku, tek bi to bilo puno bolje, jer sam svih onih godina kada sam kombinovao trčanje i biciklu bio 10% brži na maratonima nego onih godina kada sam samo trčao i trčao insistirajući "kao mutav na telefon".

zašto sam opet otišao da uludo potrošim još jedan dan, nemam pojma. kao da ih imam previše na raspolaganju, a nemam ih. ima još 100-tinak dana do prvih polumaratona krajem marta. ako mi je važno da se približim brojki od 1h30, trebao bih što manje od tih preostalih 99 dana da prokockam.

ako mi je jedino bilo važno da dođem na vrh brda da bih ugledao kanjon reke Gradac, pa se okrenuo nazad neobavljenog posla jer je bilo maglovito, može se reći da se baš i nisam usrećio. ako su u pravu filozofi što kažu da je sreća ipak u putovanju a ne samo na cilju, onda sam većem delu današnjeg trčanja možda dao neki smisao.

kako sam se proveo na trčanju - 8/10
korist od treninga - 3/10
osećaj zamora - 5/10

satisfaction



hoće tako čovek da bude zadovoljan, ili makar polu-zadovoljan, i ništa više. i onda budeš nezadovoljan, i pitaš se zašto. evo recimo jutros, čistio sam sneg iz 6-7 navrata jer su mi i kroz 2 para rukavica promrzavali prsti i nakon pet minuta se ona utrnulost pretvori u jake bolove. uđem negde u toplo, duvam u prste par minuta, pa napolje jovo nanovo.

generalno sam nezadovoljan kilometrima, osećajem, manjkom volje, brzinom, starenjem, nekomforom trčanja po ledu u dve jakne, i pomislio sam, hajde da napravim Normu.

neka norma za danas bude 10km malo brže, ili 12km srednje brzo, ili 14km lagano, i eto, za sat i po ću to ispuniti i opet ću biti nezadovoljan zbog svih ostalih pobrojanih razloga. na neke ne mogu ni da utičem, ne može u januaru biti +30 i dan trajati od 05-21h.

treba se dakle malim sitnim oružjem, perorezima i ekserima, boriti protiv tenka. treba ispuniti nekoliko malih Normi u toku dana, da bi one u zbiru parirale onom opštem stanju Bljak Zima Fuj.

pokušao sam da iz nekih starih patika koje me oduvek žuljaju iščupam taj deo viška, no to je šav koji drži traku koja drži pertle i sve bi se raspalo. ne znam ni zašto svake patike moram da trpim do starosne penzije. neke treba oterati u invalidsku.

sećam se prošlog Januara, kada sam obarao rekord kilometraže. pa kao, taman da usput dokrajčim nekoliko najstarijih, stabanih pari. na kraju meseca sam se pitao, čekaj bre, zašto sam glup? umesto što sam za prvih 100 sati pretrčao 1000 kilometara u patikama zrelim za otpad, mogao sam u novim udobnim za isto vreme i uz isti napor preći 20, 30, 50km više. čemu self-hendikepiranje?

koliko sam se opametio, već ste pročitali. opet nešto šmirglam, proširujem, vadim poslednje grame duše iz već mrtvih komada gume i plastike. za to vreme, nekoliko pari puno boljih i novijih patika drema negde u kutijama na vrhu ormana, i u čudu se pita kada će već jednom i na njih doći red. možda se svo vreme nude da mi priskoče u pomoć, i pomognu da se domognem Norme u borbi protiv zimskog bluza? a ja, ja ih od zvuka skalpera makaza i čekića uopšte ne čujem...

ponedjeljak, 9. siječnja 2017.

4 snega

kad saberem temperature na kojima sam trčao u zadnja 4 dana dobije se minus 32 stepena, eto da se i ja pohvalim nekim rekordom. možda je nekome bilo i hladnije, ali ja sam se prvi setio :-)


kao što se vidi po brojkama "elevation gain", prva dva dana sam išao u malo veća brda, a tuda vode uzane zavejane stazice, pa sam imao neke znatno sporije "proseke". nakon toga sam udario kombinaciju stazom uzbrdo asfaltom nizbrdo, pa se to primetilo i na brzinama koje su ovako u trenerkama i jaknicama daleko od nekog zaista "trčanja". ove moje brzine su smešne recimo brzim hodačima koji mogu i polumaraton da spiče oko 14-15 km/h.

šteta što je sofisticirano govance od garmina fantaziralo o nekim divljim pulsevima na prva dva "ledena" trčanja pa ne mogu da uporedim podatke. izgleda da juče i danas nije bilo grešaka, bogu fala. rekao bi neko da mi je to važno, iako je puls prilikom trčanja po ledu bolje zanemariti i ne uzimati u analize, ni onaj s greškama ni ovaj bez grešaka.

od lepih stvari u novoj godini mogu da se pohvalim da mi je danas napokon došao dečko, tojest nemam dečka nego je to onaj "dečko za kompjutere", skraćeno Dečko, i odneo crkotinu da ne kažem mrcinu. uzeće jedan lep moderan SSD disk i na njega instalirati vindouz 10, nadam se da ću se lako snaći s tim čudom nakon 4 godine na W7-mici.

jedina briga mi je da nekako ponovo dođem do svojih trening_2012.xlsx do trening_2016.xlsx fajlova, jer ako se podaci budu izbrisali (tipa hdd skroz crko) moći ću da biram da li mi je lakše da se ubijem ili da prepisujem 4 godine treninga nazad u kompjuter, što prosto mislim da ne bih ni radio. najviše bi me ubilo u pojam prenošenje podataka o patikama, jer možda sam nešto upisao odmah istog dana po sećanju, a hajde se danas seti pre 3.5 godine onaj trening od 36 kilometara da li si trčao u lunarglide ili wave rider, ne-ma-šan-se!!!

koliko vidim imamo u najavi još utorak i sredu u ovako lepom minusu, a u četvrtak bi odjednom trebalo da otopli. ja nešto baš i ne "treniram", ovo su najobičnija zimska rekreativna trčkaranja, i ovako mi je lepo. podsetite me toga kad na proleće svi budete podivljali od brzine i snage, a ja trup-trup negde na začelju kolone :-)

nedjelja, 8. siječnja 2017.

kako kupujete patike

nakon više od 10 godina pogodaka i promašaja, prošlog proleća sam konačno postao pametan. to jest, izgleda da se ranije nisam ni trudio. čim uđem u prodavnicu, pogledam šta je na sniženju. jer šta da se lažemo, čak i to je precenjeno, a nove stvari mi uvek ostave utisak kao da za cenu dve patike dobijem jednu, pa bih dve trebao da platim kao 4.

onda odaberem šta mi se sviđa, probam, kupim. najviše sam fulao veličine. nešto mi se učini malo "knap", pogledam uložak, zaključim da je "mesnat", pomislim da ću tu ubaciti neki malo tanji uložak i sve će biti super. dođem kući, ubacim malo tanji uložak i patika ostane jednako tesna. i tako svake godine par puta!

najveću grešku, koja je odredila celu moju "karijeru" maratonca, napravio sam veče pred lični u maratonu. u podgorici sam naleteo na neke lagane i veoma udobne, asics iz snova, isprobavao nekoliko puta brojeve 44.5 i 45, a bile su samo 55€, i na kraju odabrao broj 45. koji mi je bio za skoro ceo broj veliki!!! to veče su mi verovatno stopala bila malo natekla od stajanja ili čega već. i tako sam sutradan u nekim debelim čarapama istrčao svoj najbrži maraton u životu, i još desetak maratona nakon toga. više nikada nisam naleteo na tako dobre patike. dakle sve svoje najbolje maratone sam trčao u čamcima za pola ili ceo broj većim. ko zna šta je moglo biti da sam uvek imao idealnu obuću, a naročito onda na plitvicama kada sam išao 2h56.

elem, to me nije opametilo, i kad god sam naleteo na težak izbor, ili sam kupio broj veće ili broj manje a gotovo nikada onu pravu veličinu. švrljao sam kroz puma adidas nike reebok u prvih nekoliko godina trčanja, pa kasnije kroz asics mizuno brooks (i salomon), i čini mi se da od svih patika nisam imao više od 50% da su mi bile taman.

kada sam krenuo u crikvenicu krajem novembra 2015, video sam na plakatu maratona da će biti akcijske ponude brooks patika, i šmeknuo neke koje bi mi mogle biti dobre za maraton. tada nisam smeo opet da pogrešim. i šta sam uradio: poneo sam patike u kojima sam već nameravao da trčim maraton, i čarape koje mu s njima idu u kompletu, i znao sam da mi ta kombinacija predstavlja idealan osećaj na nozi, glede veličine.

praktično sam eliminisao mogućnost greške. probao sam nove patike, i dok još uvek na levoj nozi imam onu staru, na desnoj opipavam novu. vidim da mi je znatno tesnija preko prstiju, da će mi skupiti stopalo kao kad se rukuješ s nekim karatistom. tražio sam broj veće, ali ne, te su bile predugačke, još uvek nekako tesne napred, totalno neudobne. rekao sam "ništa, hvala, ne odgovaraju" i izašao.

ko zna. da sam bio onaj stari neiskusan, možda bih i uzeo taj veći broj. naravno da se nikada ne bi razgazile tamo napred, naravno da bi me nažuljale i da bih pola maratona trčao na utrnulim stopalima, naravno da bih kasnije u njima menjao 20 raznih uložaka i nijedni ne bi bili dobri.

i tada sam naučio lekciju. imaš par koji ti je dobar? u njima se ide u kupovinu patika! dok isprobavaš nove, tražiš osećaj što bliži onom u kojem si došetao u prodavnicu. pa skineš nove, opet obučeš svoje stare, razmisliš gde je razlika, opet probaš nove, potrčiš kroz prodavnicu 20 metara napred-nazad, i odatle nadalje je apsolutno nemoguće pogrešiti. u toj situaciji nema šanse da ćeš uzeti pola broja manje, ni veće. ili je to to, ili nije. zauvek. ako ti slučajno "legnu" savršeno, kao te najbolje u kojima si krenuo u kupovinu, ne gledaj cenu. eh, da sam to znao odmah 2005-te...

excel

po snegu koji je sve više led, kako prolaze ovi dani dvocifrenih minusa sa maksimalnom od -10, -9, -7, nekako sam uspeo da ispreskačem svakog dana novo brdo i da namaknem 11+14+10 hladnih kilometara. rekao bi čovek da u vreme praznika imaš najviše vremena ali meni je ispalo upravo obratno, sva trčanja su mi bila negde stisnuta između drugih obaveza.

kad sam pomislio da bi bilo lepo negde upisati sve te treninge, setih se teme DIARY.

ne znam kako vi to radite, ali ja oduvek sve pišem u sveske, išpartam po danima i popunjavam kilometre i poneki detalj, a od 2005. sam napravio i dnevnik u Excel-u. bilo je na internetu pregršt kojekakvih uzoraka, dnevnik ovakav diary onakav, ali sam ja napravio kakav meni treba.

nakon evo 12 takvih fajlova, od kojih su mi zadnja 4 zarobljena u pokvarenom kompjuteru, ako ih slučajno ne nađem negde kopirane na usb-sticku ili nekom dvd-u, razmišljam kako sam to mogao lakše.

naime najveća "tlaka" mi je bila što ne možeš samo umesto recimo 2011 da prepraviš ime u 2012 i da prekopiraš celu datoteku, samo sa obrisanim sadržajem polja. jer kad sabiraš po mesecima, jedan počinje u utorak, prethodne godine je počinjao u petak, pa još se tu naguze i prestupne godine, tako da sve moraš ispočetka, odabrati koja polja pripadaju u koji mesec itd.

preko svega toga treba prekopirati sve prethodne godine u neki "sažetak" i popuniti kolonu "potrošnje" patika, jer početkom prošle godine nisam imao nekoliko pari koje su uletele skoro, a neke su otišle u staro gvožđe, pardon, staru plastiku, tako da i to sve treba iznova uneti i popuniti.

ono što mi nije palo na pamet sve do pre neki dan, bilo je ZAŠTO SVE TO NIJE MOGAO BITI JEDAN FAJL. kad se završi 2016 samo niže nastaviš sa novim redovima u istim kolonama ponedeljak utorak, na kraj godine nastaviš sledeću, s tim da statistike za poslednju godinu izvučeš sa strane.

šteta što ne poznajem nijednog klinca željnog džeparca, dovojno idejno kompatibilnog sa tim projektom, da mu dam 20 evra i da sedi ceo dan i da mi sve te stare falove spoji u jedan, sa sve unapred spremljenim prostorom do 2020-te godine. nakon toga verovatno više neću ni trčati, ipak treba podvući u životu neku crtu i odrediti kada si postao smešan i ujedno gadan za videti, i sebi i drugima. svako treba da pomogne da Svet bude što bolje i lepše mesto, pa kad jednom prestaneš da podižeš prosek, bolje je prepustiti taj zadatak drugima umesto spuštati ga nazad u žabokrečinu.

subota, 7. siječnja 2017.

prošlost, pucanje, sibir

umesto crknutog kompjutera priključim na monitor stari PC koji skuplja prašinu već 4 godine, a mislio sam da sigurno nema više od 3. ranije sam ga par puta tako upalio i sve je radilo, sad nešto neće, pa sam ga pokrenuo u SAFE MODE. ajme mene, slova na ekranu kao da imam stakla za trocifrenu dioptriju, možeš čitati iz solitera preko puta. tamo nekih fajlova, foldera polar 1 polar 2 polar 3 garmin 1 garmin 2 garmin 3 to su decenije a ne godine raznih satova i arhive a ništa ne možeš otvoriti sada jer ti programi više ne rade na novim windowsima a nove programe ni ne prave nego sve pratiš onlajn. govno.

da ne bude zabune ovog danas mogu nazvati garmin 2017, a kad sam pogledao u google earth kuda sam trčao videh neku oznaku za kafanu pored koje nemam pojma ni da sam protrčao.


usput je malo pucalo ali to nisu bile uobičajene petarde nego je neki Lovac odlučio da mu je danas nedelja, kad oni tradicionalno idu u lov, ili je bio samo nestrpljiv, ili je hteo da preduhitri kolege koji će sutra u lov, pa da im danas pokupi pred nosom sve zečeve.

uglavnom od pucnjave ne možeš pobeći. treba srbima napomenuti da onaj što je urlao karlobag-ogulin-karlovac-virovitica, da to nije bio hrist, nego jedan drugi, puno ambiciozniji.



nakon što sam juče riljao kroz ovaj praškasti sneg, koji je podosta tehnički zahtevan za trčanje kad napada preko suvog lišća koje je napadalo na zaleđenu zemlju, danas sam ponovio isti poduhvat s tim da sam umesto 11km otišao 14km, kao neki minimum onoga što se zove "maratonski trening". uvek je zanimljivo kad se vratiš sa trčanja 14km razmišljati kako bi ti bilo da odmah odeš opet, pa opet, za zbir od 42km.

juče sam imao oko 6'30'' prosek, jer rekoh imao sam uspone od 20% gde je svaka "brzina" više u mislima nego mogućnost, a imao sam i 40% spust koji sam uspeo da savladam bez skija i sanki. danas sam pak imao par alpinističih iskoraka da bih sa železničke pruge stigao na planinarsku stazu, na kojoj sam čak naišao i na ljudske tragove.

negde na pola puta ka manastiru taj neko je okrenuo natrag i pobegao glavom bez obzira jer je staza jako nagnuta i svaki korak te vuče niz padinu u ledenu reku, ali sam ja po tragovima par srna i jednog psa (lovačkog verovatno) nastavio dalje i dokopao se malo ravnije podloge.

sve u svemu ovo juče i danas ipak nisu bili nikakvi "maratonski treninzi" nego najobičnije avanturističko-planinsko trčanje. nešto tipa sljemenski maraton, pa u zimskim uslovima.

moje gledište je da je za "brzinu" potrebno lepo vreme i zagrejani mišići, dok je po ovoj hladnoći bolje prebaciti koncentraciju sa brzine i tehnike na prirodu i avanturu, i uživati u ovakvim izletima i poduhvatima. da lokalne staze nisu "mačiji kašalj" pokazuje i puls koji je na par mesta zakucao blizu 150 što je bar 20% više od brojke koju bih ugledao da sam se držao valovitog asfalta.

posle jučerašnjih -6° sa jakim vetrom i tmurnim nebom, današnjih -9° sa suncem su mi delovali topliji, naročito nakon jutra od -11°, možda i jer je vetar malo popustio. ipak na jednom spustu sam pogodio takav pravac vetra da mi se u trenu zaledio mozak jer mi je kapa bila natopljena znojem. brrrr... no hajde, ako je ovo najhladnije od ove zime, nije ni loše. naredni dani su najavljeni slične temperature, pa kad uračunaš ono da ćeš svakog sledećeg biti sve prilagođeniji i naviknutiji, biće to skroz jedna onako obična zimska nedelja (tjedan).

petak, 6. siječnja 2017.

tandara


može li sporije?
ne može!
može li brže?
paaaaaa, možda...

eto kako je izgledao moj Početak Sezone
kucnuo je čas!
i ostale proleterske himne
nakon ne znam, nedelju, dve, tri, pet, eto to je to
zagrizao sam sneg i led
i brda
možda je ukupno bilo deset koraka da imaš gde spustiti đon
sve ostalo je bilo neko šlajfenzi bitte

danas sam razgovarao sa dečkom
(nemam dečka, nego je to ovaj za kompjutere)
pa tako, on će doći tokom vikenda, i srediti sve što može, i ne može
jer nije kompjuter čovek, da mu trebaju psihoanalitičari
šta je crklo zameniš, i gotovo

tako se povećavaju šanse da ću uskoro doći do svojih fajlova
videću koliko sam pretrčao u 2016
onda ću o tome pisati blog
biću USHIĆEN

četvrtak, 5. siječnja 2017.

od 43 do 45

u dva koraka
1 uzmeš skalper (nije skalpel već ovo za skalpiranje)
2 obrežeš, da izvinu deca
3 od još jednih tesnih za trčanje dobijem novi par za šetnje kroz blato i zavarivačke avanture


ako se neko žali na težinu patika, evo kako se lako osloboditi 40 grama po komadu.
barem kad se radi o trčanju po ravnom asfaltu, nikada nisam shvatio čemu služi onaj debeo plastičan umetak iza pete, osim da ti napravi žuljeve.

medulin-o'čokolino

sinoć sam izleteo iz kuće sa PUNO želje da trčim brzo, ali ta želja nije bila poduprta odgovarajućom količinom VOLJE, koju pak nisam uspeo da prikupim tako brzo jer sam (pretpostavljam) bio nezagrejan i nepripremljen za taj STVARAN sudar sa asfaltom. nekako je u mašti lakše. idem da spičim jedan kratak brzak. izađeš i pljafff primetiš da trčiš kratkim koracima frekvencijom jedva većom od brzog hodanja.

tako mi je trebalo kilometar i po da se uklopim u realnost hladnog vetrovitog mraka, i tek odatle sam počeo malo brže da vrtim stopalima i da otvaram ugao kuka.

nakon takvog hendikep starta bilo je očigledno da će preostalo jurcanje biti samo zakrpa na kilavom početku. nekako sam se džilitao naredna 3-4 km i pred kraj već počeo da padam u tempu. ili možda i ne, ali sam imao takav osećaj.

nakon onih 27 pa 26 minuta dan za danom (za malo manje od 6km) pretprošle nedelje, sada sam opet stigao kući za okruglih 26, pa eto, mogu da se tešim kako se "u novoj godini nisam usporio" :-)

danas opet veje pa radovi u dvorištu nisu mogući. nakon godinu dana čvrstog tla pod nogama odoh malo u blato i bljuzgu. ne jer ih volim, jer na +2 ovo nije onaj lep sneg kroz koji se može ugodno trčati, nego da bih proletos više cenio suve kamenjare i betone.

srijeda, 4. siječnja 2017.

pasulj grahovski

umesto da sam se najeo pasulja i sad digao sve 4 uvis, posle ručka sam spičio pola čokolade i sad moram na trčanje. jeste čokolada bila od 80 grama, ali to ne menja stvar. to su ova moderna pakovanja, 100-90-80... kao što tunjevine idu 185-180-170-160-150 i majonezi kečapi i jogurti 1000-950...

danas sam prepravljao neku staru ogradu, koja će u sledećem životu biti merdevine za tavan. tj ta skalamerija od poda do plafona će nakon farbanja stajati negde u stanu i služiti kao čiviluk za sve što nemaš gde da okačiš, da bi se jednom u dve godine oslobodila za misiju provlačenja kroz krovni poklopac a.k.a. šuber.

obzirom da je bio sunčan dan opet sam ga proveo u dvorištu, u kojem doduše nema sunca jer ga zaklanjaju okolne zgrade, no sunčan dan je sunčan dan. ovaj put sam istraživao skroz nove teritorije: deblje elektrode + jača struja + duži luk zavarivanja. mislim da sam na tragu da nanjušim neke tajne glede tehnike, no treba spržiti kilograme elektroda pre nego što nešto zaista dobro shvatiš.

kompjuter je i dalje crknut, nemam pojma koliko sam pretrčao prošle godine, sve novo pišem u svesku i čekam kompjuterski uskrs da bih prekucao dnevnik (ne)treniranja u excel.
to je bilo to, spremaj duge gaće i pete u dupe, a dupe u mrak, dok ne počne upravo najavljena vejavica za noćas.

reciklaža

ne, ne radi se o Reciklažnom, nego o "glavnom" NS maratonu. ne znam koliko vas je zapazilo ovaj detalj na ovogodišnjim medaljama, koje su pretopljene ili dolemljene ili dobudžene od nekih starih. ko zna ko je u međuvremenu krepao, pa njegove medalje unuci prodavali na buvljaku, pa na kraju završile kao omče oko mog vrata.

utorak, 3. siječnja 2017.

bez dobrih rezultata

ne znam kako vi razmišljate, ali kad pročitam "puno zdravlja bez povreda i dobrih rezultata" meni nikada ne padne na pamet da to znači PUNO zdravlja (bez povreda), ZAREZ, i dobrih rezultata (takođe puno, valjda).


obično sve čestitke idu kao nabrajanje, sreće, zdravlja, evra, dolara, kuna, ljubavi, itd. pa tom logikom kad neko počne sa "puno zdravlja" ja tu podrazumevam zarez, i nakon toga pročitam nastavak BEZ POVREDA I DOBRIH REZULTATA :-)

pogotovo zato što u tako kratkoj čestitki od tri želje nema baš nekog smisla jednu ponoviti dvaput. puno zdravlja bez povreda nema nekog smisla, puno zdravlja podrazumeva puno zdravlja i ne znam čemu služi pominjanje i prizivanje povreda i nezgoda, pu pu pu!

ovde sam bio ostavio komentar "Hvala, takođe, bez dobrih rezultata :-)" ali sam ga obrisao pokoleban mogućnošću da ga onaj ko ne vidi dvosmislenost u čestitki neće ni shvatiti - pomisliće da mu takođe želim zdravlje bez povreda, ali ne i dobre rezultate! potrebna je izvesna doza intelektualne maštovitosti da bi se igralo rečima, a nisu svi podjednako obdareni ni lucidnošću ni smislom za humor. 

zarez iza "povreda" bi uklonio mogućnost pogrešne interpretacije, ali je za ispravno korišćenje interpunkcije potrebno puno više od najbliže tastature i viška dobre volje.

2016

toliko je ceo svet zapeo kako ide 2017 2017 2017 2017 da sam jutros hteo u svesci da napišem januar 2018. ko velim, 2017-ta prošla, koliko dugo pričaju o njoj. tako nekad lola krene da će "u onaj tamo vikend" da se desi to i to, i onda mi to ponavlja svakog dana i ja se tri vikenda zaredom secnem da će "to" biti sada, i na kraju kad napokon dođe taj vikend imam osećaj da sam ga već hiljadu puta proživeo, a on tek evo kuca na vrata. nema goreg osećaja.

tako možda i ovi što prave planove za celu godinu unapred, pa gledaš u to non-stop, dok stigneš do zagrebačkog maratona osećaš se kao da si ga već pretrčao jedno desetak puta, bože dosade i užasa. zato ja lepo isplaniram da ću trčati beogradski, onda on prođe a da ja nisam ni primetio, pa odem u radence da bih se spremio za plitvice, pa preskočim plitvice da bih kod kuće otrčao zadnju dužinu pred sljemenski, i na kraju ne odem ni na sljemenski jer sam toliko puta trenirao na skroz sličnoj stazi da mi se smučio pre nego što je došao na red. onda prestanem da razmišljam o maratonima jer nisam u takvom treningu, pa u oktobru i novembru otrčim 4 komada.

e to je bio samo uvod, tek koliko da proklinjete sudbinu što ste uopšte uzeli ovo da čitate, a ja čekam da mi kolači malo siđu niz stomak pa da odem na trčanje, prvo po danu nakon mesec i po, i prvo po snegu, nakon nepunu godinu.

dakle, 2016-ta highlights, što bi rekli ovi lingvistički naprednjaci

od putovanja izdvajam fužine, to mestašce me je baš dojmilo ali mesto kao mesto a ne to što smo platili običan apartman a spavali u vip hotelu sa 55 zvezdica jer taj detalj ionako nije promenio ništa. trka je bila nit-nit, staza je zanimljiva mada je polumaraton premali i skoro celog trčiš sâm, a na kraju su bespotrebno produžili za minut dole pa minut gore po najgorem mogućem nagibu tek da svima bespotrebno presedne doživljaj.

bilo mi je lepo i u crikvenici jer smo išli svojim autom, a bio mi je lep i put od samobora do ljubljane kojim smo prošli 4 puta. u crikvenici sam trčao drugi put i trka mi je bila doslovna kopija prošlogodišnje, pa sam ostao jednako nezadovoljan. staza mi na papiru odgovara, a ja otrčim loše, nije mi to baš najjasnije.

ljubljana mi je oduvek bila gadna jer je apsolutni hit "među našima" a ja ne volim uzbuđenje oko tih ekskurzija i skaute koji od svake trke naprave rekreativnu nastavu i samo im fali mali japanac sa onom zastavicom iznad glave da predvodi to stado kao na vikend turi oko ajfelovog tornja. pišam vam se na takve živote i karijere kad ste morali da dočekate 45 godina da bi vas zdravko mišović odveo u ljubljanu ili dubrovnik, koje inače nikada u životu ne biste videli. trebali bi spomenik da mu dignete, veći nego rođenom ocu koji vas je tako jadne sklepao. polusvet. rezultatski sam mislio da sam "prdnuo u čabar" ali se kasnije ispostavilo da za bolje nisam ni sposoban. neki su mi čak i čestitali. ispade da je za najbolji rezultat potrebno da se tokom trke osećaš kao krpa a ne pun snage? hmm

od trka ću još naravno zapamtiti plitvice na najnovijoj najtežoj stazi iako sam tek tu totalno usrao rezultatski, kao i sljeme gde sam od previše kofeina debil dobio proliv i za razliku od uobičajenog ravnjikavog "split-a" debelo podbacio u poslednjem krugu. da je sve išlo upola po planu opet bih bio treći, a ovako sam prvi put video kako je onima na četvrtom mestu, pošteno! :-)

trka u ugljeviku je prebrzo prošla pa nisam stigao da je zapamtim kako treba, ispalo je da je kupanje u bazenima od sat vremena dobro ohladilo prevreli organizam usred leta, a i na zagrevanju sam neplanirano ostao predugo jer sam hteo da obiđem grad i okolinu pa zalutao, no eto ispalo je da je to bilo idealno zagrevanje. a sasvim slučajno. sonju stolić ne pobeđuješ svakog dana, ko joj je kriv što je došla bolesna na trku, recka je recka mada ju je siroticu tog dana pobedio i kurta i murta. ja sam nakon vrbovca opet otrčao dobar deo trke sa tunde sabo koja je kasnije u riju išla maraton 2h40 tako da eto ima i za mene šanse, mada sam opet zaboravio gde je sledeća olimpijada. pitaću menadžera, kad se vrati iz štale.

NEĆU da listam svesku jer bih se tako "setio" svega, nego se napinjem da iz glave izvučem koja mi je još trka bila onako dobra. eh da, trčao sam tri treking lige!

na divčibare sam se popeo i spustio srednjom stazom (23km) i pobedio desetinama minuta ispred konkurencije, a na rajcu sam isto odabrao srednju stazu (22?) i isto pobedio mada sam do pred sâm kraj mislio da mi je drugo mesto zacementirano... no staza je bila brutalna i taj zadnji kilometar je imao težinu pet prosečnih kilometara prosečnog trekinga. u deliblatskoj peščari sam završio treći na dugoj stazi (41km) gde je kraj bio 4-5km po ravnom asfaltu (!?!?) a ja sam u nekim stabanim papučama na prvih 36km peščanog trail-a taman dostigao vodeći dvojac i počeo ozbiljno da im isterujem dušu na nos. da je umesto asfalta bilo još 4-5km surovih kratkih oštrih gore-dole kupsera, verovatno bi podijum bio okrenut naglavačke, ali nema veze, bio sam sasvim zadovoljan učinkom obzirom da sam i na toj stazi pođubrio bankinu, štaviše u dva navrata :-)

od milion polumaratona u 2016-oj pretrčanih za sat i po, minut gore minut dole, ne znam koji bih pre zaboravio, tako da ću se teško ijednog od njih duže sećati. kako mi forma strmoglavo ponire, ne bi me čudilo da to bude poslednja godina sa polumaratonom ispod 90', daj bože da samog sebe demantujem. iz napisanog se vidi da mi puno više odgovaraju teške, surove trke, kamenjari, blato, nagibi uz koje može da ustrči samo par takmičara i da bez ukočenosti istim nagibom strči samo nekolicina, ukratko trke koje se trče na plasman a ne na rezultat. tu ne postoji prosečan ritam, nemaš pojma šta da gledaš na garminu i da li je tih osam minuta po kilometru brzo ili sporo, nemaš pojma da li ideš jako ili prejako, nemaš pojma dokle ćeš trajati i kada ćeš iznenada iscureti, nemaš pojma koliko si jeo i pio jer se sve prebrzo događa, nemaš pojma koliko iza tebe je antić sve dok te pred sâm kraj na nekoj čuki ne preskoči ko skakavac glistu.

a sad ipak pogled u svesku...

DAAAAAAAAAAA

ovu godinu ću zapamtiti i po dva dupla vikenda, fužine+vrbovec i osijek+ns, mada sam sve te polumartone otrčao već ste pročitali kako.

osim toga, prvi put smo trčali iz križevaca prvomajsku trku do planinarskog doma na kalniku, fantastična trka, kao i trku u slavonskoj požegi na stazi blago nizvodno jer je start podno papuka. i križevci i požega se računaju u lep "putovanje + trka" provod 2-u-1. bilo je lepo i na polumaratonu u rovinju mada sam ga evo već zaboravio. od "prvi put" smo imali i kosmaj na kojem sam odustao zbog grčeva što mi se nikada nije desilo, imali smo kopaonik koji je solidno prošao mada sam morao na onoj stazi da otrčim i malo bolje.

NAJGORA trka mi je ipak (od svih najgorih) ispala žumberačka, jer sam gajio velike nade u tu stazu no zaboravio sam da sam po asfaltu gore-dole jako i redovno trenirao pre 6-7 godina a ne sada, pa sam se tako i proveo. usput sam dan pred trku nešto uklještio i nekim čudnim kratkim koracima je jedva završio. da čudo bude potpuno i tu su mi čestitali i govorili kako je to odličan rezultat u apsolutnim okvirima, no ja sam naravno bio više nego nezadovoljan.

kad se sve sabere, godinu ću ipak najpre zapamtiti po neobičnim treninzima. 1100km u januaru i drugo mesto u strava distance challenge-u, MNOGO puta pretrčan maraton ili više na treningu tokom februara-marta, imao sam i 44 i 47 i dva puta 56 i jednom 60km kad sam se preko planina dokopao kosjerića pa se vratio vozom, trčao sam s kopaonika i sa žabljaka nizbrdo po 30-ak km a lola me je jurila autom, a i nekoliko puta sam jutro nakon trke pred povratak kući otrčao po lokalnim putevima da bih malo bolje upoznao kraj, kao u rovinju, požegi, križevcima, samoboru, a jedini trening koji nisam otrčao sâm (i koji namerno pominjem na kraju kao šlag na torti) je bio onaj sa našom Kumom kad smo se na kopaoniku prvo malo trčeći uključili u mtb maraton a u drugoj polovini Dužine roknuli prečicu ski stazom gore pa ski stazom dole da ne bi ostali duže od "samo" tri sata #letonakopu :-)

inače...

1. otkukam kako mi za laptopom trnu šake

2. otkukam kako je na telefonu sporo

3. uzmem tablet 7" jer mi je odmah na dohvat ruke, počnem da pišem blog "INAČE SETIH SE DA JE UOBIČAJENO SABRATI UTISKE IZ MINULE GODINE..."

4. setim se da taj tablet proguta svako drugo otkucano slovo, tastatura mu je tako sprčkana da je manja nego na telefonu 5.5", a olovkom za pisanje moram da udaram kao pneumatskim čekićem da bi ekran reagovao

4a. setih se da nemam pneumatski čekić, sad će ta misao da me opseda do proleća jer pre toga ionako nemam razlog da ga kupim. osim ako može na nekom finom podešavanju da razbija led, hmm???

5. na pola bloga mi se ugasi tablet iako je javio da mi je baterija na 10%, nisam znao da će se kreten ugasiti odmah na 9.95

6. uzmem tablet 10" kojeg sam ionako trebao da uzmem prvog, i shvatim da je on pak na 0% jer ga nisam otvorio još od puta u crikvenicu na koji sam zaboravio da ga ponesem

7. priključim sve pomenuto na punjače jer je i telefon klonuo na 14% pa da preduhitrim nesreću

8. krenem na telefonu da pišem nastavak kad ono u aplikaciji Blogger me čeka samo post sa naslovom "inače (skica)" i prazno polje. ništa se nije sačuvalo.

ne znam šta vi radite kad vam se nešto obriše. kad god se desilo u nekom razgovoru, ljudi odustanu pred tim psihološkim pritiskom i napišu mi "pisao sam ti nadugačko ali mi je tekst nestao, elem, ukratko..." i to bivše Nadugačko smandrljaju u dva reda.

ja pak odoh da malo očistim sneg, pa s kučićima u šetnju. a Naj iz 2016 ću da popišem kasnije.