srijeda, 29. travnja 2015.

ruska nirvana

nakon jučerašnjeg trčanja i onog osećaja da mi je sve nekako lako, došlo je do plaćanja na mostu to jest na ćupriji :-)
pa sam tako danas umesto osveženja i raspoloženja pretrpeo umornih i teških 15 brdskih kilometara. 
na glavnom usponu od 4km sam jedva izvukao prosek iznad 10 km/h, a na celom trčanju opet jedva brže od 12 km/h. 
dođem kući, primetim najavu za neki koncert, i umesto odmora ispadne da smo veče proveli u turističkom obilasku zemuna. 
ajme koja je ovo selendra, nemaju ni svoju registraciju a ni parking se ne plaća :-P
daj bože da bar koncert ne kasni puno jer sviraju dva benda, ali je bar kafa 3x jeftinija nego u beogradu.
ko sutra ponovi onih standardnih 15km trčanja, nakon što noćas zaspi u 03h, može odmah u reprezentaciju, i to ne našu nego u rusku :-)



utorak, 28. travnja 2015.

nešto se događa

nakon onog Maratonskog Vikenda kad su u subotu polu- i maratonci trčali po kišnom Beogradu a ja u nedelju otrčao svoju "privatnu Dužinu" od 42.2km, kao da su stvari krenule nabolje.

već i pre toga, tokom aprila, osećao sam kako polako izlazim iz onog svog večnog trčkaranja, pa mi se ovde-onde omaklo da otrčim nešto što sam ranije zvao Tempo, ili u blažoj varijanti Tempić.

nakon maratona, pak, kao što sam uvek i voleo da tvrdim da se organizam pomakne za jedan stepenik više, taj Tempić mi je postao uobičajeni ritam na treningu, i praktično sam izgubio volju za laganim trčkaranjima. da se ne radi samo o utisku potvrđuju i prosečni pulsevi na kraju treninga, mada vas sada neću ugušiti brojkama. samo hoću da kažem da to nije "utisak" koji često ume da prevari, nego su to statistički podaci.

tu je u par situacija došlo do zanimljivog spoja rekreativnog i onog "atletskog" pristupa trčanju. recimo, bilo bi uobičajeno da neku "trčeću istraživačku ekspediciju" obavim malodušnim ritmom ne razmišljajući toliko o naporu i ne pokušavajući da "treniram", nego da jednostavno provedem par sati uživajući u otkrivanju novih stazâ.

ali ne, ja sam u nekoliko navrata seo na biciklu pony (što je Milijana gony) i odvezao se do periferije ili još dalje, da bih izbegao trčanje ovim utabanim stazama kroz grad koje mi uvek pojedu prvih i poslednjih pola sata treninga, a nakon toga sam te neke istraživačke ekspedicije trčao kao klasični tempo trening, a ne kao izlet. naravno da sam virio levo-desno i pamtio kuda vodi koji put, oko kojeg brda zaobilazi koja staza, no svo vreme mi je jedno oko bilo na štoperici i pažljivo motrilo na puls, brzinu, nagib, i sve ostalo od značaja za trenutnu procenu napora.

bilo je tu i asfaltnih i onih skroz suprotnih, kamenito razrovanih podloga, ali osećaj je uvek bio isti: noge nisu "teške", ne zamaram se čim prođe sat i po trčanja, uprkos vrućini (uglavnom sam uklapao prema poslu a najmanja gužva je oko podne, na sunčanih +20° do +24°) i tome što na trčanje ne nosim vodu.

(btw, jako me zabavi kada se recimo vraćam s treninga nakon 3 sata (bicikla + trčanje + bicikla) i kad u gradu primetim nekog momka koji je pošao do banke ili se vraća kući s posla, a u ruci nosi flašicu vode kupljenu na trafici.
... a ja strpljivo okrećem pedale i čekam da dođem kući, i napijem se vode. bože moj, zaista ne pamtim da sam u vestima pročitao da je u sred grada neko umro od žeđi na putu od posla do kuće.
što bi rekao Đoni Štulić
"čini mi se rođače,
da je standard pokvario ljude,
jedu g.... i sanjare")

danas sam pre treninga stao na vagu i pokazala je 68.3, što je puno manje od zimus uobičajenih 70.3, obzirom da ja volim da se dobrano "natankam" pre treninga.

no ponavljam, ako sam kilo-dva lakši, to se može očitavati u većim brzinama PRI ISTOM PULSU, ali to što naprasno treninge završavam sa prosečnim pulsevima ZNATNO VIŠIM nego tokom cele zime, govori nešto drugo. prosto me je nešto (?) prebacilo u "brzinu više", a nisam svestan šta je to.


i eto, nakon što sam otrčao... (ma više nemam pojma ni šta sam otrčao ovih zadnjih desetak dana, silu nekih planinskih ili "samo" brdskih treninga), danas sam opet bio stisnut satnicom (u pogrešno vreme! jer evo sada, čim pišem ovoliki blog, očigledno imam solidno vremena "viška"...) (auf bre ova rečenica je više u zagradama nego u stvarnom lajfu), i odjurio na "sat i malko" nekog regenerativnog, ili kako se to kaže po naški, OPORAVLJUJUĆEG trčanja. 

mada sve nešto mislim da će ovi polupismenjaci koji vode domaće trkačke portale da izmisle nešto kretensko, tipa "RIKAVERIŠUĆI TRČ"? e to mi baš zvuči idealno, glede tog modernog fensi beogradskog mentoliteta. sad ovo već postaje previše zahtevno za čitanje, moram malo da smanjim ambicije...

elem, današnji, u ideji "lagani" trening, trebao je da izgleda ovako: odoh da optrčim nekih 15-ak kilometara, ali neću da sve idem LAGANO jer se ne osećam mrtav ni premoren, treba mi samo neki dan polu-predaha, pa ću sutra valjda već biti svežiji. dakle umesto da trčim 15km lagano, ja ću tih 15km osmisliti tako da ću svaki kilometar pretrčati kao 800m lagano, pa 200m brzo. 

rečeno-učinjeno, pred kraj svakog kilometra sam napravio ubrzanje od 200m, i takva kombinacija mi je donela prosek (prosečnu brzinu) od nekih 13 km/h, odnosno stručno-trkačkim rečnikom 4'39''/km, što hoće da kaže da mi je za svaki kilometar u proseku trebalo nešto malo više od četiri i po minuta. 

da, znam da auto na autoPutu pređe kilometar za pola minuta, ali ja ipak imam nešto malo manje konjskih snaga od Njega, tačnije, imam ih negde 300-tinak puta manje, a eto trčim samo desetak puta sporije. obrni-okreni, ja pobedio :-P

nešto mi se puno rasplinuo ovaj blog, ali ajde, NEMA VEZE...
https://www.youtube.com/watch?v=epRQyGasG84

nedjelja, 26. travnja 2015.

evo

evo vam jedan od zadnjih treninga,
pa odatle koga zanima nek skokne na profil pa nek istražuje ostalo

uglavnom počeo sam, mesec dana nakon uobičajenog kraja marta,
evo krajem aprila da osećam nešto u nogama,
da me vuče nešto ka tempu umesto ka trčkaranju,
nekako sam počeo da se budim, koliko god prekasno to bilo

https://flow.polar.com/training/analysis/80704099

utorak, 21. travnja 2015.

iju sramote!

bio je malo haotičan vikend pa se tu uguzio i rođendan, i ovi maratoni, i sad vidim da nisam pisao blog punih 5 dana, a bogme koješta se izdogađalo.

evo jutros sam odjurio na jedan kratak Tempić, trebao da se vratim brzo kući da sačekam majstora za belu tehniku, odabrao neki Krug koji sam sa 15 planirao da skratim na 13km koristeći par prečica no ispostavilo se da koliko god ga skraćivao ne mož' da se stisne ispod 14km a kad sam već bio u najdaljoj tačCi morao sam da se vratim kući, o sudbo kleta!

noge podosta trome,
kaže 14.1km
prosečan puls 135
prosečna brzina 4'57''/km

doduše na par semafora zaboravio da stisnem pauzu pa se to uračunalo
verovatno bi mi CHIP TIME bilo brže

~~~

e a dan ranije sam zaginuo skoro 5 sati u trnju i kamenjarima, jer sam iznerviran time što mal-malo pa pocepam neki dres ili šorc odlučio da posečem neko trnje i korenje i granje koje na mestima sužava ove staze kojima trčim do te mere da je svako provlačenje postalo delikatna rabota. e sad sam ga vala iskrčio, može autoput tuda da prođe. jer kad se ja nečeg dohvatim, to nikad ne ostane napola završeno, don't mess with aries!

~~~

a čim sam proveo pet sati u tumaranju stazama i trčao samo nizbrdo, onda znate da je onaj još jedan dan ranije morao biti neki KAPITALAN trening, konkretno, trčao sam 42.2km (da, čak i onih 200m preko) putem ka Divčibarama i nazad, na kojem tačno na 21km od kuće imam izvor/česmu pored puta što je idealna tačka za okret, naravno, pod uslovom da neko uopšte može do tamo da stigne peške. ukupno sam imao prosečnu brzinu 5'07''/km (negde blizu 12 km/h), i prosečan puls 136, s tim da sam u poslednjih pola sata imao prosečan puls 145 iako je dobar deo nizbrdo, dakle DŽANDŽIO sam na tom poslednjem spustu, a i brzina je bila 4'30''/km što i nije tako brzo ali dosta sam se namučio po gradu krivudajući zadnja 2.5km.

možda bih mogao iz tog treninga da napravim neku polaznu tačku, tipa da smatram da mi je prosečan puls 138 = "ritam maratona", pa da dalje trčim lakše Tempo Treninge na pulsevima 136-137 i da pratim kako mi se kreće taj osećaj zvani "ovako mogu da teram 42 kilometra".

~~~

dan pre maratona je padala kiša, ljudi su trčali u Beogradu, neko 5km neko 21km neko 42km, a ja sam čekao nedelju jer smo od te paradne subote odustali kao od glupe ideje, jednom kad smo već shvatili da će da bude bljak vreme. srećom se nismo unapred prijavili tako da smo samo uštedeli i vreme i novac, a pošto je vreme novac onda smo dakle uštedeli dva novca. što je lepo kad si talentovan za matematiku pa umeš da sabereš jedan i jedan.

~~~

... a dva dana pre ovog zadnjeg kišnog Dana-Pred-Maraton (Maraton se misli ovaj moj, rođendanski, u Nedelju) smo vozili bicikle i super se proveli, prvi od ta dva treninga sam opisao u prethodnom blogu, a dan kasnije smo MTB-ajkovima otišli ka Divčibarama, lepo se osunčali, izogovarali koga god smo imali, u povratku prošli kroz jedan pljusak sa olujnim vetrom i kad smo već pomislili da smo nadrljali, poslednji spust u grad je bio suv i idiličan. eh da ošišali smo i travu u celom dvorištu ali to baš i nije nešto bez čega sportski blog ne može da prođe, tako da neka bude da to nisam ni rekao. ali je tu možda tajna što su me sutradan bolela leđa, tako da eto, možda i može da se upiše kao trening...

četvrtak, 16. travnja 2015.

nemogućnosti

uopšte mi se ne piše ovaj blog, nego neki skroz drugi, o sasvim drukčijim temama.

pa obzirom da nekako ne uspevam da prikupim dovoljno snage za taj koji me muči, onda ću da piskaram ovaj, sportski, neobavezni.

dakle sve mogu da podelim na dve pod-teme, a tema je Beogradski Maraton. prvo, o samom tom nazovi "izazovu". sportski gledano, forma mi nije neka, trenirao sam kampanjski, inspirativno, i uvek na rubu premora, zbog silne želje da utolim svoju glad za trčanjima nakon par godina ozbiljnih problema sa povredama.

više manje, zaključio sam da bez nekih silnih zapinjanja mogu da pretrčkaram ravan (dosadan) maraton ispod 3h30, a dalje prema inspiraciji i motivaciji. da li bi bilo 3h21 ili 3h29, bilo mi je skroz svejedno.

ono što mi je bio argument "za" je bila najavljena vrućina. bilo da se radi o suviše hladnom vremenu, ledenim kišama, zaleđenim stazama po planinama, ili o usijanom asfaltu i nenormalnim vrelinama, uvek sam sve te "ekstremne" (mada mrzim tu reč jer je neprikladna i koriste je uglavnom razmaženi mamini sinovi kojima je sve što nije idealno, "ekstremno" teško) trke savladavao sa puno manje pada u rezultatu od većine ostalih takmičara.

rukovođen tom logikom, normalno da sam likovao zbog nedavno najavljenih +25, jer je to trebalo da znači da će ga trkači umesto 3h završavati za 3h15, oni od 3h10 bi išli 3h30, a i par onih od 2h55 "vrednosti" bi prokuvali i umešali se u tu rumenu masu. u svemu tome bih ja umesto lagano za 3h25 (lupam) nešto malo manje lagano završio za 3h26, kao i uvek, i naizgled postigao slično vreme kao mnogi koji su realno 10% brži od mene.

mislim, ako je tako bilo zadnjih 10 godina, na svih zadnjih 30 toplih maratona, možete da mi verujete na reč da imam nešto iskustva na te teme...

no sad se odjednom sve preokrenulo. najavljenih 13 kišnih stepeni su vreme koje zaista odgovara VEĆINI maratonaca, to je klima koja umesto da kažnjava sva zaletanja i greške u taktici, puno više "oprašta" i omogućava mnogo lakšu drugu polovinu maratona, pa je stoga mnogi nazivaju "idealnim uslovima za trčanje". ko ne ume da se čuva od pregrevanja, čuvaće ga kišica, da to tako formulišem.

a ja kao Čili Vili koji nikada nije dobro trčao u takvim uslovima i kao neko ko je oduvek dobro podnosio vrućinu, u svemu tome vidim anti-motivacionu situaciju, u kakvoj bih umesto onih mogućih 3h22 (recimo) verovatno odabrao nešto puniju opremu i nešto sporiji gunđavi ritam, eto čisto da otaljam to mokro sranje sa dnevnog reda, i daj bože da bih ga prešljapkao i za 3.5 sata, ako na pola ne bih seo u tramvaj i dovezao se nazad na start/cilj.

da se recimo radi o Plitvičkom ili Cerskom maratonu, otišao bih bez razmišljanja, jer po takvim brdskim profilima i treniram, naravno i po kiši i kroz bljuzgu. ali šljapkati kao budala po vetrovitih +13 dva kruga po ravnom Novom Beogradu, deluje mi poprilično idiotska ideja za "provod", jednom kad je iz celog tog maratona ispario "TAKMIČARSKI" aspekt.

druga tema je ono što sam sinoć sažeo u samo par rečenica, kad smo se dogovarali za "last minute" prijave. rekoh, ako mogu u četvrtak, petak, subotu, nedelju, ponedeljak, svaki dan da provozam biciklu ili otrčim par sati, to će u tih pet dana izaći na DESET SATI provoda. a ako budem odmarao dva dana pred maraton, trčao tri i po sata u subotu, pa se opet odmarao par dana, ispašće da sam svih tih pet dana žrtvovao za samo jedno prepodne koje mi se uopšte ne sviđa kao ideja, a da ne pominjem dva putovanja autom od po 3-4h (prijave u četvrtak ili petak + na trku u subotu), 2x2000 dinara startnine, 4500 dinara benzin + parking, da te bog sačuva straćene energije vremena i novca. zarad čega - zarad toga da u svih tih pet dana provedem 3.5 sata trčeći već decenijama najomraženijim ulicama i po najgorem vremenu koje sam u celih tih 5 dana mogao da odaberem? neka hvala.

i evo, juče smo otišli na pešačenje/planinarenje/avanturističku ekspediciju i obilazak nove obilaznice oko akumulacije Rovni, proveli 6 sati na suncu i u prirodi, zaista se nauživali, a danas smo napravili neki kombinovano-poluzajednički biciklistički trening na kojem sam spičio nepuna 2 sata Tempa prema podplaninskom Krčmaru, sa pogledom na Divčibare gde još uvek ima snega. gledano u satima aktivnosti ostanak kod kuće se već duplo isplatio u odnosu na Maraton, a tek po pitanju provoda i zanimljivosti smo ga oduvali bar trostruko. a vikend još nije ni počeo!

okej, postoji i mogućnost da se sutra prijavimo, uzmemo brojeve u prijavnom centru, prespavamo u beogradu i u subotu se pojavimo čili i veseli na startnoj liniji. ali je ta mogućnost negde iza pučine nemogućih mogućnosti.

PS
obzirom da mi u toku vikenda nailazi i rođendan, ako je verovati horoskopu prema kojem bih trebao da budem na energetskom vrhuncu, vrlo je moguće da mi "dune" da otrčim nešto što bi bilo "ekvivalent maratona" samo u onoj lepšoj, kućnoj, anti-stres varijanti...

utorak, 14. travnja 2015.

neprisustva

mnogo je komplikovana tema!

da li je koren problema u depresiji, u stresnim hormonima i bezvoljnosti, u predavanju koje sam počeo da prihvatam kao alternativu borbi i opstanku, više ne znam :-(


celo proleće trčim sa pulsevima od 120 do 140, i zaista mi nije logično da sam za par godina toliko omatorio da mi je maksimalan puls sa 190 spao na 155, to se prosto kosi sa svakom logikom.


nešto se događa, svestan sam mnogih problema kroz koje sam prolazio, svestan sam i svih loših uticaja iz bliske okoline, svestan sam i svoje nevoljnosti da im se odupirem, jer sam u nekom magičnom zatvorenom krugu prosto postao ne-Borac, neko kome je lepše da gleda druge kako ga pobeđuju, umesto da gleda sebe kako se odupire, makar ti drugi nemali nikakav razlog za borbu do puste dosade i manjka drugih prâvih izazova u svom životu...

hteo sam da pišem mega-blog u kojem bih poredio svoj PRVI polumaraton, neki davni trening kad sam u najpunijoj biciklističkoj formi rešio eto da pokušam da trčim, i kad sam sa nekim ludački-visokim pulsevima pretrčao 21km tu po nekim valovitim terenima, za 1h36. tako je to izgledalo, imao sam energije "za izvoz" no svi mišići potrebni za trčanje su mi bili novi, nekorišćeni, i taj pokušaj je ispao jedna jako smešna anegdota. u roku od par meseci to je postalo 1h32 1h29 1h27, a ja sam polako od bicikliste počeo da prerastam u (polu-)maratonca...

juče sam, razmišljajući o Beogradskom Maratonu, koji je za 4 dana, otišao malo da trčim po suncu (+23) čisto da vidim kako se osećam na nekom intenzitetu koji doživljavam kao "napor maratona". pretrčao sam istom stazom (kao iz gornje priče) istih 21km, lagano i bez žurbe, bez napora, za 1h38. pa fino, rekoh, dakle ovo je napor za 3h16 maraton, na stazi koja ima duplo više uspona od Beogradskog.

danas sam pak smislio kako mi nikad nije previše nizbrdica, a većina polu- i maratonaca na Beogradskom završi u grčevima zbog onog spusta od 2-og do 5-og kilometra, kada nošeni adrenalinom pokidaju svoje butine jureći nizbrdo. tako sam zapucao uzbrdo, ali lagano (pulsevi ispod 140) sve do nekog prevoja na 520m nadmorske, a odatle sam okrenuo nazad i spustio se u grad tako što sam sve ravne i uzbrdne (?) delove otrčao lagano, a nizbrdice sam opičio što brže moguće.

no sve to može da bude važno, a i ne mora.

naime upravo sam video da je za BGD maraton promenjena prognoza, i da se umesto dugo najavljivanog sunca i vrućine odjednom pojavila neka kiša i hladnoća! (???) ja sam već u glavi imao nacrtanu kombinaciju, da LAGANO pretrčkaram maraton, nabacim malo pigmenta po tom poludelom suncu, i da odmah sa cilja produžim u prodavnicu ploča u kojoj se održava koncert nekih nama dragih ljudi

no sa ovom prognozom, evo, moraću da razmišljam (umesto do danas) još par dana, doslovno do poslednjeg roka za prijavu. nekako mi se ne trči po kiši i na samo +12, ne vraća mi se iz lepog proleća nazad u zimu. 


iako sam rođen upravo u ovo doba godine, oduvek sam se osećao kao "letnje dete", valjda jer su me iz majčinog stomaka prekomandovali u inkubator a ne na svetlost dana. kad sam pitao majku - kada su me to izvadili iz inkubatora, "kada sam se u stvari ZAISTA rodio?" ona mi je rekla - nemam pojma :-(


no neki moj oduvečni osećaj je bio da sam ja dete leta, što donekle potvrđuje i ta inkubatorska težina od kilo i šesto, odnosno, termin prevremenog rođenja "u sedmom mesecu" jasno ukazuje da sam trebao da se rodim negde tamo, bliže letu nego proleću. pa ti sad budi pametan. trening ovaj onaj, maraton, godišnje doba, loši uticaji, ubistva i odsustva. neprisustva. manjkava uputstva. a život prolazi.

petak, 10. travnja 2015.

opet o minutima i sekundama

sada više nisam siguran da su onih laganih 23km koje sam shvatio kao "dan odmora" zaista i bili dan odmora
no koga briga
pokušavao sam da ubedim sebe kako će to biti mačiji kašalj
u telefon sam ubacio poslednju popDepresiju koja naravno traje okruglo 2h
i plan je bio takav, trčati nešto malo preko sat vremena, obzirom da odavde svi putevi idu blago uzbrdo, da bi mi povratak trajao par minuta kraće, i da bi se to sve "uknapilo" oko tih 120 minuta

trajalo je 119, dakle pogodio sam, no dobro, to i nije bilo naročito teško
u jednom času sam mislio da se krećem presporo, iako mi je to bio plan, to jest, plan je bio da idem "lagano", no između sporo i presporo ipak postoji razlika
pa sam tako mislio kako ću pretrčati, najverovatnije, 22km, 11 tamo i 11 nazad, ali mi je taj prvi sat istekao kod jednog mostića koji je na 11.5km od kuće

zanimljivi su i ti moji povratci (?) za koje uvek zaključim kako će biti lakši od odlazaka, eto jer su blago niz reku pa ko velim ako je lakše na bicikli treba da je lakše i na trčanju

u svemu tome uporno zaboravljam da mi recimo na dugačkom treningu teško može biti lakše da trčim 30-ti nego 5-ti kilometar (smešno je ovo "-ti" jer je više nego polunepotrebno) ali eto, ja to tako odlučim unapred i posle se pitam u čemu je greška

elem, noge su mi napokon delovale oporavljene od onih brdskih 36km u nedelju, jedino sam spreda u butinama osećao neke sitne grčiće prilikom doskoka, to je od one kiše i smrzavanja kad sam se na toj nedeljnoj Dužini sav pokočio. 
stoga sam juče krenuo na jedan "popravni" trening
onog dana, kada nisam znao da će Lane uginuti, ujutru sam krenuo na trčanje sa jednom malo suludom idejom, a to je da pokušam da pretrčim što više kilometara kroz promene 100m brzo 100m lagano
čak sam fantazirao da bih možda tako mogao i ceo polumaraton, 21km
no tog utorka sam još uvek osećao posledice onog nekog viruščića, bio sam nekako kilav, zaduvan unatoč niskim pulsevima, i na jedvite jade sam pretrčao 11 kilometara, eto tek pola od planiranih 21

juče sam pak krenuo sa malo labavijom idejom
bilo bi lepo da pretrčim 14km (trećina maratona, i ujedno trening koji traje oko sat vremena što mi je nekako najdraža dužina za sva malo brža tempo-trčanja) a baš ako mi noge polete i polude, eto možda zveknem i celih 21km
naravno da sam na kraju ipak morao da se zadovoljim sa 14km, jer je i to neki pomak u odnosu na onih 10-ak koliko u najboljem slučaju pređem na ovakvom "treningu promena"

koliko god mislio da sam lagano krenuo ipak sam (opet!) u nogama vukao nešto malo akumuliranog zamora, pa je svaki kilometar delovao malo teži od onoga što je štoperica pokazivala. u odlasku sam doduše i planirao da mi kilometri prolaze po 4'30'' no nekako sam zamišljao da mi je za tu brzinu dovoljno da one brže 100-tke otaljavam još labavije, no ispostavilo se da moram lepo da se razmašem i ručicama i kolenima da bih to postigao

ono što mi je dodavalo na entuzijazmu je što mi je tog jutra Polar-ov fitnes test pokazao 58, što je nakon 56 57 56 57 novi pomak na bolje, koliko god ja kukao što mi je taj pretpostavljeni vo2max ispod minimalnih 60, ali ajde, doći će valjda i dotle, godina se tek zahuktava a ja osim dugačkih laganih trčkaranja po brdima teško da imam ikakvih pametnih treninga u zadnjih nekoliko godina

tako je prvih 7km prošlo za 32 minuta, a povratak za nešto malo više od pola sata, pa je uz tih 62.5 minuta nekih dodatnih 31.5 već neka prva prognoza kako bi mogao da prođe taj prvi polumaraton sastavljen od 105 ubrzanja od 100 metara, razdvojenih sa 105 laganih mini-odmora od po 100m. pokušavam da zamislim ludaka koji se pojavi na trci i dok oko njega svi trče ravnomerno, on na svakih 100m ubrzava i usporava i tako napred-nazad nastavi sve do cilja.

da stvar bude pomalo i smešna, jutros imam neki čudan osećaj odmornih nogu, no neću nasesti na tu zamku pa se zaleteti na novo trčanje. plan je već gotov, jutros malo duža šetnja sa kučićima, verovatno do jezera u Petnici, a popodne biciklistički bračni trening.

četvrtak, 9. travnja 2015.

trčanje sa psima

ili drugim rečima
postoje ljudi koji razumeju pse
koji znaju da žive u skladu s prirodom
a postoje i razni psi
neki vole trčanje, neki baš i nisu oduševljeni
lepo je to sve znati, i uvek imati na umu
onda će svima biti lepo
no kao i u svakoj drugoj kombinaciji,
sve zajedničke izlaske ili "treninge" treba shvatiti jako labavo
prilagođavati se, menjati plan bez opterećivanja zadacima
ako se umorio, nosiću ga do kuće, zašto da ne?

nedjelja, 5. travnja 2015.

krepao kotao

ovako je to bilo:
kao za danas su bili najavljeni neki silni pljuskovi, i trebalo je otići što ranije na trčanje. to je bilo pod 1)
pod 2) je da sam juče iz meni nepoznatog razloga otrčao preterano jakih 10km na tromim nogama i sa nenaspavanom i smućenom glavom, što naravno nema baš neke logike ako sam dan kasnije planirao Dužinu

no kad sabereš 1) i 2) dobiješ da ništa pametnije nisam ni mogao da smislim
pod 3) sam smislio da ću da odem na jedan od omiljenih treninga Dužine koji sam trčao svakog proleća ili leta, radi se o jednom krugu od 36km koji ima nešto malo preko 600m uspona što je jednako Plitvičkom Maratonu, s tim da su svi usponi od ona 43km ovde sabijeni u 36km pa je dakle prosečan nagib staze oštriji za 15%.
a pod 3a) sam mislio da napišem još jedan od onih mix blogova o trčanju+psima, jer me je jednom na tom krugu skroz neplanirano pratila jedna ostavljena (od vlasnika) lovačka keruša, koju smo kasnije usvojili

e sad, taj plan je eksplodirao kao bivša jugoslavija, iz više razloga:
pod 1) krenuo sam zajedno s Lolom pa smo otišli iz grada na malo čudan način
pod 2) najavljena jaka kiša nije još uvek bila počela, pa sam gledajući u nebo ugledao najsvetlije površine negde izvan tog kruga, i nakon odvajanja od Loline putanje sam nastavio nekim drugim putem, sa kojeg sam, doduše, nekim polukrugom mogao da se vratim na "onu moju" Dužinu iz uvoda, a što mi je odmah i postao "plan be"

no da plan ne bi skroz propao, pobrinuo se neki ludak od žutog psa, rasa domaći, dlaka čupava, nijansa braon negde na pola od lisice ka medvedu, ili obrnuto. negde na 6-7-om kilometru sam ga video pored puta, dobacio mu - 'de si žućo, on je počeo da skakuće oko mene i par puta me zamalo sapleo, onda sam mu vikao beži kući ludače gde ćeš sa mnom no nije me šljivio ni pet posto i tako smo nastavili zajedno. 

tu sam počeo da smišljam gde i kako, pa sam osmislio neke polukrugove kojima mogu da se lagano vratim ka brdima i onoj "mojoj" stazi, po najmanje moguće prometnim putevima. tako sam umesto planiranog asfaltnog treninga zabazao na polu-makadamski, što na kraju nije ništa smetalo, naprotiv. naime kiša je ubrzo počela pa su svi asfalti postali "skroz" mokri, dok su ovi zemljano-kamenčićasti putevi kroz sela bili puno suvlji, a čak i kad se kiša pojačala uvek je imalo kuda da se stane a da nije skroz mokro kao na asfaltu.

gde god ih je bilo izvan dvorišta, uz put, žuća je pored kokošaka protrčavao nezainteresovano, što mi je olakšalo putovanje jer bi mi zaista samo falilo da me neko juri s puškom obzirom da je delovalo da je pas moj i da me prati u stopu na treningu. upoznavanje sa kozama je bilo vrlo zanimljivo i njemu a i kozama no niko se nije uplašio, a sa ovcama je trčao zajedno nekih sto metara, saterao ih u dvorište, malo se prošetao i izašao napolje, dok nas je neka babuskara obojicu proklinjala sve u 16.

sa ono malo auta što smo sreli, nismo imali nikakvih problema, sklanjao se na bankinu svaki put, čak i bolje od pola pešaka.

kiša je bila sve jača, nakon nekih 18km sam bio u ozbiljnom dvoumljenju da li da skratim plan i vratim se najbržim asfaltom kojim bi mi trebalo 13.5km do kuće, no taj put je najprometniji u kraju pa sam ostao pri onom poslednjem (da ne kažem prvobitnom nego drugobitnom) planu i opet skrenuo na sporedni putić. žuća se par puta otresao i napravio oblak vode oko sebe no srećom sam svaki put bio barem par koraka udaljen pa me nije dodatno pofajtao. šake su mi bile već utrnule od hladnoće i vetra, a duks sam zavrnuo do laktova jer mi je bilo toplije da mi kiša pada po podlakticama, nego da na istom mestu držim ledene obloge od dukserice, one sintetičke za trčanje, naravno. imao sam neki prsluk, nepromočiv spreda i odozgo a rupičast na leđima, pa sam barem bio bezbedan što se prehlade stomaka tiče, i to mi je davalo dovoljno samopouzdanja da mogu da trčim koliko hoću.

no zato su mi natopljene tanke helanke napravile problem gde ga nisam očekivao. neke punije bi bile puno bolje na +5 ili +6, ko zna koliko je bilo "toplo" gore u brdima, a ove tanke kad su se jednom natopile, uz podršku hladnog vetra i kiše su bogme solidno počele da mi se svete za nešto a da nisam znao za šta tačno. na nizbrdicama sam osećao male grčeve u butinama što mi se skoro nikada ne događa, osim (gle slučajnosti) na par brdskih maratona koje sam trčao u kratkoj opremi po hladnoći i kiši. poslednji spust je bio kao crtani film, nabadao sam nizbrdo već sav u grčićima, puls 118 (??) a osećaj da ne mogu jače.

da stvar bude još gora, ovo sam preskočio, u jednom selu sam se malo zbunio jer sam tuda ranije prošao samo jednom, pa sam čisto zbog provere pitao neku devojčicu koja je upravo nailazila s kišobranom, i ona mi je fino "objasnila" da treba da se vratim pola kilometra nazad "jer tuda se ide kolima za Valjevo". poslušah dete i umesto da produžim kuda sam planirao (i dođem tamo gde sam hteo), ja se vratih na taj neki drugi put i nakon nekoliko kilometara shvatih da sam se vratio na isti onaj glavni put koji sam pola sata ranije hteo da izbegnem. sve što sam dobio tom "proverom" je bilo 20 minuta ili 4km dodatnog trčanja. 

nekako smo se skotrljali u grad, izvijugali sporednim uličicama do kuće, ja sam utrčao u dvorište ostavivši žuću zarobljenog između dve kapije, da ne zbriše, uleteo u kuhinju i povikao Loli - brzo uzmi nekoliko viršli i trči do kapije, jedan ludak je sa mnom pretrčao okruglo 30 kilometara, nahrani ga ali mu zadnji komad izbaci na trotoar i zakvači kapiju, pa će otići. rečeno - učinjeno, žuća se nabokao i otišao, a kako je samouvereno svuda prolazio, uopšte ne sumnjam da se već vratio u svoje selo tu nadomak grada. 

tako je ispalo da sam pod 1) hteo na jedan krug, napravio skroz drugi krug ali potpuno iste dužine (36km), pod 2) hteo sam po asfaltu ali sam dosta pretrčao i po makadamima, a pod 3) planirao sam da se trčeći onaj prvi Krug prisetim treninga sa tom kerušom i da ga usput opišem, a trčeći ovaj drugi Krug sam proveo dan sa nekim skroz drugim psom. pa ti posle reci kako planiranje nečemu pomaže...


obzirom da gore desno piše "MORE", ja sam docrtao more, čisto da vas ne zbunjuje ona plava žvrljotina.

eh da, prosečan puls od 130 govori koliko sam bio umoran i još uvek poremećen onim silnim nespavanjima, jer sam ovakve Dužine uvek trčao kao "tempo dužine". evo baš gledam u dnevniku treninga, taj trening sa Lovaćušom sam tog 16.02.2010. završio sa prosečnim pulsom 150.

subota, 4. travnja 2015.

42, ali ne kilometra

i tako, kotrljam se kroz godine,
kao kamion koji na svako putovanje
krene sa jednim točkom manje.

nastavio sam sa jednim trčanjem dnevno,
juče brdskih 15km, lagano za 1h18,
a danas sam imao jako malo vremena za trening
pa sam požurio ovih 10km za 42'.

ovo je od utorka bila prva noć da sam nešto spavao,
mada prosečan puls 152 baš i ne potvrđuje
da je u meni bilo dovoljno elana za tempo-trčanje.

ajd bar sam oprao auto i promenio točkove,
a i išli smo kod rođaka na Slavu,
pa ću imati po čemu da zapamtim ovaj dan.

dve nedelje do Bgd Maratona a ja još uvek ne znam ni da li ću, ni koju bih trku, ni kako to uopšte zamišljam...


četvrtak, 2. travnja 2015.

baš je teško

Povratak u Stvarnost ume da bude
jako težak kad je Stvarnost tužna,
i kad Stvarnost predstavlja samo
nastavak onog Košmara
iz kojeg se u nju vraćaš. 


Pretrčao sam 14 km danas, nakon što sam u zadnje dve noći spavao 0 + 4 sata. Kao neku motivaciju da ne klonem na tim klecavim nogama, stavio sam na glavu ovaj kačket koji je eto i naš heroj nosio pola minuta, tek koliko za slikanje. No i toliko je bilo dovoljno da bi to u ovom trenutku za mene postao jedan sasvim poseban kačket. I delovalo je. Delić ovoga što danas i nije baš "blog" sam napisao u opisu(*) ove nove profilne slike na FB stranici.


(*)
"Danas sam nakon par dana otišao na kratko trčanje. Lola je pretrčala ona minimalna 3 km koja je obećala Lanetu jer je toliko godina živeo. Ja sam nosio ovaj kačket Podgoričkog Maratona, jer je to jedini sa kojim smo ga slikali, a i ta trka mi je bila jedna od najboljih u poslednje vreme. Ako je Lane za dve godine od deteta-invalida mogao da postane momak-sprinter, sve više mi se čini da bih od njegovog života svašta trebao da naučim..."

Hvala svima na javljanju,
divni ste,
mnogo nam je značilo.