petak, 20. studenoga 2020.

finiširanje

Šta da vam pričam, nakon 4h sna prošle noći opet sam poklekao iskušenju i nazuo sat pred spavanje, samo da bi mi jutros rekao ono što sam naravno već znao - nisi imao ni trunku kvalitetnog sna i osećaćeš veliki manjak energije tokom dana. A što ti ne bi malo jeo gowna, pođoh da ga pitam, pa se setih da to radi otkako sam ga dobio. Iskreno, nisam ni dvojio da li da mu poverujem, jer je sve delovalo više nego očigledno. Kratka vožnjica pred posao je potvrdila da su mi noge bljaksy i kljoksy ali se nisam predavao. Sve karte sam bacio na užinu. Preko sveže musake iz rerne koja se još uvek pušila, prelio sam pekmez od šipurka i pokušao da s njim pokupim što više krompira, a što manje mesa naravno. NISAM se ispovraćao sat i po kasnije pred vrh uspona, mada bi bilo pametnije da jesam. Možda. Eh da, spičio sam i dve bajadere nakon toga, za svaki slučaj. Farewell Transmission*

Ono što je zanimljivo i neuobičajeno je da su mi pulsevi izašli iz "normalne" zone. Celog života ih posmatram i pratim i znam u tri decimale kako se osećam, da li je to tempić ili tempo, da li sam na 154 ili 158, i uglavnom mogu da pogodim u par otkucaja u svakom trenutku. Ovaj put mi je na početku uspona zakucalo na 158 a ubrzo sam ugledao i 160. WTF???? Juče sam promenio bateriju u hrm senzoru i na polasku proverio da li mi se javlja znak "external hrm connected", dakle greške nije moglo biti ni pod slučajno.

I tu je došlo prvo kolebanje, da li da verujem osećaju, ili sopstvenim očima tojest satu? NARAVNO da ako pratiš osećaj, a ne veruješ satu, ima da se raspadneš kao ex-yu i da kuneš svoj mozak odnosno odsustvo istog koji nije na vreme reagovao na pogrešan osećaj. Čini ti se lako, ili hajd ne lako ali "izvodljivo", pa buraz ako ti je puls 5 otkucaja iznad praga nema teorije da ti je osećaj dobar, nasukaćeš se kao titanik. I uradio sam šta, poverovao sam osećaju. Da ne poveruješ u šta sam poverovao...

Dalje je sve bilo sasvim isto kao i da sam trčao sa pulsevima 150, 154, 157, odmoran ili umoran, naspavan ili bunovan, prosto osećaj je osećaj i tačka. Ovako mogu do kraja, potvrdio sam sebi i upravo tako otrčao do kraja. Jesam se u par trenutaka opet pomalo pokolebao, da nije prejako, da ne grabim suviše ambiciozno, ali nekako se taj osećaj usput "peglao" nazad na OK, i štaviše onaj zadnji deo gde se uspon na tren pojača, dodao sam gas i do kraja iscedio sve što mi je ostalo u nogama. Blue Factory Flame*


Iz ovih brojki se više nego vidi kako sam nagazio na kraju, a ako laže osećaj (pomenuti) ne lažu brojke. Što je najzanimljivije, nekako sam na kraju imao osećaj da mi ipak "nije išlo" i da bih nekog boljeg dana mogao da otrčim i "lakše a brže" od ovoga, no to bih tek trebao i da dokažem u praksi.


Ko zna na koliko prethodnih profila na Stravama sam imao koje rezultate, sve nešto mislim da sam ovo trčao i po 5'/km ali ne pada mi na pamet da sad pregledam sve moguće i nemoguće fajlove iz Polara, Garmina, Strave, Suunto, da bih pronašao tamo neki uspon, pod uslovom da sam ga uopšte snimio, možda sam ga ustrčao samo sa štopericom i zapamtio vreme. Ali ipak verujem da sam ovo išao negde oko 18 minuta, nema veze.


Vratio sam se kao pokisao, jer je rosuljala neka sipulja, a možda je sipuljala neka rosulja, to je donekle i slično. Na slici se vidi kako utrčavam u stadion i prilazim semaforu na kojem piše da je oboren svetski rekord, a špalir publike koja kliče sam uklonio u fotošopu da se bolje vidi ulica kojom sam ušao u grad. Such Pretty Eyes For A Snake*
(*ovo kako mi youtube nastavi autoplay ja prekopiram ime pesme)

Nema komentara:

Objavi komentar