nedjelja, 28. rujna 2014.

drž ne daj

evo kako je to ispalo
u petak sam krenuo na sat i po trčanja
pa sam negde nakon 5 km odlučio da skratim
jer kad god odem na trčanje od 20 i više km, 
budem puno umoran ako moram celo veče da stojim na nogama
i tako pobegnem u brda, na neki uspon od 4 km,
polukružno se spustim nazad u grad i uhvati me pljusak!

a bukvalno je bio oblak iznad mene i pobegao dalje,

da sam išao tamo gde sam krenuo izbegao bih kišu
šta ćeš, prioritet je bio da noge ne trče 21 nego 15 km, i eto

tu noć sam legao u 3, probudio se pred 9, kao tinejdžer
kunjao do podne, bila je subota, a uveče neki rođendan
i skroz popodne se odlučim na trčanje, ipak
bilo vetrovito i prohladno, nije moglo na biciklu
mada bi bicikla bila idealna nakon onakvog petka, a pred nedelju
išao po brdima, trčao lagano, napravio 23 km tu negde oko 5'/km
obzirom koliko mi je osećaj bio da trčkaram, i nije sporo
uveče na taj rođendan, opet legao iza ponoći, 
jutros opet ustao iza 8

tu se opet nešto vukao kao prebijen, 
već sam bio ubeđen da neću biti sposoban ni za šta
rekoh, vala sam se natrčao zadnjih dana, baš me briga
mogu da odem s kučićima da se šetam tri sata, po suncu
međutim negde popodne skuvamo crnu kafu

tu shvatim nešto epohalno
da crna kafa još jedina ima u sebi kofeina
eto zašto je nescafe' (ili kako se već piše) sve jeftinija!
bila je limenka od 200g prišla 600 dinara, pa spala na 500,
sad imaš i za ispod 400 dinara kad je na akciji
JER NEMA KOFEINA, JER JE TO
NEKI KRETENSKI CRNI PRAH SA AROMOM KAFE


dakle sipao ja u veliku šolju prepunu kašičicu kafe,
skuvao to u mikrotalasnoj, i ne da sam se probudio,
ustao iz mrtvih, ne, SKOČIO IZ MRTVIH!!!

seo na bicikl pony (što ga milijana gony), otišao izvan grada,
i napravio pakleni plan da ću da probam ono 20-20-20
(ne kilometara, idioti, nego minuta) "mod-med-mad"
iliti u prevodu uzdržano-srednje-jako
s tim da ja to modifikujem u 5-5-5 kilometara, tako mi je lakše

i otprilike sam imao ovakvu ideju
obzirom da sam umoran, puno trčao zadnjih dana, sve brda,
zadnjih par noći u totalnoj komi, od jutros noge kao balvani,
rekoh biću zadovoljan da to bude prvi deo po 4'40-4'50,
drugi deo ako bih mogao da se vrtim oko 4'30 po kilometru,
i zadnjih 5 km eto biću hepi sa 4'20, 
a ako bude ispod - bingo!

dakle nekako sam zamišljao ta tri Petaka da budu 23, 22, 21 minut

prvih 500m prođem za 2'25'' i pomislim uf jebote premoren sam
kilometar prođem za 4'45 rekoh pa možda i nije tako grozno?
drugi prođem još malo brže, a isti osećaj, opa zagrevam se
5km prođem 22'40'' gle ovo je još bolje od plana

na okret koji je na vrhu malog kupsera dođem za 34', sjurim se nazad,
i sa tim zaletom pređem povratnih 2.5 km do tačke 5k/10k,
tu sam imao 44'24'', to sam dobro zapamtio

eto, i prvih 5 je bilo ispod 23', 
i drugih 5 je bilo ispod 22', jeahhh

i odatle kao malo ubrzam, ali bez raspadanja
vidim lepo idu kilometri po 4', baš onako lako
jebote kupiću džak ove crne kafe, i samo rokaj pred trening
do Podgorice ću biti skroz crn, mršav, i u formi za maraton 2h01 

i tako prilazim kraju i svo vreme se nećkam šta da radim
ako nastavim sve ovako po 4', završiću trening oko 1h04'30''
a ništa me više ne nervira od toga kad završim "na pola minuta"
ništa, rekoh, zadnji kilometar ću da rastrčim, 
kao gospodin čovek
i ovo je dovoljno brzo, 
svakog Petaka sam ošišao za 20-ak sekundi
(napomena, trening u starim pegasus patikama 
koje imaju blizu 1000 km, i obućar im je lepio đon koji je bio otpao)

e ali neki đavo mi nije dao mira
i predzadnji kilometar malkice ubrzam, i zadnji spičiiiimmm
a stvarno nisam godinu dana na treningu istrčao ravan km ispod 4'
jeste malo delovalo da će da mi se rašrafe kukovi, 
prosto kao da sam izgubio nešto tehnike
ali nije mi bio problem ni za noge, ni za disanje. 3'36''.
ne na kraju laganog trčanja ili dužine, nego na kraju Tempa
i to na kraju tempa koji je došao dan posle dužine,
koja je došla posle dva brdska treninga! cool

total 15km za 1h04, 
brzina za maraton 3h okrugloooooo
sad ozbiljno razmišljam da li da sutra ipak odmaram,
ili da popijem duplu Duplu Kafu, pa kom obojci kom opanci

petak, 26. rujna 2014.

pred-vikenAd

u sledećih deset minuta:
isperi farbu sa glave

šokiraj se pred ogledalom
presvuci se za trčanje
jeste da ćeš se oznojiti ali ipak osuši kosu
smisli kakav ćeš trening

popodne u radnju,
ručak, ajd bar je kupus već skuvan,
predveče u bgd na koncert,
u ponoć u metro u nabavku jer nećemo stići ranije

krevet u 03
... i cela subota u transu

za nedelju možda dogovorimo planinarenje

srijeda, 24. rujna 2014.

Prevlaka




jedna slika iz našeg vrta... na kojoj se levo se vidi lavanda, a desno neki kamen, eto o njoj ću da pišem. lavanda je iz jednog sela u zaleđu Poreča, gde živi i radi naša Teta. tamo smo imali imanje i kad je počelo ono sranje 90-ih onda smo to prodali, a za uspomenu smo iskopali i poneli nekoliko grančica lavande. to se razvilo u nekoliko žbunova, u maleckom voćnjaku iznad grada, a pre par godina kad smo prošili dvorište jedan od tih žbunića smo presadiil ovde. tako je to postao jedan mali komad Hrvatske u našem vrtu. stigao je onom starom Škodom 100 kakvih već odavno nema na putevima.

a ovaj kamen, njega smo videli krajem 90-ih, na biciklističkim pripremama u Budvi. stajao je pored puta, bio je februar, cvetale su mimoze, i na tako jednom sporednom putiću uz brdo, ukapiramo da je svo kamenje tako izvajano vodenim snopovima koji se slivaju iz korenje drveća. a ovaj jedan, izdvojio se kao logičan izbor jer nismo morali da ga iskopavamo, nekako se skotrljao uz samu ivicu puta. i pao je pakleni plan, utovarićemo ga u auto i doneti kući. rečeno-učinjeno, par dana kasnije smo se nas petoro rokera potrpali u Škodu Favorit (jednom škoda uvek škoda, jer kao što je reklama iz 70-ih govorila "škoda drivers are the best lovers") i krenuli u Herceg Novi na koncert Zabranjenog pušenja. skrenuli na onaj sporedni putić, utovarili kamenčinu koja je onako naoko delovala "ne preteška" ali brate iskilavismo se. legao auto, samo što mu se dupe ne vuče po asfaltu. nismo ni vadili taj kamen jer smo za koji dan trebali da se vratimo sa priprema, samo smo ubacili rasklopljene bicikle na zadnja sedišta i to je to. kad nas je na, kako se to tad zvalo kad nije bila Granica, policajac na nekom kontrolnom punktu pitao šta to nosimo, ja rekoh "iznosimo vaše nacionalno blago" i svi se siti ismejasmo. ako ako, reče čovek, bar toga imamo za izvoz. i tako mi doputujemo kući u sred noći, i vidimo da nam je na autu probušena guma!!! nagazili na neku ekserčinu biblijskih dimenzija, to se zabilo do kraja, pa je valjda delovalo kao neki čep i guma je sporo ispuštala. zamišljali smo samo šta bi bilo da je guma ispustila negde usput, u noći, jer rezervni točak se nalazi, pogađete već... upravo ispod one kamenčine u gepeku! kad smo ga na jedvite jade izvadili i spustili na zemlju, oprali ga crevom, dokotrljali ga na sprat uz 3 + 13 stepenika (srećom je četvrtast pa nije išlo toliko teško mada je svaki stepenik bio teretana za sebe), rešili smo da ga izmerimo na vagi. nemam pojma kako smo ga na nju da izvinete naguzili, uglavnom pokazalo je 119 kg, a obzirom da vaga meri do 120 to joj je bio lični rekord. i u isto vreme kad smo doneli lavandu, odlučili smo i da snesemo taj kamen, jer koliko god izgledao kao prirodna skulptura, nije mu mesto na sred sobe. i tako, sad imamo i komad Crne Gore u vrtu, eto na samo pedalj od komada Hrvatske. pretpostavljam da bi onaj žbunić između ta dva trebali da zovemo Prevlaka?

obećao sam

... da ću češće pisati blog, ovaj sportski

usput napominjem da koga god zanima ono što nije sport,

da se to nalazi "na onom drugom blogu" evo linka ispod.
pa tako kad vam se čita nešto, a ovde nema novosti, ima tamo ;-)


"HIP, NOT EYES"

e sad ovako, Tantalove muke se nastavljaju
ja bih tako na silu i na brzaka da uđem u formu, ali neće :-P
sećate se onog trening-polumaratona u nedelju, 

u starim patikama, po hupserima, bez odmora, i sa startom u 13h,
(za razliku od ovih u Varaždinu, koji su startovali u 10h 
i "žalili se na vrućinu", ma nemojte molim vas!!??)
izračunao sam da sam još uvek plasiran negde oko 50-og mesta,
dakle tek je svaki osmi balkanski trkač brži na trci,
od mene na treningu. mada mislim da mogu i puno bolje.

e nakon toga naglavačke pod tuš, pa u auto, pa u beograd
neko veče muzike poezije i čega sve ne, stajao sam 5 sati,
i noge su mi se toliko ukočile da kad sam pokušao da čučnem,
nisam mogao. čak sam i u autu odmakao sedište,
da vozim onako sa ispravljenim nogama. zajebao Pinokija.

ponedeljak ceo dan kiša, nešto radili u kući, pa uveče nikako da zaspim.
u utorak se probudim i kao ajd da idem na trčanje, onako, bez ideje
usput mi se iskristališe neki plan, 
rekoh idem 10-ak km po brdima da se malo zagrejem,
jer je naglo zahladnelo i ja se sav pokočio kao da me neko ugipsao
a boli me sve što sam povredio u zadnjih 10 godina
jebo zimu
i nakon tih 10km zagrevanja, pokukružno se vratim na glavni put,
napravim 6km od promena 300/200m, i još dotrčim lagano 3km do kuće.

e sad tih 6km za 24' možda deluje brzo, prosek okruglo 4'/km
mada je bilo 4'00, 4'00, 4'03, 4'03, 4'00, 3'54,
ali to je ipak nežno nizvodno, i sa vetrom u leđa
tako da, da sam to radio 3+3km "tamo pa ovamo",
verovatno bi prva tri bila po 4'20'' a druga tri po 4', ali hajde
nisam to ni morao da kažem :-)

(kao pre, kad su biciklisti iz Subotice radili deonice,
sve nešto po 50 km/h... onda kažu
"mi biramo povoljne uslove,
vratimo se lagano na start deonica prema jakom vetru,
pa onda opet raspizdimo niz vetar...")

zašto sam ovo rekao - zato što nemam iluzija

nisam od onih koji "misle da su brzi", ne treba mi takav trening
koji će da mi poveća iluzije o brzini

tačno znam koliko sam brz a koliko spor, to je odlična polazna tačka

danas nema šanse da džabe trčim i premaram se, 
trupćem kilav po brdima kao što sam radio celog leta.
ima posla kod kuće, treba još malo da se vari ograda, 
biće malo lajt-šoua sa brusilicom i tome slično.
predveče nakon posla kratak spidić na bicikli, 
sunčano je pa će taman da otopli.

još 2.5 nedelje do Novog Sada, i 4.5 nedelje do Podgorice.
da li su dovoljne 4 nedelje da se vratim u formu za ispod 3h?
pffffffff, čisto sumnjam
mada, nada umire poslednja
dakle ja ću u nedelju, a ona u ponedeljak :-P

nedjelja, 21. rujna 2014.

minut po minut

evo me opet
čak sam zbog bloga i trening skratio!
to jest nešto nam je iskrslo pa moramo do beograda popodne,
i onda kao, da ne trčim nešto bogzna dugačko...
pa odem 21km, istom stazom kojom i u utorak
tada je bila rosulja i prohladno, pa sam išao 1h33,

a danas je bilo sunčano (sa pljuskom pred sâm kraj) pa sam išao 1h32

tek koliko da unapred začepim usta svima koji će da pričaju kako je danas u varaždinu bilo teško vreme za rezultate :-)

inače nakon tih 1h33 od utorka i dve kratke bici vožnje uveče pa ujutru,
sledećeg dana (četvrtak) smo ceo dan nešto betonirali, predveče se provozali lagano sat vremena biciklama i to je bilo sve
jedva sam stajao na nogama

e onda sam u petak ujutru zaključio kako bi "trebalo da su mi noge odmorne", a i onaj alergijski otok (hr: oteklina) od ujeda ose, između lakta do šake je počeo da spada, pa je "trebalo da bude" lakše da trčim

od prvog koraka sam video da su mi noge 300% drvene
plan je bio nekih brdskih 36km, međutim posle 10km sam skrenuo na drugi putić i polukružno se vratio kući
ispalo je 21km za 1h45, "jače brdskog" profila, i laganog trčanja
mislim, jeste trčanje bilo LAGANO, ali su mi noge bile skroz trome i svaki tempo mi je bio težak, pa i ovaj najlaganiji
predveče otišao da se prošetam s kučićima sat vremena i to je to od aktivnosti


e zato smo u subotu nakon opet nekih radova, šmirgla brusilica čekić i ostalo društvo, spičili kratak brz tempo na biciklama, bez problema vrteli između 33 i 45 km/h zavisno od vetra, i uopšteno rečeno odlično se proveli
predveče opet sat šetnje, i napokon sam trebao da budem "opet" odmoran za trčanje


danas sam pride odmorio nakon doručka, kuckao neke blogove, prepisivao sve i svašta, čistio pojačalo iznutra čekajući utorak i novi gramofon, i tako...
nakon toga OPET izmenio plan da odem na dužinu, zbrzio ovaj Tempo s početka teksta osećajući se puno bolje u drugoj polovini treninga nego što je to bilo u utorak. zadnja 3km za 12', što bi trebalo da znači da napokon mogu da probam da otrčim i neki "pravi" trening, nešto malo naseckano, deoničasto recimo


ali o tom potom, sad moram da begam, i da smislim kako da se najbolje odmorim iako ću morati narednih recimo 9 sati da sedim u autu i stojim na ulici. hmm

srijeda, 17. rujna 2014.

kao odmor. ali kao.

pa ništa, prošla Dužina kao polu-dužina, ostao dva i po sata, skakutao po brdima i tako... bio sam više nego kilav i trom, očigledno umoran.

u ponedeljak ipak odem malo gore u maglu, miran vlažan dan skoro bez automobila u brdima, i šume onako obavijene šalovima od oblaka. išao još lakše nego dan ranije, ovo je i trebao da bude pola izlet pola lagani trening, pa, tako je i ispalo, 90% izlet 10% trening.

i posle toga krenem biciklom malo uzbrdo, e tu ima anegdota. odmah iznad grada ja onako rekreativno vrćkam MTB i preteknu me dvoje, onako po 20-ak godina. nakon što su odmakli 50m prestane da se povećava razlika, očigledno su me "jurili" kad su me ugledali, pa im sad treba vremena da se izduvaju. i ništa, ja malo dodam gaščić i krenem za njima, sve tako lepo fino kulturno na 50m iza. prvo se put penje onako stepenasto, pa malo zaravni, tako nekoliko puta, i onda dođemo pod jedan oštar uspon od kilometar. i nakon 100m dečko se okrene i ugleda me, nešto kaže curi, okrene se i ona, pogleda, i krenu vidno da ubrzavaju.

posle 100m on počinje da joj odmiče, oboje onako jako napinju laktove i ramena, baš se pitam dokle misle tako. i usput, da bi ih bolje video, ja još malo ubrzam i mic po mic im priđem na samo 10-15 metara. e ali ne lezi vraže, tu na pola uspona postoji sporedni putić, on nju upita hoćemo li dalje gore ili levo, i brže bolje skrenuše levo. heh heh. ja ništa još malo ubrzam, onako dodatno, i prozujim pored njih ko alberto kontador. rekoh u sebi ma našli ste s kim ćete da se trkate, baš.

e posle toga kad sam se spustio s brda u grad ja na prvom semaforu stanem iza nekog kamiončića koji je bio natrpan peskom cementom i nekim armaturama, i kako je počeo da ubrzava ja krenem za njim i neplanirano prođem kroz sve semafore, i odemo mi tako nekih 5km iz grada na drugu stranu. tek tu primetim da sam se zaneo i da će da me uhvati mrak, pa okrenem i dojurim nazad u grad. svašta. sva sreća da je skrenuo na tom mestu inače onako u lepoj zavetrini 45-50 km/h mogao sam stići i do banje koviljače a da ništa ne primetim.

e dan nakon toga, rekoh idem da trčim Tempo. koliko ćeš ostati pita lola, rekoh sat - sat i po. jer mi u glavi stoji trauma od onog zadnjeg Tempa od pre 4-5 dana, ako ima i toliko, vi ćete bolje znati, ono kad sam jedva pretrčao 13.5km za sat vremena. a juče je još i sipuljila kišica, nije mi baš to neki ideal da trčim mokar na samo +15, iako znam da mnogi obožavaju upravo takve vremenske (ne)prilike.

i da vidiš čuda, nije mi bilo teško. na koju foru se noge odmore ako umesto dana odmora trčiš sat i po po brdima, pa makar i lagano, i nakon toga u istom tom među-danu umesto odmora spičiš skoro sat jakog tempa na bicikli, nije mi jasno. išao ja blago uzvodno nekih 4'30''/km i lepo okrenem na 10.5km za 47'20'', vratim se malo brže, logično, jer je povratak u nežnom spustu mada ima nekoliko kupsera, i stignem kući malo ispod 1h33. sasvim onako lep tempić.

e i to popodne sam otišao sat vremena u brda biciklom, a i jutros sam odmah nakon doručka a pred posao. i sad razmišljam šta da radim. ovo što me je ujela osa za lakat, ovo je naraslo da te bog sačuva, a tek na bicikli kad idem po neravnom, to toliko boli da oči iskaču. pa sam pola svih tih vožnji sinoć i jutros prevozao levom rukom, dok ovu desnu malo malo pa odignem u vazduh.

evo upravo saznajem da je lola odlučila da ćemo da odemo s kučićima u šetnju, dakle kad već nisam odmarao između dužine i tempa, odmoriću se danas. ako šetnja ne potraje preko dva sata možda odem i večeras malo biciklom, tj možda odemO ako nastavi da se razvedrava, u protivnom čisto sumnjam da će ona da se kocka životom i vozi kroz rosulju. eto tako.

nedjelja, 14. rujna 2014.

vikend kod kuće

juče kao bio neki treking, nekoliko ljudi nas zvalo ajte na treking ajte na treking, ja rekoh gde ću da se mantam po fruškoj gori ako je gore sve u blatu, tek uveče ukapiram da je popodne bila ulična trka od 5km negde usput, pa je to moglo da se iskombinuje. svašta. 

i onda dohvatim jutros da tražim gde uopšte postoje ti kalendari takmičenja pa nađem jutros u 7 da u 9 ima na avali brdska trka, e jbg a Lola je još uvek spavala, kako da stignemo na avalu za dva sata, a u 10 ima u soko banji onaj polumaraton što me oduševio prošle godine jer staza ide prema planini rtanj i nazad, baš onako lepi pogledi i gore-pa-dole nije dosadno, ali eto, do tamo nam pak treba jedno 4 sata vožnje, jedino da imamo helikopter, ali eto to je valjda jedna od sitnica koju nemamo

čekaj dokle sam stigao u zadnjem blogu, kad se ono prekinula sapunica?
aha, kad su me uneli u kuću.
e pa odatle su stvari poprimile čudan tok
znači sutra ujutru sam krenuo odmah posle doručka da se kao malo provozam mtb-om pre posla, i to je ispao neki ludački Tempo trening, i svo vreme sam se pitao kako je to moguće. odleteh na brdo i sleteh s brda, ma svaka mi čast. ceo dan sam se čudio kako se to dogodilo, rekoh, dakle ako bude jesenas Brdsko u biciklizmu, treba tri dana pre toga samo da trčim po brdima, zadnji dan poželjno da se raspadnem kao eks jugoslavija, moram da se sahranim da bih sutradan mogao da opet oživim. interesantno...

i ništa, popodne kao ajde opet malo na biciklu, išli po brdima, e tu je došao red na Lolu da se raspadne pa smo se vraćali onako sa 2/3 gasa i još nas uhvatila kiša na kraju! ko je gledao na fejsbuku onaj video gde idemo 47 km/h gledao je, ko nije može da ga vidi jer je podešen kao javno vidljiv

e posle toga kao krenulo mi sve super, bum tras pljas, kao u petak ću ja (pošto nisam imao puno vremena a bila i neka sparina) samo da spičim sat Tempa, krenem ja da trčim i onaj osećaj kao da ti je napor bukvalno za 4'/km a ja trčim 4'30''/km, e pa fino, dakle tako mi i treba što sam se juče smejalo Loli, sad je došao red na mene da puknem treći put u pet dana, fantastično. i tako, ništa, vukao se kao mrcina, nešto zamahivao rukama kao da pokušavam da poletim a dupe zalepljeno za zemlju ne možeš da ga podigneš, pretrčao sam možda nekih 13.5km za sat vremena i to je bilo ono "upomoooooććććć". eto da je tog dana bio polumaraton išao bih ga 1h35, divota

i rekoh dosta više tog trčanja, juče opet ujutru spičimo kratak tempo na biciklama, popodne ugrabim između dve kiše da se provozam još sat i po gore na brdo da odnesem onom kučetu dve viršle, i to je bilo to, rekoh čuvam se za današnju Dužinu. a čim sam seo da pišem blog to znači da mi se baš i ne trči onako žarko, ali hajde, mora čovek malo i da se odmori, valjda. e pa srećan mi put...

srijeda, 10. rujna 2014.

puko nije puko

e tako ja svaki put kad se kurčim koliko sam trčao, posle toga se raspadnem u najkraćem roku. ako. tako mi i treba.

onog prvog dana nakon zadnjeg bloga jedva uspeh da se malo provozam biciklom, a sutradan jedva uspeh da se malo prošetam s kučićima. okej, išli tri sata po brdima ali treking nije trening, barem dok ne napuniš 100 godina.

e ali posle toga sam opet podošao. u ponedeljak ujutru spičio 11km jakog tempa po full planinskom profilu, zatim predveče odzujao 40km trkačkom biciklom i to tempom "kao da mi je poslednji" (dan života)

u utorak umesto 11 produžio mazohizam na 13km s tim da sam u samo 550m dužine uglavio 130m uspona, pa vi računajte nagib. naime od manastira su napravili neke stepenice da se ne ide 1600m asfaltom po serpentinama, mada, čisto sumnjam da će iko normalan koristiti ovu prečicu. naročito jer su po 10m okolo posekli šumu i to je sad goglota po užarenom suncu, a stari dobri asfalt sasvim ugodno vijuga kroz šumicu.

uglavnom dok je tu bila zemljana staza uspeo sam da ustrčim za monstruoznih 4'25'' što je brzina penjanja blizu 1800 metara na sat, a juče eto nekako uspešačih ono sa šakama na kolenima uz te stepenice za 5'33'', bljak užas i grozota. jeste da sam ceo dan bio umoran, ali što je sporo, sporo je.


celo popodne se borio s brusilicom i aparatom za zavarivanje, tako da nije bilo šanse za drugi trening. pao u krevet u 20h kao pokošen, spavao 11 sati kao top.

jutros mi dođe neka debilna ideja da otrčim kao polu-dužinu, a imao samo dva sata fore do posla. i trči trči kako lud, opet po najgorem brdskom profilu, pa uletim na neki put koji se sav u blatu, pa krenem okolo, pa shvatim da kasnim, agonija čitava. na kraju zakasnio samo pet minuta, pretrčao 22 kilometra a bog te pita koliko je bilo uspona, garantovano duplo više nego na UTMB-u.

i još popodne reče Lola aj da se malo provozamo, opet onih 40km, došao kući legao na stepenice i zamalo nisam zaspao, ona kaže hajde da se istuširaš, ja kažem zovi ono pogrebno preduzeće da me okupaju, oni to rade za pare i svaki dan okupaju tako po par sveže umrlih, upravo tako se osećam.

subota, 6. rujna 2014.

asimetrija

i tako. petak. nakon pretrčanih brdskih i kišnih 20+14+20km u zadnja tri dana, petak je trebao da bude neki odmaraući dan, kao uvod u vikend.

odem da malo protrčkaram. kiša naravno sipi, što bi rekao džoni štulić, ništa novo pod neonom. kao, bio mi je u planu Dan Odmora, pa idem lagano.

oblaci su svakog dana na drugoj visini. prekjuče na 500m nadmorske, juče na 400, danas su na 350m (valjevo je na 180m). nakon 6km dođem na jedno brdo iznad grada. prilazim proširenju koje je pola raskrsnica pola deponija pola divlja deponija. tamo nešto jauče. odmah primetim nekoliko pobacanih štenaca, i jedno mače. 


malo se osvrćem okolo da vidim odakle se sve čuju. jedno je ispod nekog kartona, pokušava da se izmigolji do mene. druga dva dolaze negde iz mokrog korova, nešto kasnije napazim i četvrto koje cijuče negde u kanalu, nekako sam ga dohvatio jer je ta padima sva od smeća i blata, što je manji problem, nego je korov jako gust i jedva da vidim dalje od pola metra.

mačeta su bila tri, koliko vidim, ali dva su uginula, leže na zemlji kao dve male mrtve krpice. zovnem odmah Lolu telefonom, nakon što sam napravio par fotki ail zbog sipeće kišice ekran mi se vlaži i sve je teže koristiti telefon. rekoh, još nekako da uspem nju da dobijem i da spakujem telefon u kesicu pa u džep, odatle nadalje više nije upotrebljiv.

vratim se u grad. nekoliko raskrsnica pre kuće me na dogovorenom mestu čeka Lola. uzmem od nje ranac i u njemu neki stari duks da ih prvo malo obrišem. opet otrčim gore na brdo, do te divlje deponije. potrpam sav taj jad u ranac. hteo sam da ubacim i ono mače, ali nakon desetak minuta dozivanja se ne pojavljuje. negde se sakrilo. 

uzeo sam premali ranac i maltene su na 4 sprata, jedno preko drugog. na dnu su dva onako poluuspravni na zadnjim šapama, pa preko njih jedno, pa preko njega poslednje. jedva zatvaram rajsferšlus od njegove njuške, moram malo da ga sabijem nazad :-)
krenem da trčim nazad, muka mi greje leđa, ja podgrevam muku. dan odmora se protegao na 24km trčanja. kiša i dalje sipi, džoni štulić je već ugasio neone, i pojačalo, a mi polako prilazimo gradu. poneo sam jedan duks, da ih umotam, u rancu, ali sam ih kao što rekoh loše procenio, pa ne mogu da stanu u ranac, i oni i duks. ništa, vezao sam ga oko struka, a oni skakuću u rancu, onako mokri. malo ćute ma malo nešto kao zaguguču. 


nakon možda kilometar više ne mogu tako da trčim, postaje mi teško to skakanje ranca po leđima, a tek mi sledi glavni spust. skidam ranac i nosim ga u ruci pored sebe. ovo je puno manje skakutava varijanta za njih, sad su kao u torbi, ali je zato meni jako nezgodno. gledam one crtice po putu i shvatam da mogu da trčim negde između pola minuta i minut tako, 50-100m, pa moram da promenim ruku. 

prebacujem ih tako stalno levo pa desno. kad su mi u levoj ruci, zateže me negde na dnu leđa jedna stara povreda s desne strane. kad okačim pak ranac u desnu šaku, boli me onaj prst na koji sam pao pre mesec dana i još uvek je blago otečen i nesavitljiv. poslednji kilometar nikako da prođe, sad mi se već čini da ih premeštam levo-desno na svakih 20 metara, već su mi se oduzela i ramena. da li od tog nepravilnog trčanja, od težine, računam 4 kučenceta + ranac nek ima i 5kg to ne deluje teško ali jedno je kad nosiš nešto s pijace a drugo je kad trčiš. dovde sam već skroz mokar pa možda i kombinacija mokrog dresa i vetra doprinosi tom bolu u ramenima.

napokon silazim u grad, predajem Loli ranac-štafetu i odjednom mi je neobično da trčim onako "normalno". koja razlika! baš me zanima kako bi neki Trener računao ovaj trening, trčanje sa naizmeničnim asimetričnim opterećenjem. više je delovalo kao vežba za cirkusku tačku nego za maraton. koga hoće, oće.

četvrtak, 4. rujna 2014.

20 sati od juče do sutra

trčim. prva uzbrdica iznad grada, magla tipa "prs pred okom". odozgo silaze auti svi sa pogašenim svetlima, jer znaju da na tom puteljku nema policije. dva halogena fara koštaju 3 evra. koliko oni procenjuju svoj život, ako im je jedina briga da im ne crkne sijalica na autu?

desetak kilometara dalje, negde je oko 2 popodne, prolazim pored škole u nekom skroz drugom selu. desetine auta eto baš tad dolaze jer počinje druga smena, u svakom autu na prednjem sedištu dete, pojas nije vezan, svetla isto tako kao i malopre ugašena, a deca naravno sva od 7-10 godina.

ovo poprima nove dimenzije. malopre je bilo, da li tvoj život vredi manje od sijalice, a sada je, da li život tvog deteta vredi manje od jedne halogene sijalice??? ... koja btw najverovatnije neće crći upravo sada, ali eto, ona ti je prioritet, njen rok trajanja ti je vredniji od života tvoje porodice.

još malo niže, hodaju nizbrdo majka i sin. ona 30 on 10-ak godina, on nosi onaj ranac kao da se vraća sa mont everesta. ona nosi kesu i u njoj blok za crtanje, pita ga "a ti neki, pridevi???" a on odgovara "ma znam sveeeeeee..."

prosto deluje umorno to dete od njenih silnih i bespotrebnih pitanja koja ionako ne razume, pa otkud bi razumela odgovore...

trčim dalje, još pola sata do kuće, dres natopljen, s kačketa kaplje, džabe nosim telefon u ruci jer ne mogu da ga izvadim iz kesice, sve je mokro i touch screen ionako ne bi reagovao ni na šta. 


ono što je važno je osećaj u nogama. trčao sam (u zadnja tri dana) 20, pa 14, pa 20 km, sve planinski profil. a oporavak napreduje, sad mi je umesto nekoliko dana opet dovoljno 20 sati od treninga do treninga. jupiii. možda ipak ima neke nade za taj, famozni, jesenji maraton...

srijeda, 3. rujna 2014.

Majmuni (i izvinjavam se majmunima)

da
treba napisati blog
to je samo pet, deset minuta
to što nisi išao na trku, naročito na svetsko prvenstvo
i to što nisi na treningu oborio rekord staze
to ne znači ništa
na kakav god trening da si išao, nema veze
čak i da si ceo dan preležao u gipsu
o nečemu si razmišljao
nešto ti je palo na pamet
(osim ako nemaš pamet)
dakle materijala za blog uvek ima

eto rekao sam
čovek koji nema pet minuta dnevno,
to nije čovek
to je leš
u protivnom, stići će da nažvrlja tih par
(da izvinete moj i vaš i sveopšti moderni američki)
fuckin' redaka, tj desetak rečenica, stotinak reči
samo pet minuta dnevno je potrebno da ostaviš trag o svom životu
ili možeš da blejiš levo i desno,
da gledaš tuđa posla,
da se brineš da li je Kurta video tvoj komentar na fejsu,
i da li je pet ili deset Murti lajkalo isti

što se tiče treninga, jer ovaj blog je oduvek bio oko toga,

u subotu smo spičili 90km tempa na bicikli, 
preko podosta hupsera i koječega,
a u nedelju sam trčao dužinicu od 30km, preko brda takođe
sad za vikend nećemo ići nigde, 
iako ima par opcija u komšiluku
na Žumberačku ne mogu da stignem osim da skočim u 3 ujutru,
a na tu neku trku u Istri nisam ni planirao.
niti sam uopšte gledao kakva ja to trka.


em nam je daleko, em su još uvek gužve tamo na autocesti
em nisam smršao ta famozna dva kilograma
ispadnem tako majmun koji samo trenira, a ne ide na trke
rekao bi čovek da su majmuni oni što se majmunišu po trkama,

ali jok, obzirom da ih je sve više, 
majmun uvek mora biti onaj koji odskače od opšteg trenda

kažem ja Loli, ništa ne treniraš, ugojila si se tri kila
išla si maratone 4h, pa smanjila treninge pa si išla 4h20,

a sad uopšte ne treniraš pa ideš 4h40
a ona će meni, pa i ti si išao 2h50, 

pa si počeo da se povređuješ od silnog trčanja pa si išao 3h
pa ćeš sad da ideš po 3h10, i isto si se ugojio par kila,
dakle trčati i ne trčati mu dođe na isto
eto ti ga sad, snaga argumentacije


mada mi žao zbog Žumberačke
već desetak godina redovno trčim u rodnoj mi hrvatskoj,
i sigurno me niko nije tamo doživeo kao klovna.
veseljak i šaljivdžija je jedno,
a klovn je nešto skroz drugo. tako nekako. valjda.

možda je greška u meni, ali zaista, nisam nikada
uspeo da poistovetim klovna i maratonca.
mnoge maratonce poznajem, u toj Hrvatskoj.
i nijedan nije klovn. svi su nekako, normalni ljudi.
onda gledaš u šta se pretvara sve ovo u sirotoj srbijici.
dođu na trke pa se šetaju, penju se jedni po drugima,
igraju pevaju snimaju se slikaju, što bi rekla ".. ....." majmunišu se.
e sad, ko i zašto ima potrebu da se majmuniše, ni to ne znam.

eh da, i svi se sad zovu trkači. šetači se nazivaju trkačima.
bogu fala, organizatorima treba para pa svaki event može da se završi peške.
nema limita, maltene nigde.
putuju tako te horde hodača, šećkaju se vamo-tamo,
usput malo i smetaju ako je kružna staza,
njima je samo bitna sopstvena zabava i ta medalja na kraju.

a postao je trend i da uopšte ne ličiš na trkača.
što se više nazivaju trkačima, sve manje tako izgledaju.
zašto li se po medalju ide baš na maskenbal, nije mi jasno.
otprilike je postalo krajnje vreme da još neko krene da piše blog,
pa da nama neupućenima objasni takve stvari.
trčala je i moja baba u maksi kad je bila nestašica zejtina.
išao je i tvoj deda na posao biciklom pa kad ga pitaš šta je, 
on je reko metalostrugar, nije reko ja sam biciklista.
a sad svaka baba trkač, imaju i trenere. 
čemu li tu treneri služe, da im šiju kostime za nastup?