četvrtak, 30. kolovoza 2012.

DE(hid)RATIZACIJA

e pa sad, kad pravimo naše reči iz stranih, 
nije nikakvo čudo da ne znamo kako je najbolje reći.
dehydrate, dakle dehidrirati, to se kaže dehidracija, ili dehidriranje.
otkud se pojavila dehidraTAcija, nemam pojma, ali ja oduvek tako kažem
valjda jer kažem hidratacija (hidriranje?) a ne hidracija (hidranje?)...
jer je na italijanskom izraz idratazione a dugo vremena mi je italijanski bio ispred engleskog u nekom unutrašnjem rasporedu?
u tom čvoru hrvatsko-srpskog dobijenog iz latino-sanskrita 
ne bi se ni Noam Čomsky snašao :-)
uglavnom kao i za sve drugo, imate dve vrste ljudi
imate one koji su uvek žedni i one koji nisu nikad.
a možda postoji i nešto između?
imate one koje zanima zašto su žedni i koliko treba da piju,
a imate i one koje je baš briga.
od ovih prvih imaš one koji će poslušati i glupe savete,
a imaš i onih koji će glupo i slepo slediti pametne savete.
od ovih drugih imaš one kojima nikad ništa nije falilo,
a imaš i one koji svaki maraton završe na infuziji.
dalje, imaš brze i spore, imaš pametne i glupe.
brz i glup će misliti da je to što ne pije vodu za vreme maratona upravo dobitna kombinacija, a čak znam i za primer iz stvarnog sveta, poput takođe jednog istinitog primera kada sam čuo da jedan trener zabranjuje mladim biciklistima da po vrućini nose bidon vode sa sobom jer im "voda oduzima snagu". oni koji su ipak nosili vodu smeli su samo da uzmu mali gutljaj, probućkaju po ustima i da ga ispljunu. tek da ublaže osećaj suvih usta. divno.
spor i glup će pojesti kilo soli ako mu kažeš da se tako povećava žeđ i da tako sprečava dehidrataciju na letnjem maratonu ili ironmanu.
ljudi vole da saslušaju savet nekog autoriteta, a oni manje obdareni logikom zbog toga jer se tako i sami osećaju pametniji i prosvećeniji. problem je što mnogima autoritet predstavlja polupismena kolumnistica ženskog časopisa ili trkač rekreativac koji je nešto loše preveo sa kineskog (išlo uputstvo uz komplet tegova...) pa sastavio tekst za lokalni tri- portal. znate ono, u jednom članku sam pročitao...
ma da. 
svi znamo sve. 
u svemu tome potone i ono malo ljudi koji nešto zaista znaju, pa sutra čuješ pretpostavku kako je i to njihovo znanje samo još jedna uzmi-pare-i-beži prazna voodoo teorija.
i sad kako ja mogu biti pametniji od cele planete, od stručnjaka da bih nešto stručnije napisao, i od čitalaca da bih im nešto novo rekao (kad svi već znamo sve i nema nikog pametnijeg ni od mene ni od tebe ni od njega)?
obrni okreni, uvek svakim uvodom iskopam sebi septičku jamu i svedem se na dve mogućnosti
1) piši nešto zabavno i zabavi narod - mada ni tako nemam ni 1% šanse protiv jutjuba televizije realitija i pornića
2) piši nešto kao-pametno i pridruži se svim ostalim megalomanima koji bi da zarade pare preko reklama i klikova, na račun praznih članaka koji a) onom malom procentu debila koji ih progutaju načine više štete nego koristi b) onaj inteligentniji deo čitalaca prokomentariše sa "ala kenjaš Sale!"
i onda se uglavnom odlučim za 
3) pokušam da pišem nešto o čemu niko nije pisao, ili o tome nečemu pišem na način na koji niko nije pisao
što ne znači da sam odabrao najhrabriju varijantu, naprotiv. da mogu da pobedim pink televiziju verovatno bih pisao upravo o onome što bi mi donelo duplericu u Grand Reviji (onaj časopis uz koji ide cd sa cajkama). a da mogu da zaradim milione pisanjem, pisao bih o tome svaki dan po dva sata, pa ostalo bi mi opet vremena i za vožnju i za trčanje i za ovakvo "kenjanje". no kako ne umem ni da pobedim jutjub ni da zaradim milione pisanjem, ja podvijem rep i pobegnem u varijantu 3) ...
eto tako vam je to. oni svi lažu i varaju a ja sam iskren. 
dakle, opet ja pobedio :-)

nakon MNOGO uvoda, sledi MALO malo iskustva o hidrataciji
sine kako baratam caps lock dugmetom, ko rambo mačetom
kad smo počinjali da vozimo, ja uopšte nisam pio vodu
a Lola je liptala ko da je ribu večerala i doručkovala, stalno
i ja njoj nisam nikad prebacivao kako treba da pije manje,
a ona je mene uvek grdila da treba da pijem više
i ništa, vozili mi sve više i više, dok nismo počeli previše
išli i preko 200km, a imali neke stare glupe 3x7 MTB-e,
obične pedale i patike, čak štaviše ona je imala točkove 24''
to je bilo ono vreme sankcija i embarga, ja sam sâm pravio nosač za bidon savijajući neku žicu, a prvi bidon nam je bio prazna flašica od šampona, sa nekim zgodnim otvaračem koji je ličio na ventil (?) od bidona.
kad smo došli na vrh brda 35km daleko i trijumfalno izvadili flašicu da se napijemo vode, na vrhu vode se penio venac od šampona. prosuli smo "vodu" i vratili se kući žedni ali živi i zdravi. koliko god smo ispirali tu flašicu nije bilo dovoljno. 
posle toga se par puta događalo da se premorimo na tim predugačkim izletima, i iako smo svaki put to pripisivali najobičnijem zamoru (a tako verovatno i jeste), par puta sam se izmerio i primetio da npr u odnosu na jutarnjih 66kg nikako nije logično da uveče nakon vožnje treba da imam 61kg? 
tada sam počeo da razmišljam (prvi put u životu) o tome da bih mogao malo više da pijem vodu. nosio na trening po 2 bidona, kad pije ona pijem i ja i tako, popijem ja koliko i ona, međutim ne mogu reći baš da sam nešto procvetao od toga, isto sam se osećao kao i ranije. na dugim vožnjama isto, kad sam crko ja sam crko, posle 10h po planinama, pio ne pio.
tu ide mali memorijski blek-aut (jel se tako kaže?) i dolazimo do trčanja.
sad, ako na bicikli popijem pola litra vode za 3 sata jurnjave, šta će mi na trčanju voda ako idem sat, sat i po? gde je bila česma tu smo stajali da pijemo, a gde nije - nismo. jednom smo strčali sa Kopaonika do nekog sela u podnožju, napili se vode sa česme (jer smo bili žedni) iako je okolo sve bilo pod ledom, vratili se nazad uzbrdo u hotel i sutradan dobili takvu upalu grla da smo preležali narednih 15 dana. ispalo je da bi bilo bolje da smo se žedni vratili nazad, jer čisto sumnjam da je tih 1dl vode moglo TOLIKO da me rehidrira, da mi je to spasilo život ili već šta. naime to je išlo tako da popijem jedan gutljaj, bućkam ga po ustima minut dok mi prođe utrnulost nepca zuba i jezika, progutam ga, sačekam još minut, uzmem sledeći gutljaj... brate bolje da sam sneg žvakao i lagano topio u ustima, bar ne bih sjebao grlo.
po sistemu "1dl je isto što i ništa", shvatio sam da je voda totalno nebitna u sportovima izdržljivosti :-)
onda su došli maratoni, treninzi bez vode, sa vodom, i sve se svelo na to da ako imam pri sebi vodu - ja ću je i piti, a ako nemam - pa, onda je nemam? nekada sam trčao na neku stranu gde imam česmu pored puta, nekad me put odvede gde nema vode pa se vratim kući žedan-žedan, sa bordo kolutovima oko očiju i sa "pišaćom boje mahagonija" (ovo mi je pre par godina Janko ukrao u jednom tekstu, samo par dana nakon mog bloga!) ali živ! brate ljudi poistovećuju da je žedan jednako mrtav, e to je problem danas, ja bih rekao. a to ide na ruku ovima što prodaju vodu u bočicama od 0.5l.
sad ću malo da skrenem sa teme i da se vratim 40 godina unazad. bili smo deca, igrali smo fudbal doslovno po ceo dan, išli smo na kupanje i pešačili prugom (železničkom) 10km u jednom pravcu, tamo se kupali i skakali u vodu 5 sati (ali niko nije pio vodu iz reke) i pešačili prugom 10km nazad, i kada se uveče vratimo u Grad, na prvoj česmi kreće sprint, i svi viču "prva žeđ!!!", "druga žeđ!!!" i tako se pravio raspored po kojem ćemo piti vodu, trik je bio setiti se da to vikneš što ranije dok česma još nije bila na vidiku, a posle toga već ostali poviču isto u jednoj sekundi :-)
i dao bog ostajali smo i živi i zdravi, eto malo žedni, no sve se to dâ nadoknaditi. a danas, vidiš klinku koja je pošla u školu, kilometar daleko, kući ima česmu (nismo etiopija), u školi ima česmu (nismo somalija), ali ona u ruci nosi flašicu vode :-) ono znate, pročitala je u časopisu "Lepota I Zdravlje" kako treba gucnuti po malo vode na svakih 15 minuta, a njoj do škole treba 20 minuta (za kilometar brzog hoda) pa je odlučila da NE UMRE na putu do škole, ili barem da ne dehidrira. jer to je jedna opasna bolest, ta žeđ, od toga ti otkažu bubrezi za čas, ostaneš invalid i do kraja života plaćaš veliku cenu za tu jednu naizgled sitnu grešku, što IGDE po toplom danu krećeš bez te male flašice vode. nositi 0.5l vode na putu do škole, jednako je držati Mamu za suknju na putu od kuće do štale, 10-15 godina ranije.
i tako dođemo do smešnih situacija, prođem pored 10 ljudi koji nose u ruci flašicu vode, dok se šetaju po gradu, a ja se vraćam sa trčanja od sat i po (na istih jel tako 35 stepeni) i ne nosim u ruci ništa. napio sam se vode pre trčanja, napio sam se na pola trčanja, ili nisam (zavisi da li sam išao "tamo gde ima česma" ili nisam), i napiću se kad se vratim kući. ŽIV!!!!!
e sad ima ona druga strana tematike, to je da li bih se BRŽE vratio kući da sam usput pio više vode... a ja sam krenuo na neki Progresivni Lagani Tempo (PLT) i završio ga prema planu, dakle nedostatak vode me uopšte nije omeo u treningu. krenuo sam po 4'40'', srednji deo sam išao po 4'30'', i završio po 4'15''/km. koliko je to preračunato u hladan dan, nemam pojma niti me interesuje, ionako uvek trčim po osećaju a vremena samo očitavam da vidim da li sam ubrzavao ili nisam, tj da li sam ubrzavao ONOLIKO koliko sam imao osećaj da ubrzavam. još mi samo fali bočica vode u ruci, dok na 35 stepeni i samog sebe jedva nosim!
zašto ti ljudi nose tu vodu, zašto je kupuju kad imaju vodu i kod kuće i na poslu i u supermarketu i gde kod kreneš imaš negde da uzmeš čašu vode, ja nemam pojma. biće da je ta voda na Balkanu postala isto što i Rolex u švajcarskoj. ono po čemu se razlijukeš od drugih, gotovo statusni simbol. znate, ja držim do sebe, znate, ja brinem o svom zdravlju, meni je kozmetičarka rekla da mi je koža suva jer ne unosim dovoljno tečnosti, znate, nekako se osećam sigurnije sa tom bočicom u ruci, osećam se zaštićena od sunca i ove užasne vreline, to mi je prosto kao da nekog držim za ruku u mračnoj ulici.
(ovo Mračna Ulica nisam slučajno iskoristio, znači puno više)
e sad, fala onoj stvari, još uvek ovi pametnjakovići iz ženskih časopisa nisu počeli da čitaju triatlonske i maratonske revije i da odatle prepisuju mudrosti, inače bi svi ti ljudi-iz-gradova (TM* EKV) uz svoje dragocene bočice vode nosili još po tabletu soli :-)
i tako sam ja trenirao da na trčanju popijem još i još jer mi može zatrebati, a kada sam istrčao jedan od svojih najboljih maratona ja sam promašio 2/3 okrepa! jednom sa pomislio "ma nema veze", drugi put sam popio samo gutljaj, treći put sam umesto vode greškom uzeo neki pregusto rastvoren izotonik pa sam ga odmah bacio, zatim opet nisam uspeo da uzmem čašu ili mi je ispala, i sećam se da sam tada do kraja maratona popio sve skupa oko 2dl vode i pojeo 20 kocki šećera, baš genijalan odnos :-)
ali što jest - jest, uvek sam pre maratona bio PRED-hidriran, i to žestoko. dok drugi jedu špagete za pasta party, ja preko svojih nakrkam tunjevinu i dobro je posolim. uz to popijem litar vode i ništa ne ispišam preko noći. sutra smutim litar ness kafe ujutru i to sve popijem od uzbuđenja čekajući doručak, uz doručak popijem još toliko a nakon doručka napravim muesli i progutam činiju od litar. stanem na liniju starta sa stomakom kao trudnica, i verovatno 3l do 3kg viška. na stranu sav taj kofein i šećer i sve ostalo što se ne preporučuje, jer jedno je diuretik a drugo veže vodu iz želuca, pa ispadne da sam prepun vode koju neću iskoristiti za vreme trke nego će je pojesti neki unutrašnji zombiji u mom maleckom organizmu. 
tako ja pred maraton isplaniram da ću trčati određenim tempom, da ću pojesti nešto malo (ako ponude) ili ništa, uglavnom ništa, da ću popiti tu i tamo malo vode, i da ću držati određeni tempo. i sve se završi tako da ne pojedem ništa (osim ako baš ne ugrabim nešto, mada se to retko događalo) i da popijem 1/3 planirane vode, a da ili zadržim planirani tempo ili ga nadmašim za par %...

dakle što se mene tiče, nisam NIKAKAV autoritet da bih pisao o hidrataciji, to je barem očigledno i naučno dokazano. nisam nikad bio žedan, nisam nikad završio na infuziji, nisam nikad povraćao jer sam se previše napio (vode), jednostavno nisam nikada osetio da imam bilo kakav problem sa viškom ni manjkom tečnosti. a što se tiče sporta, uglavnom mi je sve išlo prema planu, i mogu se na prste moje 2 ruke i 2 noge nabrojati svi treninzi koje u zadnjih 20 godina (koliko je to treninga, 10000?) nisam završio prema planu, pa bili na -10 ili +40 stepeni, bilo trčanje ili bicikla, sa vodom ili bez vode, sat vremena ili 10 sati. eto tako. 
hidratacija? ja ustvari ni ne znam šta je to, 
ni čemu sva ta buka, i sva ta voda u bočicama od 0.5l 
koje naizgled čitav svet šeta po gradu...
kod mene to ide isto kao i disanje - ne razmišljam o tome,
ali se nijednom nisam zbog toga ugušio...

srijeda, 29. kolovoza 2012.

bolesna lozinka

to što sam juče prekilavio pola dana kao mrtav, i jutros takođe, to mi ne smeta toliko. ne smeta mi ni što sam se par puta preznojio u toku noći ni što sam sinoć za vreme tuširanja drhtao kao prut. ni bol u stomaku nije tako strašan jer kratko traje, par minuta u par sati. ali šta sam sanjao, e to je prava katastrofa.
radi se o nekom uređenju ili zidanju neke kuće, to je čas neka straćara a čas neka zgrada, tu čas spavam na podu a čas pored nekog zida koji se odronjava, nos mi je nabijen u neke pukotine između kamenja, onda se probudim na par sekundi da bih se okrenuo od te rupe, shvatim da sam sanjao, i nastavim da sanjam nešto slično. opet je neki plac, pored neke šupe merim da li ima 3 metra zemlje do kraja nekog korova, tu bi trebalo da se nešto zida, da se iskrči, a to kao da je po nekom nevremenu, ili u nekom usporenom filmu, i sve što pokušavam da uradim je toliko nemoguće da to iscrpljuje, kao da sam drogiran (valjda, nisam nikad bio drogiran ali upravo tako zamišljam) i sve vidim sa nekim pomakom, ono što ugledam ja registrujem par sekundi kasnije, i onda je kasno da napravim pokret rukom jer sam već na drugom mestu i u ruci držim neki skroz drugi alat, onda se opet probudim i tako u krug... mali milion mini-snova na istu temu od kojih je svaki sve teži od prethodnog. opet se probudim, a legao sam u 20h čim je pao mrak, i pomislim samo jedno - daj bože da je jutro, dosta mi je ove agonije! kad ono na satu 23h, bukvalno da se ubiješ od nemoći i očaja. ujutru više nisam bio siguran da li sam se toliko preznojio od bolesti ili od tih snova :-)

a u zadnjih 4 dana sam dobio 3 mejla u kojima me FB obaveštava kako sam zatražio novu lozinku.
naime kada ne pogodiš ispravnu lozinku iz nekoliko pokušaja, oni te prekinu u tom mučenju i na stranici se pojavi nešto tipa "kad već nemaš pojma koja ti je lozinka, poslali smo ti novu na mejl" :-)
znam jer mi se jednom desilo, kada sam sa lozinkom od jednog naloga pokušavao da se prijavim na drugi, pa menjao mala-velika slova, pa proverio da mi nije tastatura podešena na ćirilicu pa opet probao ono prvo, i eto ga, poslao mi automat novu lozinku. 
gle sad paradoksa: plašimo se na internetu nepoznatih, polupoznatih... a koliko takvih zna moj mejl? jednom kad deaktiviraš jedan nalog i pređeš na drugi i treći, ko bi se sad setio koji je bio mejl na onom prvom, ako pre toga nismo uopšte razgovarali preko mejla? 
tako ispadne kako to upravo neko od "prijatelja" pokušava da se uloguje na FB sa mojim mejlom, i usput onako ubada lozinke nadajući se da će ih pogoditi.
a moje lozinke nikada nisu salebajk, ni runningvaljevo, ni loladog, ni već neka slična glupost, nego su uvek neke kombinacije brojeva, malih i velikih slova, svega i svačega.
na primer, ako bih bio toliko debil da ubacim u lozinku valjevo, onda bi to išlo otpozadi, ovejlav, pa bi išlo valiko-malo oVeJlAv, pa ako bih bio još toliko naivan da tu ubacim svoj telefon, recimo sa posla 225366, to bi onda bilo o2V2e5J3l6A6v. a to pogoditi iz 5 pokušaja je ipak malo premalecka verovatnoća...
osim toga svaki put sam u mejlu (koji dobijem od FB-a) imao opciju da im prijavim ako nisam zatražio novu lozinku, što sam naravno i uradio, da bi taj isti automat zapamtio IP adresu sa koje je izvršen taj neuspešan pokušaj naivnog hakovanja. ako je dotični nakupio već dve "recke" u tom logu, ne bih voleo da sam na njegovom mestu. naročito ako je u drugom browseru na istom kompu imao otvoren svoj nalog, ili ako se malo ranije odjavio sa svojeg i pokušao da se uloguje na moj nalog, jer u tom slučaju je njegov nalog već u nekom logu "povezan" sa pokušajem povezivanja na tuđi. 
dakle "prijatelji" moji, molim vas, normalno se ponašajte i ne činite gluposti koje vam zaista uopšte nisu potrebne...

utorak, 28. kolovoza 2012.

rezultati brdskog

http://www.bss.rs/documents/2012/drum/Rezultati-DP-brdsko.pdf

ne moram da idem brzo da bih se osećao dobro

... reče mi jedan frend, i ja pokušah da mu objasnim čar brzog trčanja i vožnje... no zbog bolesti (izgleda kao neki stomačni virus, sve mi je bljutavo i malaksao sam do tačke da jedva kucam slova i držim se uspravno za stolom) mogu JEDINO da ovde stavim google prevod sa Enhlish koji sam par minuta popravljao da izbacim totalne besmislice koje celom tekstu daju dojam kao da pokušavam nekog da zajebavam nudeći mu ovakve gluposti na čitanje :-(

Pa, i ja, ali kad sam pokušao objasniti Loli zašto osjećam melankoličan na nekim vožnjama: Mogao bih pokušati ugurati zabavu u svako trčanje ili vožnju, a time bih mogao (nakon 20 godina ponavljanja isti Ceste i staze) teško pronaći motivaciju za kotrljanje 53x19 na 32 km / h na ravnjikavom za prvi sat, a zatim lagano popeti nekoliko malih brežuljaka i vratiti se kući s 29 prosjeka i vožnje koji je bio gotovo dosadan.

2 velike opcije postoje - intenzitetom se igrati, ili na kartu zanimljivosti staze. Jednom sam na nepoznatom terenu, u nekim Planine koje vozimo jednom godišnje, onda sam mogao samo uživati i biti savršeno sretan sa Lolom u nekom brutalnom profilu gdje se nije mogao napraviti više od 18 prosjek, ALI sam bio jednako sretan da ga voziti sa MTB-er frend koji je pokušao nabiti previše početni tempo do 1000m nadmorske pa je pretjerao i nakon što smo stigli do dna spusta je gotovo ostao zbunjen  nekoliko puta kada mu je bilo pretješko
u zavjetrini  jer sam mislio "sad smo prošli uspješno sve Najteže stvari, ručak me čeka i budući da smo na istoj dosadnoj cesti koje Vozimo svaki dan, stavi u 44x11-12 i rokaj povratak kući "... i tada je bio 22 prosjek s 10% off-road.

  Vozeći sâm neki road trening od 2h, ja bih zaposlio moj um na ideji "mogao sam dobiti 34  prosjek? kako treba ići prvi sat? kako napraviti energetski plan da ne bi usporiti zbog umora? ". I premda to nije utrka-tempo, to je neka vrsta "mazanja" koji drži me motiviranim, i to također varira zbog onoga što sam učinio u prethodnim danima, to bi moglo prerasti u 34,3 ili AVG 33,3 prosjek ali to me čini sretnim zbog načina, igrao sam se, ja sam se testirao, ja sam "naučio" nešto novo, i to je zanimljivo za mene i prenosi se kroz svo "dosadno" ponavljanje, jer ista brda vozim sa 14 ili16 km / h zbog vjetra, to je kontinuum trenutaka spojenih u 2.5hrs vožnja.

Na vrhu toga, imam staze koji imaju dijelove sa jako loše prometnice. Zatim MTB dolazi u igru. Isti trening na MTB, 29 U prosjeku, koliko bih dobiti na trkačkoj bicikli u odnosu na to, s obzirom da moram ići zapravo * sporije * na nekoliko dugih spustova,zbog uništenih cesta???
Čak i usponi na lošim cestama, koliko Cestovna bicikla mi daje u odnosu na 15kg čelika MTB (w / torba i pumpa, frigidna vilica, polu-slick gume, čeličnoe čudovište iz 1998 koji je imao 3x7sp kada sam ga kupio).
 LOL! Napisao sam frigidna vilica umjesto rigidna (kruta), jer
pritiskam na tipku backspace nakon svaki drugi slovo, zbog makin' previše grešaka što ovo pišem s37,5 temperatura i neki bolovi u trbuhu koji ne dopuštaju mi ​​da jesti cijeli dan i ostavite me umornoga i slaba do točke da je potrebno 1minuta prevući iz kauča do stola, kao da me netko tukao s bejzbol palicama ...TAKO oprosti sve greške pri pisanju,
na neki način sam uspio pisati brzo, ali nisam mogao bez učiniti greške, tvoja teorija neuzimanja šećera je na djelu ovdje, a ako nisam bolestan izletio bih na trčanje 11km u 44 '.Opet nazad na istu temu brzine gdje sam spontano došao, zašto bih trčao13 km / h opet i opet istom stazom uz rijeku, trčanje 15 km / h daje mnogo više pogleda divljenja od desetak kafića sa strane rijeke, pogađanje vremena uspona od 1050m (60m penjanja) prema tome i osjećaj u nogama i plućima, 4'40'' znači ide dobro, 4'50'' je već manje dobro i mora se nadoknaditi u silasku nizbrdoi ILI
istaći bijelu zastavu van inastaviti drugim tempom do kuće koji znači malo drukčiji - drugi trening, tipa 45-46' za 11 km. Tu je igra, zabava,to je šah ili poker PLUS trčanje, dva-u-jednom zanimacija da bih motiviran željno pisao blog poslije. Također, na jedan način se osjećam nakon 140 km težeg bicikla jučer, razlikuje se taj osjećaj dramatično u odnosu na trčanje nakon samo 120 km i još puno lakših, a razlikuje se i nakon 65 km jurnjave. I to je veliki mozaik s milijunima boja, gdje ja stalno dodajem nove boje, stavljam malu plavu točku u područje uglavnom ljubičaste, i doživljavam da upoznajem sebe i da će mi to pomoći u sljedećem halfmarathon
da odaberem savršen tempo , čak i ako ubacim malo fartlek začina
u njega. Nadam se da pokazao veliku sliku zašto volim "tempo".

subota, 25. kolovoza 2012.

dakle šampionat

nakon što sam na startu ostao iza nekog tipa koji je na bicikli 10x skupljoj od moje jedno 15 sekundi na liniji starta pokušavao da utakne sprintericu u pedalu (iako se kao glavni favorit naguzio u prvi red???), u prvom kilometru sam tek ugledao glavnu grupu, u drugom kilometru im prišao na 100-ak metara, u 3-ćem km im prišao na 50m i prešao par zaostalih, na 4-om km im prišao na 10 metara i prošao još par koji su otpali, na 5-om km prošao još pola te grupe i prišao glavnici koja se rastegla (ovo je već predugačak uvod), na 300m od cilja dostižem 4-og i 5-og. (da je uspon bio na kopaonik 24km, a ne na divčibare 6km, verovatno bih pobedio sa 10 minuta prednosti ispred drugoplasiranog, ako je verovati da bi se ovaj trend njihovog crkavanja a mog zagrevanja nastavio). tek taj 5-ti počinje da sprinta, dolazi pored mene, i nekako me besno pogleda. vozi nekog scott-a sa nekakvim carbonskim točkovima visokog profila, neki perverzni delovi, sedište tanko kao žilet, bicikla mu ima max 6.7kg. ja sedim na battaglinu, čeličnom iz 1997-me, grupa campagnolo chorus sa 9 brzina, još nosim i pumpu i torbicu ispod sica, onu malo veću :-) "šta je, iznervirao te Tip na čeličnoj bicikli?" kažem mu sa osmehom, no on nastavlja dalje sa kamenom facom praveći se da nije ništa čuo. mislim, ima čudnog sveta, stvarno. baš je bilo veselo danas na tom državnom prvenstvu za masters kategoriju. prestigao sam jedno 10 bicikli od 3000 evra, ispred mene su stigle 4 ili 5 istih, jer ako ćemo pošteno, za razliku od maratona, biciklizam nije trka mene protiv nekog drugog, nego mene i moje bicikle protiv drugog i njegove bicikle. ako isti ovaj uspon popnem za 15' trkačkom biciklom i 17' mtb-om koji je nekoliko kg teži, logično je da bih biciklom lakšom za dodatna 3kg izašao gore bar minut brže, a ni prvi nije ušao minut pre mene, ovi 4-ti i 5-ti tek par sekundi jer mi se stvarno nije sprintalo, bio sam premoren. 

no ja uvek gledam stvari drukčije. jedini od svih sam došao biciklom (dobro, i Lola) 30km od grada do mesta starta (i kratko zagrevanje, i vozikanje nakon prijavljivanja, i ispalo je na 40km a total 90km ze celo prepodne jer smo morali biciklama i nazad), verovatno sam jedini od svih koji je vozio i juče i prekjuče (a tek ranije da ne pominjem), jedini koji je išao i na posao i kući pomagao majstorima u vađenju žbunja, a samo juče sam proveo 3 sata sa grabuljama u rukama dok nisam dobio upalu trbušnjaka od grebanja po suvoj zemlji. da ne pominjem da sam i juče i prekjuče trčao, juče sat vremena na 40 stepeni mada su rekli u dnevniku da je valjevo bilo najtopliji grad sa 41 stepenom. tako da, ja živim svoj život koji se sastoji od milion stvari, i svaku od njih uradim onako usput. danas sam se vozio 90km po planinama i usput odvezao prvenstvo države, normalno je da neko kome je to jedini cilj u godini, ko dođe na start u klimatizovanom autu, potroši 3000E na biciklu, ko juče ne ode na trčanje na 40° eto samo da bi video kako to izgleda, pa logično je da taj uđe 20m ispred mene na trci od 6km uzbrdo. eto da nisam nosio pumpu i torbicu možda bih i uprkos svemu upao u top3 apsolutno? :-) ma kao da je to najvažnije... moj moto je i danas ostao da treba svaki dan živeti kao da je pretposlednji, i već razmišljam koja je najzanimljivija varijanta za sutra, za tu čuvenu i tradicionalnu Nedeljnu Dužinu. sad moram da operem auto pa posle toga u neko selo da poteram jagnje koje su nam spremili prijatelji, i sutra ćemo imati jednu 1/4 jagnjeta za ručak, direktno iz rerne (tašta karapandža) kada se vratimo sa Dužine. život teče dalje, a ja neću kupiti biciklu od 3000E jer bih onda došao u iskušenje da ne odem na trčanje na 40°C veče pred brdsko prvenstvo, eto da bih se "prištedeo i sutra dao svoj maksimum". slađe je na čeličnoj bicikli od 10kg prestići 10 ljudi u drugoj polovini trke, na biciklama pomenute cene i sjaja, i naravno u proseku svakog od njih sa 10 godina manje nego što ja imam.

petak, 24. kolovoza 2012.

lep dan za umiranje

gledam ovaj termometar na garaži,
u debeloj 'ladovini naše našte...
bože koliko li je na parkingu? :-)
sad treba otići na trčkaranje,
odabrati onaj najcrnji asfalt,
i pomeriti sopstvene kriterijume
po pitanju šta se moguće-nemoguće
jednom kad pretrčiš 1h na 40°,
pomisliš da je 1/2maraton isto moguć,
a nakon toga maraton, ironman, trostruki...
ko postavlja granice??????????
da li su za ograničenja zaduženi spoljni faktori,
ili naš um, volja, energija, višak energije, ludost, razum?
šta je bilo teško pešačiti kroz sneg do kuka (doslovno),
kroz vejavice gde ne vidiš ni 5m ispred sebe,
ali si ubeđen da znaš gde si i gde ćeš doći?
i naiđeš na drveće savijeno pod snegom, do zemlje,
praviš tunele ispod, padaju ti desetine kg snega na leđa,
kopaš neki svoj pacovski kanal brzinom od 2m u minutu.
dok u gradu ljudi kažu kako nisu mogli da izađu iz stana,
jer je znate padao sneg i bilo je zaleđeno po trotoarima :-)
a danas su upalili klime, sede u stanovima i dahću,
i onda se pojavi neka debličina i protrči im ispod prozora,
ono kačket šorcić i majica na bretele, čak ne deluje zaduvan?
šta taj pije, čime se taj drogira, zašto nije već umro???
jer u njihovim teorijama je NEMOGUĆE izaći iz stana.
i kako je sad moguće, ajd izaći, nego ni manje ni više,
baš TRČATI po tom usijanom asfaltu?
pa to mora da je neki samoubica.
nego nema siromah pare za pilule, ni za žilet ili konopac,
pa je rešio da se ubije trčeći.
izašao na 40°, zaleteo se u neki sopstveni mrak,
i sad samo čeka da se sruči na zemlju, zauvek.
nekad pomislim da se sve ovo isplati, ako ništa drugo,
a onda zato što Ponekog nateram da razmisli o nečemu.
jer Kome god totalno poremetiš logiku,
logično je da se bar za trenutak zapita šta je to video,
šta je to što tog koga je video čini tako drukčijim od Njega,
zašto je moguće da neko radi nešto nemoguće?
paaa, valjda je sledeće pitanje u pravcu toga,
šta je zaista moguće a šta je nemoguće?
jer, jbg, nemoguće je da neko uradi nešto nemoguće :-)
to odmah znači da je (bilo) moguće, eto, baš to.

a gle ovako, juče je onaj naslov bio 14+37=51 zato jer sam
tokom trčanja razmišljao o tom poen-iziranju toplih trčanja.
nešto tipa, kada pređe 25, onda 25km na 25°C vredi 50 poena,
i tako dalje svaki km manje na stepen više vredi isto,
tipa 20km na 30°C, 15km na 35°C, 10km na 40°C,
no kasnije sam odustao od te teorije, dok bolje ne smislim odnose.
jer ipak mislim da je puno lakše svakog dana
otrčati 10m na 40 stepeni,
nego 365 dana za redom trčati po 25km na 25 stepeni.
nije spoljašnja temperatura tako strašna koliko se misli,
a na kraju se ipak adaptiraš, dok se na treninge NE prilagodiš,
naime nakon puno dana po 25km u komadu bi dobio neku povredu,
a nakon 365 dana trčanja 45' na 40 stepeni, ne bi ti bilo ništa.
čak štaviše najlakše je 5km na 45°C, a najbolje da ni
ne pominjem 0km na 50°C, e tek je to lakše od najlakšeg :-)

sutra ima neka bici trka,
no ne piše mi se puno unapred...
zadnji put kad sam 2 dana pre trke najavio učešće,
na 1 dan pre trke sam se već predomislio :-)
tako da, ako i jesam šizofreničan,
to baš ne mora da zna cela planeta ?-)
a kad sam kod bicikle, zaboravio sam juče da napišem
vraćamo se sa jutrošnje vožnje, žurimo na posao,
uključujemo se u jednu veliku ulicu (neka prečica trotoarom)
gledam levo, desno, provlačim se, zdesna neka gužva,
neko hoću-neću između kamiončića i starog auta,
ja viknem Loli "može" i zaletim se preko ulice, pogledam ispred,
i u zadnji čas vidim na pedalj ispred sebe autobus!!!
taj je prošao pre pola minuta, deo je nekog starog filma,
no ono što nisam registrovao je bilo da je stao na stajalištu,
i tako ja panično kočim, verovatno vičem "aaaaaaaaaaaaaa"
i baaaaammmmm udaram desnim ramenom u lim,
kreće bus, nastavljam ja odgurujući se šakom od karoseriju,
ubrzavam ga pretičem ga i vraćam se skroz desno,
kroz bočni prozor vidim šofera koji NIŠTA nije primetio!
ladno priča sa nekim pored sebe, ležerno kreće,
nije registrovao nikakvo TRAS po levoj strani svog vozila.
a meni na ramenu podliv/oderotina sasvim finih razmera :-)
eto tako, mogao sam dospeti u vesti, biciklista udario autobus.
samo što to niko nije primetio.
to se u našem narodu kaže "pala muva na medveda".
jebiga, i sad bi muva da se zbog toga pojavi na naslovnici Blica?
ne, ne, ovaj dan je definitivno bio previše lud,
ja ću morati na neko kratko trčanje, tipa do parka (2.7km)
plus jedan krug (1.3km) to je 4km, i još jedan krug i nazad (4km),
to mi je malo, 8km, između toga još 3 kruga (3.9km)
i to je nekih 12km, e to je već "podnošljivo malo"...
jedino što tako idem 5 krugova istom stazom,
ako ikog ima u parku pomisliće da sam skrenuo pameću.
jeste da je hladovina, ali onim usponom ustrčati 5x,
to već nikom normalnom ne bi palo na pamet,
naročito između 15 minuta po suncu i prašini/zemlji pored reke,
bez tračka hladovine, i na kraju sa istih 15 minuta povretka kući.
definitivno zvuči kao kretenska ideja, i sve više me privlači :-)

četvrtak, 23. kolovoza 2012.

14+37=51

kol'ko da upišem?
jedna od rečenica koje svaki drugi dan uputim loli
naravno radi se o temperaturi, upisivanje se misli na svesku
pored broja datuma (22, 23, 24) stoji mali znak o vremenu,
danas je sunce (krug i par zrakova okolo)
i pored toga maximalna temperatura
danas razmišljam šta da upišem, pa upisaću 37
naime najviše je pokazalo 37.7, 
ali ako skupljaš pare za kuću koja košta 38000 Evra,
ne možeš da kažeš "skupio sam 38 hiljada" ako u džepu imaš 37,700E
tako i za vreme, temperaturu, upisujem poslednji "pun" broj,
dakle danas je bilo 37, a to znači "37 koma nešto"
bez obzira koliko bilo to nešto
moraš negde da prelomiš
a usput, majko mila, zna li iko koliko je bilo stepeni?
kada sam se iz petnice vraćao niz obilaznicu,
u jednom času me je udarila u čelo ona jara, vrelina,
neki vetar koji je donosio nenormalno topao vazduh,
osećao sam se kao da stojim ispred neke grejalice, peći...
"samo da je znao - voleš jednom u životu, 
sad, bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce" 
eto šta trenutno ide na radiju, baš zanimljivo... :-)
dva sata posle trčanja još uvek se znojim,
postao sam prava fabrika vode
dakle krenuo sam na 36.7°, a vratio se na 37.4°,
očitano u našoj bašti koja je jedna mini oaza zelenila,
hladovine i izgleda kao neka micro-prašuma među drugim kućama
e sad, koliko je bilo stepeni na asfaltu, bolje da ne razmišljam
uđem u kuću, poskidam sa sebe dres i šorc natopljene znojem,
uzmem toplomer i stavim ga u levo pazuho
posle par minuta rekao je 36.3°, ništa posebno
obzirom da sam se par puta naježio za vreme trčanja,
da sam u drugom delu od tih 64 minuta (14km, 110m uspona)
osećao povremene vrtoglavice i neke omaglice,
malo klecavosti i malo neke opšte slabosti
("jbt ako padnem sad na sred puta,
po ovakvoj vrelini niko neće naići sledećih pola sata??!!")
zanimljivo je da sam poslednji kilometar solidno ubrzao,
svestan da "dolazim kući", pa sam iz tog detalja izvukao zaključak
da je sva panika, nemoć, malaksalost od ranije, bila
posledica neke opreznosti organizma, 
upozorenja od mogućeg pregrevanja,
i verovatno posledičnog lučenja hormona stresa
koji su preuzeli komandu od hormona sreće, po sistemu
"daj da usporimo ovu budalu, da nas ne ubije sve skupa sa sobom"
upravo guglam šta je to "fićok rakije" iz balaševićeve pesme,
pa shvatam da je fićok vojvođanski naziv za čokanj,
čokanjčić, iliti kolokvijalno "unuče" :-)

 

a ja sam se potrošio puno više, ovaj biciklistički organizam
je nakon doručka, kratke (42km) rikaveri vožnje mtn bajkovima,
i još jedne užine od velike činije mueslija, imao 67.9kg,
sa sve opremom, dakle patike 600g, oprema i čarape 300g,
imao sam okruglih 67kg što je malo mnogo, no kažem,
zbog sve sile te tečnosti koju sam uneo tokom prepodneva
dakle bio sam over-over-over-hidriran pre tog trčanja...
i, ako, dobro da je tako
a nakon povratka sam imao 63.8kg, a to je bilo nakon 3dl vode
dakle 63.5kg, uspeo sam da isparim 3.5kg za samo sat vremena!!!
izgubio sam preko 5% svoje težine, a da ne bih sad citirao
razne cajke koje uporno prepisuju neke senzacionalističke textove,
inače ako obračunam kako navodno
"na svakih, ahh, procenat težine, ahhhh, gubite 2-3% performansa, ahhH"
onda ću doći do zaključka da sam mogao današnji trening 
da pretrčim brzinom kenijskog prvaka u skvošu :-)
uglavnom, votevr, kako bilo, pre nekoliko dana sam ovaj krug
prešao za 62', a danas je on mene "prešao" pa sam došao kući nakon 64'.
a što je najzanimljivije, prvih 3.5km (dakle 1/4 staze)
sam prešao za istih 15'30'', uz sasvim prijatan i lagodan osećaj
kasnije je došlo do malog pa malo većeg usporavanja,
i trčanje sa laganim vetarcem u leđa, uz oštre uspone,
po užarenom asfaltu, nije bilo baš naročito prijatno :-)
rekoh sebi - gledaj na stvari pozitivno, jer nakon ovoga, 
ništa ti neće biti pretoplo!
pozitivno se i završilo (između redova za one 
koji sve ne shvate iz prve, "positive split" znači da 
svaku istu deonicu trčiš sporije od prethodne)
tako da sam se na kraju treninga osećao poprilično pozitivno :-P
a baš mi je bila fora, ono, da vidim kako to izgleda,
da trčim kroz vazduh koji je (u hladu) topao kao i moje telo,
a na asfaltu, rekoh, nisam siguran, ali je delovalo, bogme, uff..
sa'ću da otvorim excel i da uporedim ta dva trčanja,
oba pored gradskih bazena na 6km od centra, a kad pomenuh bazene,
obzirom da je bila tamo gužva, na prilazima takođe,
moram da priznam da mi je prijalo kada vidim kako me gledaju
i klinci, i momci, parovi, čike, tete, nema čega nije bilo, i 
ono lepo vidiš da te skoro svako gleda sa divljenjem.
mislim, to se primeti, nije da ja sad kenjam i izmišljam.
neko je gledao u moje lice, neko u butine, neko u patike,
neko je onako šarao pogledom gore pa dole,
a ja sam ono nabacio facu sa disanjem na nos, cool, 
tipa "nije mi ništa, mogu ja ovako do mraka ako ne i do jutra"
pa kad prolazim pored grupe ljudi ja nežno pustim korak,
negde sa 1m25 na 1m40, ubrzam sa 90 na 95 dvokoraka/min,
i eto odjednom razlike od običnog rekreativca do elitnog maratonca.
naravno posle toga pola minuta dahćem,
i panično tražim neko drvo pored puta da protrčim baš tom stranom,
jer odjednom ti ta činjenica da ćeš 3 sekunde trčati kroz hlad,
izgleda kao ta tanka linija izneđu života i smrti,
kao nešto što ti je potrebno da bi završio trčanje.
pa tako, 3 po 3 nakupio sam dobrih 60 sekundi hladovine,
mislim na 64 minuta tog pečenja pod kačketom.
ma nije ovo ništa loše. dok se nešto događa, i ja sam hepi.