utorak, 30. listopada 2012.

plus 30 (kilometara, ne stepeni)

nisam još skinuo detalje sa treninga, a što je još gore nisam skinuo ni podatke sa trke. no ne mogu sad o tome, imam važnije stvari na pameti...
nervira me što mi secka internet pa sam otvorio u notepad-u text dokument, i tako je luzerski taj osećaj kad si off-line a praviš se da si povezan, da ne kažem konektovan :-) otprilike je sličan osećaj kao da, umesto da s nekim razgovaram, kao da mu snimam na kasetu moj govor, pa ću da mu pustim kasnije! debilno jel'da? no nemam vremena ni o tome, imam važnije neke stvari da o njima pišem...

a na teve-u ide onaj cezar šaptač psima i sad bih ja virio o čemu se tamo radi no seo sam da ovde na brzaka nešto nakucam pa nemam vremena ni za to. osećam se kao hobotnica koja je raširila pipke na sto strana a ne može da dohvati ni na jednu od tih strana, i tako razapeta ne zna šta će. btw nemam pojma koliko tačno hobotnica ima papaka, upsss greška (ajoj), PIPAKA!, (smejem se od uva do uva zamišljajući hobotnicu sa svinjskim nogicama, hahhhahahaaaaaaa), i sad ću da pokušam da izguglam na ovom seckavom internetu jer me je to zainteresovalo, iako imam važnijih stvari na pameti...

ako se ovako nastavi 90 posto ću da zaboravim sve te važnije stvari...

dakle pola minuta kasnije, ukucavam u google, to jest započinjem ukucavanje, šta da ukucam koji đavo, rekoh neki oktopod, trtmrt, ne, setio sam se, octopus, no svejedno šta ću ukucati, u početku ne razmišljam o tome da to nešto može značiti, ali momentalno mi se pali lampica "OKTO... ????". mislim, oktopod? dakle "osmonog"? pa stvarno treba biti retard i ne setiti se, no eto, bili su mi brži prsti od pameti, kao i obično?

tako sam ja odustao od guglanja ko je otkrio toplu vodu i na kraju sam možda opet zaboravio par od onih "važnih stvari". jedno je bilo sigurno ono o trčanju, tj da sam drugi dan nakon trke još uvek osećao neko mrtvilo u nogama, a to nije samo od trke po hladnoći nego od trke-nakon-ne-odmora-i-puno-treninga, na hladnoći :-) valjda tu ima neke razlike, no hteo sam nešto drugo, jer ipak, trka ko trka, treninzi ko treninzi, nema tu ništa novo, bar kad sam ja u pitanju. no ako sam oduvek terao po svom i pre i posle trke, ovaj put mi je došlo nešto zaista neuobičajeno za 2012-tu. obzirom da sam uvek nastradao kad god sam pokušao da trčim oko 2 sata ili nedajbože duže, danas sam se nekako prosto osetio da to mogu, makar da pokušam. ono, neki osećaj te ohrabri. jbg.

cirkus kreće, izlazim iz kuće "idealno obučen" po sopstvenom ubeđenju, prvi kilometar crkavam od smrzavanja, razmišljam da se vratim kući i malo pojačam oklop. drugi kilometar shvatam da vetar nije severni nego severozapadni, a obzirom da trčim po istoku i da se pojavilo sunce počinjem da se znojim kao pokeraš početnik sa tri keca u ruci, zavrćem ka zapadu ne bih li se malo ohladio, nakon par km shvatam da sam ipak pretoplo obučen no baš kada sam bio na samoj ivici da prelomim "vraćaj se kući, izbaci onu dugu podmajicu i ostavi te rukavice, baci kačket i uzmi traku, ovo je topao dan" nailaze oblaci, zakopčavam se do grla, rukavice mi ne pada na pamet da skinem i nastavljam dalje kao da se ništa nije desilo. tu sam negde napravio bespotrebnih skoro pola sata kruženja i sada dolazim na kilometar od kuće sa već 5.5km u nogama, i nastavljam dalje kao da sam tek izašao iz kuće. tupav osećaj, moram priznati. kao da sam poput miša iz crtanog filma pola sata šlajfovao u mestu, i tek sad mi je neka mačka otpustila rep pa mogu da odmaknem dalje. 

rekoh sebi - idem na neki krug od 22km, plus ovih skoro 5km, to je ukupno 27, biće to ovim mrtvačkim ritmom preko dva sata i to ihihiiiiii. u početku se vrtim oko 5'05''/km jer idem svo vreme neeeeeeežno uzbrdo i svo vreme prema vetru, tako da se nadam da će povratak biti brži. naravno, ako se ne iskomiram, inače će i blago nizvodno i sa vetrom u leđa da ostane ista brzina i još ću biti srećan što se uopšte pomeram, a brzina će mi biti najmanje važna dokle god sam svakim korakom bliži kući. na pola tog dodatka od 22km iznenadno odlučujem (brate ja sam hteo nazad a noge same odoše dalje napred, ja zgranuto gledam gde će i pitam se ko će se odande živ vratiti kući!!!) da odem još 1.5km uzvodno, što će mi sa tim kratkim povratkom doneti total 3km, dakle ukupno 30km! hehe, lepo zvuči, ali ga treba otrčati... :-(

otrčao sam do okreta za okruglo 7.5 minuta, dakle još uvek se držim početnog ritma, vraćam se za 7'15'' i odjednom me preplavljuje talas sreće, jihiii ima nade da povratak bude brži! vraćajući se na glavni put računam nekoliko puta koliko sam imao dodatka, oduzetka, idi mi dođi mi, i shvatam da sam na 22 + 3 ipak dodao samo 4.5km, a ne 5km. ŠIT!!! šta ću, izlazim na glavni put, umesto prema kući okrećem kontra u daljinu, trčim 250 metara, okrećem nazad i gle prolazim kroz raskrsnicu nakon tačno 2.5 minuta, to mora biti u metar tačno taj manjak od 500m ne zvao se ja antiša zjec. s olujom u leđa stvari postaju mnogo optimističnije, kilometri proleću po 4'45, pa po 4'40, za čas posla sam nadoknadio sve one 5'05 i sav taj višak vremena, kada sam prišao gradu video sam da ću čak stići i ispod 2.5 sata za tih 30km, no obzirom da me je čekala još jedna tura od par km trave/zemlje, nisam se zahuktavao da dodatno skidam sekunde nego sam samo nastavio istim osećajem do kuće i zadržavajući tu brzinu malo veću od 12 km/h sam završio trčanje za 2h29, okruglo.

dok sam iz gaća vadio ključ od kapije (pitam se šta li će mi ključ kad se sa one strane tri psa propnu na kapiju i na svakog ko priđe laju kao mahniti?) časkom sam izračunao (???) da je tih 60 sekundi manjka na 30km jednako 2''/km i odmah sam shvatio da sam napravio prosek od 4'58''/km, paaaaaa, zvuči bolje od 5'/km. baš poput onih cena u metrou, 6.99, 12.99, nikad nije ona sledeća "okrugla" cifra :-)

damn, i tek sad sam se setio šta sam zaboravio (ako se tako može reći). dok sam trčao poslednjih pola sata, kroz glavu mi je proletala skica bloga kako bih mogao da opišem poslednjih 3km, tipa "3km pre kraja trčim tuda, ritam taj i taj... 5km pre kraja dolazim na ravno... 9.5km pre kraja se vraćam na glavni put i pravim dodatak od 500m..." i tako do kraja, tojest početka, gde bi pisalo "30km pre kraja izlazim iz kuće ubeđen da sam se idealno obukao..." no hajde, sad kad sam već zaboravio sve to, PA KO BI GA PISAO IZNOVA????

ponedjeljak, 29. listopada 2012.

dan posle -

sad tu ima nekoliko stvari: koliko sam mogao, koliko sam uradio, koliko sam se umorio, koliko sam u sebi ostavio za sutradan. a život je jedno veliko klupko i čak ako i zaboraviš šta si sve namotao pre dan ili dva, ono pamti i vrlo dobro zna šta se krije ispod površinskog sloja. moja je, pak, mana, da stalno zaboravljam. meni je svako jutro novi RESET, pa ako sam juče i otrčao maraton, meni je najjači argument ono što osetim, a ako osetim želju da trčim maraton, eto problema za noge, leđa, mišiće, tetive, ligamente. eeeejjjj breeee, ne može to tako - vrište kojekakvi delovi mog hardvera, a ja se prosto iščuđavam gde je problem, kad se ja nakon sna doručka i dve ness kafice osećam sasvim dovoljno hepi da bih mogao da zagrlim ceo svet, a kamoli da malo protrčkaram ili se provozam ovamo-onamo. kad god poželim da se našalim na temu premorenosti, ja napišem kako bih najradije otišao u apoteku i rekao "dobar dan, treba mi ona pilula za dan posle", a nakon podpitanja od apotekarice "za vašu devojku?" ja bih samouvereno odgovorio "ma ne, naravno! za mene!!!". i sad, nakon nekoliko godina (čitaj bar dvadeset) takvog nemilosrdnog odnosa prema svom telu (op jelo jelo...) pretpostavljam da se i njemu (telu) smučilo sve to, i da bi najradije kao trener u košarci spojilo šake u obliku slova "T" i zatražilo svojevrstan tajmaut. a meni je to sve tako jadno i bedno, brate, ko me sahrani ovako mladog i čilog  u ovako kilavo telo? baš šteta, trebalo bi da to ide sinhrono: živahnim ljudima dati izdržljivo telo, a mrcinama dati neko trulo telo jer im bolje i ne treba. sad odoh malo do grada da se prošetam i ubijem pola od ovog karbo loudinga, pa koliko god ostane za sutra, sigurno će biti i previše a kamoli dovoljno. rekoh ja na početku, skoro svakog dana blog može da ima naslov "dan posle". jer ili se radi o juče, ili o sutra. obrni okreni...

nedjelja, 28. listopada 2012.

pozitivno -

gledaj stvari pozitivno, bar je bila temperatura u plusu
mislim, šta bi bilo da je zahladnelo na minus 10?
dalje, gledaj još pozitivnije:
nije bilo veteranske kategorije pa si ostao bez pehara i medalje.
ALI!
zaradio si pare! 
ionako se uvek žališ na prepune kutije medalja,
i na pehare koji su postali kolevke prašine,
a para, para nikad nije previše?
dobro, dok god ti fale za nešto pametno , nije previše.
ako se ikada budeš razmetao parama, 
to će definitivno značiti da imaš previše.
a dotle ćuti i uzimaj, neće se baciti.
znaš koja je najgora promaja? ona u džepovima.
dakle prvi put u životu pišem blog iz pozicije bogataša.
zanimljivo, baš.
no moram ostati priseban, moram ostati JA.
ne smem da dozvolim da me novac promeni, to nikako.
ni slava! ipak, na podijumu sa Bogićevićem, 
nije mi se nikada dogodilo?
možda eventualno na Cerskom maratonu,
ali tada je na podijumu stajalo prvih 20,
tako da se tu popeo i kurta i murta, 
a to kažem naročito jer sam ja bio baš onaj 20-ti :-)
evo već sam počeo da se razmećem, 
pominjem uspehe i trijumfe, to je od endorfina,
to je od novčane inekcije koja podiže hormone sreće.
i taj osećaj moći, uhhhhh! 
da je frojd bio srbin, izmislio bi ego, super ego, i ego u P.M.
i zaradio bi zbog toga puno više para.
a para nikad previše, sve dok ne nakupiš previše.
e onda postane previše, i za one koji misle da previše ne postoji.
a da sam se smrzo (po vuku, piši ko što govoriš,
dakle ko Torbarina) - smrzo sam se.
stomak mi krči već 5-ti sat za redom, 
srećom nisam posećivao onu prostoriju, još uvek.
mada mi je jako sumLJiv osećaj u trbuhu.
sad se to tako kaže, nije više sumnjivo, sumnjičavo,
sada se piše "crv sumLJe". baš originalno.
valjda zbog bliskosti sa smuljati, pa se došlo do sumljati.
a video sam i obrnuto, "dimNJeno meso"!!!
ma nema čega nema, ovaj internet je zajebao stvar 100%.
i sms-i. jer se prešlo sa govora na pisanje.
do pre deset godina skoro niko bre nije umeo da drži olovku.
i sad im daš telefon za dinar, i šta će, 
dobiju 1000 sms-a besplatnih u mesec dana.
TREBA TO ISKORISTITI!!!!!!!!!
i šta će čovek nepismen, on krene da piše, pa šta ispadne.
NESUMLJA da uopšte tu može da dođe do greške.
i dokle god ga onaj s druge strane antene razume,
pa pretpostavljam da greške ni nema?
ako ni onaj drugi NESUMLJA da je ovaj nešto pogrešio, 
šta ću ja tu sad da gunđam?
i onda svi lupe neke titule, one ih brane od svake SUMLJE.
jutros vidim neko nekom ostavio neki komentar,
vidim neka fina slika profila, neka teta utegnuta.
a napisala nešto da ti se creva izvrnu ko trula čarapa.
kliknem na profil, kad tamo pod zanimanje piše
"software developer u ... firma & co."
LOL-čina, što bi rekli klinci, za sve cajke "sa fakultetom".
baš bih mogao da turim gore nešto, tipa "nobelovac".
mislim, ima neki keks, zove se Noblice,
pa ako bih to jeo pojačano, postao bih nobelovac? perhaps?
jedino šteta što je prepun margarinčine i ostalog otrova...
a sve ovo što pišem, nikad ne bih ovim tonom, ne ne.
nego me je danas uhvatilo, porasto mi taj ego,
valjda od ovog obogaćenja na trci, biće da je to.
moram ići kod doktora da mi uklone tu ego žlezdu,
jer zadnja stvar koju želim, to je da se promenim,
da me novac tako izmeni i da postanem neki nad-čovek.
iber menš, tako kažu. ti neki švabe i hitleri i ničei i co.
a ja nisam nikad bio iber-menš, eventualno Ibar-menš.
to bi bio onaj menš koji vozi biciklu Ibarskom Magistralom.
e taj sam bio, ali vidiš, ima sličnosti, ne samo u nazivu.
tutneš mu neko malo bogatstvo u džep 
i očas se izjednači sa onim imenjakom, bezmalo.
ali gledaj stvari pozitivno.
pa i drugi trče trke, zarađuju pare.
jednog dana kad se svi obogatimo, bićemo svi isti.
i ja neću morati na operaciju eg... eg... Ežne (?) Žlezde,
jer će svima egoi biti na STEREO-idima, i eto, super.
dok god ima u meni osećaja krivice, to je dobar znak.
ima nade, to je ono pozitivno.
ili ima i druga mogućnost, ako se ostali ne obogate.
odem sutra u prodavnicu i kupim 2 džaka pseće hrane.
dođem na nulu (polaznu tačku pre trke) i eto,
opet se izjednačim sa ostalima. 
RAZ-bogatim se! e tako ću! što je sigurno, sigurno.
gledaj stvari pozitivno, nisi dobio proliv, onaj pravi.
a ovaj večerašnji proliv od reči nećemo računati.
ili treba reći "rečni proliv"? 
Ibar-menš, Rečni Čovek, rekoh. 
buć...

pazi ovo s(tva)ranje

 - mislim na ovo kad na vrhu stranice piše:
"Blogger: Antiša Zjec - Stvaranje posta - Mozilla Firefox"
:-)
osetiš se kao neki mali bog pred ovim praznim poljem.
treba nešto da STVORIŠ...
mada samoironiju na stranu; da je lako, svako bi ga stvarao.

jutro sam proveo tešeći maratonce kako gotovo niko od mojih poznanika neće u Ljubljani trčati PRVI u koloni, nego će se valjda već naći neko brži da im proprti stazu po ulicama pokrivenim tankim slojem snega, ako ga uopšte bude jer će saobraćaj to već unapred da samelje. sećam se svetosavske trke u valjevu kada je u najgorih par godina/izdanja bila baš vejavica, i bilo je dovoljno samo onih 20 minuta pre starta prve trke da se zatvori saobraćaj, i već se na ulicama nahvatalo 1.5-2cm snega, baš nezgodno za svaku obuću, a naročito za uličnu trku sa 4 raskrsnice i 4 skretanja za 90° u svakom krugu!

zdruge strane (piši kao što govoriš, reče vuk i zajeba nas za vek vekova) se sećam jedne od poslednjih Dužina, koju sam trčao negde prema Leliću i greškom u dubokom snegu nisam video pravo skretanje i odoh ja kontra smerom ka selu Stubo, tog dana sam trčao 3h40' od čega oko sat i po po asfaltu (čitaj malo snega malo bljuzge malo rizle i u njoj samlevenog neznasečega), a ostatak kroz sneg, i to kroz dubok sneg. ono, svo vreme biraš između 3 mogućnosti: 1) trag od traktora sa onim brazdama od nekoliko cm koje je malo uhvatio led ili se samo sneg upresovao pa lomiš zglobove onako kako ti patike upadaju u te žljebove, 2) trčanje po sredini između tih tragova znači minimum 5cm snega, uglavnom 7-8cm, a najgore je kada odjednom propadneš u neku rupu 20cm duboku koja se ne vidi sve dok je ne nagaziš, i 3) trčanje sa spoljne strane od svih tragova, tu ponekad uhvatiš par metara sa vrlo malo snega a ponekad zakačiš neki kamen ili komad leda koji otpada sa traktora i poneke lade nive, tako da je saplitanje zagarantovano. e sad da mi je tada neko rekao jel hoću umesto toga da otrčim maraton u ljubljani, takođe po snegu ali jako plitkom, da mi sve bude skoro ravno (ovamo sam na treningu imao nagibe i po 15%) i da imam osveženja na svakih 5km, verujem da svako normalan primećuje neku razliku između te dve opcije. 

tako da, razumem one koji su planirali Ljubljanu kao neki špic, napad na rezultat, krunu sezone, njima je poprilično zeznut plan i retko ko će u nepovoljnim uslovima istrčati planirano vreme. zdruge strane (opet onaj vuk koji nije pazio šta priča) ne razumem ali baš ne razumem ove rekreativce koji kukaju kao ranjenici sa otvorenim prelomima, jer eto pada sneg. pa zar je bolje istrčati "samo još jedan maraton" u nizu? nema ko od njih nije istrčao na desetine maratona jer ionako im je pojam maratona samo to, zabava i kolekcionarenje medalja, pa sad jedan više manje, šta je tu dramatično? a o ovome će se pričati. ljudi nisu svesni koliko će oh ovo obogatiti. istrčao si deset maratona u podgorici, i sve si zaboravio. kad te neko pita kakva je podgorica, ti mu kažeš "ma sranje, uvek vrućina i uvek se raspadnem. nego džabe start, džabe prevoz, džabe medalja, što da ne idem?". o ovoj ljubljani pak će se pričati priče i priče, deci i unucima, za 20 godina će ljudi pominjati i minus 25 stepeni, i svako ko je bio tamo će na neki način od sebe napraviti heroja. to podsvesno već kreće, iako je jutro pred starta svima (u grlu) bila puno veća knedla, nego (u glavi) mogućnost naknadnog bubrenja ega. ajoj sneg, kuku beli maraton, no kako opali start i shvatiš da se pored tebe ne topi i ne raspada u prah ostalih par hiljada ljudi, pa verovatno ćeš shvatiti da ni ti nećeš baš sad da promrzneš ili umreš kao na igmanskom maršu. već par sati nakon trke, posle tuširanja i vruće supe, odjednom će svi postati heroji, mada to sada ne znaju niti im pada na pamet, jutro pred start svi sebe doživljavaju kao žrtve i mučenike. pogrešno, vrlo pogrešno. 

nisam ni ja trčao nikad cenera (nemačko-hrvatska reč za trku na 10km. hrvati se ježe od srpsko-hrvatskog ali im nijedan drugi strano-hrvatski ne smeta, nisam nikad skužio zašto) po ovako hladnom danu, pa šta ću, odoh i ja na start za sat vremena. biti realan ume da pomogne, hahahaahhh. jutros je svanulo 12° sa strelicom trenda ka dole, posle doručka je već bilo 10°, a sada je 7°... mokro je od kiše a ja uopšte ne mogu da se setim koje od patika mi se klizaju po vlažnom masnom asfaltu a koje se manje klizaju. šta mi zapadne, tako će biti, ipak na ovoj stazi sa dosta gore-dole ima par uspona/spustova gde se nizbrdo trči dosta brzo, a npr 18 km/h u patikama koje proklizavaju nije baš prijatno ni na pravcu a kamoli u krivini sa blagim kolotrazima... meni ionako odgovara toplo vreme kada ne moram puno da se zagrevam, u apatinu  mi je bilo ekstra, 500-600m trčkaranja koliko da proverim da li su mi patike taman zategnute, nekoliko ubrzanja po 60-70m i stao sam na start. bombona. 

što se tiče same trke, trebao bi mi sad neki od onih onlajn sajtova pa da ukucam neka vremena i izvučem iz njih odgovarajuće dužine na trkama. tipa ukucam polumaraton 1h26' (po ovakvom danu možda je čak i to brzo) pa vidim šta mi kaže za 10km. nešto u tom fazonu. ako sam pred koceljevu bio u formi za 1h26, odlično sam smislio da trčim 1h30 bez previše gasa jer bih i sa gasom do daske onako premoren (plan je bio da ne trčim tu trku) išao 1h28, opet ispod mogućnosti, teoretskih. ako sam u apatinu teoretski mogao da idem negde između 1h22-1h23, opet sam tu dodao premor zbog radova oko kuće, putovanje u nezgodno vreme, nespavanje zbog par kolega-retarda koji su se drali po hodniku do pola 2 ujutru, i realno sam na startu sebi rekao - otrči ovo 4' po kilometru i super trening si napravio. na kraju je ispalo i brže, otprilike na pola između onih teoretskih mogućnosti i realnog sagledavanja situacije. isto tako i danas, ne mogu da sad ovde cifram neke brojke i planove jer ne postoje dva približna (a kamoli ista) kilometra na ovoj trci, ili je gore-dole ili dole-gore, vetar će da nas samelje u odlasku a i na par nezgodno zakrenutih pravaca u povratku, tako da je jedino moguće otrčati po osećaju i na kraju očitati vreme. pa koliko piše - pisaće. realno sam mislio da sam u stanju da pređem tih 10km negde oko 37'00''-37'30'', i još dodatak do cilja, dakle negde oko 39' total za tih 10.5km. sada sam pak to očekivanje pomerio na 40', mada kažem da na trci to nije ideja vodilja, kao na treningu. na treningu jedino imaš štopericu kao društvo i protivnika, a na trci može svašta da se desi. mogu da ganjam nekog juniora koji se zaleteo, mogu da krenem sa nekom od seniorki (ako dođe bilo koja od ovih bržih) i da jednostavno sve otrčim kako neki krvnički zajednički trening ali bez onih poslednjih 3% jurnjave i keženja, stvarno može svašta da se desi a može i da se ništa ne desi. par puta na toj trci su mi svi seniori otišli već u prvom km, naravno za njima i svi juniori, i nakon par km po 3'20'' kada popucaju još uvek su mi predaleko da bih ih jurio, pa se događalo da tako na ponekom pravcu vidim u daljini neku tačkicu kako skakuće no bez ikakve šanse da razmišljam da tog nekog mogu i da stignem, pa se tako tih par puta ta trka pretvorila u najobičniji tempo trening, sa čitanjem prolazaka i uvek novim čuđenjima "gle 3'55 zar sam toliko spor danas?" pa onda "gle 3'27, šta je ovo kakva je ovo divlja brzina?" i tako od jednog do drugog nervoznog kilometra, ideš isti osećaj a brzina varira po 20% zavisno od nagiba asfalta. jedne godine sam trčao doslovno OČAJAN time kako idem sporo, zaboravivši koliko može da se nadoknadi u zadnja dva pretežno nizbrdo km, i kada sam ušao u cilj sa samo 15-ak sekundi slabijim vremenom od rekorda staze, mom oduševljenju nije bilo kraja! 

e sad treba odabrati helanke prave debljine, duks sa polu-rajsferšlusom koji može na usponima da se malkice raskopča ispod grla, neke malo punije čarape da mi se ne zalede stopala dok čekam na start, imam samo sat vremena da se aklimatizujem sa leta na zimu. samo neka nijedna povreda ne izviri iz svoje jazbine a za sve ostalo ću se lako snaći!

subota, 27. listopada 2012.

naslovi -

sinoć sam imao u glavi blog koji se zvao "Heil Filter!", koji je pak trebao da govori o potrebi da se ponešto i profiltrira a ne da se baš sve kaže i napiše. no nisam stigao ni da ga započnem a kamoli završim.

pa sam noćas nešto sanjao i tako je nastao još jedan nesuđeni blog o gej brakovima, u jednom od kojih su rešile da se venčaju Kruška i Mušmula. prilikom potpisivanja bračnog ugovora su upitane koje će ime i prezime uzeti-zadržati, pa su odmah zaključile da je Kruška Mušmulić & Mušmula Kruškić nekako demode. i na kraju su odabrale varijantu da Kruška postane Muška, a da Mušmula postane Krušmula. i to je savršeno leglo jer je Kruška postala Muška, a u tom gej braku ionako ona mora bit muško jer ima peteljku. a mušmule nemaju tako izražen pomenuti organ. no komplikacije su tek nastale ali rekoh da je i taj blog nesuđen tako neka ostane samo u obliku "uvoda u Ništa". moram da stavim veliko slovo da me ne bi neki pametnjaković sa tendencijama ka gramatičkom gestapoizmu sad ovde ispravljao i popravljao.

i treći naslov je trebao da bude Fizis, eventualno Physys, ono, da živim u Belogradu verovatno bi bilo ovo drugo, ali ovako neće moći. dakle ko je taj gospodin Fizis, iz Učke Mitologije? pa to je onaj koji je morao da kotrlja kamen nizbrdo, i svaki put kad bi stigao do Lovrana taj kamen bi odleteo nazad na vrh Učke primoravši sirotog fiziS-a da se opet penje na vrh, ne bi li šutnuo tu dosadnu stenčugu nizbrdo ka moru gde joj je mesto, barem po njegovom shvatanju. i tako je fiziS postao odličan planinski trkač jer je puno puta morao da žuri na Učku i savladava tih užasnih cirka 1400m visinske razlike. a ime je naravno dobio po Sizifu s tim da je shodno unatraženosti svog posla morao i to ime da nosi naopačke, pročitano i napisano otpozadi.

i kakve to fakin veze sa mnom ima, sad će neko reći??? pa ima, itekako. dakle jedne davne godine smo bili na pripremama u Budvi, ono od decembra do marta, stara dobra vremena kad se usred zime vozilo preko 2000km mesečno, sunčalo na plaži, išlo na koncerte Pušenja u herceg novi, i muvale se videotekarke sve u 16. e tada smo pored puta ugledali jedan kamen zanimljivog oblika. stajao je ispod korena nekog drveta i desetinama godina ga je voda brazdala i oblikovala, i sad se odronio i čami na bankini. svake zime smo doneli po neki kamičak iz crne gore ali ovo, ovo je bio kapitalac. poslednjeg dana pred polazak kući smo ga utovarili u auto, malo stisli bicikle prema napred a točkove prebacili preko torbi na zadnjim sedištima, tek nekako je stao, knap. na granici su pitali zašto je tako legao auto, a mi smo rekli imamo nešto teško pozadi. a šta teško, e pa rekosmo, iznosimo vaše nacionalno blago! sva sreća da je graničar (tad nije bilo carine, nego je samo par ljudi onako blenulo na toj zamišljenoj granici i glumilo neku važnu instituciju) imao smisla za humor, neki nadrkani bi nas mogao naterati da vadimo to čudo iz auta ili nedajbože da ga vratimo tamo gde smo ga našli. danas bih imao pripremljen odgovor da smo ga našli "tu 100m ispred" ali u ono vreme se toga ne bih setio... i uglavnom smo došli kući, ostavili sve u autu onako neraspakovano jer je taj put trajao negde 8-10 sati, zavisi od količine snega i gužve na raskopanim putevima, pali kao mrtvi u krevet i sutra ujutru imamo šta da vidimo - probušena guma na autu!!!!!!! a gde stoji rezervni točak? pa pogađate, pozadi u petim vratima, u podu, TAČNO ISPOD ONOG KAMENA!!!!!! ajoj silo i nepravdo da se to dogodilo negde usput, da smo morali pred kraj dugačkog puta već umorni da vadimo tu stenu napolje, da menjamo točak, i da vraćamo stenu nazad u auto, dva Sizifa rodile dve Majke i spojile dve Sudbine da se muče u duetu... pa dobro ispada i ovaj blog zanimljiv, ne fali što nisam nastavio o Krušmuli? dakle nađemo mi u gumi neku ekserčinu od pedalj dužine pa čudno savijenu, ko će ga znati gde smo to čudo pregazili ali verovatno negde nadomak kuće čim je na kraju puta guma još uvek delovala ok. i sutradan naravno istovarimo kamenčinu, i popnemo ga na sprat, srećom je dosta onako kockastog oblika pa se nekako kotrljao uzbrdo, stepenik po stepenik na ho-ruk mada je bilo čupavo. i gore ga stavimo na vagu, onu običnu staromodnu sa kazaljkom, i da ne poveruješ, 119 kila!!! mislio sam da JE težak, ali baš da ima preko stotke, ko bi rekao...

i juče (dolazimo do poente kao u nekom trileru) smo taj kamen skotrljali nazad niz stepenice i parkirali ga u ovo novo dvorište do našeg, tj sad je to sve naše, obzirom da smo poskidali ograde i objedinili ta dva prostora. eto kotrljajući taj kamen NIZ stepenice, setih se tog fiziSa, obrnutog Sizifa, negativca. Fizis je zamalo i antiheroj, obzirom da je do slave došao nečasnim putem i delovanjem, počevši od kidnapovanja umetničkog blaga iz ex-bratske republike.

što se tiče Fizi(ku)s-a, od treninga se sve malo rasplinulo opet valjda zbog ovih radova, danas se tzv "ne radi" i zaista niko nigde ništa ne radi, nema radnika na gradilištima, jer je ta čuvena Sveta Petka! e sad otkud je petka pala u subotu ništa me ne pitajte uglavnom tako kaže crkveni kalendar, to jest kaže Tašta da kaže kalendar, a ja tašti verujem više nego svakom kalendaru. dakle danas day-off od farbanja prozora, ajoj prvo će ići gitovanje, potrajaće i to nekoliko dana... ali prvo dolazi Sutra i ta jel'tako Trka.

eh a prekjuče sam išao na trčanje i nisu mi noge bile loše, juče smo išli bajkovima u planine i ostali 3 sata, na najdužem usponu vozili veliku šajbnu (najveći prednji zupčanik, a to ne može svako, tek da objasnim) i sinoć me je jako bolelo nešto u dupetu, a ko će ga znati zašto. to me boli obično od dugog čučanja ili od teškog pešačenja, na bicikli skoro nikad i na kraćem bržem trčanju ama baš nikad. voleo bih da verujem da je od promene vremena, ajd da vidim i to čudo, mislim, da li će proći do sutra u podne. a danas ćemo opet bajkovima u planine jer se, kažem, ne radi nikakav udarnički posao, i onda šta bi čovek radio u praznom danu osim ono što najviše voli. jedino ne moram baš da gazim krvnički po pedalama zbog sutrašnje trke, mada... i pred Apatin sam silom prilike kao odmarao od treninga (pre podne radovi, popodne putovanje, noć bez spavanja) pa sam na trci imao neki umoran i kilav osećaj. najlepša trčanja su mi jesenas bila čak štaviše nakon jakog treninga na bicikli dan ranije. možda je to pravilo, a možda je pravilo da nema pravila, jedno od ta dva je sigurno :-) 

 uglavnom odoh ja dok ne počne kiša...

petak, 26. listopada 2012.

lošo

- kakvo je vreme, baba Stevka?
- lošo, lošo... 

javlja mi frend iz italije da je odustao od maratona u veneciji, zbog lošeg vremena. nemam pojma kolika je startnina i kada je morala biti uplaćena, no tip kaže da je najavljeno samo 7 stepeni, 30 km/h vetar iz nepovoljnog pravca (taj maraton nije kružan nego se trči "od-do" pa je izgleda vetar baš od cilja ka startu ili tako nekako). ja mu rekoh neka se predomisli i dođe u podgoricu da napravi trening dužine, meni je podgorica oduvek bila ekstra, nikad vreme nije omanulo, sve na potezu od 17 do 25 stepeni, nekad kiša nekad sunce, kad je sunce krenem lagano kad je kiša krenem prema inspiraciji i ajd zdravo, nisam se tamo nikada raspao a baš sam se fino osunčao. onaj osećaj kada je leto prošlo, a ti ugrabiš još malo. kao neki outlet. bilo je i vode i vetra, nije da nije, ali tamo mi nekako ništa nije smetalo. ne'm pojma zašto.

a ljubljana, mislim, katastrofa, da sam se prijavio ja mislim da bih sad plakao. sećam se zagreba pre 2 godine kada sam veče pred trku ušao u samoborski intersport i kupio helanke, mislim bljak. ja se divim onim veprovima koji bezbrižno trčkaraju sa 250 kila i još su srećni ako pada sneg, a oni u šorcu i majici na bretele. mislim trka, maraton, ma daj, u ljubljani će da vise ledenice sa semafora, biće zaleđene brave na hemijskim wc-ima, ima svi da se upišaju na startnoj liniji a tek duž staze bolje da ne pominjem. 10 km i polumaraton još i pomozi bože, ali ljudi kao da prosto nisu svesni da na maratonu nema razlike između treninga i trke. kreneš na 5 stepeni na dužinu, uzmeš šuškavac, dva para gaća i opet ti se smrzne šta ne treba, uzmeš kapu, punije patike... a dođeš na maraton, staviš kačket, obučeš dres dugih rukava i šorc ili bermude, pa mislim u čemu je razlika ako trčiš npr 4.5 sata, šta misliš da će samo zato što se zove Trka, da ti bude toplije na 5 stepeni? tojest hoće, prvih pola sata u onoj euforiji, ali će ti za isto toliko biti hladnije sledeća 4 sata, ako ne i celih 5, jednom kad ti se zaledi i odeća i kačket i glava i kolena i kad počneš da klecaš od ukočenosti. sto puta sam viđao ljude koje je pojela euforija na maratonu, ali tu izgleda da nema leka. zato ja fino stanem na start u helankama, pa neka se smeje ko god hoće, uglavnom ja sam se u zadnjih 15 km smejao dok su drugi jecali. 

da sam ove jeseni imao bar jedan trening duži od 22 km, sutra ujutru bih zapucao za podgoricu, ako ne i danas popodne. majke mi. no ovako znam da nema šanse da to normalno istrčim a da se ne pokočim od bolova i grčeva, želja i volja tu slabo pomažu, nisam trenirao za maraton i glupo je pokušavati. za sada mi polumaratoni fino pašu, pa ako uglavim bar dve dužine u narednih 5 nedelja mogu da odem u crikvenicu, eto tek da ne prođe godina a da ja nisam istrčao nijedan maraton... otrčao sam dva polumaratona, na oba popravio rekord sezone jer drukčije nije ni moglo da bude, prvi mi je bio prvi u sezoni a drugi je bio brži jer je prvi bio trčkaranje, dakle išao sam na siguricu :-) ja sam kao i duda, o kojoj bih najradije sad pisao poseban blog, samo da je poznajem. to se zove pobednički mentalitet, pažljivo se potrudiš (ako sam dobro shvatio) da na treningu ne pretrčiš više od 9 km u komadu, i prijaviš se na trku od 10 km. tamo se svi usrali od hladnoće, uhvatila ih prpa, a ti stojiš u svoj toj masi, dignuta čela, ko pobednik na kalemegdanu, i ono faca "ja danas idem lični". nikom drugom lični nije na pameti, tek puko preživljavanje, no među svim tim uplašenim luzerčićima jedna faca odskače, neko je došao da pobedi, da uspe, i u tome ga ništa neće omesti. kad iz tog ugla gledate na stvari, pobeda je u nama, i jača je od poraza koji vreba u snegu i ledenicama i upišanim helankama. a svaka trka je izazov, bez obzira, čak i ako se ide na sigurno. čak i ako znaš da ćeš istrčati lični, ili rekord sezone, nemaš blage veze koliki će biti. evo u nedelju u podne kreće i moja trka na 10.5 km, ovde mi je start na deset minuta pony biciklom od kuće. i na ulasku u ciljni pravac uvek očitam kod jednog mosta prolazak, to je tačka 10 km. i u nedelju ću moći da uporedim to vreme sa godinama kada sam trčao trku u punoj formi, i kada sam u podgorici dva puta išao maraton oko 2h50. s tim da sam ja u amlo komplikovanijoj situaciji od dude, jer sam debil na treningu već namazao 10 km za 38 minuta, pa sad moram malo da se napnem, neću moći da istrčim rekord sezone baš ono "sa rukama u džepovima". no obzirom da je trka a ne trening, sve se kao nešto nadam da ću da ubodem ispod 37 minuta, ako me ne bude ništa bolelo. novost je bol u prednjem delu stopala, tamo gde sam se nažuljao u apatinu, trčeći ceo polumaraton u onim baletankama kao totalni idiot. uglavnom preko 38 minuta neću ići ni ako budem morao da trčim bos, toliko sam odlučio, a za ovo drugo ćemo još videti. 

dakle nedelja. 
prave face gaze rekorde na 10 km, a za ostale ne znam.
polako turiramo, kao seljačić na semaforu. 
ma kakav bre skuter, tomos automatik.
i ništa nam više ne treba za sreću, samo da se upali žuto.
wrooomić, wrooomčić...

četvrtak, 25. listopada 2012.

Dupli Pelinkowac (a.k.a. Maksim Gorki)

ima taj neki rus, sa prezimenom gorki, kojeg je moj matori naizgled obožavao. još stoji kod keve ceo komplet knjiga, koji ja nisam nikada pipnuo. tuce nekih knjižurina, pripovetki i ostalih čuda, ma nemam pojma šta se sve krije ispod sve te prašine. nego ovoga se sećam - jednom davno, ali zaista davno, reče mi keva kako sam trebao da se zovem saša, ili nataša. zavisno od toga da li ću da budem muško ili žensko. tada su se samo dečaci zvali saša, i samo devojčice nataša, a do sada su već neke cure dobile ime saša i još se samo čeka da neki mali muškarčić dobije ime nataša pa da se zatvori krug. valjda je to sve počelo iz amerike, njima nešto "zvuči" muško ili žensko, i oni odma to prihvate kao zakon. tako je i lola našoj lovačkoj keruši dala ime gliša, i to čak štaviše baš po "čiča gliši", ali s tim da je ovo cura. i da vidiš čuda, na sve se čovek navikne, navikao sam se i ja da mi se keruša zove gliša. a u osnovnoj je neka luda učiteljica svojoj ćerki dala ime aleksandra, ali ne samo to, nego ju je zvala "saša". i ta sirota cura je samu sebe tokom celog adolescenstva nazivala "muška saša"! jer su svi muški aleksandri ovog sveta bili ili ace ili saše, pa se ona tu udenula tuđom krivicom/zaslugom, i tako se iskopavala iz te rupe koju joj je rođena majka dodelila. bolje da je logikom mog ćaleta dobila ono nataša, po gorkom, da ne kažem mister pelinkovcu. imamo u komšiluku i kuju mašu, pa kad pomisliš, pitanje je dana kada će prvi amer da sinu dâ ime masha, a imamo i tu zidara rašu, isto tako je pitanje dana kada će neki avangardni amer da ćerki dâ ime rasha, jer to u globalno trendseterskoj americi možda zvuči još ženskije od dasha ili tasha? votevr, nije to tema, to je sve bio samo uvod :-) tema je da sam ja celog života čekao pravi trenutak da dograbim sve te knjige, sve te romane od gosn pelinkovca, i da sve to onako detaljno proanaliziram, da u najmanju nijansu proniknem u razlike između likova, između te čuvene nataše i tog dosadnog saše, i da vidim ŠTA sam ja to u životu trebao da predstavljam. jer, ako je neko bio zaluđen nekim literarnim doktrinama, ako je zamišljao da će mu se sin zvati prema ONOME, a ćerka prema ONOJ, mene je fun-da-men-tal-no zanimalo koji su to obrasci, likovi, koje bih ja trebao da oživim u svojoj ulozi nečijeg deteta, naslednika. i tako su prolazile godine, uloge, pa su prolazile decenije, jbg, dani se ponekad otegnu ali godine prolete, to tuce knjiga je uporno skupljalo prašinu u nekom tuđem stanu, ideja da saznam svoju sudbinu unapred me je sve manje privlačila, jer mislim, nataša nisam nikada ni postao, a ako sam i bio saša ko će mi garantovati da sam se ostvario baš u ulozi tog nekog lika iz te neke knjige, ako sam uopšte trebao da budem lik iz neke knjige? možda bih, sačuvaj bože, pročitao svo to tuce knjiga, i naišao na nekog sašu koji mi se uopšte ne bi svideo??? ili tek, još crnje i gore, zamislite da sam sve to željno iščitao kao da slušam i upijam čitanje sudbine na seansi kod neke baba-vračare, i da nisam naišao ni na jedan lik koji bi mirisao na mene, koji bi delovao da ima ikakve veze sa mnom? ajoj, gubitka vremena, tojest ne vremena, vreme se ionako na nešto izgubi, nego ajoj traćenja emocija, neke unutrašnje energije, na nešto što ti na kraju ne dâ ništa za uzvrat? strah od tog promašaja, traćenja sebe, bitno mi je pomogao da nikada ne prilegnem na studiozno iščitavanje gosn pelinkovca velikog, u prevodu gorko maksimalnog! i takvo stanje je potrajalo do dana današnjeg. može se desiti, da prilikom preseljenja keve, a.k.a. svekrve, dograbim sve te knjižurine pa ih na brzaka prelistam, ali, nisam siguran koliko to želim sada, u ovoj drugoj fazi života... kad si klinac, imaš viška energije, na sve bi je traćio, ali kad malo sazreš, postaneš ekonomičan. ne bi se nekako previše trošio, tek tako. reče čovek i nasra kilo i po bloga samo tako, kao da nema ništa pametnije da radi u četvrtak uveče, ako je uopšte danas četvrtak...

TRENING
tj ono što sam obrisao iz komentara ili statusa ili iz čega već beše, uglavnom iz nečeg dramatično preopširnog :-)

14km za 59'58'', sa 120-ak metara uspona i 1km trave i nekih stepenica i smrknutih krivina i još par namrgođenih veštica, i sa utrnulim stopalom (posledica Apatina?) ali ništa to nije, tojest, nije da nije, ali, život grabi dalje i ja moram da mu se zalepim u zavetrinu, pa dok trajem - držaću se. kao što rekoh Profi u subotu na trci, kada mi je rukom pokazao da prođem napred i pomognem - Profo, zubima se držim za tvoju zavetrinu! e baš tako se danas držim za život, u ovoj 2012-oj... ili će mi se zubi polomiti, ili ću ostati na kursu sudbine, tj u onoj (jednoj od 1000) ulici koju sam odabrao i nazvao Sudbinom.

sutra

misliti prstima, nije to baš tako prosto shvatiti. jer ne dođu sve misli do prstiju. zamislite zoo vrt, i u njemu neku životinju, nekog mladog vuka u kavezu. jednog trenutka je ležao sklupčan, zastali ste pored njega, i pomislili ste "o čemu li razmišlja, ovako sklupčan?". a drugi put je skakao skroz do vrha kaveza, kao da je hteo nešto da vam kaže. i opet ste se zapitali "šta li hoće, šta li se vrzma po toj maloj čupavoj glavi?". dakle u oba trenutka njemu nešto kotrlja kroz mozak, bez obzira bio sklupčan ili u skoku do neba, u ovom slučaju vrha kaveza. eto tako i moje misli, ponekad ostanu sklupčane u nekom ćošku ispod ove raščupane kose koja je imuna na sve regeneratore ovog sveta, a ponekad iskoče skroz do vrha prstiju, i tada nastane blog. recimo.

a ovo sve ionako ide naopačke, jer ovo što sam napisao, to je došlo na kraju. počeo sam da razmišljam o nečem skroz drugom, nečeg sam se setio. ima naime jedna stvar, jedna situacija, koja se događa samo u posebnim trenucima, i teško ju je prizvati ovako u javi. to su neke slike, neki filmovi, koji mi se vrte u glavi, na primer kada imam visoku temperaturu. tada se često pojavljuje ta situacija, taj scenario u mojoj glavi. sve postane VELIKO. zamislite zid neke kuće, zgrade. i pored tog zida zamislite zrno peska, ono najsitnije. e to sam ja. i iz te perspektive gledam tu kuću, tu nekakvu ogromnu kocku, i to više nije kuća ni nešto konkretno, nekakav kontinent, to je jednostavno nešto ogromno, i to se tako sporo pomera pored mene, i ja sam tako mali ali se ne radi ni o kakvom strahu ni čak nelagodi, ne. ja to posmatram i na neki način čak u tome uživam, divim se toj veličini. ili još bolji primer, plastičniji. zamislite malu teglicu, sa slatkom od šljiva, onih oljuštenih. tegla mala a šljive velike, i stane samo 5-6 komada unutra. i sad povećajte tu teglu na veličinu jedne bioskopske sale, i proporcionalno tome povećajte i te šljive u onom gustom sirupu, nabijene jednu do druge, sve to povećajte da popuni tu salu onako tesno, knap. i u jednom ćoščiću zamislite mene, ili sebe, već prema stepenu koliko ste se uživeli u ovaj blog, i sad pomislite kako se to sve pomera, maksimalno sporo, tek tek, jedva se pomera, i vi to gledate iz tog svog ćoščića, onako, onako, tražim pravu reč, neku jaku reč, OPČINJENI tom... tom... opet tražim reč, dakle opčinjeni tom IMPOZANTNOŠĆU, tom preteranom i neumerenom veličinom nečeg što ne treba da bude toliko veliko, a opet u snu jeste, i još je 100 puta veće od svake pristojne mere. i tako to može da potraje satima, bar se meni tako učini, taj san, ta situacija, taj košmarčić, i ako se probudim u sred svega toga, po pravilu pomislim - VAAAUUU ovo je bilo moćno, šteta što češće nemam temperaturu, ovo je vredelo sanjati. ostavi neki utisak, onako, neuobičajen. prosto dođe nekako psihodelično sve to, jel'da?

čitam povremeno onaj tvoj blog, haha, tebi baš onako misli, lutaju, hehe, nisi loš samo nastavi - reče mi jedna prijateljica sad u Apatinu. otkud znam, ja sam to doživeo kao kompliment. mislim, dok ima šta da ti luta, nešto i vrediš. kad se sve slegne kao talog od popijene kafe, to je to, još možeš da okreneš šolju i da tražiš po njoj neke sličice i asocijacije ali se od toga nećeš napiti. ako je to bitno, mislim, ako sam se već napio kafe, onda su mi možda i zanimljivije te sličice u šolji nego bilo šta drugo? 

nego nije to tema, evo šta sam hteo - baš kada sam pokušavao da opišem onu opčinjenost i impozantnost, teško sam nalazio reči. i sad, EH DA, OVO JE BILA GLAVNA IDEJA, par rečenica je onako malo potrajalo. zastanem, razmišljam, tražim reč... i sad, sastaviti idealnu rečenicu, i samo je tako napisati, dodeliti joj istih 10 sekundi koliko i svakoj drugoj rečenici, e to mi nije bilo fer. zato sam stavljao one ... tri tačkice, pokušavao sam da je produžim, možda ne proporcionalno ali bar malo, eto da bi i čitanje trajalo malo duže, prema dužini pisanja. tako sam osetio, da bi bilo nepošteno da u jednom tekstu sve rečenice isto traju, da imaju istu važnost, iako sam neke samo onako lako istresao kao iz rukava, dok sam se oko nekih drugih pomučio. eto. to sam hteo. to je sve počelo od onog opisa snova pod temperaturom, pa se onda pretvorilo u opis toga kako nešto doskoči do prstiju a nešto ostane daleko u glavi, mislim, u glavi ali daleko od prstiju, i na neki način je celo to razmišljanje imalo svoj tok i bilo jedna celina mada sada to možda baš tako i ne deluje. a možda ova opaska prijateljice iz apatina baš povezuje to sve kao što neki refren povezuje dve strofe jedne pesme, ko će ga znati? 

tek eto, u sred noći sam se razbudio, počeo o nečemu da razmišljam, ustao da to nažvrljam i sad idem nazad u krevet, jer mi se opet prispavalo. a ako samo još malo sačekam još ću i da ogladnim i onda već nemam pojma šta bih radio do jutra. juče je zbog obima poslova ispao "dan odmora od treninga", a ionako sam se probudio sa nekim neuobičajenim bolovima u nogama, tako da mi je to možda i bilo potrebno, taj dan bez treninga. ali zato sam se raspao farbajući, jbg kad hoćeš da imaš ogradu obima ko vojni poligon, treba to i farbati, pametne su ove komšije koje su sve redom elegantno prepustile da sve ograde između dvorištâ budu naše, pa je sad na nama i održavanje, mislim, paz da neće neko drugi da se ponudi da to ofarba. prebojena je i ona čuvena biciklica, tako da će sada da se vidi puno upečatljivije, sutra ću da je vratim gore na vrh i opet da je slikam, konačno sve dolazi na svoje mesto. tj ne sutra nego danas, teoretski, a praktično sve što dolazi posle jedne ture spavanja, to se zove sutra. a sutra ću se probuditi odmoran za trening, bar sudeći po ovom noćašnjem raspoloženju...

ponedjeljak, 22. listopada 2012.

22, ovaj, 21, ovaj, 19, ovaj, ma nema veze...

i tako, na današnji dan se rodila moja majka, davne 1938-e godine. još uvek je živa, fala bogu, iako se stalno na nešto žali :-) tu liniju sam očigledno na nju povukao, stalno nešto kukam a konstantno se držim visoko iznad proseka svojih vršnjaka. jednom je moja ujna rekla nešto u smislu "Lepa umire već deset godina" :-) i od tada je prošlo još 30 godina, i Lepa još uvek umire svaki drugi dan, ali rekoh, fala bogu, još je živa. kako ja jednom rekoh kolegi blogeru i maratoncu Murinju, nakon što je po stoti put "umro" na treningu - junak umire samo jednom, a kukavica svaki dan. i zaista ima puno istine u toj izreci, koliko god to bilo "politički nekorektno" napisati baš danas na majčin rođendan. ali eto, i kad sam otišao kod nje (Lola bila na poslu) da joj odnesem poklone i vino i meso sa roštilja i ostale poslastice, našao sam je sa toplomerom ispod pazuha i odmah mi je rekla - čitaj kolika mi je temperatura!!! ja očitam, 36.4, normalna... a ona će - eto, a danima mi je oko 37, sigurno vučem neki virus! :-)

kasnije u toku dana mi je nekako spontano palo na pamet da nađem na vikipediji stranicu od Flo-Jo, samo zato jer sam pre par dana u Apatinu Lolu prozvao Flo-Zo, naravno iz prostog razloga jer je Loli pravo ime Zorica (rođena u 05:45 ujutru, a Kum se držao propisa kao pijan plota...) pa me je svo vreme žuljalo da pročitam što više detalja o Flo-Jo kojoj svi dugujemo toliko uzbuđenja i emocija, strasti, i fragmenata svojih navijačkih života...

"22 oktobra 1998 se pojavio konačan i dugo očekivan izveštaj sa autopsije Florens Grifit Džojner, u kome je saopšteno da je umrla u snu, od posledica gušenja nakon jakog napada epilepsije. to je bio hladan tuš za onaj maliciozan deo medija koji je već mesec dana uveliko "znao" da se radilo o smrti kao direktnoj posledici dopinga."
jbg, gde sad da se poklopi makar neki poluznačajan datum? ali eto, poklopio se. krenuo sam na trening sa nekom čudnom tremom kakvu nisam imao ni pred prekjučerašnju trku, iz prostog razloga jer sam za trku mislio da sam spreman, a za današnji trening se bogme ni slučajno nisam osećao raspoložen... nakon polumaratona u subotu i 4.5-satnog putovanja kući smo naglavačke uleteli u krevet kao kamikaze, spavali 10 sati, u nedelju odvezli trening biciklama do ispod Divčibara, zatim opet spavali 10 sati, i jutros se probudili u nekom novom svetu na 6°C... sačekali da otopli, završili puno nekih poslova oko kuće (nove) i kada sam skuvao drugu kafu i progutao drugu knedlu, po drugi put sam se zapitao "šta danas?".

maglovita ideja je bila da u 7 dana između polumaratona i trke na 10.5km ne treba trčati nikakav Tempo, pa sam se praktično odlučio za promene 300m/200m ili nešto slično. no umesto da odem biciklom izvan grada, ja sam se opredelio za varijantu trčanja od/do kuće, i tu negde sam se u mislima prešaltao sa intervala na nešto neodređenije... krenuću pa ću da vidim kakve su mi noge, i onda ću ad-hoKkK da odlučim šta dalje, od 3-ćeg/4-og kilometra... i da vidiš čuda, noge uopšte nisu bile kilave prema očekivanju/strepnji, ali sam ipak osećao zatezanja u ložama. trčim neko tempo-zagrevanje pored reke, po travi i zemlji/prašini, prva 3km za 13'44'' i treba mi čitav minut da to obračunam po kilometru, definitivno nisam full naspavan, još uvek! sledeći kilometar prolazi za 4'27'', opa, ima života u ovim nogicama... još 500m blagog uspona do tačke odakle počinje USPON, maksimalno usporavam jer sam konačno skrojio sebi PLAN! sa te raskrsnice ću trčati 5km uzbrdo, okret, 5km nizbrdo (oko 300m visinske razlike, dakle 6% prosečan nagib) pa šta ispadne na 5+5km, ispalo je :-/

dakle iako sam stručno zaključio da mi ne treba Tempo, upravo krećem na Tempo od 10km, S TIM (!!!) da će to biti 5km uzbrdo + 5km nizbrdo, što znači nekih 25 minuta treninga snage i 20 minuta treninga brzine, više-manje, barem prema mojoj terminologiji...

krećem uzbrdo, prvi km za 5' ali taj je malo ravniji, zatim ostali slede po 5'10'' i na vrh dolazim nakon 25'41'', nije baš 5'/km nego 5'08''/km, neko bi rekao čudna mi čuda ali meni je to delovalo katastrofalno sporo :-(

na vrhu nastavljam dalje nekih 100m, štoperica u stop režimu, cedim traku sa čela, brišem kosu i obrve, sve natopljeno znojem, kaskam lagano i uživam u pogledu na kanjon reke Gradac, upijam nekom nadzvučnom brzinom taj pejzaž jer sam odredio sebi samo minut "pauze", vraćam se ka oznaci na putu koja kaže 5.0km od početka uspona (donje raskrsnice) i dok sam iscedio i obrisao šta sam imao već sam bio nazad na toj tačCi i opet stisnuo START, FAK! lepi trenuci fakat kratko potraju...

- PRVI kilometar nizbrdo "opipavam" mišiće i zglobove, brojim korake na svakih 100m (gle umesto 11-12 dvokoraka odjednom sam na 8???) i završavam ga za 3'30''. pa dobro, malo brže od očekivanja, valjda nisam TOLIKO umoran koliko sam mislio da jesam?
- DRUGI kilometar takođe istih 3'30'', iako sam u svim krivinama išao "okolo" jer se doslovno u svakoj naguzio neki auto da naiđe pa sam morao da se sklanjam "višoj sili" :-( a baš sam se nadao da ću malo povećati brzinu...
- TREĆI km očitavam na 10'22'' i treba mi malo vremena da izračunam šta je iznenađujuće u tom podatku, ne verujem da je treći prošao za 3'22'' ?????
- svestan da mi "ide", pojačavam dodatno, smorogavam se ČETVRTI km preko 100m prekida asfalta i "bezbrižno rizikujem" (???) po kamenjaru na mestu odrona ex-asfalta, i umesto da samo pogledam na štopku ja greškom stisnem LAP, i pokaže mi 13'38''? ... e sad će mi trebati večnost da ovako bunovnom i začuđenom Sebi dočaram i taj podatak... računanje... i opet... i Jopet... FAK??? 3'16'' ?????? ma daj !!!!!! pa ljudi što je ovo, ludnica ??? (trejdmark Mladen Delić)
- PETI kilometar mažem kao mahnit, zamahujem rukicama, idem na svoje patetično sve-ili-ništa, računam da nekako uglavim tih 5km nizbrdo za 17 minuta i biću Heroj, samome sebi, ali to je ionako valjda najvažnije? ako sami sebe ne doživljavamo ozbiljno, pa kako ćemo očekivati da nas ostatak sveta prihvati kao nešto vredno? izbegavam pogled na štopericu, namerno, čekam sâm kraj, i na samom kraju opet ne mogu da poverujem, jer uprkos (unatoč) nekoliko oštrih krivina u kojima mora značajno da se uspori, uprkos zadnjih 300 metara koji su više ravni nego nizbrdo (ali ja dodajem gaaaassss!!!!), dolazim do podnožja i stiskam LAP, i, prosto ne verujem svojim očima, koje uporno tvrde da na Polaru vide 3'06'' !!!!!!!!!!!!!

jebote ma neka je i nizbrdo po krivinama i nekim odronima i po kojekakvoj zemlji i đubretu na putu, ali ipak, odavno nisam trčao nadomak 20 km/h! nakon efektivnog Treniga prelazim u kas, u trčkaranje nazad prema kući, odmaram sledeći kilometar, dalje nastavljam u Tempiću (TM* Zjec) i stižem kući nakon nešto malo ispod 1h24.

aaaaa, 1h24??? pa to je isto vreme kao u nedelju na Polumaratonu??? 
... s tim da sam danas pretrčao okruglo 10% kraću kilometražu.
paaaaa, valjda je to logično, obzirom da je trening a ne trka?
eh da, danas sam imao 320m visinske razlike više :-P

dakle podaci ovako kažu:
tih 10km Tempa je ukupno trajalo
25'41'' uzbrdo +
16'44'' nizbrdo =
42'25'' TOTAL :-)
dakle 14'14''/km, tojest 2h59'00'' maraton,
ako bih to mogao da nastavim 4x duže (???)
... s tim da bi taj maraton imao 1200m uspona i spusta ;-)
naravoučenije:
jebeš trke, trening može da bude 100x zanimljiviji !!!

nedjelja, 21. listopada 2012.

JUNAK-ović

deo prvi "JUNAK-ović"

tako sam u šali zvao Lolu nakon što je počela da je hvata trema uz ona poznata egzistencijalna pitanja tipa "šta mi je ovo trebalo?". naime nakon pretrčane Trke Građana od 2km prilikom maratona u Koceljevi, imali smo neki magloviti plan da ona onako malkice potrčkara još koji put pa da odemo na neki polumaraton jesenas. no dani su prolazili pa od "sutra ću" do "prekosutra ću" dođe i na
kjuče od trke a da ona nije potrčala ni jednom. i nekako u zadnji čas krenu ona na to dugo očekivano trčanje i prikupljanje baze za predstojeći polumaraton. utorak sreda trčanje, četvrtak petak odmor, subota trka. pravi mini plan, usavršen do najsitnijih detalja. dobro, maltene. umesto da ide planiranih 6km nagovorio sam je da ode 7km, i morao do večeri da slušam kukanje kako je zatežu lože listovi kukovi i još jedno pedesetak slabih tačaka. sreda je bila kritična, nisam uspeo da je nagovorim da ode odmah ujutru na to drugo trčanje, a kako je dan prolazio sve je bolelo sve više pa sam otrpeo još pola dana kukanja. na kraju sam smislio dobitnu kombinaciju da ode da trči negde uzbrdo i da tako ostane 1) duže nego da je otišla po ravnom, i 2) manje će napregnuti lože obzirom da joj zbog silnih sati na bicikli ništa ne smeta trčanje uzbrdo, a ipak će više tereta podneti kvadricepsi. i da vidiš čuda, jeste skratila sa 8 na 7km, pa na kraju ipak nekim zaobilaskom malo produžila na 7.5km, i na kraju sam je častio tih pola km i upisao joj 8km u svesku. na trci sam svima ispričao kako je došla na polumaraton sa ukupno pretrčanih 16km (ajde 17) u 2012-oj, mada sada vidim da je imala jedno (!!!) trčanje u februaru, mada, nije to baš ni bilo trčanje. naime išli smo kroz sneg na pešačenje, pa smo zbog nekih obaveza morali da se razdvojimo i ona je iz jedne tačke tu 350m nadmorske iznad grada okrenula nazad kući, a ja sam otišao dalje ka planinama i odande lagano strčkarao asfaltom kući. e na tom povratku od 7km, ona je onako gde god su jače nizbrdice prelazila u neko lagano trčkaranje, čisto da dobije na vremenu. i tako je po sopstvenom obračunu "pretrčala" 4km, i prepešačila ostala 3km od ukupnih 7km solo povratka. I UPRAVO U TOME LEŽI TAJNA NJENOG USPEHA!!! jer uz ta 4km u februaru, i ovih 17km u septembru i oktobru, došla je do magične cifre od 21km, pa je zato bila u stanju da pretrči celu trku bez stajanja. ČAK ŠTAVIŠE, sada ima ukupno pretrčana 42km u 2012-oj, dakle ima u nogama i jedan MARATON, doduše iz nekoliko deonica iliti intervala.

iz Loline trke još samo anegdota o dvojici tipova koji su sa njom u grupici otrčali većinu trke, vezana za jednu od prvoplasiranih takmičarki. nakon prolaska tj susretanja sa pomenutom, obojica su se okrenuli, povikali "kakva riba!", i začuđeno prokomentarisali "šta joj treba da trči, kad ovako dobro izgleda???" :-) :-P :-)
izgleda da neki od rekreativaca to shvataju tako, da kod nas trče samo one ribe koje ni na jedan drugi način ne mogu da nađu dečka, hihihiiiihhhhiii...

to bi bio blogić o Mojoj Sporijoj Polovici, a ono što sam tokom boravka u Apatinu zapisivao na papir u vidu teza ću da proširim kasnije u svoj blogić.
~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
~
deo drugi "ono kad ti ništa ne ide"

ulazimo u novosadski merkator sa namerom da uzmemo nešto za ručak, hoćemo u restoran, nećemo u restoran (tamo je sve jeftino a ima i onih salata na kilo, sa testeninom pirinčem i koječim), odemo prvo u intersport, neke salomonke za džabe, "kupiću ih u povratku sutra uveče" (i nismo ni svratili), neke asics upola cene, "prvo ću da vidim šta će biti na trci na štandu asicsa" (ništa!), odemo u market, kilo pečenog krompira 300 dinara a u valjevu u rodi je 200, a to je kao ista firma. kilo pečenog povrća 5oo i nešto a kod nas ni 400, šampinjoni skoro duplo skuplji, pečena piletina 40% skuplja, znaju li ovi novosađani da njih neko pljačka? da li je uopšte po ustavu i nekim pravilima zaštite potrošača da nešto može da košta 30% više u nekom gradu samo zato jer se pretpostavlja da građani tog grada imaju više para od građana nekog drugog grada. mislim u istoj prodavnici? bar je nutella bila na akciji, ona mala +20% mada je i to prevara jer je ta teglica nestala brzinom +50% od svake koju sam kupio ovde kod kuće tako da i to treba prijaviti, kao "sadržaj koji ubrzano nestaje". e dobro što je na akciji to je na akciji, 4 bezalkoholna uniona od 0.5l za 188 dinara, to je 47 po limenci, džabe, i 4 energy drinka za 147 dinara, to je tek džabe, uzeli ceo karton tog otrova i zamalo sve popili sutra ujutru. mislim bilo je idi u auto donesi još dva, idi po još dva, ma neću, ma idi slobodno neće biti vruć dan (?), ma neću popićemo ceo karton, i tako u krug.

no trebalo je dočekati sledeće jutro. na kraju se ispostavilo da smo želeli najbolje a namučili se kao da smo nekom neprijatelju kovali zaveru. došli u apatin, potražili smeštaj, rekli nam da dođemo u banju na mesto starta, a pored banje smo prošli pre 10 minuta jer su nam rekli da je smeštaj "negde na dunavu". kao ajte na večeru a mi se tek najeli, sedeli tamo kao kokoške dva sata i čekali da se svi drugi najedu, dotle su mi već prsla leđa na pola a i dupe me je bolelo sve više još od onog silnog sedenja u autu. svo vreme sam kukao kako sam mogao silne stvari da završim kod kuće, toliko poslova sam ostavio da bi se dobro naspavali bar tu jednu noć i sad vidim da se taj plan "razbio na tisuću komada". pođemo u nekoliko auta u koloni do tog smeštaja, nakon dve krivine u jednom autu fali jedan član ekipe, mislim došli su zajedno na trku a nisu primetili da jedan fali u autu kada odlaze sa večere????? onda u drugom autu nešto fali, neko je na večeri zaboravio jaknu. napred nazad kao u skrivenoj kameri, prosto ne veruješ da si okružen odraslim zdravim ljudima. dolazak na jedno mesto, pa nema mesta za sve, pa odlazak na drugo mesto, parkiraj preparkiraj iznesi stvari vrati stvari da poludiš, na kraju nalazimo smeštaj, prebolećemo i zajedničko kupatilo i wc i sve, samo daj krevet i tišinu. i tu nastaje najveće sranje, skuplja se gomila nekih rekreativaca koji raspliću priču i deru se po hodnicima celo veče, treskaju vratima, trupću do u nedogled tamo-ovamo, predvođeni devojkom koja navodno sutra planira da se popne na podijum u apsolutnoj ž konkurenciji, ta je bila još najglasnija. (btw sutradan je pukla kao tikva i uopšte mi nije bilo žao, mislim, ako čučiš na hodniku do 01:20 jutro pred trku, šta pametno očekuješ od života?) no boli mene dupe za debile, meni je problem što JA nisam mogao od njih da spavam, pa sam se onako mrtav umoran prevrtao po krevetu dok se gospoda nisu smilovala razići po svojim sobama, i tako sam otknjavao do 7 ujutru, i odmah po buđenju uzeo da računam koliko sam kasnije zaspao od uobičajenog. negde oko 4.5 sata, dakle ja sam u kojoj vremenskoj zoni? ja sam NA SAT I PO OD NJU JORKA!!!!!! e baš vam hvala kolege trkači, na tom besplatnom putovanju. svojim blebetanjem do pola noći ste me teleportovali na domak drugog kontinenta, jedino je ta mala razlika što za par sati nije start NYCM, nego apatinskog polumaratona.

to isto "jutro nakon", radio osijek javlja da je u belom manstiru 6 celzija a u komiži 17, konstatujemo da smo u pogrešnom kutu hrvatske. da nismo u hrvatskoj potseća nas grafit koji vidimo sa prozora, na kome piše "grobari apatin, južni front". južni??? oni dakle brane mađarsku od samih sebe, ili nešto slično.

lola zamalo da se ispovraća dok je oprala zube, ide u auto po flašu naše vode od kuće, ajojjjj kako smrdi ova voda, mi ne znamo koliko smo srećni, ne znamo šta imamo. a šta? pa vodu! aaaaaa... da, ne znamo, samo pijemo pivo. (tu se ne misli mi kao nas dvoje nego kao mi valjevci, uopšte, pa otud i opaska o pivu). ali pivo se pravi od valjevske vode, pa to je isto, hehe.

dobili startne brojeve, ja računam moj broj 354 kao 3'54''/km da je to 6 sekundi po km manje puta 21 došao sam do rezultata 1h22'18'', paaaa, nekako mislim da mogu i brže ali ajde, nije mi stalo za svaku sekundu. loli piše 353, zezamo se kako će joj trebati 3h53', a ona u panici kaže - kolka li je rampa? ima li rampa? pa valjda tri sata, kažem ja, a ona će panično - 3 sata po 7 kilometara, pa ja to ne mogu!!??

poslednje pred start vidim nekog tipa košarkaške građe (ajde plejmejker, nije centar) kako izlazi iz žbunja i zagleda đonove na nekim šarenim adidaskama koje potsećaju na salomonke. ovaj gleda jel ugazio u neko govno, kažem ja, a lola će - vidiš da ima patike za off-road, opremio se čovek za svaku eventualnost. pa da, govno je po definiciji vanasfaltna podloga...

trčim od čoveka do čoveka da pronađem traku za glavu, nadao sam se da na asics štandu kupim onu maramu za znoj (zbog naočara) no mrka kapa, čak ni Limun nije ništa doneo za prodaju :-) uzimam neki debeli kačket koji uvek stoji u autu za slučaj kiše, znajući da ću ispod njega da se pušim kao šerpa ispod poklopca, no daj-šta-daš, ovo je samo jedna u nizu knedli koje sam progutao pa jedna manje ili više, nek ide život...

pred start isprobavam patike, jedne druge, čarape jedne druge, vidim na nogama velike otoke na mestima gde su mi bile čarape, debelo su se usekle u kožu. od nečega sam se sav naduo, očito sam žestoko poremetio neki ritam, čak teško savijam i prste na rukama i imam osećaj kao da sam obukao neke tesne rukavice. katastrofa. zaključujem da me brooks-ice ne žuljaju previše, ionako vidim da od trke nema ništa pa bar da napravim eksperiment za neke bolje dane. išlo je fino do negde 8-og km, onda su počeli da mi trnu prsti pa ceo prednji deo stopala, brzina je ionako bila patetična a da nisam ni znao da li od umora ili nespavanja ili ko zna čega već, malo trčim sa skvrčenim prstima da smanjim pritisak na metatarzalni deo, to slabo pomaže, malo menjam tehniku pa trčim samo prednjim delom stopala, pa onda naglašeno na petama, to pomaže još manje, i na kraju se mirim s tim da je jedino bitno doći do cilja kojom god brzinom, a ionako ću već na sledećem treningu trčati brže, to mi izgleda već postaje uobičajeno. na kraju sam popravio season's best za preko 6 minuta no svejedno sam znao da nisam s tom idejom došao na trku nego da pokušam da istrčim malo brže, kako bih rekao, kao na trci brate, a ne na nekom kilavom treningu. nema veze, pred cilj usporavam u poslednjem kilometru iako sam od 17-og počeo blago da pojačavam, sada već ne osećam stopala i plašim se da ne nagazim nakrivo, da se ne sapletem. obično uvek imam rezerve za krvnički finiš a sada oprezno nabadam kao na štiklama i polako pratim borbu neke dvojice ispred za plasman vojnog prvenstva. u ciljnom pravcu dodatno usporavam i šaljem poljubac maloj uni čegar, crtam srce publici i već prelazim u hod, nikako da dođem do ciljne kapije :-)

zanimljivo je da mi trčanje nije bilo nikakav problem za povredu u dupetu, a da sam jedva preživeo dva putovanja po 4.5 sata svo vreme se nameštajući no bezuspešno, bol je u svakom položaju bio veliki. tako sam gotovo otpisao svaku mogućnost putovanja u ZG na polumaraton za 3 tjedna, jer se ovoliko mučenje i gubljenje vremena uopšte ne isplati, naročito što mi niko ne garantuje da ću neku sledeću trku otrčati bez bolova, a tek bi bila katastrofa da i tu nešto pođe nakrivo sa povredom pa da se naputujem kao vasko da gama i pritom odustanem sa neke daleke trke, mislim, užžžassss. sledeća trka je za 7 dana, 10.5 km po brdašcima, a do starta nam treba desetak minuta pony biciklom, šta više možeš poželeti od života?

srijeda, 17. listopada 2012.

neka pobedi najbolji...

imaš dobrog i lošeg, ili ajde, nek bude dobrog i manje dobrog, imaš promišljenog i brzopletog, imaš sračunatog i impulsivnog, onog kome prvo radi mozak ili onog kome ispred ide jezik, ma imaš ih svakakvih. mene. mislim primeraka Mene. i sad, takva je situacija da je došao dan odluke. sreda. ta sreda koju dugo čekam. već neko vreme sam na polu-godišnjem, što znači da ne idem na posao skoro uopšte nego umesto toga radim tonu stvari po kući. jutros sam 3.5 sata strugao staru boju sa ograde, još nešto radio po dvorištu i naravno sve bez pauza jer za mene je SVAKI rad = sport, dakle kad krenem da nešto ne uradim ja ne pravim pauze dok se ne srušim od umora ili gladi ili nekog bola u leđima ili gdegod već. trčao sam u ponedeljak, juče išao kroz oblake u planine biciklom, danas je taj dan za poslednje trčanje pred polumaraton u subotu, ALI... plan je bio da i Lola potrči koji put pa da se prijavimo oboje, jer ipak nakon toliko hiljada km na bicikli i na pešačenjima, realno joj je bilo potrebno samo 3-4 bilo kakva trčanja u zadnjih 10 dana da bi mogla bez problema da pretrčkara 21km u Apatinu, naravno da rezultat ne bi bio važan već samo da uživa među najsporijim kolegama maratoncima. no delimično zbog nekih bolova u stomaku, a puno više zbog sopstvene lenjosti, evo došla je i sreda a da njoj nije palo na pamet da potrči, ni metra. a znajući da ja nikada NISAM voleo da izigravam profesionalca koji bi seo u auto i vozio 2 x po 4 sata na neki polumaraton na kojem bih bio samo statista, sad se taj plan odjednom rasplinuo, kao prdež na vetru. a ona ako bi se smilovala da ode danas i protrčkara npr samo 45' i sutra 60', siguran sam da bi nakon odmora u petak mogla ladno da u Apatinu pretrupće 21km za 2h10-2h15, dakle totalni jogging. nekako sam očekivao da će ona to da uradi, pa ako ni znog čega drugog, a onda bar zbog mene. ipak sam ja skoro 20 godina većinu treninga napravio sa njom i prema njoj, pa eto, prosto da ne objašnjavam, računam bio bi neki red da baš ne minira nešto što ne mora. i sad da se vratim na početak, dakle danas će da pobedi neko, a još uvek ne znam ko. za nekih sat vremena ću da sednem na city bike, dan je predivan, sunčanih 20-ak stepeni, parkiraću biciklu na izlasku iz grada, i krenuti na trčanje. davna ideja je bila da radim promene od 100/100m brzog/laganog trčanja, to je po mom mišljenju najbolji način za poboljšanje tehnike trčanja koja mi je dosta "trpela" zadnjih par godina kada sam uglavnom lagano trčkarao. sad koliko jedan trening može da pomogne 3 dana pred trku, to je malo diskutabilno :-) no ako ubacim još par sličnih treninga pred sledeću trku 28.10., e to već možda može da se primeti... no šta je od tog plana ostalo, više nisam siguran. išao bih rado u Apatin ali ne po svaku cenu, i tako, kada ostavim svoj bajk privezan za most kod K.P.Doma, i kada krenem, u sledeća dva minuta će se sve odlučiti. ako mi se dopadne osećaj, ritam, brzina, raspoloženje, postoje brojne varijante ali dve mi se izdvajaju iznad ostalih: 
1) možda odem 1km u tempu kao zagrevanje, pretrčim 500m lagano, i dalje nastavim planiranih 100/100 sa Apatinom u subotnjim mislima
2) možda jednostavno nastavim dalje da trčim, da ubadam neki idealan tempo, najlepše bi bilo da je to negde oko 4'00''-4'10''/km na tom putu koji ide blago uzvodno sledećih 15-ak km, i ako mi tako krene, onda su velike šanse da ću nastaviti do Pričevića i do tačke 10.5km, prebaciti u višu brzinu i blago nizvodno pokušati da skinem što više sekundi od kilometra do kilometra i kao i uvek na toj stazi (koja te prosto na to tera) napravim "negative split" od bar 2 minuta. mislim da mi je lični na tom putu 1h23, jer postoji par primetnih kupsera i dosta kilometara manjih nagiba, dok mi je životni rekord na treningu 1h22 sa kretanjem od kuće i sa manje uspona, mada sa par km po travi i par km po gradu trotoarima i tako to. tako da, sve između 1h24 i 1h25 bi bilo fantastično nakon sezone i po sa drastično smanjenim trčanjem i pretežno na bicikli. što jest jest, u zadnjih mesec dana sam uspeo da pretrčim nekoliko zaista brzih treninga, ali godina je godina, tri su tri, a 1 mesec je ipak samo 1 mesec :-) pomalo se i plašim te trke za 11 dana, jer sam je dva puta pretrčao fantastično, i na stazi (10.5 km) sa puno više uzbrdica nego ravnog prolazio 10-ti km i ulazio u ciljni pravac debelo ispod 36 minuta, pa je sad svaki sledeći put teško trčati istu trku a ne setiti se najboljih rezultata na istoj stazi. čak sam tu jednom isfiniširao našu novopečenu olimpijku-maratonku, u poslednjem kilometru, hehehe... trener joj sa trotoara urla "popni se na prsteeee!!" a ja odlaziiiiim ća', sve petama u dupe, neprocenjivo! :-)
i evo dok sam ovo pisao, usput malo Loli ispričao kakvi su mi planovi, ona se nadigla i odlučila da, umesto ručka, pauzu sa posla iskoristi za trčanje (???). a taman sam se naoštrio da omlatim taj tempo, kad eto ni to me neće, ipak moram na 100m/100m! a sutra će ona da kaže kako su je celu noć hvatali grčevi u listovima (njoj uvek nešto fali) i kako nema šanse da trči i tako će mi propasti taj polumaraton i danas i u subotu. ili možda ipak neće, ajde da vidimo i to čudo... samo da se JA danas ne razbijem na stotkama pa odustanem od polumaratona, onda bi me tek ubila što sam je namolio da malo potrči, bez potrebe :-)

ponedjeljak, 15. listopada 2012.

sekunda

... po kilometru!
(SPORTSKI BLOG, NEMA VOODOO FILOZOFIJE NI MOODOO PSIHOLOGIJE)

00'01''/km toliko je ispao "konačni obračun" tj razlika u brzini između dva naizgled ista treninga, a poređenje je ipak između krušaka i jabuka, ili kako englezi kaži između jabuka i (pom)orandži. a zaista nisam krenuo na trčanje sa idejom da napravim baš tako sličan trening kao pre 5 dana, nego sam samo imao u planu neke promene-deonice-štabilo, s tim da na licu mesta odlučim šta ću, već prema osećaju "kako mi ide". nisam hteo da se unapred opteretim kako moram da pretrčim iks kilometara kroz promene 300 brzo 200 sporo, ili 1km / 1km, ili koja god druga kombinacija. i glavno, nisam hteo puno da trčim. seo sam na biciklu i otišao 5km izvan grada, dotegao patike, skinuo duks i kroz njega proturio sajlu i vezao biciklu za mostić, a ostatak duksa sam zgužvao i stisnuo ga u gepek od city-bikea. pritisnuo sam START i krenuo, zainteresovan da vidim koja će to biti brzina, kojom ću ići te brze delove. ako bude nešto sporo, moraću da skratim deonice pa ću verovatno ići 500-400-300-200 sa odmorima koje ću već usput smisliti, pa posle 200-300-400-500 i tako dok se ne zabrojim i izgubim u brojkama. ako mi pak bude išlo puno brzo uz lakši osećaj, onda ću da produžim trening sa minimalnih 10km, negde do 12 ili 14 km, jer sam vrteo u glavi i opciju da idem 2km - 1km - 2km - 1km - pa tada 1km brz - okret - drugi brz, i opet nazad 1 - 2 - 1 - 2 i tako bih napravio 5x2km sa 4 lagana kilometra između, i to sam znao da bi mi bilo debelo ispod sat vremena. no od toga sam vrlo brzo odustao jer nisam hteo da radim trening tempo trčanja, nego nešto još brže. polumaraton je tempo, trka 10 km je tempo, šta mi to treba još i na treningu? i tako polu-neodlučan, nakon prvih 500m blage uzbrdice sam stisnuo prolazak i Polar je rekao 01:49, pih to mi se učinilo nekako sporo. još je duvao i vetar u leđa, sve sam mislio da će to brže ići, ali šta da se radi, nakon svog onog premora... 
(btw juče sam pretruptao 14km za 1h10' i jedva se vratio kući od bolova u listovima, trčao sam izuzetno niskom kadencom - ispod 170 koraka u minutu - što je jedan od najpouzdanijih znakova premora i iscrpljenosti)
računao sam kako sam prošli put na 500-tkama bio puno odmorniji, pa treba uzeti u obzir i to da danas nisam krenuo na trčanje raspoložen, nego više onako sumnjičav, u "pomozi bože" fazonu... odmor je prošao za ne znam tačno koliko no zbirno vreme je bilo tik ispod 4 minuta, pa sam se odjednom oraspoložio - ako mi se bar malo "razvežu" noge, ovo bi opet moglo da ispadne ispod 40 minuta, jedini problem je što ću u povratku imati vetar u grudi pa na tim jedva primetnim nizbrdicama neću imati onaj osećaj "letenja". i tada sam u par sledećih km maksimalno iskoristio vetar, dve sledeće 500-tke su proletele za 01:44 i 01:43 što je 3'26''-3'28''/km, sasvim pristojna brzina za umorne noge i leđa, i za nekoga ko je do juče nekoliko dana jedva stajao a bogami i ležao, i osećao se na granici bolesti. tako su se kilometri nizali kroz te promene koje sam čak štaviše dramatičnije osećao u onim sporijim 500-tkama oporavka. naime oni brzi delovi su mi delovali za nijansu brži nego prošli put (to mi je i bila namera) ali su mi zato oni spori delovali kao da stojim u mestu. na kraju se pokazalo da je upravo tako i bilo, i da sam puno više vremena izgubio u sporim 500-tkama nego što sam dobio u brzim, pa to je valjda logično, mislim, ionako. evo uporedne tabele ta dva Cenera, i pokazatelja kada i zašto Fartlek od "tek promena tempa" postaje "intervalni trening":

BLAGE PROMENE
10x500m jače, total 5km za 18'29''
10x500m slabije, total 5km za 20'47''
sve skupa 10km za 39'16''

JAČE PROMENE
10x500m jako, total 5km za 17'25''
10x500m lagano, total 5km za 22'01''
sve skupa 10km za 39'26''

... dakle 5 bržih km sam danas otrčao za 1'04'' brže,
što sam platio na 5 km oporavka koji su bili 1'14'' sporiji.


sad treba pametno smisliti šta raditi do te trke na 10.5km koja je za 13 dana (a start i cilj su mi na 3.5km od kuće!), da li putovati na polumaraton u Apatin sada u subotu, i sve to uklopiti sa radovima u kući. danas sam menjao deo elektr. instalacija, menjao neke lustere, prekidače, utikače, zakucavao lajsne u pod, treba mi još jedan dan za završetak podova, još jedan dan za struju, još 3 dana za pripremu i farbanje prozora, i još bar 5 dana za sve čega ne mogu ni da se setim no spisak je predugačak i plašim se da ga redovno gledam... da uzeo sam daske da sâm skucam onaj deo ispod metalne sudopere jer isporuka novog traje 25 dana pa sam zaključio da ću ja to sam skarabudžiti puno brže i jeftinije, računam da je to manji zahvat od pseće kućice koja je sa sve crepovima ispala kao za izložbu, jedino joj oluci fale :-)


i tako, teče život...

nedjelja, 14. listopada 2012.

hvala

... i još jednom hvala, kiši koja ovako nemilosrdno poliva grad. kad sam pravio planove o Novom Sadu, imao sam u vidu prognozu koja je obećavala dva dana slabe kišice (petak + subota) i sunčanu nedelju. kad sam sinoć video prognozu na teveu, bogme sam se rastužio, jer ne volim ni putovanje po kiši, a naročito ne volim dugačko trčanje. sve do sat, sat i po, pa i nekako, ali maraton... jesam pretrčao i par maratona, sećam se one Podgorice kad je bila poplava i par baruština od kraja do kraja puta pa se moralo sprintati kroz sredinu, sećam se Plitvica po kiši kad je bilo na startu 6 stepeni i kad sam trčao maraton u šuškavcu, mislim stvarno... pa jedan Novi Sad, počeo je valjda po kiši a posle je stala pa su samo ostale baruštine, tada sam nakon cilja uzeo suvo odelo i obuću pa se vratio pola kruga da sačekam Lolu i sa njom dotrčao do cilja po drugi put, taj dan sam pretrčao nešto preko 50km. eh da bio je i Sljemenski po kiši jednom, blato i hladnoća, a meni Anđelić rekao da može da se trči u običnim road patikama, ja uzeo neke sa glatkim đonom i tako sam proklizavao po mokroj zemlji da sam narednih 5 dana imao upale gde ih nikad nisam imao. ali da volim, ne, ne volim da trčim po kiši. ono što volim, to je osećaj da sam IPAK izašao napolje, jer voziti biciklu po hladnoj kiši nije nimalo razumno, e onda odem na trčanje, uzmem šuškavac, i još mi bude vrućina :-) onda imam osećaj da sam nekog prevario, da je neko planirao da mi upropasti dan a da sam ja ipak pobedio, eto, trčanje mi je prosto spasilo život u tom mokrom trenutku.

obzirom da su me sinoć takođe boleli listovi, a da me bole i jutros, ono "hvala" s početka se odnosi na kišu koja je na tako dramatičan način prelomila da NEĆU ići u Novi Sad. sav sam bio poput neke nežne filigranske vage na kojoj stoje na dva tasa dva prstena, i onda na jednu stranu tresneš kamen veliki kao pesnica i nema više ni vage ni vaganja ni razmišljanja, nema više ničega. znam da će me sve što me boli boleti duplo više na hladnoći i kiši, ne želim da vozim auto sa žutim biciklističkim naočarima, želim da bude sunčan dan, da upijam tu toplotu kao spužva, da mi zraci sunca miluju kožu i kroz nju zagrevaju sve bolne mišiće i tetive, želim da sam srećan. a ne popišan, pokisao. dva i po sata sa uključenim brisačima, šljisss, šljasss, šljisss, šljasss, gledanje u nebo, eno tamo je svetlije, možda prestane da pada, i 10 kilometara kasnije još jače pljussssss i tako u nedogled, uh koliko puta sam to proživeo, baš mi ne treba još jedan dežavi.

doduše bio bih joj još zahvalniji da me je probudila u 5 ujutru a ne u 3, ali hajde, prosto kao da me izaziva, ostavlja mi dodatnog vremena da sve preispitam još jednom, da razmislim i možda se predomislim. trenutak buđenja je bio gotovo smešan, ustajem, Lola pita jel se vraćam u krevet, ja kažem jok idem da pojedem bananu (juče smo dosta ručali pa nismo večerali) i da nešto malo napišem, a ona će - jedeš? idemo na trku??? haha, ma jok, (smurujem je) ništa bolje mi nisu listovi nego juče, nema šanse...

kad vratim film, to što sam jače trčao dva dana za redom, to nije prelomilo. nego me je verovatno dokrajčila kombinacija toga što sam oba dana trčao u ravnim patikama (u oba treninga sam više od pola vremena trčao na prednjem delu stopala, u sredu promene/ubrzanja a u četvrtak uzbrdice), i to što sam puno radio u dvorištu a to je uključilo sate i sate stajanja i čučanja, tako da sam razvlačio te ahilove tetive kao žvaku, i na kraju se nisu oporavile od treninga :-( a baš šteta, kad se samo setim kako mi je bilo lepo u četvrtak kada sam žurio da se što brže vratim kući i smlatio spust od manastira do Sedlara, onih 3.7km za 13'15'', to je 3'35''/km po krivinama rupčagama i na nekim mestima asfaltu nagnutom pod uglom kao ono vašarsko bure zvano zid smrti. kad sam pre par godina sa kolegom blogerom tuda strčavao 4'/km on me je upitao - pa koliko bi išao ovo da ideš sâm? 3'30''/km? a ja sam rekao - pa ne baš toliko, retko na treningu ovde jurcam nizbrdo, ali 3'45''-3'50'' po kilometru, recimo na prosečnom tempo trčanju. i eto nakon par godina povreda i neredovnog trčanja, u danu nakon onih 10km promena za 39', sada sam smlatio taj uspon i uopšte ceo trening kao što sam nekada najbrže pretrčao taj krug, da ne poveruješ. a stalno računam kako imam par kila viška. ko će tu biti pametan... polumaraton mi je možda malo predugačak da bih ga baš ono svojski zapeo, tako da ako budem i trčao neki jesenas, to neće biti baš neki test, sve se pribojavam. voleo bih da u krajem meseca bude ona naša trka ovde na 10.5km, to sam uvek mogao baš da otrčim svojski, i u par navrata sam na toj trci shvatio u kakvoj sam formi, i kada sam ono baš trenirao a i kada sam imao neke povredice i probleme. tu sam po onim kratkim uspončićima dva puta prošao tačku 10km ispod 36 minuta, a odatle do kraja je ciljni pravac sasvim ravan. 

i za kraj, pogled na kalendar, i udarac po čelu! pa ta naša trka je uvek istog datuma, a ove godine 28.10. pada u nedelju, dakle kada i Apatin? u stvari nije, Apatin je valjda u subotu a ne u nedelju, dakle pada u dan nakon Apatina? skok na fejsbuk, tražim potvrdu, apatin apatin apatin, NE! Apatin je 20-og, vikend ranije! još jedan udarac po čelu, auf brate nikako da pohvatam kad je šta, treba da okačim kalendar negde u sobi i da obeležim datume, kao i onih godina kada smo išli sa trke na trku... pa sada tek nema smisla ići na maraton, ja to uopšte nisam znao. bolje je tamo negde ponedeljak-sreda ubaciti još par treninga, koji bi me još malo približili polumaratonu, nego da se nedajbože smlatim na maratonu i da više ne potrčim do kraja meseca. auf zabole me glava od svega. 

kad će već jednom svanuti, 
pa da tašta iseče rođendansku tortu???

kiša...
"puž je divan, ispolivan,
a i glista fino blista"

subota, 13. listopada 2012.

skrivanje

a napolju kiša i dalje sipi, ništa novo pod neonom... 

razmišljam intenzivno o Sutra. za razliku od Koceljeve kada sam u 6 ujutru bio siguran da NEĆU ići na taj polumaraton, u 7 ujutru sam doručkovao i seo da pišem blog, a već pola sata kasnije mi je dunulo da idem na trku, dakle za razliku od toga, Sutra je skroz druga priča... sutra je NS maraton, bar mi se tako čini, a prema listi prijavljenih mogao bih i da ga pobedim, samo sa sam dovoljno trenirao :-) zaista, naglasak je na poslednjoj opaski/opasci/however, jer sam zaista svestan svojeg (ne)stanja i svoje (ne)forme i ne pada mi na pamet da se upuštam u izazove, dvoboje, i slična sranya... jutros sam jedva silazio niz stepenice od bolova u listovima, zbog ona dva trčanja u zadnja dva dana. plan je bio da to napravim u utorak+četvrtak, ali zbog manija i opsesija moje lepše polovine, morao sam to da natrpam ovako u nevreme, tj kad mu vreme nije...
dakle ako se probudim(o) na vreme, ako se osetim ushićeno, ustreptalo, možda i povičem u sred mračnog jutra IDEMO???, a možda se samo okrenem na drugu stranu jastuka i nastavim sa kunjanjem. nakon tog drugog buđenja u 7AM je sve odjednom prekasno, rekoh nije isto kao i Koceljeva, jer umesto pola sata do NS-a treba 2.5 sata putovanja, pa je svaki iznenadni plan i odluka JAKO ograničena satnicom :-(

šta da radim? da ipak večeras spakujem torbu kao ludak, kao neko ko pakuje stvari za sutra zbog samo 10% verovatnoće da putuje? šta da radim? nemam pojma. ne znam ni da li uopšte mogu da pretrčim maraton. mislim 3 sata, više manje, nije to predugačko, ali 3 sata lagodnog trčanja, naspram 3h10' mučenja, to je i prevelika razlika. treba li mi to iskustvo? želim li da vidim kako izgleda maraton prosečnog rekreativca, koji često trči 10-15-20 kilometara, ali nikada više od toga, i kome padne na pamet glupa ideja da pokuša maraton? moram li da znam kakve sve muke i očaji prolaze kroz njihove jadne organizme? želim li to da saznam, uopšte??? nemam pojma, drugovi moji, nemam blagog pojma...

danas sam farbao neki zid, neku podzidu, sa par kilograma blata na patikama sam tumarao napred nazad nekoliko sati, saginjao se nebrojeno puta, stenjao od bolova, a evo oko 18h sedim premoren pored laptopa, mog poslednjeg prijatelja koj ime još nijednom nije izdao, i pravim neke nemoguće planove. da li će me sutra boleti listovi, koji su me danas "ubijali"? da li ću moći da potrčim, uopšte? a tek maraton, mislim, ajoj, ajme, jao, kuku!??

petak, 12. listopada 2012.

snjegovi i šaš

Sve će to, o, mila moja,
prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš.

Reče poodavno jedan pesnik, nešto otprilike ovako:
ručajte na travi, jer uskoro, trava će ručati na vama ;-)
A fakat je VELIKA razlika, kad živiš život bez tog shvatanja,
kao životinjica, kućni ljubimac, koji nema pojma o smrti,
kome je život ushićenje kad god te ugleda, 
bez ikakve trunčice sumnje da se to ikad može završiti...

I dvije će pokisle ptice
sa tvog oka prhnuti na jug.

Zaplakati, ili ne, šta je tu tako impresionistički važno???
Može li Čovek pogledati oko sebe, osvrnuti se na Sv(ij)et,
sagledati sav novokomponovani i novopečeni UŽAS,
a da ne zaplače, onako iskreno?

Nijedna suza, nimalo volje,
nijedna slutnja, ni glas.
A moglo je bolje...

E sad ovo je predugačka tema, 
u kojoj bih morao da napadnem nešto,
što se po definicji ne sme napadati...
'oćete da vam kažem?
Paaaa, ja mislim da je najveće sranje u istoriji čovečanstva
napravio onaj debil koji je napisao ono neko Jevanđelje,
tj nije ga napisao nego ga je natrtljao, 
gde je fino u par reči "objasnio" (ma kako da ne?)
svu mudrost i nauku, 
za koju je naučnicima trebalo sledećih 2000 godina!!!

Reći ćeš: "Malo je tužno,
A On (Krist) je bio kopile i jad".

Taj je dakle rekao kako je čitav Svet i Život toliko jednostavan,
da je jedan jedini čovečuljak (u Breginom citatu "kopile") 
mogao da ga istrese iz rukava,
kao neki pokeraš iz lokalnog bircuza, 
tek u jednoj večeri, seansi tablića, nakon par čaša vina?!

I staćemo goli i sami
pred ovo ledeno nebo i mrak.

I taj je navodno rekao da je on lično odvojio svetlo od tame, 
dan od noći, da je izmislio, onako usput, 
(kao da rešava ukrštenicu) biljke i životinje,
i da je - e ovo je najveća greška -
dao ČOVEKU da vlada nad svim time! Ajooojjjj!!!!!!

Miriše pelin, pusto polje,
ocvale ruže i med.

A Čovek je sve sjebao, poklao, porezao, 
posekao, prebio, uništio... :-(((

A moglo je bolje...

Moglo je, ali nije moglo :-(
Mogao je čovek, kao najsavršenije biće, da vlada Planetom,
da vlada dostojanstveno a ne ubilački i krvnički,
da bude nekakav Mini-Bog, ali ne! 
Čovek je odlučio da postane Mini-Đavo, 
onaj koji će Planetu i Svet dokrajčiti.

Gdje? Pokaži mi! 
Gdje? Kad tužne sudba ne voli....

Ako si bio grešan, a zakleo bih se Bogom da jesi,
i ako te još uvjek nije pogodio komadić letećeg olova,
najbolje ti je da sklopiš oči,
pogneš glavu, i da čekaš na rikošet :-(

I čime od svijeta da se braniš?
Kao ruža, sa dva smiješna trna, ili snom?

SNOM!

Uzalud, uzalud, sve je protiv nas...

Fak ju Brega, nikad ne reci nikad!
Nikada (jbg, rekoh ga!?) se ne predaj, teraj dalje!
Sad sam već u cajtnotu, nemam vremena da tupim o treningu,
60km biciklom gore ili dole, kome to menja život?
NIKOME!

Dakle, nije blog predviđen da menja Svet.
Nego tek da ga malo zabavi...
Tek da mu skrene pažnju sa sopstvene propasti...
Kao i sve ostalo - religija, ljubav, EPP...

četvrtak, 11. listopada 2012.

nećete verovati, ali...

 ...danas sam napravio još "luđi" trening od jučerašnjeg!!!
celo jutro čekao majstore, koji su čekali da stane kiša!
pa se javili limari i bravari da će doći, 
a ja već bio u gaćama i dresu za trčanje.
i šta ću, odoh ja, sačekaće me, silom prilika.
doslovno s-m-l-a-t-i-(J)-o 15km, preko nekih brutalnih uspona.
došao kući, presvukao se (onako smrdljiv),
pa 5 sati sa brusilicom, varenje, savijanje gvožđa
(zovite me ajron men, onako neobavezno)
i kad je sve bilo gotovo, bile su i moje noge.
ono, listovi ukočeni, bolni, sve u transu i gipsu, zamalo.
votevr, čekam sutra i novo jutro, da procenim stanje,
da izbacim dijagnozu... 
ujutru dolaze moleri da okreče kuću spolja,
u subotu me čeka sečenje itisona i zakucavanje lajsni,
pa ko preživi možda će se nadati nečem(u) u nedelju