ništa posebno, i svašta posebno, kako se uzme.
ja kao ja, genije i kreten dva-u-jedan, svašta smislim.
evo npr. danas, 13km biciklom,
pa 22km trčanja, pa nazad 13km biciklom.
negde "od gore" (odakle Onaj vidi sve) pozvah Lolu,
pa je došla biciklom i zajedno smo se vratili u Grad.
zastali smo na izvoru, da ohladim levu šaku.
tačno mesto gde nosiš ručni sat.
jerbo tu imam otok onako pozamašan.
(ujela me osa juče,
dok sam išao biciklom,
da ponesem ono kuče.
gle, ispade rima.
kuče u rancu, i moja leđa ispod ranca.
zadnja 4 semafora smo spičili u koloni, 45 km/h.
nije samoreklama niti oglas za ženidbu, samo kažem.)
evo okačiću snimak tog trčanja...
tamo neka brda, lokalna, nevermind.
nego u zadnjih nekoliko dana mi se dogodilo ovo.
prvo sam UNLIKE sve što sam imao lajkovano
sa stranice Žutooki.
iz prostog razloga što mi je bilo glupo,
da kadgod nešto lajkujem ili komentarišem,
sâm taj moj "potpis" ispadne kao neka promocija.
ne želim da neznanci dolaze na tu moju stranicu,
tako, usputno, slučajno.
pa sam onda iskopao neki stari bzvz profil,
sa kojeg vodim svoje FB stranice.
i sa kojeg ću da izlajkujem sve ono malopre pomenuto.
tek, gle čuda, stiže mi tzv Zahtev.
da je od nekog bezveze, ja bih ga obrisao.
nego je od osobe prema kojoj gajim neki nivo,
od recimo 194% poštovanja,
naspram prosečnog FB poznanika.
dan i po sam razmišljao šta da radim,
i na kraju sam prihvatio Zaht(j)ev.
prosto, jer mi je do te mere ČAST,
da nemam drugu opciju.
jbga, nek imam jednog frenda na fejsu.
a to me podsetilo na još jednu počast.
skakao sam sa jednog Tviter profila na drugi,
treći peti sedmi stoti.
i kad sam pomislio da sam u najilegalnijoj mogućoj ilegali,
neko me odjednom "prati" i odmah mi stiže poruka:
ti si Žutooki, jel da?
eto, te dve osobe su mi obeležile
internetsko-naelektrizirani Jun/Lipanj 2015.
na tom starom/novom tviter profilu
imam samo šačicu drugova.
na ovom Fb nemam skoro nikog, niti mi iko treba,
niti taj profil ikome može zatrebati,
jer je moja trenutna ideologija jasna:
za kontakte ću koristiti FB pejdževe, jbš profil.
čekaj, šta sam sve objasnio?
imamo dve slike:
staze trčanja, + imamo crnu listu,
zbog koje će mnogi da mi udare recku i kažu "nisi trebao".
pre dve godine se lakićevićka bogzna kako sablaznila
kad je videla kod mene sličan status.
pa izvinite što mi je džigerica providna.
btw, KO TE TERAO DA UVEĆAŠ SLIKICU?
NE DAJ MAČKO DA TE UBIJE RADOZNALOST!
a šta ću kad sam izrod kojeg tuđi životi ne zanimaju.
meni ne trebaju frendovi na fejsu.
što više ljudi, to više baruština za preskakati...
jer Život je znate, sebičan, surov.
dopušta mi izbor, da živim svoj životić, ili vaš.
a zašto bi vi mislili da mi vaš može biti važniji???
živite ga VI, ako vam je već toliko lep.
bez da ga nudite meni, na FB buvljaku.
prijavili smo se za "polumaraton Patrijarh Pavle" u subotu uveče 04 Jula, na dan američke nezavisnosti. dve nedelje kasnije će u Mionici biti održana trka vojvode Živojina Mišića. nekoliko puta smo trčali trku Đenerala Svetomira Đukića, pa da vidimo šta smo još trčali od tih istorijskih/verskih/političkih/ratničkih maratona.
trčali smo Maraton Mira u Međugorju, bili smo jedini iz Srbije na toj prvoj (od dve ukupno valjda) trci. Svetosavska trka u valjevu je naravno klasika, trčali smo nekoliko puta i utrku Dolinom Kardinala u selu Krašić kod Zagreba, a nekoliko puta i Polumaraton Mihanović nazvan po skladatelju hrvatske himne, a koji se pak (polumaraton) uvek održava u vikendu najbližem 25. maju i staza prolazi gle slučajnosti kroz Kumrovec.
da, trčali smo i Cerski maraton sa startom (a polumaraton i sa ciljem) kod spomenika srpskim borcima na Tekerišu, kao i petrovdansku trku u Bačkoj Palanci, a kad pomenuh 25. maj tu imam i jednu anegdotu.
pre, nemam pojma, možda 15-ak godina, dobijemo poziv na biciklističku etapnu trku "25 maj" u Tuzli. aj da vidimo i to čudo, ja opaljen romantikom jer su moji matorci bili oboje profesori pa tako nomadski svake godine se seljakali gde je imalo posla i stana, između ostalog smo godinu dana živeli i u Tuzli pa kao...
spakujemo se i krenemo. kad mi na otvaranju trke, spiker kaže da je to trka povodom 25 maja ali jednog drugog, što mi naravno pojma nismo imali. evo citata iz wikipedije "Masakr na Kapiji poznat i kao Zločin nad tuzlanskom mladošću je jedan od najtežih zločina počinjenih nad civilima Tuzle koji se dogodio 25. svibnja 1995. godine. Srpske snage su toga dana u 20:55 sa Ozrena ispalile granatu na sastajalište mladih poznato kao Kapija. Granata je ubila 71 građanina Tuzle, a ranila ih 150. Prosjek starosti poginulih bio je 24 godine."
i šta ćemo, kad smo već došli a mi smo i vozili naravno, bilo je momaka iz Bosne i Hrvatske, a došli su i neki Mađari, e ti tek čisto sumnjam da su išta razumeli od uvodnog govora ali ko te pita. prve večeri je bio kriterijum na koji sam se mrštio kao mače na kišu jer baš i nisam naročito trenirao sprinteve a i mrzeo sam sva ta guranja i padanja u ludilu grupnog sprinta. no trka se tako namestila da smo po nekim krivudavim uličicama uspeli da se odvojimo jedan mađar, jedan dečko iz subotičkog Spartaka (dakle dva sprintera) i ja s njima "nit luk jeo nit luk mirisao". toliko smo žestoko išli da smo pred kraj trke sustigli celu grupu i pride ih obišli za krug, a u zadnjoj krivini su me spopali neki mravi u gaćama pa još i odsprintah ovu dvojicu i tako na poene uzeh ukupno drugo mesto.
to mi je ostala jedina medalja sa većih biciklističkih trka, tu naravno ne računam one neke lige i kupove po vojvodini a na državnom se nikad nisam provukao iznad 5-6-og mesta. da sve ne bude idilično, odmah sutradan smo pokvarili stomake, ja planirao da se proslavim na nekoj teškoj brdskoj etapi a jedva je završio, da bi nam povratak autom izgledao kao 10 minuta vozi 5 minuta stani da povraćamo i tako 300 kilometara :-P
put šabac-valjevo je tada bio toliko razrovan da smo se plašili da noću tuda vozimo, a nije nam se milelo 20 na sat, tako da smo iz rume ladno produžili za beograd pa se vratili kući tako u krug.
vraćajući film toliko unazad tek sad kapiram da su nam uvek dobro prošle sve te trke organizovane u čast raznih religija politika borbi i ratova, evo gledam ovaj pozamašan spisak i fali nam samo neka trka Sultana tog i tog, pa da kompletiramo kolekciju. i još ko zna šta sam preskočio ovako na brzaka.
evo guglajući te povijesne činjenice pronađoh članak o ovogodišnjem "maratonu" revijalnog karaktera (trčanje u grupi, bez utrkivanja, u majicama događaja, bez startnih brojeva) i čak na slikama prepoznah od "pravih" trkača Mimu (Rahimu) Zukić :-)
nakon one jučerašnje jurnjavice na bicikli, danas nisam baš bio siguran u raspoloženje nogu, jer mi se oduvek događalo da misteriozno (ili ipak očekivano, ako je uobičajeno?) kljoknem na trčanju dan kasnije, naročito ako je trčanje malo duže.
pa sam tako odlučio da se ne palim na tu foru da je kao nedelja i da kao treba da se otrči nešto duže. jok, neće me niko preći.
plus je odjednom otoplilo oko podne pa sam trčao na sparnih (posle kišice) i sunčanih +22, milina :-P
krenuo lagano, držao brzinu od 12 km/h ako se to baš može nazvati brzinom, i tako blago uzvodno došao do tačke 10.5km udaljene gde sam planirao okret. trajalo je to 52 minuta, i rekoh ako se vratim za 48 minuta eto zbira 1h40, dakle to mu je ritam za maraton 3h20. kao.
međutim nakon 2km povratka prestigne me neki čiča na bicikli i ja kao aj da vidim da li će da nastavi da mi odmiče iako počinje neki uspončić pa malo dodam gas.
fakat stignem ja čiču do vrha brda i taman kad sam mu bio na 2 metra ono zaravni i krene nizbrdica i fijuuu ode čiča još duplo dalje nego prošli put.
ali ne dam se ja, u duhu naučnog eksperimenta nastavim da ubrzavam znajući da iza te duge blage nizbrdice ide pogme podugačak uspon, i rekoh moj si čiča opet ću te stići koliko god izgledalo da si mi beznadežno odmakao.
tu beše povuci-potegni jer je bio JAK vetar u leđa a to naravno puno više pomaže biciklisti nego trkaču. da mi se posrećio jak vetar u grudi on bi doslovno duplo usporio na onom kontrašu a ja bih usporio za samo 5%.
no bez obzira na sve stižem ga u poslednjem trenutku ali opet za trunku prekasno, dolazim mu na 5 metara i put zaravnjuje, čiča polako počinje da ubrzava i ja prestajem da ga stižem, i tu iznerviran time što me čak nije ni primetio onako napadno glasno zaparam đonom od patike po asfaltu, čiča se trgne, shvati da sam mu za petama i malo zavrti pedale do početka nizbrdice i dalje nestane 30 na sat.
tada sam malčice usporio i vratio se u lagano tempo trčanje koje sam odavno krstio "Tempić" pa bi Sonjita to nazvala Sašizam no meni to previše zvuči kao fašizam tako da neka hvala, nek moji izrazi ostanu na mom blogu i van ostalih svetskih fancyklopedija.
ostatak kilometara, njih šest, protekao je poprilično anemično i zaduvano, mada sam izbegao neke tzv krize jer mi tih par kilometara ludila nije uništilo noge, mada, nije ni da ih nisam osetio. posle nešto kontam, možda sam više umoran od onog trčanja prekjuče, nego od jučerašnje bicikle, obzirom da sam osećao zatezanja u tetivama iza kolena koje nemaju blage veze sa pedaliranjem.
ovaj put ću vas poštedeti grafikona i sličica, dosta sam nadrobio da bi imali "sliku" kako mi je bilo. dođem kući a Lola kupila onu bojler-flašu od dva litra zaječarskog, de ćeš veće sreće. napravim paradajz salatu i najedem se kao svinja, grok.
rekoh li da sam ta dva kilometra za čičom pretrčao neplanirano brzo za 8'11'' i da sam se kući vratio nakon 1h39, iako sam zadnja 2km kroz grad kočio da bih se malo odmorio pred kraj trčanja? jok?
"kako sebi zagorčati život" za početnike.
normalan čovek napravi neki plan, i dalje sve ide po redu i logici.
odrediš prioritete a ne ko kuče lutalica što ide za svakim čovekom koji šuška nekom kesom, u nadi da će mu baciti komadić bureka. onda neko drugi šušne a ti pretrčiš ulicu, ko veliš možda ti se posreći tamo preko puta.
pre nekoliko dana sam primetio da mi u jednom od browsera sve fotografije imaju neka izobličenja, neke senke od malih kvadratića, kao da sam im neke delove smanjio na smešnu rezoluciju pa ih opet povećao.
ukapiram da je to zato jer sam na savet onih kretenskih skočnih prozorčića instalirao novi drajver za grafičku karticu. zanimljivo. baš volim te vrste "poboljšanja" kad nakon tri godine tehnologija toliko uznapreduje da bi ti napravila sranje od nečeg što je do nedavno skroz dobro radilo.
onda odem da guglam da vidim kako se to rešava i dođem do onog famoznog Windows Update koji sam zadnji put stisnuo pre godinu dana.
pre nego što smo sačekali da utanji kiša, stisnem i na to i krene da se prebacuje gigabajt dragocenih gluposti koje se upravo evo instaliraju.
naravno da se kompjuter usporio kao puž i sve ostalo možeš da zaboraviš, evo pustio sam ploču na gramofonu i odvrnuo do daske pojačalo da ne slušam ovaj užas.
a užas je od hdd-a u kompjuteru jer otkako smo kupili ovaj poslednji kompjuter, disk je toliko bučan da štekće kao kalašnjikov, ne daj bože da se uključi antivirus ili nešto slično što mora da prorešeta kroz sve fajlove i foldere, pa bolje da uplatiš letovanje dok se to završi jer kućište toliko pojačava tu pucnjavu da je u kući nemoguće živeti. osim ovako uz (GLE IRONIJE) "You can't always get what you want" od Stonsa :-)
pa ovo je skrivena kamera, evo počeo sam i da se smejem.
evo sad kad sam zaključio da ovo neće još skoro, vidim da se iznenada nešto ubrzalo i da ću verovatno ubrzo morati da restartujem kompjuter što će mni iznenada skratiti blog.
u drugom međuvremenu shvatam da je evo već 10:36 što znači da na trčanje neću krenuti pre 11 što posledično znači da neću moći da odem na duže trčanje od sat i po do dva sata, osim da sad napadnem da jedem neku užinu i sve pomerim na 12, što mi se uopšte ne sviđa kao ideja jer mi je pojam Sreće da na prvi trening u toku dana uvek odem "na prvom obroku" a ne da mi se dan svede na beskrajno razmišljanje o energiji hrani i na isto tako beskrajno ždranje.
a ne moš na trčanje gladan, što jes jes.
i ova stvar Sweet Virginia od Stonsa mi se puno sviđala oduvek, imam tako od svake grupe po nekoliko omiljenih, šta znam, jednom ću da napravim i taj spisak pa da vidite koliko mi se uklapa uz podznak.
no natrag na zvrčanje, naravno da ništa nije pomoglo, na trčanje ću ipak u 12 jer je kompjuteru trebalo 15 minuta da restartuje pa sam morao da pregrizem još nešto :-)
zatim sam probao da instaliram još dva browsera no u jednom se pojavljuje ista greška a firefox od kojeg sam odavno odustao me je u minut zatrpao sa milion nekih iskačućih reklama koje se samo u njemu javljaju tako da im ne verujem da pored živog antivirusa imam neke programčiće koji to rade, a ionako ih nema jer sam proverio.
ostao mi je Explorer koji je navodno najgori browser a meni eto jedino on radi i bez grešaka sa grafikom i bez ikakvih iskačućih reklama. šta ćeš.
evo sad sam uradio "roll back driver" i ništa se nije popravilo.
gle ipak neću stići na trčanje ni u 12, fino.
ovaj mitraljez iz kompjutera i dalje štekće, otprilike je najpametnije kupiti neki veliki laptop i koristiti ga kao normalan kompjuter. na ovih 15'' se osećam malo skučeno, mislim ok mi je za putovanja, mogao bih i na manjem štaviše manji bi mi bio lakši jer po raznim apartmanima uglavnom držim laptop u krilu, no za po kući bi mi čučnuo neki veći ekran. nemam pojma, videću. tako mi ne bi trebao ni UPS jer svaki laptop praktično u sebi ima ups (bateriju) pa ga nije briga za nestanke struje i gubitak podataka.
jedino mi je fazon žali bože ovako dobrog kompjutera, a da ga ne koristim.
mora da ima neko rešenje, tipa da ga držim na terasi i da ga ne čujem dok radi :-)
eto, doviđenja.
eee đeco!!!
ovo danas uopŠĆe nije bilo tol'ko lošo!
sednem na biciklu jednom u des' dana,
kao nešto pokušam sebe da iznenadim,
ali retko, jako retko, bidne takav scenariJo.
kad evo, nakon onih silnih trčanja,
ODRADIH skroz-na-skroz pristojnu vožnju.
jest' bila trkačka bicikla, ali mi nismo lopovi,
nemamo one moderne "kradene iz EU"
od po 5-6-7 kg, nego imamo neke ol'tajmere
sve redom oko des' kila, teška kategorija.
ako neko nije iz sveta sporta,
da mu objasnim da to nije isto:
kreneš na more sa kamp prikolicom,
a vučeš je ili mercedesom ili stojadinom.
tako nekako...
NIJE da nemam para da kupim tu neku,
znate, laganu a povoljnu, ukradenu biciklu iz EU.
nego brate, nije mi to nekako... etički?
jbg svaka drugarica bi mi rekla
- ološe ljuCki sprco si 2 iljade evra na biciklu,
pa to je 500 sterilizacija!!!
(napuštenih pasa, mačaka)
tako da ne mogu.
a iskreno, i sâm bih radije udomio 500 živuljki,
nego što bih kupio sebi novu biciklu.
tako da, svi vi moderni etični lopovi,
koji napravite prosek 35 km/h na treningu,
preračunajte se kako bi vam bilo
da vam neko uvali bicikletinu od des' kila.
pre nego što se cinično osmehnete,
ili nedajbože lajkujete.
a od poštenog sveta primam sve,
i osmehe i lajkove, of kors.
koliko znam, samo se sa takvima i družim.
eto kako je to juče izgledalo u slici (bez reči)
lični na ovom krugu mi je okruglo 4'/km (prosek),
a u prvim treninzima tokom svake godine sam se
vrteo oko istih ovih 4'25''/km kao i juče.
što znači da bi "trebalo da može da bude bolje" :-)
samo treba nastaviti sa treninzima,
a ne pobeći glavom bez obzira.
treba dodati i to da je od ličnog prošlo 6 godina.
puls od 152 ostavlja ihahaj prostora za mazanje,
verovatno bi bio osetno veći (puls, ali i učinak)
da je treningu prethodio dan odmora,
ili da nije bilo onako hladno, mokro, i klizavo.
šanse da večeras dođemo u Novi Sad?
nekih 22%, eventualno 22.9%
eto, nakon dosta odlaganja, bežanja, izvlačenja, nešto poput kera pred veterinarskom ordinacijom čim oseti poznati miris patnje, danas sam, moderno rečeno, "odradio" (sine creva mi se izvrnu naopačke kad čujem tu reč! i moj deda je u životu uradio sve što je morao pa nikada nije tu poganost izgovorio, sve dok se nisu rodili neki novi amerikanizovani klinci.
jes, ju did it. jadniče nepismeni) jedan trening koji je istovremeno i test, provera, "kontrola" što bi rekli neki stari treneri, uradi kontrolu na 5km recimo.
moja Provera je na 13.7km, po brdskim lelujavim (meandering) asfaltićima, koji su po ovakvom rosuljavom danu nekako neprijateljski klizavi. dal je do blata il do nekih masnoća nakupljenim tokom suvih dana, nemam pojma. uglavnom prošlajfovah kojegde. pa eto, u okvirima nekih sat vremena, sporiji sam 3 minuta nego pre 10 godina, kada sam strasno obožavao (ovde je nešto suvišno) upravo takve treninge.
dokaz toga da sam zaboravio na žešće napore (i ovde je nešto suvišno) je i ovaj čudan bol u nogama, leđima, kojeg se sećam iz tih davnih vremena kada sam RADIO (e ovu reč tek treba istrebiti, zato sam je i naveo) takve treninge. jes aj did it, recite to mom dedi, da bi umeo da kaže da je radio plast, radio košenje, radio oštrenje kose, ne, WAIT, to je odradio :-D
okej okej, evo završavam, to jest finiširam odrađivanje bloga, samo malo strpljenja, iliti pacijencije. jedini problem u ovom mom ratu je što se ona druga strana odavno predala i povukla u svoj obor.
sve cajke i svi hipsterčići koji zaista i koriste ove izraze, religiozno su okupljeni oko svojih gurua na par TZV TRKAČKIH (trkači kurac moj, da izvinu deca) sajtova, i komentarisanje mojih blogova zaobilaze u luku širine pustinje Gobi.
nego, oni su truli pre nego što su i odrasli, a kamoli ostarili, tako da je bolje da pričamo o meni veličanstvenom, koji sam daleko od truljenja, a o starenju znate šta mislim.
naoštren sam, povređen sam tačnošću štoperice, iznerviran podacima, razjaren (pazite vi polupismeni ako ste zalutali u ovaj tekst, razjaren je bog naspram iznerviran, podvucite to kineskim mastilom, dva puta) i nimalo iznenađen jer sam nekako i očekivao ovakav sunovrat na prvom Testu nakon deset godina.
ali koprcaće se Antiša Zjec još isto toliko (koliko?) godina, crći neće. crknut, to sam mislio, pojašnjenje za kroatsku klijentelu :-*
i zbog jedne smješne kroate-kravate, ne dajte da vas odvrate!
https://www.youtube.com/watch?v=R7fZ0R2NATw
da mi je neko rekao da ću u dva dana da provedem samo dva sata trčeći, naljutio bih se. ali eto, neki umorčić me stigao, juče po lepom vremenu 1h04' a prekjuče između dve kiše 59'. išao tu naokolo po gradu, podsećao se nekih ulica kojima nisam skoro prošao, i tako. juče sam prva 3 km trčkarao pored Lole koja je u korpi bicikle vozila kuče kod veterinara, eto to je kao neka zanimljivost. i da sam bez razmišljanja uzeo kačket na +19° pa mi je glava proključala na Obilaznici (koja se popne 100m na 2.5 km), a nisam mogao da ga skinem jer kačket ili traku uvek nosim da mi se ne bi znoj slivao sa čela na naočari. da, onog prvog dana beše zanimljiv i taj neki čovek koji mi je sa bicikle dobacio "e tebe baš ništa ne može da spreči, svaka čast! baš siiiiii (oteže tražeči pravu reč) karakter!". jedva stigoh da odgovorim hvala, već smo se mimoišli. podsetio me na italijane koji tako govore, kad smišljaju novu reč onda razvuku eeeeeeee (u prevodu isto što i naše iiiiiiii) pa kad smisle nastavak onda produže gde su stali. s tim da ume da bude smešno jer neki to preterano koriste pa im je svaka deseta "reč" to dugačko eeeeeeeeeee.
taman sam se obradovao kad sam saznao da sutra uveče ima trka u Brčkom, rekoh, u Brčkom nikad nismo bili, velika je i jaka trka pa mogu da se sakrijem u neku grupicu kroz tih 10km, i taman za promenu da ne idemo u Novi Sad u kojem smo valjda najčešće trčali od svih gradova na svetu. no kad sam video da je startnina 30€ i da mora da se dođe do podne, to je automatski palo u vodu. šta da radim od 12 do 18, da sedim u parku na ćebencetu? trebalo bi poći od kuće u 8 ujutru, kroz bosnu je kraće u kilometrima ali je okolo autoputem brže, a sve se završava prekasno uveče (iz NS bi mogli da odemo puno ranije jer nema dugačkih proglašenja večera i sličnog) pa bi se vratili kući pred jutro, po svoj prilici. a u Brčkom mi se baš i ne spava. tako da najverovatnije nećemo nigde za vikend, a onaj sledeći je već prepun zanimljivih trčica pa nam pauza od putovanja neće škoditi. eto tako.
a kao totalni debil sam ime profila sa kojeg vodim blogove na fejsu promenio u Sumljivo Lice, iz zajebancije. i sad svaki dan gledam u to i evo nakon mesec dana sam počeo da govorim sumljivo lice kao da je to najnormalnija stvar. sad gledam gore u napisanu reč zanimljivost pa se pitam u deliću sekunde da nije trebalo zanimNJivost :-)
kako izludeti samog sebe, kratko uputstvo za zaludne konduktere.
današnji Izlet (neko pretenciozan bi možda rekao "Trening") je izgledao ovako:
24km biciklom do nekog sela ispod Medvednika, zatim 22km planinskog trčanja do/iznad planinarskog doma na pomenutoj planini, i naravno nazad, pa na kraju istih 24km biciklom nazad kući.
ono što ova sličica pokušava da kaže je taj ekstrakt miline, srž visine, hladnoća topline, pardon, podrazumevane toplote (jer što si bliže suncu to je temperatura niža, a gore bogme pohladno i pooblačno i vetrovito beše), jer sam Srednjih 1h10' trčanja proveo na prosečnoj nadmorskoj visini od 800m, za šta je prosečnom Srpčetu potrebno da ode na neke pripreme, jer takvu mogućnost jednostavno NEMA kod kuće :-(
a u poverenju, predivan je osećaj!
nisam imao vremena (ni vode, ni para za hranu, ni najverovatnije snage) da odem skroz NA VRH Medvednika, da produžim ta 2 sata trčanja na 3 sata trčanja/planinarenja, odnosno 4.5 sata izleta (sa sve presvlačenjima, slikanjima, blać-srać) na skoro 6 sati (auffffff, tek sad kad sve presabiram, kapiram koliko je ta rastegljivost Vremena štetna po Organizam) a suština svih tih razlika je oduvek bila, i ostaće u mom pristupu Akciji.
kad negde krenem, volim da to ostane u okvirima Treninga, da bude što više Izazov a što manje Provod, da mi je važnije ono što će ostati zapisano na štoperici, naspram zabeleženog na fotoaparatu. kapiraššš? ;-)
kontura (?) jučerašnjeg trčanja mi liči na one uštavljene kože što stave na pod.
obzirom da se velika brana (pri vrhu) nalazi praktično u pred-podnožju Medvednika, na trčanju sam često pogledao u Njegovom pravcu, no ovo na slici bi bila koža neke Tvigi medvedice.
do tačke 1 je sve ravnjikavo, izuzev naravno samog početka gde treba preći preko brane.
odmah nakon tačke 1 treba preći preko reke Jablanice (koja dolazi iz pravca, jel tako, Jablanika, i nemojte prebrzo da čitate jer ću vas sutra preslišavati) na mestu srušenog mosta, tako da sam tu malo pregacao po brzaku. tek kasnije sam primetio da 200m uzvodno postoji puno širi i plići gaz, no dobro, ovako je bilo uzbudljivije.
naravno, skinem patike i čarape, a kad izađem na drugu obalu sednem na kamenje, nakratko skinem dres, obrišem jednu pa drugu nogu i uskočim nazad u čarape i patike. obzirom da je leto i da su nam dresovi na trčanju ionako stalno vlažni od znoja, korišćenje istih umesto peškira čak i godi kada ih opet obučeš, jer fino hlade, a mene je čekalo nekoliko kilometara uzbrdice starim putem za Poćutu.
tačka 2 je ispred ulaska u Poćutu, odvajanje za podplaninsko selo Brezovice do kojeg vodi uzan strm gore-dole asfalt.
tačka 3 je skretanje sa puta za Brezovice na novi put u izgradnji, koji će biti još jedna obilaznica oko novog akumulacionog jezera, jednom kad brana bude potpuno završena i upotrebljiva. za sada to (Brana) izgleda samo kao gomiletina kamenja sa asfaltnim putem na površini, a sve okolo nje mi nešto baš ne uliva poverenje ni u kvalitet ni u skori završetak radova.
elem, taj put je sa valjevske strane (od tačke 4 do 5) prosečen pre nekoliko godina i jedna je od varijanti dolaska u selo Sušice (dole desno na karti) a sa ove strane ka Debelom Brdu su ga prosecali (i prosecali...) i evo još uvek se muče. teren je suviše strm i koliko god useku put ispod njega se nešto odroni pa onda oni zagrabe dublje u brdo i baš me zanima dokle će tako nastaviti. na kraju će još ispasti brže i jeftinije da su odmah napravili tunel.
... tako da od tačke 3 do 4 prvo ideš širokim makadamom, pa to postaje zemljani put nasut kamenčićima koje je na mestima odnela voda koja se tuda sliva za vreme svake kiše, pa onda ide deo gde rade bageri i gde treba protrčati preko stenčuga od pola metra koje su samo tako nabacane kojekud, pa zatim deo gde te stenčuge neki buldožer kao malo nadrobi, a skroz pred dno spusta u kanjon (reke Sušice) ide i neki čudni valjak koji napred ima onaj ogroman vibrirajući cilindar od sto tona a pozadi ima neke točkove prečnika kao što imaju one kamiončine na kopovima uglja.
dođem na dno i imam šta i da vidim, most je već polu-gotov! eto i nekog prijatnog iznenađenja. sa obe strane reke su izbetonirane masivne visoke konstrukcije, a kako su se radnici popeli gore nemam pojma jer ja nisam mogao da se uskačem 3 metra u vis, tako da sam se opet izuo i pre"forsirao" Sušicu.
reče jedan radnik "pogrešnu si maršrutu izabrao, trebao si da dođeš za jedno mesec dana" iz čega sam zaključio da će most biti gotov za dva meseca, a put tek sledeće godine, možda.
"krug koji sam smislio, krug koji sam stvorio" vodi opet nekoliko kilometara uzbrdo prema poslednjem prevoju (tačka 5, a na prevoju je naravno groblje, šta bi drugo bilo) nakon čega sledi strčavanje kroz selo Stubo pa nekom prečicom kroz šumu nazad na branu. tu me je čekala bicikla pony (koju Milijana gony) koju sam vezao za mostić, pa sam se lagano provozao 14km do kuće istim putem kojim sam i došao na ovaj izlet/trčanje.
auf bre kako mrzim ovo,
kad neko promeni kanal sa akcionog filma na melodramu :-)
a događa se, i logično je da će uvek da se događa,
kao da su mi se noge skratile na 5cm.
ili klin klinom izbijati,
što me opet ne sprečava da ga mrzim iz dna duše :-)
nakon Plitvica, bici vožnji, trčanjâ, opet vožnji, cvrc!
dođe taj jedan dan kad sam tu po bašti nešto silno kopao,
a već dan ranije sam primetio da na bajku pomalo kljok-njujem.
zatim je došlo neko trčanje koje mi se omaklo na 2h16',
realno toliko je dovoljno Đuri Kodži da pretrči maraton,
jesam planirao malo kraće ali malkice i zalutah, i eto propasti.
juče sam se obukao za trčanje i uopšte mi idiotu nije palo na pamet
da je moguće otrčati nešto kraće a brže.
stojim tako u predsoblju u opremi,
kontam koliko ću da se umorim ako opet odem par sati po brdima,
a posle toga me čeka ceo dan posla.
vratim se u sobu, skinem opremu, obučem stare stvari,
i izađem da spremam sve što treba za betoniranje.
do popodne sam jedva bio u stanju da stojim,
a dve šetnje s kučićima sam se jedva pregegao.
čak mi je i trava bila previsoka,
jutros se budim opet sav trom i umoran,
a od tog silnog fizičkog zamora sam nekako i mrzovoljan.
treba li napraviti korak nazad, ustuknuti,
da bih se vratio u neki normalan ritam?
dakle danas mi sledi trčkaranje, a dalje ću videti.
ako mi 1) bude delovalo da se upropašćujem radom,
odložiću ostale radove na par dana,
a ako 2) malo živnem do druge polovine dana,
nastaviću gde sam stao u ponedeljak.
štos' tiče trkâ, u Kulu ne možemo nikako,
predaleko je a i za takve trke se priprema bar minimalno,
ne može direktno iz betoniranja gibanice i nespavanja.
vikend kasnije je Noćni, to naravno ne dolazi u obzir
jer smo mi u 21:45 na vratima spavaće sobe
a ne na startu (polu)maratona.
jedino ostaje opcija trke 7km u 20:30 i prijavljivanje pred start.
što je takođe minimalno verovatno...
jedino ako se pojavi neki koncert te večeri, kao lani.
pa taman da se vratimo na stazu oko ponoći
i da malo zajebavamo maratonce :-P
u zadnjih nekoliko dana sam imao par susreta sa zečevima :-)
prvo u nedelju, po onoj vrućini, bilo je sunce i +31.
i u onom selu na vrhu "ravnog" brda koje se zove Strmna Gora, maltene u centru sela ako tako može da se kaže, samo fuć fuć fuć jedan zeka pretrča preko puta i ode nizbrdo u šumu.
zaboravio sam da mu posvetim blog, šteta, jer je to bio najsporiji zec kojeg sam ikada video.
onolika vrućinčina ga je očigledno ubedila da ni lovci (to jest JA) nisu naročito brzi, pa ne treba biti preterano živčan ni u reakcijama i begovima.
maltene da kažem da je ležerno odšetao do šume, samo još što se nije okrenuo i rekao mi "aj sad i ti prođi, al polako, vrućina je, da te ne strefi neki toplotni šlog".
i juče u sredu, dok sam išao na drugu stranu od kiše, još jedan susret, ali ovaj ću sigurno duže pamtiti.
evo dakle opisa ove slike.
trčim uz strm asfalt na izlasku iz sela Babina Luka (nije ono što mislite) i u trenutku kada sam na pedesetak metara od jedne polu-raskrsnice tj mesta gde neki zemljani puteljak seče asfalt, začujem neko caktanje-truptanje ispred sebe, i ugledam DVA zeca kako se jure.
za razliku od onog u nedelju, ovi su bili brzi prebrzi, no na neki način trapavi, kao da baš nisu vešti u trčanju po asfaltu.
da li je to bila igra, svađa, ljubav, nemam pojma, izleteli su na asfalt "sto na sat" i obzirom da je asfalt uzan možda samo 2.5-3 metra (sad nekako ne mogu da odredim) onaj prvi je odmah počeo da skreće, i to prema meni, a drugi za njim.
u tom skretanju su se nekako skupili, skratili, drastično ubrzali nogama, i iako su te noge truptale neverovatnom brzinom, ipak su mi izgledali trapavi u tom manevru.
kao da su bili malo predebeli za ulične trke.
u ovoj priči smo već stigli iz tačke 1 u tačku 2, ja sam napravio možda tek 3-4 kratka koraka jer se sve događa na oštroj uzbrdici, i sledeće što vidim su dve zečine koje se obrušavaju nizbrdo direktno na mene.
to je možda trajalo dve sekunde, meni su se usta razvukla u kez jer nisam mogao da verujem šta mi se odvija pred očima, i nekako istovremeno kad sam, zbunjen situacijom, počeo da širim ruke ispred sebe kao da ću da ih pohvatam u naručje, i rekao "gde ćete bre, zečevi" već se glasno smejući, prvo je onaj iza odjednom zalomio u stranu i kao kuršum uleteo u šumu lomeći sitne grančice nekog korova, i gotovo istog trenutka je ovaj prvi koji je bio na metar od mene takođe zuknuo u šumu uz isto praštanje.
i dok si reko keks nestali su, ja sam pogledao kroz rastinje ali naravno ništa nisam video.
tek 20-ak metara dalje uzbrdo sam mogao dobro da vidim celu tu raskrsničicu, neku livadu desno odakle su izleteli sa puteljka, i da dovršim rekonstrukciju celog događaja, da ne kažem eventa.
mislim da sam se doslovno dva minuta smejao od uveta do uveta, dok nisu počeli da me zvataju grčevi u vrhovima obraza.
još jedan argument za nabavku neke mini kamere koju bih stalno nosio na glavi, i na bicikli i na trčanju, jer ovo bi bio video koji bi dobio minimum 4 lajka! :-)
da ne govorim o onoj srni koja mi je pretrčala ispred bicikle pre par godina i okliznula se na pedalj ispred mene, i dok mi je kroz glavu proletalo "dođavola padoh s bicikle zbog glupave živuljke" ona je već ustala i otrčala desno niz neku njivu.
zna li neko gde se nabavljaju te kamerice?
eto kako padaju odluke.
pardon, odluke ne padaju, sačuvaj bože!
nego se podižu nebu pod oblake.
stisnem jutros na prognozu i ugledam ovu neku sumračnu sliku oblačnosti. ako bi valjevo bio čovek snimljen iz vazduha, okrenut licem ka severu, onda mu oblaci prilaze iza levog ramena i prskaju po levoj peti.
i šta uradi blogoje, blogoje zbriše, naravno.
sedne na bicikl pony (što ga milijana gony) i ode 5km (nije se baš pretrgo) od grada ka istoku, pa onda otrči neki kružić na suprotnoj strani od ovog plavetnila na mapi.
e sad, u bežaniji sam zaboravio da proverim šta je koliko dugačko pa sam umesto planiranih 15-20km pretabao 25km, a bio sam skroz trom i kilav od onog kopanja i presađivanja juče.
pa je to sve krenulo puževim korakom (?) i tek nakon sat vremena sam se malo otkočio, strpljenje se isplatilo.
pred sam kraj je krenulo kao nešto malo da kapljuca, a kad sam došao do bicikle već je onako sipuljila slaba kišica.
no nedovoljno jaka da bih uopšte ubrzavao, nego sam onako ležerno 15 km/h dokotrljao do kuće, gde mi Lola reče da kiša pada već sat i po.
eto kako sam ja pametan i lepuškast, pravi jedan apolončić i jedan baruh špinoza 2-u-1.
mada na +19 se ne bih nešto silno rastopio čak i da sam otišao na trčanje na neku drugu kišniju stranu, kao što bi se i dogodilo da slučajno nisam video ovu prognozu.
tako da mi uopšte nije jasno zašto ovoliko likujem i proslavljam, ako mi je ionako svejedno da li sam trčao po kišici ili bez dotične.
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA PA GLAVNO SAM ZABORAVIO!!!!
to mora u posebnom blogu.
ček 10 minuta, moram da napravim i ilustraciju :-D
pa eto, ništa
opet sam zapao u ovu glupu šemu koju ne volim, a to je da ovako svaki treći/peti dan napišem šta ima novo u nekoj dajdžest verziji
a blog mi je oduvek bio pojam za nešto drugo, za prepričavanje i beleženje svakodnevnih anegdota
jer svakog dana se desi ponešto zanimljivo, i ja sam to voleo da opisujem
a ne ovako
ovako mi se ne sviđa
i onda "dođem ovde" pa se tako žalim samome sebi, a ne zna se ni zašto sam došao u tu situaciju, ni zašto se žalim
nije žaljenje baš, treba mi neka bolja reč, ali nije ni ono što zovemo vajkanje
ili možda i jeste
obzirom da na treninzima nije bilo ničeg spektakularnog po pitanju dostignuća, samo da opet pobrojim šta je išlo nakon ona tri trčanja od po 21km: prvo je došao izlet biciklom u planine, to smo onako bračno i lagano bla-bla provozali 4 sata birajući neke pravce sa puno krivina kroz šume gde smo mogli da se malo sklonimo od žute zvezde.
zatim sam otišao biciklom pony (što je milijana gony) 7km izvan grada ispod jednog sporednog zemljanog puta koji se poprilično vertikalno penje u selo logičnog imena Strmna Gora, i onda sam... (eto vidiš da sam pogrešio kad sam rekao da nije bilo ništa spektakularno) otrčao uzbrdo i to bez velikih problema čak i na delovima gde je nagib 20-ak %, prevalio se preko vrha brda i spustio se nekim kamenjarom do reke Gradac, pa se drugim kamenjarom popeo nazad na brdo ali u selo Lelić, da bih odatle poznatim puteljcima zatvorio krug i strčao nazad do svoje bicikle.
ono što donekle može da se nazove spektakularnim je to što sam *ipak* uspeo da otrčim sve uzbrdice iako nakon Plitvica nisam imao nijedan dan odmora, odnosno nisam imao nijedan lagani dan jer su tri vožnje trajale 5+5+4 sata a trčanja sva oko 2 sata što je bogme pozamašan obim treninga.
od anegdota imam i onu da sam na tom kratkom delu trčanja uz reku Gradac, gde sam sleteo na jedno od većih izletišta, bio zapanjen količinom dima. očigledno je da hedonizam u srba podrazumeva roštilj i isključivo roštilj. na stranu što mi je bolesna ideja da dođeš na reku sedneš na sprudić prostreš peškirče i umesto knjige izvadiš cigaru, nešto tipa prečist ti je taj vazduh pa ga treba malo razrediti dimom, fascinantno.
meni je dovoljan hedonizam ako bih sedeo pored reke u hladovini dok je u gradu asfalt užaren da ne možeš da hodaš bos, ne razumem zašto je ljudima neophodan taj neki "hedonizam na kvadrat" pa izlet bez roštilja nije izlet. ili im je hladno u prirodi pošto je samo +28 umesto +31, pa moraju da zapale vatru da se malo ogreju?
nakon tog naizgled laganog trčanja jer je bilo samo 17km i samo preko brda i nazad, juče smo otišli biciklama tu 25km do jedne varošice pa se polukružno vratili preko nekih brdašaca, e tu sam se bogme dobrano raspao jer je Lola vozila trkačku biciklu a ja sam krenuo MTB-om od 15 kg i sa kramponkama tako da sam se na svakom uspončiću "otelio". no dobro, živ sam i čitav.
ceo dan sam razmišljao nešto o muzici, tekstovima, kombinacijama ta dva, i spremao se da napišem blog o tome (na onom drugom blogu) no nisam stigao, a koliko vidim i danas nam se sprema neki natrpan dan. bumo vidli.
otrčao sam treći polumaraton u tri dana,
nakon povratka s Plitvica.
prva dva su bila po asfaltu, a ovaj današnji 8km po asfaltu i 13km po šumskim stazama/kamenjarima.
danas je bio i najstrmiji profil, ukupno sam imao nepunih 800m uspona (i isto toliko spusta), što daje ukupni prosečan nagib staze od 7.6%. pošto su Plitvice najsvežije, reći ću da ovaj POLUmaraton ima za 100 i kusur metara VIŠE uspona nego ceo maraton na Plitvicama...
eto, uspeo sam da ga pretrčim za manje od dva sata, a od uspona mi je veći problem bila vrućina, jer iako je staza mahom u hladu ipak ima dosta osunčanih delova a na kraju treninga je temperatura bila +29°C.
nije čudo da sam se biciklom odmah odvukao na 300m od starta/cilja do jednog izvora i tamo ostao 10-ak minuta polivajući se po glavi i... da sad ne nabrajam baš sve delove tela ;-)
pulsevi su mi bili za 10-ak viši nego na istom treningu pre 5-6-7 godina što govori u prilog onoj teoriji da bih trebao da skinem još koji kilogramčić, koliko god tašta kmečala da sam mršav i da treba da jedem više slanine i kajmaka :-)
a mogao bih bogme i malo više da treniram, a ne da se samo zavitlavam i trčkaram tamo-vamo, misleći da je to isto što i "prâvi trening". mora češće da se dahće, kao u pesmi (ako nisam nešto pobrkao) toni montana "svi se sada njišu i ubrzano dišu" :-)
evo kako je to izgledalo, prvo uspon na Ćelijsko Brdo, zatim 4 kruga iznad manastira, i na kraju strčavanje nazad na reku Gradac.
da ne ispadne da bojkotujem pisanje,
jer smo zaista bili prezauzeti ovih dana...
u petak ceo dan u autu,
u subotu raspakovali bicikle i napravili neki izlet po Plitvicama,
popodne otišli na prijave, pasta party, takođe biciklama,
a u nedelju je bio maraton ili polumaraton
ili nešto na pola između ta dva, već kako za koga.
u ponedeljak 5 sati na mtb-ima, stazama maratona i okolo,
u utorak rano ujutru još 5 sati po ličkim visoravnima,
ukupno 2300m uspona na teškim (L - 11kg, Moj - 15kg) biciklama,
zatim pakovanje i kući smo stigli jedva pred mrak.
sreda (juče) sam otrčao najlakših mogućih 21km po brdima,
380m uspona za dva sata,
a danas blago valovitih 21km za 1h45,
prosečan puls samo 131, uprkos suncu i +26 u podne.
eto, pa se čujemo...
torbe su spakovane, bicikle su u autu još od prošlog vikenda, za pola sata se kreće put Plitvica. nisam stigao da napišem neki među-blog u ovim radnim danima, ali se nadam da ću u subotu ujutru sve nadoknaditi obzirom da ne bi trebali previše da se koprcamo u danu pred maraton.
prelistavao sam neke stare sveske, poredio rezultate, i nisam baš stigao do neke velike mudrosti. nisam ni bio previše redovan u treninzima pa se događalo da u nedelji pre trke ili puno trčim ili puno vozim biciklu a jednom sam čak u sreda/četvrtak pred trku otrčao dve kratke trke i tako formu za 2h58 materijalizovao u vidu 3h02 ako se dobro sećam. nakon toga sam još jednom došao u formi 3h02 i istrčao 3h02, a prošle godine sam došao u formi za 3h06 i istrčao 3h06 na ovoj novoj "težoj" stazi.
pa sam onda poredio tuheljski polumaraton, gde sam se vrteo od 1h24 do 1h30 da bih se sad vratio na sredinu između ta dva to jest na 1h27. kako sam prošle godine nakon tuhelja 1h30 istrčao plitvice za 3h06 samo nebo zna, a zašto se ove godine nakon boljeg polumaratona ne osećam u formi za plitvice ispod 3h10, to verovatno takođe niko ne zna.
uglavnom kao i uvek, plitvice se ne trče zacrtanim ritmom nego se krene po osećaju kako možeš do kraja, i samo očitavaš prolaske. tako je bilo svaki put i nikada nisam nešto bitno pogrešio u proceni. nakon 9 godina sam opet skroz slučajno naleteo na neke asics patike koje su mi se dopale na prvo probanje tako da se nadam da će dobro poslužiti za maraton. osećaj je isti kao kad uđem u stare gel speedstar u kojima sam pretrčao valjda trećinu od svih svojih 50-ak maratona, ali koje su mi od prvog dana malo prevelike i zbog toga mi stvarale silne problemčiće.
ove nove pak deluju malo plastičnije i jeftinije to to je isto kod svih patika u zadnjih nekoliko godina, kvalitet se smanjio za 50% a cene su ostale one stare.
eto ja kao na brzaka da počistim savest što nisam pisao pa se na kraju sasvim fino raspisao.
kontam da ne bih stigao da pišem neke silne blogove ni da sam poneo laptop, a ne bocka mi se ni po telefonu baš. plan zbog kojeg smo poneli bicikle je da se jutros provozamo tu po brežuljcima uz slovenačku granicu koja je na samo 5km od Samobora, obzirom da nam ionako gro dana prođe u autu, pa putovali od 10-16 ili 13-19 ne menja skoro ništa, a kad smo već ovde šteta je ne iskoristiti priliku da prođemo nekim novim stazama. još jedan važan detalj je da je pola dana u autu provereno katastrofalan oporavak od (polu-)maratona, nakon čega obično ne budeš ni za šta još par dana, tako da će ovo biti akcija u koju polažem (pre)velike nade :-P
samo da javim na brzaka,
ovako iz kreveta evo već u 21:15,
da je eksperiment trijumfalno...
omanuo! :-)
jeste bici vožnja bila lagana,
jesmo se nauživali,
jesu noge delovale srećnije no inače,
ali samo do HR-SR granice.
kad sam tu negde izašao da sipam benzin,
samo što ne padoh ko letva.
sav ukrućen, d'izvinete ko ona stvar,
ali u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
dalje je iz sata u sat bilo sve gore,
a posle večere se pojavio i bol,
tačnije grčobolja, u listovima.
izmasirao sam ih hepatrombinom.
i to po 3cm kreme istisnuo, domaćinski.
ima se, može se smile emoticon
nadam se da će sutra grč otići svojim putem,
da bih ja mogao malkice da,
znate već,
isprobam one nove patike,
u nekom drugom smeru,
i da sav taj nesporazum preraste
u jedan veseli, jelte,
MIMOGRĆ :-)
