pa ništa, prošla Dužina kao polu-dužina, ostao dva i po sata, skakutao po brdima i tako... bio sam više nego kilav i trom, očigledno umoran.
u ponedeljak ipak odem malo gore u maglu, miran vlažan dan skoro bez automobila u brdima, i šume onako obavijene šalovima od oblaka. išao još lakše nego dan ranije, ovo je i trebao da bude pola izlet pola lagani trening, pa, tako je i ispalo, 90% izlet 10% trening.
i posle toga krenem biciklom malo uzbrdo, e tu ima anegdota. odmah iznad grada ja onako rekreativno vrćkam MTB i preteknu me dvoje, onako po 20-ak godina. nakon što su odmakli 50m prestane da se povećava razlika, očigledno su me "jurili" kad su me ugledali, pa im sad treba vremena da se izduvaju. i ništa, ja malo dodam gaščić i krenem za njima, sve tako lepo fino kulturno na 50m iza. prvo se put penje onako stepenasto, pa malo zaravni, tako nekoliko puta, i onda dođemo pod jedan oštar uspon od kilometar. i nakon 100m dečko se okrene i ugleda me, nešto kaže curi, okrene se i ona, pogleda, i krenu vidno da ubrzavaju.
posle 100m on počinje da joj odmiče, oboje onako jako napinju laktove i ramena, baš se pitam dokle misle tako. i usput, da bi ih bolje video, ja još malo ubrzam i mic po mic im priđem na samo 10-15 metara. e ali ne lezi vraže, tu na pola uspona postoji sporedni putić, on nju upita hoćemo li dalje gore ili levo, i brže bolje skrenuše levo. heh heh. ja ništa još malo ubrzam, onako dodatno, i prozujim pored njih ko alberto kontador. rekoh u sebi ma našli ste s kim ćete da se trkate, baš.
e posle toga kad sam se spustio s brda u grad ja na prvom semaforu stanem iza nekog kamiončića koji je bio natrpan peskom cementom i nekim armaturama, i kako je počeo da ubrzava ja krenem za njim i neplanirano prođem kroz sve semafore, i odemo mi tako nekih 5km iz grada na drugu stranu. tek tu primetim da sam se zaneo i da će da me uhvati mrak, pa okrenem i dojurim nazad u grad. svašta. sva sreća da je skrenuo na tom mestu inače onako u lepoj zavetrini 45-50 km/h mogao sam stići i do banje koviljače a da ništa ne primetim.
e dan nakon toga, rekoh idem da trčim Tempo. koliko ćeš ostati pita lola, rekoh sat - sat i po. jer mi u glavi stoji trauma od onog zadnjeg Tempa od pre 4-5 dana, ako ima i toliko, vi ćete bolje znati, ono kad sam jedva pretrčao 13.5km za sat vremena. a juče je još i sipuljila kišica, nije mi baš to neki ideal da trčim mokar na samo +15, iako znam da mnogi obožavaju upravo takve vremenske (ne)prilike.
i da vidiš čuda, nije mi bilo teško. na koju foru se noge odmore ako umesto dana odmora trčiš sat i po po brdima, pa makar i lagano, i nakon toga u istom tom među-danu umesto odmora spičiš skoro sat jakog tempa na bicikli, nije mi jasno. išao ja blago uzvodno nekih 4'30''/km i lepo okrenem na 10.5km za 47'20'', vratim se malo brže, logično, jer je povratak u nežnom spustu mada ima nekoliko kupsera, i stignem kući malo ispod 1h33. sasvim onako lep tempić.
e i to popodne sam otišao sat vremena u brda biciklom, a i jutros sam odmah nakon doručka a pred posao. i sad razmišljam šta da radim. ovo što me je ujela osa za lakat, ovo je naraslo da te bog sačuva, a tek na bicikli kad idem po neravnom, to toliko boli da oči iskaču. pa sam pola svih tih vožnji sinoć i jutros prevozao levom rukom, dok ovu desnu malo malo pa odignem u vazduh.
evo upravo saznajem da je lola odlučila da ćemo da odemo s kučićima u šetnju, dakle kad već nisam odmarao između dužine i tempa, odmoriću se danas. ako šetnja ne potraje preko dva sata možda odem i večeras malo biciklom, tj možda odemO ako nastavi da se razvedrava, u protivnom čisto sumnjam da će ona da se kocka životom i vozi kroz rosulju. eto tako.
Nema komentara:
Objavi komentar