utorak, 24. studenoga 2020.

neproduktivno

 jesam li ono beše nedavno imao blog sličnog imena? verovatno jer mi je sat rekao da treniram pogrešno, a sada imam i nastavak svih tih pogrešnosti jer mi je jutros rekao da treniram PREVIŠE pa je to opet neproduktivno, heh.


ne smem ni da mu kažem da sam planirao i duže i brdskije trčanje jutros ali sam zbog nekog čudnog umora u nogama ipak skratio i ostavio trening ZA POPODNE! ne umem ni da opišem tako da me neko shvati ko nije slično trenirao, eventualno bi neki triatlonci znali kakav je to zamor kada recimo odvezeš Dužinu i to uglavnom na krupnijim prenosima i sa manje obrtaja, pa kad sutra kreneš na trčanje.

onomad kada sam još uvek bio 80% biciklista i tek 20% maratonac-u-najavi često sam pravio te nepromišljene greške da nakon jačeg treninga na bicikli odem odmah sutra ujutru na trčanje, računajući da u ta dva sporta ne rade skroz isti mišići pa ću se nekako provući. no sve poluDužine su mi ispadale i sporije i bolnije nego što su morale, pa se tako vraćamo na ono s početka bloga da je takvo treniranje neproduktivno. da se odmoriš samo dan više, isti trening bi bio i jači i bolji i adaptacije na njega bi bile snažnije i ukratko nakon još 7 ili 10 dana bi bio jači da si tako trenirao, nego ovako stihijski, uvek izlećući iz kuće prema inspiraciji.

prateći ovu situaciju oko vanrednih situacija, preporuka, čuda i haosa, nekako smo tako organizovali posao u cik cak pa imamo dane kada zakazujemo više klijenata i dane kada se trudimo da ostavimo što više termina prazno, a obzirom da je prognozu nemoguće uzeti za ozbiljno u tolikoj meri, ta komponenta je ostala neprogramirana i pratimo je prema sreći ili nesreći da će u tim poluslobodnim danima biti sunce ili magla. no za sada nas je gledanje u pasulj fino služilo, čak je i ono jučerašnje poluFino ipak ispalo ok. a za sutra opet kažu sunce...

ponedjeljak, 23. studenoga 2020.

devojke iliti slikovnica


nekad može biti i žena 40 godina i devojka 45 godina.
tako može biti i trčkaranje 5'/km i Trening 7'/km, 
i izlet 6'/km i Trka 8'/km, 
svašta se rodi u bljutavoj vodi društvenih mreža.
svi su trkači i sve su devojke.
oće to.


ne bi mačka bila mačka ako ti se ne bi posrala na glavu kad najmanje očekuješ.
sad bih ja da pišem blog ali mi non-stop zvrče notifikacije i nikako da se skoncentrišem na glupiranje, Lola je upravo stigla do 42 lajka, fale još samo ona tri iz Federacije:


mislim, iz Federacije.
hvala Marija na mimu:


kad smo već kod Marije, bilo je tu usputnih zajebancija i varijacija na Dodikovu temu:


možemo sad to da recikliramo unedogled.
PRIZNAJ Sale, KOLIKO SI PIVA POPIO???
42, i tri u Federaciji...


e ali danas sam čak mogao i pretrčati 42+3 kilometra, no baš tamo gde smo došli na prevoj asfaltirali su put i otišlo je 19 kamiona uzbrdo i šta će jadan insan, vratio se nazad u grad.
imate na Stravi dve aktivnosti, Odlazak na trasiranje, i Trasiranje Utrke Dana Zaljubljenih 2021, eno dokaza, ako laže bloger ne laže garmin, 11.5 plus 14km.

polagao sam velike nade u ovaj dan, otprilike sam polagao 42 nade i tri u Federaciji, ali šta ima veze, sutra je novi dan, a svaki novi dan nudi šarenije laži od prethodnog, pa šta drugo, nego da zagrizemo?

nedjelja, 22. studenoga 2020.

ima u tome i nešto dobro

kada padneš s bicikle ili dobiješ onaj običan grip pa zaribaš sedam dana, a pre toga si divljao na Pripremama i počeo ozbiljno da preteruješ, onda ti klupski kažu "ko zna zašto je to dobro?", misleći kako ćeš se taman prinudno malo odmoriti i dalje nastaviti sezonu preporođen.
tako je meni najverovatnije super legao današnji odmor, pri čemu pod odmor podrazumevam nekih relativno aktivnih dva i po sata planinarenja i lova na gljive po okolnim šumama i brdašcima.

planirani izlet je ostao za sutra obzirom da se nije razvedrilo pa je uz severac delovalo kao da uopšte nije u plusu i paz da se moglo uživati u oblačnih +5°.
svaka čast i kapa do poda kolegi Organizatoru "Staze zdravlja" koji je danas biciklom napravio krug na Maljen (izvan županije poznatiji pod nazivom naselja Divčibare) i to upravo po onom kamenjaru odakle smo se pre nekoliko dana spustili sa Suvobora, a spustio se pak po još sto puta grđem putu kojim još uvek nisam u životu prošao i koji mi je kao i ostatak te istočne mreže puteva verovatno na vrhu spiska za vožnje 2021, ako je doživimo jelte.

eto nije je doživeo Mustafa Nadarević što me za razliku od većine na fejsu nije nešto naročito ganulo, prosto me nikada nije osvojio kao glumac a od intervjua jedino pamtim onaj prostački gde je rekao "je*e mi se za pristojnost i kodekse, oblačim se u armi šopu" što bi praktično moglo i da mi se dopadne tada kada sam čitao jer sam bio mlađi i drčniji ali eto ni tada.

od uloga ga pamtim kao oznojenog ludaka u "već viđeno" gde mi se ceo film činilo kako baš preteruje u ulozi (overacting) što oduzima na verodostojnosti, pa sam se skoncentrisao na Anicu Dobru, da ne kažem Odličnu :-)
ovu seriju primitivnog balkanskog humora nisam gledao kao ni razne tesne kože i šojiće i pantiće ili je to sve jedno isto, bolji život, šta ti ja znam, to su moje babe gledale a čak ni majci nije bilo blisko.

možda mi je u zadnje vreme pomrlo puno bližih ljudi od tako nekih glumaca i pevača pa me taj periferni svet nekako maši što se emocija tiče, recimo stoput više me je ganulo što je Keith Jarrett imao dva šloga i sada je poluparalizovan, ili što je umro Eddie Van Halen!
u to još uvek odbijam da poverujem a prošlo je već dve nedelje, plus je čovek bio 12 godina mlađi od Nadarevića, no njega i Džereta sam zaista i voleo pa je logično da ih žalim jer ih doživljavam kao puno snažniji deo/upliv svog života.


uostalom takav je i bio dan, nikakav.
kad me Lola pitala "gde ćemo" ja sam kao i pre dvadesetak dana rekao "nigde" pa smo opet tako lagano išli nigde i ceo dan se izgubio u tom nigde i neprimetno sam se valjda odmorio za sutra što znači da umesto onog originalnog plana možda mogu nešto malo i da pojačam avanturistički preliv na kolaču.

novembar je ostao na 257 a godina na 2432km.

tok misli i tok života

evo kako je sve počelo
sednem da na brzaka prepišem par zadnjih treninga u excel, pa da nastavim sa organizacijom dana odnosno treninga odnosno sve-u-jedan nedelje
i potrefi se da mi nakon unosa zadnja tri trčanja ona ukupna kilometraža koja stoji negde u dnu tablice, i koja pokazuje SVE otkako pišem trčanja u excelu, prikaže broj 59,900km
naravno skontam da mi fali samo 100km do 60 hiljada, ali mi momentalno sine "ček da proverim koliko mi fali do JEDNOG I PO KRUGA OKO ZEMLJE"

po ko zna koji put izguglam obim po ekvatoru od 40,075 što i nije nešto bitno različito od 40 hiljada, pa dakle puta 1.5 = 60 dođe negde 113km preko 60 hiljada što pak znači da mi ne fali 100km nego 213km, bože moj, i to je skoro pa isto, ako baš ne polomim nešto eto me na suprotnoj strani Zemlje negde sredinom decembra, pa po drugi put krećem nazad na Balkan

e ali tu mi sine još jedna ideja
zašto bih ja trčao po ekvatoru, ha?
očigledno je kraće po nekoj drugoj geografskoj širini, pa ukucam "Calculate Circumference of the Earth at a given Latitude" i dođem na stranicu u koju treba samo ukucati koordinate


odatle naravno dođem do zaključka da je ovo ipak sramotna prečica, poput one kada sam pre 10 godina na blogu pisao koliko bi bilo jadno ako bi maraton bio dugačak 40km, onda bi ga već kurta i murta istrčali za tri sata, tada sam mogao dosta brže pa sam navijao da bude 45km jer bi se dodatno prefiltriralo to društvance a ja bih tik upao unutra.


elem ovde se na slici lepo vidi koliko bi taj krug od-do Valjeva bio kraći nego onaj po ekvatoru, a opet bih imao i dosta plivanja ili veslanja, tako da bi ustvari najlakši krug bio onaj koji kombinuje što manje plivanja i što manje trčanja, negde još malo severnije otprilike, a onaj gore još severnije bi verovatno bio PREviše PROhladan?

dakle drž se matematike i pravila, nemoj puno da filozofiraš, zna se koliki je obim Zemlje i izvolte trči, jer ako ćemo tako možeš da odeš na severni pol i oko pola da optrčiš kao na stadionu krug, tojest možeš da ih optrčiš i stotinu pa da kažeš da si napravio 100 krugova oko severnog pola, ali baš oko Zemlje ih i nisi optrčao, jel tako, tako je.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

još jedna brojka koja mi je hajd da kažem VAŽNA je kilometraža onih najlepših najnovijih iliti večno novih Noosa Tri 11 patika koje su počele tek možda milimetar da se razlepljuju sa unutrašnje strane đona, a koje su juče stigle do 1040km. pojam "kao novo" je veoma rastegljiv, to ćete najbolje videti na pijaci polovnih automobila.

uporedo sa njima ka penziji idu i Li Ning u kojima trčim isključivo po kiši kao prekjuče na onom brdskom tempu, i u kojima nešto škripka negde u đonu, pa kontam da je pitanje dana kada će da zinu kao gladni ptić i da se negde unutra pokaže kilo truleži i buđe. ali dok god "samo" škripkaju i spolja deluju u komadu, neka ih, nek služe, i veliko hvala.

subota, 21. studenoga 2020.

ko nam se to naspavao?

znači šta.
znači treći put sam se zeznuo i nikad više, eventualno večeras još jednom.
znači opet sam stavio sat pre spavanja, rekoh da mu dam još jednu šansu.
znači ko je budala uvek će ostati budala.
znači rekao mi je da sam se super naspavao, i opet odvalio neku SF statistiku.
znači preko dva sata REM faze i nula sekundi dubokog sna.
znači još uvek nemam pojma u čemu je razlika...
znači treba da guglam, da se informišem?
znači trebao sam da budem full "nabrijan" jel
znači noge drvene, znači teturam se, znači došlo mi s prvog ćoška da se vratim kući
znači užas
znači posle 5km sam već hteo da zovem taHsi
znači tada mi se aktivirao inat
znači INAT
znači nećeš majci ti mene vraćati nazad
znači idem gde sam pošao, dobro ne baš tamo ali negde kraće
znači okrenem nazad ka vetru i saledim se u trenu
znači kockica leda, takva mi je i tehnika bila
znači upali mi se druga lampica, SNAĐI SE
znači snađem se u trenu
znači krenem sa 20 dvokoraka jače 20 slabije i tako u ne do gled
znači ide mi, u životu ide mi, ali mi fali ono malo pohovanih bataka
znači nakon kilometra 20/20 dvokoraka skrenem levo
znači vetar u leđa, znači pičim ciglih 30/30 dvokoraka
znači već stižem kući a imam 4.6km tih promena, idem na petaka
znači umesto ka kući otišao na još jedan krug od 13km, dobro ne na ceo krug, samo na prvih 400m
znači završio 5km ubrzanja, znači car, znači knez, znači patrijarh
znači gledajte i divite se



petak, 20. studenoga 2020.

finiširanje

Šta da vam pričam, nakon 4h sna prošle noći opet sam poklekao iskušenju i nazuo sat pred spavanje, samo da bi mi jutros rekao ono što sam naravno već znao - nisi imao ni trunku kvalitetnog sna i osećaćeš veliki manjak energije tokom dana. A što ti ne bi malo jeo gowna, pođoh da ga pitam, pa se setih da to radi otkako sam ga dobio. Iskreno, nisam ni dvojio da li da mu poverujem, jer je sve delovalo više nego očigledno. Kratka vožnjica pred posao je potvrdila da su mi noge bljaksy i kljoksy ali se nisam predavao. Sve karte sam bacio na užinu. Preko sveže musake iz rerne koja se još uvek pušila, prelio sam pekmez od šipurka i pokušao da s njim pokupim što više krompira, a što manje mesa naravno. NISAM se ispovraćao sat i po kasnije pred vrh uspona, mada bi bilo pametnije da jesam. Možda. Eh da, spičio sam i dve bajadere nakon toga, za svaki slučaj. Farewell Transmission*

Ono što je zanimljivo i neuobičajeno je da su mi pulsevi izašli iz "normalne" zone. Celog života ih posmatram i pratim i znam u tri decimale kako se osećam, da li je to tempić ili tempo, da li sam na 154 ili 158, i uglavnom mogu da pogodim u par otkucaja u svakom trenutku. Ovaj put mi je na početku uspona zakucalo na 158 a ubrzo sam ugledao i 160. WTF???? Juče sam promenio bateriju u hrm senzoru i na polasku proverio da li mi se javlja znak "external hrm connected", dakle greške nije moglo biti ni pod slučajno.

I tu je došlo prvo kolebanje, da li da verujem osećaju, ili sopstvenim očima tojest satu? NARAVNO da ako pratiš osećaj, a ne veruješ satu, ima da se raspadneš kao ex-yu i da kuneš svoj mozak odnosno odsustvo istog koji nije na vreme reagovao na pogrešan osećaj. Čini ti se lako, ili hajd ne lako ali "izvodljivo", pa buraz ako ti je puls 5 otkucaja iznad praga nema teorije da ti je osećaj dobar, nasukaćeš se kao titanik. I uradio sam šta, poverovao sam osećaju. Da ne poveruješ u šta sam poverovao...

Dalje je sve bilo sasvim isto kao i da sam trčao sa pulsevima 150, 154, 157, odmoran ili umoran, naspavan ili bunovan, prosto osećaj je osećaj i tačka. Ovako mogu do kraja, potvrdio sam sebi i upravo tako otrčao do kraja. Jesam se u par trenutaka opet pomalo pokolebao, da nije prejako, da ne grabim suviše ambiciozno, ali nekako se taj osećaj usput "peglao" nazad na OK, i štaviše onaj zadnji deo gde se uspon na tren pojača, dodao sam gas i do kraja iscedio sve što mi je ostalo u nogama. Blue Factory Flame*


Iz ovih brojki se više nego vidi kako sam nagazio na kraju, a ako laže osećaj (pomenuti) ne lažu brojke. Što je najzanimljivije, nekako sam na kraju imao osećaj da mi ipak "nije išlo" i da bih nekog boljeg dana mogao da otrčim i "lakše a brže" od ovoga, no to bih tek trebao i da dokažem u praksi.


Ko zna na koliko prethodnih profila na Stravama sam imao koje rezultate, sve nešto mislim da sam ovo trčao i po 5'/km ali ne pada mi na pamet da sad pregledam sve moguće i nemoguće fajlove iz Polara, Garmina, Strave, Suunto, da bih pronašao tamo neki uspon, pod uslovom da sam ga uopšte snimio, možda sam ga ustrčao samo sa štopericom i zapamtio vreme. Ali ipak verujem da sam ovo išao negde oko 18 minuta, nema veze.


Vratio sam se kao pokisao, jer je rosuljala neka sipulja, a možda je sipuljala neka rosulja, to je donekle i slično. Na slici se vidi kako utrčavam u stadion i prilazim semaforu na kojem piše da je oboren svetski rekord, a špalir publike koja kliče sam uklonio u fotošopu da se bolje vidi ulica kojom sam ušao u grad. Such Pretty Eyes For A Snake*
(*ovo kako mi youtube nastavi autoplay ja prekopiram ime pesme)

četvrtak, 19. studenoga 2020.

predeli

Danas.
Danas sam spavao pola smene, a i inače sam polomljen od zadnjih 10 dana jurcanja, plus je na poslu haos, tako da sam najlepši i najsunčaniji dan maltene prespavao. Nakupilo se trista nekih sitnih poslića pa eto, možda je bolje i da sam to obavio nego da sam još jednom trčao par sati i sve ostavio za ledeni i gotovo snežni vikend.


Juče sam bio nemalo zatečen kada sam došao na lice mesta Onoga što sam ucrtavao na karti. JER JE na karti sve delovalo ravno. čuj delovalo, videle su se njiva do njive, i taj fazon, bukvalno kao po Banatu da slikaš iz satelita. Kad mi tamo a ono međutim, teren kao onomad kada sam otišao na biciklijadu po Zagajičkim brdima misleći "tamo je peščara, to je kao po stovarištu da se vozikaš":


Zanimljivo je da je pogled iza najdalje tačke kruga (koji sam smislio, ovaj krug sam stvorio, u vetar rasuo) bio otprilike baš onakav kakav sam nekako podrazumevao da će biti, nit brdski nit planinski, nit pristupačan nit divlji, sve "negde između". 


Još jedna stvar po kojoj ću pamtiti dan (i celu putanju) je to što sam prvo nacrtao ono što mi je NA KARTI delovalo najlepše, pa kad sam video da sam ubo neke puteljke sa +/- 20% nagiba bržebolje sam to promenio jer je Lola trebala da me prati mtb-om, i onda sam kao vrana kljucao po karti, i kljucao, i menjao razna skretanja i prečice, da bih na kraju došao do nečeg prihvatljivog. Ispostavilo se šta? Da je skoro ceo drugi deo staze ASFALT! Ali kakav asfalt? :-D 



Evo vam par slika pa vidite sami. Kad za nekog hoćete da kažete da je dotakao dno života i srozao se ispod nivoa žabokrečine, recite "propao kao asfalt za Belotić". Al dobro, Lola je zmaj-žena pa se nekako i bez kramponki spustila niz ovaj horror. Ja sam se pak toliko potresao od brige da sam u cilju morao da kupim pivo i da se preostalih 50km autom vratim kući na mestu suvozača.

srijeda, 18. studenoga 2020.

čađavica srednja

 Ako je datum 18. a ja imam pretrčanih 230km to znači da idem ispred Harukijevog proseka, pa ću ili narednih 5 dana prespavati ili ću do kraja meseca nakupiti preko 300km, nema trećeg.

Takođe, ako imam ove godine 2405km, da li to znači da postoji šansa da stignem do 3000km? Hm, jedino ako prijavim neki distance challenge na Stravi pa da se malo naložim, u protivnom će mi biti više nego svejedno. Štaviše toliko sam bio dekoncentrisan* da sam juče gledao u tu brojku i pitao se mogu li stići do 2500km DO KRAJA GODINE, sasvim smetnuvši s uma da se za 12 dana ne završava godina, nego tek novembar.


*Upravo zbog tog hroničnog svađanja sa snom, prestao sam da nosim garmina noću jer mi je ionako san oduvek bio šalabajz, nikad nisam znao koliko sam spavao, koliko puta se budio, po koliko minuta, a sve što mi je sat izračunavao mi je unosilo dodatnu pometnju jer je preko svega grešio i loše procenjivao. Malo mi što se probudim šlogiran nego mi još samo fali da mi pompezno saopšti kako ću imati manjak koncentracije ili ću se osećati kao vezana vreća (sluggish).


Dalje.
Kao što sam dosađivao sa dva para zeleno-crvenih patika LZDC & LCDZ (elzidisi i elsidizi) ne znam koliko sam pre par godina smarao sa takođe dva para asics noosa 10 koje sam imao u teget i oranž varijanti i takođe sam ih nosio rasparene. Nakon što su prešle po skoro 1000 milja svaka, bacio sam obe plave, a zadržao narandžaste, za farbanje ograde i zavarivanje recimo, taj fazon. 


E iz nekog razloga sam poželeo da ih se rešim što pre pa sam zadnjih nekoliko dana uglavnom u njima trčao, i sada su te dve oranž stigle do 1752km, a teget su bačene nakon 1611km. Mislim da sam im posvetio poseban blog nekad davno, kada sam upaljačem spaljivao deo sa strane koji me je žuljao, pa sam tu napravio prozor kroz koji mi "diše" ta koščica koja je bila pod pritiskom.


Ove rupe u oranž platnu su slučajno tu (!) a ono što sam spaljivao je plava plastična traka na kojoj piše "bike" i onda sam spolja držao upaljač a iznutra gurao drškom od šrafencigera i tako produžio taj okov oko metatarzalnog čvora koji mi je "klao" stopalo. No o mrtvima sve najlepše, ta dva para su me prevezla preko ukupno 3400km što je cela jedna Harukijeva godina trčanja, a kao i sve druge Asics kupljene su samo zato jer su bile na turbo popustu. Eee brate godinu dana pretrčiš na 130 evra, pa koji auto toliko troši, čak su i za biciklu skuplji potrošni delovi.

utorak, 17. studenoga 2020.

kako nisam primetio?

ima neka pesma od đibonija pa sad da li kaže kako dogodi se čudo ili onda dogodi se čudo, nemam pojma, ali tako se i meni dogodi čudo pa se čudim a da me pitaš odakle to čudo, pfffff, kao da je stiglo iz nekog tuđeg života. kad smo već kod tuđeg života, ovu nađoh na listi nekog od prethodnih 26virtual evenata, trčala je polumaraton sa maskom, nadam se da su virusi bili brži i pobegli joj, za svaki slučaj:


krenem na trčanje i prvi utisak je g-o-w-n-o, jer mi sat nakon dve ulice pokazuje 7 minuta po kilometru, nešto je slabo među zgradama uhvatio signal i sad vrlja i frlja. no nakon još dve ulice se stanje malo popravilo pa sam se "smirio". a još malo kasnije sam počeo lagano da ubrzavam što se često dogodi kada je onako nežno prohladno, ono kad kažem da je "friško". 

nekima je to idealna temperatura kada je severac i oblačno/tmurno i samo +8, +9, možda i jeste ali za neke tako kraće trke i treninge, za ovo rekreativno trčanje od par sati što ja volim bude malo bolje kada je toplije jer nakon što se oznojiš ne možeš lako da se smrzneš kao što bi bilo danas. 

no u planu mi nije bilo ništa naročito dugačko, teraj Tempo dok ti ide i uživaj. kao što sam i nameravao, krenuo sam na jednu stranu da vidim ima li tamo Segmenta ili da ga nakon trčanja napravim na Stravi, i dok sam dolazio u podnožje uspona setio sam se tog Čuda s početka priče, a to je da sam prekjuče samo planinario a juče vozio mtb po Ceru te je tako ispalo da dva dana nisam uopšte potrčao, eto dakle objašnjenja za brze noge.

nego ajd to čudo i nekako, ali drugo još veće Čudo su mi bili ti brojevi na satu, nešto svemirsko na šta nisam navikao. ajd pulsevi što su bili viši, malo sam se i kafeinizirao, malo kao što rekoh predahnuo od trčanja mada su mi juče neki mali grčevi šarali listovima uzduž i popreko, valjda od onog silnog planinarenja, ili od prethodnih dana mahnitog trčanja, ko će sad to unazad pohvatati. 

nakon prvih 20-ak minuta dolazim u podnožje Tog Uspona koje je na 210m nadmorske, a od kuće sam krenuo sa 180, što znači da sam sa sve raskrsnicama pretrčavanjima trotoarima blać srać uspeo da do tamo stignem tačno u trenutku kada sam prosek "skinuo" na 5'/km, e tu sam već video da mi "dobro ide". i dalje uzbrdo, ne znam kako ali pola uspona mi je delovalo bukvalno "ravno", jedino sam na mestima gde je preko 10% morao baš da skratim korak i malo usporim ali takav osećaj sam očekivao celom dužinom brda a ne samo na par mesta po stotinak metara. 

na kraju sam zamalo omašio da ceo uspon pretrčim ispod 5'/km, bukvalno se radilo o nekoliko sekundi, što naravno i nema neke veze, mlad sam i perspektivan pa je samim tim i vreme na mojoj strani. kad prođe neko vreme i Strava pohvata konce ko je sve tuda ikada prošao, napraviće i rang listu, ne zaluđujem se da sam neki prebrz šampion dok god sam jedini na spisku :-) 

isto kao i uzbrdo napravio sam i segment nizbrdo na drugoj strani kruga koji sam trčao, pa sam za sada i tu prvi i jedini, a i tu sam omašio prosek za par sekundi pa sam strčao 4'02''/km pošto sam naravno krenuo odozgo u nekom tempiću po 4'30'' i kad sam se setio da treba da požurim onda sam se razmahao pred kraj spusta ali malo prekasno izgleda. 



ponedjeljak, 16. studenoga 2020.

odneli strini lekove


kao što sam i napisao na Stravi u naslovu, strina nije bila kući a ionako smo zaboravili lekove tako da smo džabe išli. MAPSi su opet napravili ršum od plana jer ono što sam ucrtao gotovo da nije postojalo. dođeš na mesto gde ti putanja govori IDI PRAVO a pravo je neki zaprežni puteljak kojim niko nije prošao skoro pa je korov do ušiju, na toj stazi bi i volovi tražili beneficirani radni staž. 
ono što je spaslo stvar to je da ovaj moj puteljak umesto u taj koroviti nastavak dolazi na puno širi put koji dolazi s leva i ide na desno, a koji pak uopšte nije ucrtan na karti. nešto što bi se moglo opisati kao najsavršeniji mogući makadam, ako je i makadam, jer je toliko dobro navaljan da na mestima postaje glatkiji od asfalta.
odatle je logično moglo ili desno ili levo, desno je značilo odlazak u srce planine i par sati dužu vožnju te posledično povratak po mraku, pa je praktično jedino ostala mogućnost "teraj Levo pa gde god izađe". jeste delovalo da će da vijuga i vijuga po brdu unedogled ali na tu zapadnu stranu nemaš gde kroz šume beskonačno, kad tad moraš do Drine stići tako da...

e sad
ono što sam najavljivao, ona greška koja pokvari sve, ovaj put su bile jedna akutna i jedna hronična greška.
akutna je bila ta što mi se nije upalila lampica, što znači da treba da menjam lampicu ili da menjam celu instrument tablu. elem, ako najave zadnji lep dan u godini, požuri junače, požuri, urani, pohitaj, ubrzaj se, nemoj da daviš i da pustiš da ti prođe sat ovamo sat onamo sat u pakovanju sat u putovanju i da kreneš na vožnju u podne.
TO NIKAKO NEMOJ DA TI SE PONOVI.

druga ali hronična greška, zbog koje je i ova akutna dobila dvostruki iznos bodova, bila je nedostatak jednog pravila koje treba takođe ugravirati negde u mozak, to je valjda ono što se zove ISKUSTVO i što normalni ljudi stiču vremenom a pored mene prolazi kao voda pored vinopije.
sve te ture treba jasno razgraničiti. 
ako imaš ceo dan na raspolaganju, idi u istraživanje, probaj, vrati se, probaj drugim putem, opet se vrati, zapamti kuda može kuda ne može, za ubuduće, lutaj, gledaj karte, uvećavaj, zumiraj, zakreći telefon kao što orijentirci zakreću kartu, ako ti je sudbina dala tu priliku da "kradeš bogu dane" a onda ih proćerdavaj kako god ti najviše prija.
ali ako ti je vreme ograničeno, bilo satnicom ili dužinom dana, pokušaj da svu orijentaciju i navigaciju svedeš na minimum. ili idi poznatim stazama ili nađi trasu koju poznaješ barem napola i gde nikako nećeš provesti puno vremena zastajući i proveravajući skretanje.

kada se sve sabere, mogu samo da se zahvalim slučajnosti što je TAMO postojao ONAJ put inači bi se kao posrani vratili sa sredine planiranog prolaska preko brda, ili bi (još i gore) neko vreme pokušavali pošto-poto da se probijamo dalje kroz onaj korov, pa bi se i odatle vratili kad bi shvatili da je to preko sat vremena guranja kroz blato i travuljinu. 

sledi relativno težak povratak u kolotečinu, nažalost nije relativno nego veoma poznat. nakon toliko dana odlaska na sve moguće strane sveta i surfovanja po brdima i šumama diljem županije, uvek dođe do onog što cigani kažu da je najveća kletva "dabogda im'o pa nem'o" i sada valja iznaći motivaciju da se opet trčka tu naokolo puteljcima koje znam napamet, pokušavajući da izmislim nešto zbog čega mi neće biti baš kao da trčim po kazni. 

obično u takvim slučajevima pokušam da motiv nađem u nekom određenom delu treninga, tipa idem da otrčim malo jače ono brdašce, ili idem da prođem odande do tamo pa da napravim segment, ili nešto treće. mislim u ovim ovako među-danima kada mi se ne trenira, u protivnom nema šta puno da misliš, odeš na stadion otrčiš 12x400 i ajd zdravo. tojest nakon 10x400 sam planirao 12x400 ali pošto sam krenuo sa 11, kontam da ću sada trčati 13x400 pa nakon još dve nedelje 15x400m, recimo.

nedjelja, 15. studenoga 2020.

hamartia

kao što kaže i naslov ovog bloga (Hamartia) koji stoji već preko 10 godina, valjda da bih se obezbedio da će me doživotno terati neki baksuz, tog pravca se život držao i proteklih nekoliko dana. da se razumemo, ništa se ne žalim, svakog dana sam video neki novi ćošak Županije i prošao po prvi put nekim zanimljivim krajolicima, ali ama baš svaki put je nešto malo falilo. uvek neki detalj koji se pobrine da dan ne ispadne savršen, nekada se govorilo "kao iz bajke" a sada se po modernom kaže "kao sa instagrama".

mnogo me zabavlja guglov prevod wiki rečnika, moram ipak ispraviti najsmešnije delove:

"Hamartiju, koja se odnosi na dramsku književnost, prvi je upotrijebio Aristotel u svojoj Poetici. U tragedijama, hamartia obično podrazumijeva pogreške ili tragične mane protagoniste, koje dovode do niza zapleta, koji kulminiralju u preokret iz srećnog kraja do katastrofe.
Ono što se kvalificira kao pogreška ili propust može sadržavati pogreške uslijed neznanja, pogreške u proceni, usled manjka karaktera, ili zloporabe. Spektar značenja izazvao je raspravu među kritičarima i znanstvenicima te različita tumačenja dramatičara."

ukratko, dozvolite mi da u duhu čistog izvornog srpskog izmislim prevod, makar mi nikada ne pripao trademark na tu genijalnost, hamartia vam je "proces kojim se od gotovog pravi veresija". 

nekada to uradiš unapred, tako što zaboraviš da ubaciš šuškavac i rukavice u ranac pa se nakon trčanja uzbrdo spuštaš s vrha planine kroz maglu noseći na leđima prazan ranac i dok tako drhtiš skočanjenih prstiju pitaš se "gde mi je bio mozak". pa eto, piše u naslovu bloga, svakog dana pokušaj da zaboraviš samo jednu sitnicu i uspećeš srećan kraj da pretvoriš u agoniju ili barem da stigneš na trećinu puta do pomenute.

sutra je poslednji od lepih dana a po prognozi još i najlepši pa smo godišnji produžili sa 7 na 8 dana, nadam se da ću opet uspeti da zaboravim nešto ključno, što nije ni rezervna guma, ni one druge naočari koje su mi bolje za trčanje, ni čiste gaće da obučem nakon što se okupam u nakom šumarku, ni rezervne čarape ako pljasnem u neku baruštinu, dobro to mogu da kupim u Lidlu u Šapcu ili Loznici kao pre nekoliko dana, 5 pari 500 dinara, miran sam do proleća. 

šta.
šta.
šta ću sutra zaboraviti.
da li da odaberem pomoć pola-pola, ili pomoć prijatelja?


PS
prva stvar ujutru će biti da se izborim protiv lenjosti odnosno bašmebriganja i da na brzaka izguglam kako se podešava multisport aktivnost na garminu pa da ne moram da mislim šta ću da stisnem i gde da pauziram, nego samo da rokam LAP-ove i da prebacujem trčanje/bicikla/trčanje. 
kladim se da nije ni minut čitanja uputstva + minut čačkanja po satu, ali eto, nikako da se setim na vreme pa je i to bio jedan od sitnih propusta koje sam maltene sa zanimanjem posmatrao ovih dana, gle Saša opet nisi ono pogledao kako se podešava, e pa pritiskaj pauzu svaki čas kad si debil.

subota, 14. studenoga 2020.

čarobnjak debil

 odmah da vam prevedem naslov, da vas ne zbunjuje
čarobnjak se zvao Merlin, zar ne, a debil može da se kaže i moron
e tako sam umesto Mclaren Honda prijavio novi team za vikend
na Madrid Maratonu nastupam za Merlin Moron ekipu
i mislim da se sam se popravio, više nisam zadnji
sada sam četvrti odzada, štonobisereklo


e kad bi samo kompjuter koji mi je sve ovo obračunao, znao šta je sve u to ušlo
danas sam varao, oče grešio sam, kitio sam se tuđim perjem
ali zbog toga uopšte nisam bio na dobitku :-)
naprotiv!
trčao sam od podnožja jedne od okolnih planina, pa skroz do skoro vrha
a Lola je išla mtb-om
to je bilo prvih 16km

onda smo sišli s asfalta i nastavili nekim totalno divljim makadamima nizbrdo
što znači da sam ja morao da sednem na bajk
dok je ona trčala ja sam šlajfovao i ginuo, a šta sam time dobio?
pa ništa, umesto da sam strčao "svojim" brzinama, ja sam se kao odmarao...
ali sam se zato spuštao NJENIM brzinama
:-/
i usput se smrzao kao praćka, pračka, pritka, pitka, ptica, ptička

eee kada smo nakon 8km stigli do kraja tehničkog spusta, mogao sam sa predam biciklu sporijoj polovini i da nastavim da trčim
pred sâm kraj smo napravili 10-minutnu pauzu da bi u reci oprali bajk

naravno, svako je general posle bitke i ako bih sutra opet krenuo na isti izlet, jedino bih debelim slovima podvukao u spisku PONESI RUKAVICE
jer dan je bio u gradu oblačnih +10, na planini malo sunca malo magle ali sigurno ne preko +8, ali kada ideš nizbrdo biciklom 10 km/h i praktično ništa ne radiš osim što stiskaš kočnice, bogme se ohladiš kao škarpina u ribarnici
ajd dobro, preživeo sam

pretrčao 16km, pa biciklom 8km, pa trčao još 7km, i to je sve
šta mi je od toga pomenuti kompjuter izračunao, pojma nemam, uglavnom ispao mi polumaraton oko dva i po sata, pa nije baš ni loše heh








petak, 13. studenoga 2020.

dan odmora petak trinaesti i 13km trčanja

krenemo tako mi na DAN ODMORA
a kod mene dan odmora uvek ispadne kao radna akcija
ajmo do tamo, pa onda da ispitamo onaj put, pa onda...
uglavnom ušli u slepi kolosek kod Manastira Ribnica
stali da popričamo sa čovekom na traktoru
umešao se monah (!)
blać truć pola sata
kaže Lola, zna li ovaj hipster o čemu priča?
ček da vidim, samo ti mazi tog kera i prepusti meni navigaciju.
na kraju, traktorista nam sve objasnio.
a monah nam rekao da ga zapratimo na fejsu.
kao postoji pejdž od manastira (!?)
i sve bez skidanja crnih naočara.
jer samozatajnost, integritet, epitet.
aj doviđenja, ajd bog vam pomogao.
i fakat pronađosmo put kroz šumu.
jer dan odmora, rekoh.
ako nema 500 metara visinske razlike, kao da ga nije bilo.
pop rekao da kroz šumu može da se trči.
nije mu šef šapnuo da su daždevnjaci izmileli.
pa smo ipak polako prošetali.
da ne nagazimo kojeg.
ne jer gleda onaj odozgore, nego što da zgazim debila brate.


odatle nadalje smo umesto uspona sa desne obale našli prelazak preko reke i uspeli da se ne pokvasimo, tačnije da pređemo bez izuvanja i hodanja kroz ledenu reku, pa se suprotnom stranom ispeli na glavni put
pred kraj nas je život častio i malom nizbrdicom
(ostatak slika imate na fejsu, bilo na mom profilu ili na pejdžu od bloga)


kao i juče, i danas sam žrtvovao par patika, juče zelene, danas crvene, juče smo ostavili jednu br 40 i jednu br 45, a i danas smo takođe mislili na ljude sa posebnim potrebama pa smo ostavili dve leve br 45, nadam se da će ih neko nositi u zdravlju i veselju

sad više nemam pojma šta mi je ostalo, jedna desna očigledno, i biće da je i Lolina desna, pa će nekog sledećeg dana svoj par dobiti neko sa najposebnijim potrebama, ko ima dve desne noge i pritom jednu br 40 a drugu br 45, znači nikad se niko na svetu nije setio da i takvom nekom ostavi obuću pred zimu, treba nas uramiti i okačiti u muzej madam tiso



godišnji odmor

 dan po dan, ispade godišnji.
malo na jednu malo na drugu stranu sveta.
zanimljivo.
mnogo novih mesta, mnogo otkrića.
recimo juče.
nacrtao sam na karti jedan krug, gde Sava "izvodi besne gliste", odnosno "izigrava krivu Drinu".
rekoh jeste da je sve ravno ali šta ima veze, trčiš po nasipu, gledaš reku, uživaš.
no na terenu je stvar bila skroz drukčija.


kao prvo, nasip uopšte nije širok kao na nekim drugim mestima, recimo kada sam trčao između Šapca i Mitrovice onaj deo od 40-ak kilometara je širok nekih 3-4 metra, po sećanju, a kada sam trčao još uzvodnije od Mitrovice i Zasavice nedavno na treking ligi, mislim da je bio dosta širi je mogu da se mimoiđu dva kamiona bez problema, dakle nasip je dobrih 6m po vrhu plus dve padine sa strane.
e ovde je širok možda metar, metar i po, i sav grbav kao teren, kao zemlja, ne kao nešto predviđeno za prolazak ili prelazak njime.

drugo, dalje od nasipa prema reci na puno mesta ima dodatnog prostora, šume, njiva, pokoja kuća ovamo bliže selu, tako da je reka udaljena i do 100m.
na mestima gde je kuća sa druge strane, nalaze se nasuti prelasci pa se može po šljunku na nasip pa sa nasipa, a celom dužinom od nekih 14km se puteljak nalazi sa unutrašnje strane nasipa, preko puta reke dakle.
kažem 14km jer treba 3km da se dođe iz centra sela a kada sam se kod neke skele odvojio od Save pisalo mi je na satu 17km, ono između je uz reku.

to je osim još jednog pišanja bilo jedino mesto gde smo se duže zadržali (nekoliko puta sam zastao da skinem prsluk, dodam/vratim telefon tj navigaciju, pokušam da slikam nešto) pa sam uslikao i neku zarđalu skelu kojoj se čak i podižu oni delovi za ulazak vozila kao na pravom trajektu.
ima pored i nekoliko natrulih čamaca zgodnih za objavu na stranici krntije tačka com.
jedino upotrebljivo u vidokrugu  je bio jedan beli Swift s početka 90-ih, reče Lola ajd da zovemo burazera da nam sredi ovo da imamo ovako za izlete, da ne prljamo ovaj bolji auto.


(sva sreća pa u centru sela postoji česma
te se ovo čudo moglo oprati pre vraćanja u auto)

kao što rekoh krug koji sam nacrtao je bio okruglo 20km ali mi je bilo glupo da dotrčim do auta najkraćim putem a da ne prođem po vrhu tog sela odnosno brežuljka*, pa sam malo vijugao sokacima sa upaljenim maps-ima na telefonu dok je Lola iza krljala menjačima gore dole pokušavajući da se snađe na zemljano-makadamskim "ulicama" koje sve nose neka zvučna imena kraljeva i knezova no izradom ih baš i nisu dostojne.

* kakvog sad brežuljka?
pa kad smo dolazili teren je počeo prvo malo da se grbavi pa još malo i kada smo sa regionalnog puta skrenuli na seoski odjednom je sve izgledalo kao iz onih slikovnica sa patuljcima koji žive pod pečurkama, mali bregići nasađeni jedan za drugim i sveukupno teren kakav nikako nisam očekivao pored Save.


polumaraton sam završio malo ispod 1h45 a na kraju mi je izašlo nešto malo preko 21.5km što je nakon correct distance izašlo na 21.8 jer mi je bila uključena autopauza koja doduše odmah zaustavi merenje čim stanem ali joj treba neko vreme da ga opet pokrene tako da mi se 50 po 50m metara nakupilo nezabeleženog putovanja. čim završim blog isključiću tu opciju.

zeznuo sam se i po izboru patika jer sam odabrao jedne koje neću vraćati kući, i to je bio pametan deo plana jer su bile dosta blatnjave, ali glup deo plana je bio što su odozdo skroz naskroz glatke pa sam na mestima po blatu igrao balet "Bambi na ledu" no srećom dubokog blata je bilo samo dvadesetak puta po dvadesetak metara i još toliko malo gušćeg blata/zemlje kuda se ne kliza naročito tako da sam obzirom na to koliki sam previd napravio, još i dobro prošao.

Lola je takođe ponela jedne patike "za kantu" jer smo očekivali i više baruština od ovoga, pa smo na kraju u centru sela ostavili od svake po jednu, ako nekom zatreba.
pod "Nekome" mislim na nekog sa posebnim potrebama ko nosi levu 40 a desnu 45.


PS
prateći profil nadmorske visine sa treninga vidim da sam krenuo uz nasip na nekih 69-70m nadmorske a završio na 74m što znači da sam čak malo i fulao procenu jer sam u nekom trenutku rekao Loli kako se reka spusti SIGURNO BAREM PAR METARA misleći 2m na 20km ali eto spusti se 5m na 15km recimo. 
(napisao sam 15 a ne 14 jer reka ide dosta okolo, ja sam trčao unutrašnjom stazom, a kad pogledam koliko je široka verovatno sam i u ovoj proceni bio jako škrt, ko zna koliko bi to bilo drugom obalom - koja je doduše močvara pa neću nikada ni saznati)

četvrtak, 12. studenoga 2020.

inspiracija

 ovo sam zaboravio da napišem na blogu i nekoliko puta sam se setio da sam (nekoliko puta) zaboravio: onomad kad sam radio 400-tke, evo kako je to bilo posmatarno izunutra, insajdersko zavirivanje u mozak napaljenog rekreativca:

ono što se zna je da sam na stadion dotrčao tromo i sporo, za to okrivio ravne patike no 6'30''/km je ipak nešto neviđeno pa sam kao dodatnog krivca našao stres, znate ono kada se zagrevate za neku opaku trku i prosto mozak pošalje signal da se svaki gram snage sačuva i onda umesto malo lagano malo tempića malo ubrzanja samo trčkate tamo-vamo kao usrani, kuku umoran sam, kuku ovo neće ići na dobro, kao da su se svi izvori energije zaključali negde duboko, i onda krene trka i vruuummmmm gaaassss ljudi moji je li ovo moguuuće rekao bi Mladen Delić, odjednom letim i pitam se odakle mi snaga.

e pa ne baš tako ali krenem ja prvu 400-tku, nakon što sam okačio šuškavac o stativu, nekako nisam siguran da li mi ide ili mi ne ide jer je staza na stadionu raskopana i više izgleda kao neki trail. jedva nekako izguram do kraja i rekoh ili ću se TEK zagrejati ili će ovo da bude "otrči tri 400-tke i pakuj kufere, biće boljih dana". kaskam onih 200m lagano i sine mi ideja, pazi sad, a šta da je ovo neka igra, neki show, sa svakom dobro istrčanom 400-tkom ću da zaradim vikend na Zlatiboru sa jednom od omiljenih drugarica, a Lola neće znati. ustvari možda mi ne bi baš tako palo na pamet nego mi je prvo ta Jedna pala na pamet i šta ćeš.

otrčim ja tu drugu 400-tku duplo svežije, hehe, smešak mi se raširio kao njene noge, kaskam laganih 200m i razmišljam da li je što sam se zagrejao ili je do motivacije, nego reci ti meni (pitam druga u gaćama) s kojom u mislima ćemo da trčimo sledeću 400-tku. i tu mi padnu na pamet TRI onako odjednom i pravo da vam kažem već krećem na deonicu a umesto kako da je jako a ravnomerno istrčim meni je jedina briga kojim redosledom da ih poređam, da zadržim rastuću motivaciju. ovo ćemo sve bez tagovanja naravno.


i u tom grmu leži zec verovatno, jer sam se zaigrao i nekako sam otrčao šest 400-tki a mislio sam da sam završio petu, jer sam hteo 5x u jednom i 5x u drugom smeru zbog simetrije u skočnim zglobovima. negde oko sedme mi je ponestalo materijala i to je možda bio drugi najteži trenutak, približavam se krivini a nemam neku jasnu ideju vodilju, hehe vodilju, uhvati me za rukuuuu i vodi meee, ne moraš baš za rukuuuu, i buuum setim se jedne ufff, čudim se kako sam nju preskočio i tu opet prokinem i vrati mi se inspiracija pa joj pređem na najbolju drugaricu i onda sam onu zadnju 400-tku spičio baš onako do daske da se pokažem da se nisam umorio od onih deset pre nje, hehe. i utom dolazi Lola biciklom na stadion i kaže kako je bilo, rekoh paaa bio sam kao umoran ali nešto sam smislio i štaviše ispade dobro, E PA ODLIČNO, BAŠ MI JE DRAGO ZBOG TEBE reče Lola i srećno odosmo nazad u bračni život.

srijeda, 11. studenoga 2020.

neobičan datum

 skontao sam da je danas (bio) 11 11 20 20 pa ću u to ime dodati najnovije worldometer covid statistike, dakle radi se o broju umrlih na milion stanovnika što mi je puno bolji pokazatelj od bilo koje druge evidencije.

makedonija 27 - 34 - 44 - 48 - 54 - 68 - 114 - 145 - 221 - 251 -  277 - 400 - 569
crna gora         10 - 11 - 14 - 14 - 14 - 14 -   14 -   19 -  68 -   99 -  140 - 376 - 567
bih         17 - 19 - 33 - 41 - 43 - 48 -   52 -   57 -  85 -  120 - 174 - 300 - 520
slovenija 38 - 41 - 49 - 50 - 51 - 52 -   52 -   53 -  56 -   61 -    64 -   90 - 310
hrvatska 12 - 15 - 22 - 23 - 24 - 25 -   26 -   26 -  32 -   38 -    43 -   89 - 218
srbija 16 - 19 - 25 - 26 - 27 - 28 -   30 -   32 -  60 -   72 -    81 -   89 - 107

ukratko, Crna gora stigla Makedoniju po katastrofalnom rezultatu a BiH im dahće za vratom i pitanje je samo rasporeda na novogodišnjem pobedničkom podijumu.
od preostale tri eks-ju republike slovenija je Više nego utrostručila cofru, Hrvatska više nego udvostručila, a izgleda da je Srbija promenila nešto u klasifikaciji "ko je od čega umro" pa se vidi neko nemoguće "zatišje", nemam drugog objašnjenja.

nemam ništa protiv komšija niti bi me veselilo da komšiji crkne krava, gusenica ili mrav, jedino mogu da se radujem za ubijene komarce. meni su sve komšije okej i sve njihove životinje i uopšte nisam neko ko bi se radovao crkavanju bilo koga ili čega. 


dalje nešto razmišljam i usput vraćam blog tamo gde mu je mesto, trčao sam trke u svim republikama osim u Makedoniji koja mi je uvek nekako predaleko a i sve od trka što su pravili bilo je u okviru turističke sezone kada su putovanja čak i teža od samih (polu)maratona. naravno da je Hrvatska na prvom mestu, štaviše kada počnem u mislima da premotavam trke i mesta gde sam bio, u prvom naletu mi dođe duplo više trka iz Hrv nego iz Srb.
BiH mi je nekako stalno po strani sećanja, iako sam kad se saberu sve Banja luke, Brčka, Ugljevici, Bijeljine, ihahaj se natrčao, ali eto, kao i da nisam.
Slovenija je prošla tanko što se nas tiče jer smo samo 2x bili na ljubljanskom maratonu i to je sve, Crna gora naravno sa fifti-fifti poluM i maratona sa Loline, i ko zna koliko maratona sa moje strane, po sećanju 3h13 2h59 2h49 2h51 2h58 2h55 izgleda da ih je bilo samo šest :-/ 

evo objaviću blog u 20h18 da ne čekam 20h20 kao neki manijak.

foggy sreda

ne znam ni sâm kako da definišem nivo uspeha odnosno neuspeha ekspedicije.
danas smo pak zapucali ka srednjim brdima, jer je dole u gradu bilo smogovito i polumaglovito, a na web kameri na Divčibarama sam video da je magla i na 1000m pa naviše.
hmm?
jedina mogućnost je bila da se zadržimo negde na pola puta, u zoni između donje magle i gornje oblačnosti, što i nije bilo teško jer smo imali dovoljan raspon. 

nakon nekoliko kilometarskih blogova ovaj mogu malo i da skratim, nisam nosio telefon pa nemam ni slike sa trčanja osim ove jedne opaljene iz auta, a podatke sa treninga imate na Stravi.


auto smo ostavili na 550m nadmorske pa smo zajedno napravili jedan krug od 6km, nakon kojeg sam ja nastavio da trčim nizbrdo ka gradu a Lola je sela u auto i odvezla ga jedan deo povratka koji joj je (citiram) "dosadan za trčanje" pa je na 5km od grada ostavila auto na parkingu i nastavila da trči, a ja sam dotrčao tih 8km do auta i dovezao ga do kuće.
naravno da imamo dva ključa, ako nekom nešto nije jasno :-)
što bi rekao bosanac u kanadi, JA POBIJEDIO, jer sam taman stigao da otključam ulaznu kapiju i uteram auto kada je ona dotrčala, jes bio foto-finiš ali...

podsetilo me to na taktiku AK Sljeme kada su išli na treninge Dužine, gde je deo ekipe trčao a drugi vozili bicikle, pa se menjali na svakih 5km, i tako uspevali da pređu i po 50km s tim da je naravno poenta svega bila da je celo to vreme organizam u fazonu "trenira se" pa iako si prešao samo 25km na nogama a 25 na dupetu, svejedno imaš adaptacije na trajanje treninga od 4-5 sati.
e pa na to imam samo da dodam - SA AUTOM JE JOŠ LAKŠE :-D

za sutra već imam nove i nadam se i bolje planove, ovo danas je ipak više bio neki među-dan poluodmora i poluzvrndanja okolo naokolo, dok noge malo predahnu od silnog jurcanja.
na biciklu nismo seli danima a kako stoje stvari nećemo ni uskoro :-/

utorak, 10. studenoga 2020.

stormy utorak

Nije baš stormy ali je cloudy i foggy i drizzly,
srećom nije grizzly.
Ali ja sam grizzly, maj nejm iz grizzly, saša grizzly.
Frrrnjauuu.
Opet sličan scenario od juče, pošli pa došli pa se snašli.
Kamere su pričale drukčiju priču, na Divčibarama magla, na Zlatiboru magla na svim kamerama osim na samom vrhu ski staze na 1500m, na Kopaoniku SUNCEEEEE, dakle sve što sam juče napisao za Divčibare i fenseraj i korona turizam i sranje, sve isto samo se pomerilo kilometar uzbrdo nadmorske ka suncu.

Čekaj sad, u čemu je poenta ići iz grada (u kojem je tek onako oblačno, eventualno malo rosulje) negde na 1000m nadmorske i uleteti u oblake tj maglu, gde se prs' pred nosom ne vidi? Nema smisla, eto u čemu je smisao svega. Naći smisao. Čak i kada ga nema tamo gde ga nema. Naći ga tamo gde ga ima. Mislim, gde drugde ga i naći, jel?

I onda smo guglali sve i svašta i ja izkemijam neku stazu od onih na "to do list" i krenemo tamo ali brate mili dan već na pola koplja, pa dok stignemo, pa organizacija logistika trista čuda, i u svemu tome vaskrsnem Čudesni Ja i bukvalno u par kilometara (vožnje, par minuta života) smislim skroz nešto drugo i "nikad vido nikad čuo" i tako uštedimo približno par sati života a doživljaj i ugođaj skoro pa isti planiranom. U teoriji malo manje uzbudljiv, ali kad dodaš taj element tj začin iznenadnog i neočekivano efektnog, možda je dojam ispao i bolji.

U ukupnom zbiru je Lola pretrčala više od planiranog, šetala nije uopšte mada sam joj prognozirao, a ja pretrčao tu negde baš koliko sam i zamišljao. A i zajedno smo trčali baš onoliko koliko smo planirali, jedino što to nije bilo nizbrdo na kraju, nego uzbrdo na početku izleta. I dobro, odmah nakon polaska je ona malo prošetala baš gde je najstrmije uzbrdo, dok sam ja zastao da kenjam u žbunju. To se zove Hendikep Start :-)


Nakon polovine ucrtanog treka sam u hodu smislio "varijaciju na temu" pa sam nakon istraživačkih 10-ak km uzbrdo, umesto povratka planiranim asfaltom kojim sam već prošao 20 puta, ad hoc smislio neku prečicu "negde levo" dok je Lola završavala svoje trčanje. Tako je taman stigla da se presvuče i sedne u auto (i kupi dva piva!) i dođe nekoliko km nazad prema kući, a ja sam kao iz topa izleteo s brda na glavni put i naglavačke uskočio na pivo u kafanu, pardon, u auto. Još jedan savršen dan, ovo već nema smisla prema ostatku planete koji je polu$jeban od korone izolacije neodlaska u Grčku i čegagod već.

Najlepši deo izleta je bio na najvišoj nadmorskoj a tamo je jelte sve bilo u magli tako da uopšte nisam video taj najlepši deo staze ali bože moj, doći će leto pa ću da upalim mtb i da prozujim istim putem, kad kilometri prolaze 3x brže sve je pis of kejk. A ako moram da nađem primedbu, onda je to što sam od pola zamišljao SPUST kojeg nisam video sve do kilometar pred kraj :-P 


SMS-ovi Loli zadnjih sat vremena:
evo me na 9km od mosta, sad mi je sve nizbrdo
evo me na 7.5km od mosta sad će sve biti nizbrdo požuriću
evo me na 6km od mosta jebo prečicu ovde nema nizbrdo
evo me na 5km od mosta znači ja još u magli kontam u magli ću i prespavati 
evo me na 3km od mosta jebo moje ideje i organizaciju ovaj put nikad nigde neće sići
evo me na kilometar i po od mosta prošla me baba u traktoru izgleda kao teta Milanka iz Samobora, kad je vidiš eto i mene za koji minut

PS
Ana mi nije prijatelj na fejsu ali mi je prijatelj prijatelja pa ću bez ustručavanja da prekopiram: "Za mene je Alanja park posvećen mačkama (a u njemu je stvarno stalno na desetine malih maca), ali možda još više Muhabet sokak, u kome je niz kafanica u kojima će vašem detetu naseći voća i doneti domaćeg soka, ma šta drugo da naručite, i izneti igračke svojih unučića." Dakle treba uplatiti letovanje tojest zimovanje u Alanji, obući špilhozne i svakog dana nakon trčanja prolaziti Muhabet sokakom sa oglodanim kornetom od sladoleda u ruci i plakati "gladan saaaammm" i tako u aranžmanu mogu da prođem sa noćenjem s doručkom, a za večeru sam se snašao. I za igračke. 

ponedjeljak, 9. studenoga 2020.

stormy ponedeljak

Negde oko podne (ponedeljak) pitam druga koji živi u jednom mestašcetu međ' brežuljcima iznad grada - ima li gore sunca, ili je magla kao i u gradu, da ne trčim džabe? Nemoj trčati, napisa mi odmah, i posla sliku prizora kroz šoferšajbnu auta koja izgleda kao čuveni sneg na televizorima iz Titovog vremena. Ali, dosetim se ja! Upalim na internetu kameru na Divčibarama, a tamo sunce prži li prži. Ok nekih je +6° možda ali kamera nije uperena u pejzaž kao sve ostale svetske kamere, nego su je usmerili u baštu kafića nekog novog hotela. Pa ko ne može da dobaci do Kopaonika na sunčanje i poziranje za Instagram, on se namestio tu sa kapućinom i u raskopčanoj roza ski jakni. Jel idemo, idemo, za pola sata smo već bili u autu, pravac planina, ionako nije ni pun sat vožnje. E ali ima iza kvake kvaka. Nismo odmakli ni 7-8km od kuće, poče da se nazire sunce kroz maglu, kao neko bledožuto dugmence. Hah, eto ga! I jare i pare, jer nećemo potrošiti ni litar i po benzina. Na prvom proširenju smo ostavili auto i rastrčali se kud koji mili moji, sa idejom da se sretnemo negde navr brda. Mene nakon onih 30km hajka i trčanja udario neki odmor i raspoloženje pa sam džandžio kao nakon 3 dana odmora (kao da znam šta je to). Nakon 10.5km smo se sreli i laganini strčali nazad do auta. Vrlo dobar dan, nikom ne bi lepše nego nam.



nedjelja, 8. studenoga 2020.

izvangalerijski prostor

 muka mi više od mećanja slika ovamo i onamo kao da mi se takmiči sa ostalim korona-turistima, a muka mi je i od korona-turista in general. tipa u neku grupu na fejsu kad se pojavi Novi Član pa pita ima li hotel na Midžoru, postoji li autoput do Bobije, može li se sa kolicima za blizance kroz Lazarev Kanjon, sve neke tako popularne destinacije i svi bi svuda da prođu a poželjno sa vodičem i autoputem i hotelem jelte. nešto slično trčećem turizmu.

naravno da ja podržavam organizatore jer su mi to sve stari drugari i neka promovišu planine i sve što uz to ide, ali nekako meni ne idem Ja uz te korona osvajače planina medalja i majica, koji grizu medalju u cilju nakon šetuckanja od tri sata, koji na "trci" zastaju da se slikaju zagrljeni sa društvom. lepo je kolega bloger Ivan iz Pule pre nekoliko godina dao definiciju "trčanje je sve manje sport a sve više zabava" i kad tome dodaš i turizam pa makar bio i korona-turizam, dobije čovek proliv od svega. neka hvala. znam za koga je to, ali za mene nije.

imao sam skinut trek i sa divča trejla koji je bio pre nekoliko nedelja, i sa povlen trejla koji će biti sledećeg vikenda, sve to zbog toga da bih te staze otrčao kao trening ali bez gužve i smetača, jednom. pa kad protrčim videću koje je to vreme i uporediću sa vremenima onih prvih desetak u svakoj trci koji su se zaista i trkali, svi ostali me u sportskom smislu iskreno ni najmanje ne zanimaju. no pošto je danas bio prelep dan i tisuće istih tih korona-turista preplavili planine kao skakavci u najezdi, nije mi padalo na pamet da se približavam tim mestima, pa sam smislio nešto skroz drugo i da vidiš čuda, osim par auta, par motora, i jednog (!) pešaka nismo nikog sreli na krugu od 29km.


galeriju imate na Stravi, ovo je, rekoh u naslovu, antigalerija. kontam da je život komplikovaniji onima kojima je teško da se dogovore, pa bi žena na planinu a muž u saunu a deca na more a tašta na pecanje, ja imam sreće da je i Lola jednako zgrožena svim tim blaziranim budalaštinama pa smo zadovoljstvo našli na rubu überpopularnih visoravni i kanjona. u svih 75km autom i ~30km hajk/džog kombinacije videli smo samo jednu mladu srnu, desetak sokola, nula lisica i zečeva i nijednog beloglavog supa po kojima je taj kutak venca planina čuven. jest doduše bio jedan pregažen leptir na makadamskoj česti. 

a nastavio sam i da obaram rekorde. 


ime sam upisao sa xh umesto š pa da budem po aljbanski saDŽa kao enver hodža, a prezime sam stavio meko jugosrpsko antiTJ, kao pantiTJ i šojiTJ, baš sam ubo južno-južnu kombinaciju. a team sam stavio Karleuša pre nego što sam pročitao vesti, kakva telepatija. mogao sam i Team Trump, to ću sledećeg vikenda. pride su mi napisali Karleu?a, hm ima i tu nečeg.

naravno u prvom delu ekskurzije smo imali dosta uspona a ja sam nosio jedan od ona dva nova ranca što sam uzeo "za poene" tj za đabe, i mogu reći da sam oduševljen. tisuću pregrada, mekih i lepih, fino oblikovani kaiševi da mi ne spadaju sa ovih kvrgavo sraslih ključnih kostiju. nešto manje sam oduševljen rezultatom, imao sam i boljih polumaratona u životu. nakon što me uopšte nije bilo na prvoj strani rang liste morao sam da filtriram plasman po kategorijama da bih SE ugledao i naravno tamo sam bio 16/16, je8iga mora neko i zadnji da bude pa zašto ne baš ja, heh. koji kilometar uspona gore ili dole, koga briga. idemo dalje, next stop Virtual Madrid, 15.11.2020.

subota, 7. studenoga 2020.

istanbul, ne konstantinopolj

pomalo sam razočaran što nakon silnih berlinova i njujorkova treba da trčim virtuelni događaj u istambulu. ne znam ni kako je istaNbul postao istaMbul na srpskom ali nema ni veze. valjda nam više liči na zuMbul. zunbul je više dalmatinski nekako. 


i tako sam se sav razočaran u život predstojeći prijavio za Istambul, dobio broj za polumaraton mada imam i nekih drugih opcija, ali nisam siguran do kada moram da se odlučim odnosno do kada mi je rok za promenu prijave. sećam se iz nekog od prethodnih života da sam nešto kao fantazirao da bi umesto podgorice/ljubljane ili nakon njih bilo lepo trčati taj maraton u istambulu, jer se održavao vikend nakon pomenutih trka. čak sam i stazu analizirao i dopalo mi se što nije ni približno ravna, naprotiiiiivvvvv! ali eto. prođe život. dunjo moja.

elem nakon što sam juče na brzaka "na stranom terenu" otrčao nekih I PO kilometara pa zaokružio na onaj veći broj, danas mi je sledovalo da otrčim I PO pa da upišem pola km manje, što mi je naravno totalno posralo motivaciju, mislim ko je još trčao 500m dodatka ZA DŽABE, samo zato što je juče upisao toliko više, fuj. 

i onda sam prvo pretrčao okruglo 17km pa se ispostavilo da mi fali onih 0.5 nadoknade, pa sam nakon što sam seo na biciklu i došao u grad uzeo da napravim još jedan mali krug pa skrenuo da pogledam radno vreme neke radnje pa se naokolo vratio do bicikle pa mi izašlo okruglo kilometar (!!!) pa sam opet kružio po parku kao retard da namirim famoznih I PO, eto kad se ubuduće budete smejali ljudima koji to rade neka vam moja slika bude pred očima. a mogao sam I PO da ostavim i za sutra ili prekosutra, brt nisam toliko zaboravan, ali eto, danas se nisam setio da to ni sutra sigurno ne bih zaboravio pa... ko mi je kriv.

vraćam se za minutić...

evo me ateriram direktno iz excela
dakle nije baš svakog dana bitna mesečna kilometraža ali NAJlepše patike su mi stigle do 985km i jeste, sto puta sam rekao da im dugujem poseban blog ali ništa od mene po tom pitanju, "obećo sam al jebešga" što reče balašević. možda sam ih pomenuo par puta ali ništa onako baš tipa ultimativno odavanje počasti. 


nije baš da se najbolje vide na slici ali 985 je 985 i verovatno će na prvom sledećem trčanju ući u #klub1000 što je nekima mačiji kašalj ali su zato mnoge stradale posle samo par stotina km pa nije baš ni da nije Postignuće. srbi kažu dostignuće a hrvati postignuće s tim da ta dva nisu u dlaku ista reč, pa koristim obe, kada mi situacija zatraži. a evo i kako je izgledao grad tojest vazduh u njemu i nad njim, kada pogledaš sa okolnih brdašaca:


a sad pravac wikiloc i google earth i planiranje sutrašnjih kerefeka