ponedjeljak, 30. srpnja 2012.

pamet

svašta mi je danas proletalo kroz glavu na poslu...

pogledam svoj blog koji osvežim svakog trećeg dana,
i vidim neko dete kome svakog trećeg dana dajem ručak...

pomislim kako je čak lakše trčati kad si mrtav umoran, nego pešačiti
ipak, sve okolo brže proleće, pa ti skrene pažnju sa zamora na okolinu

ostavite kod kuće vokmen/telefon kada pođete na trčanje
ne bojte se što ćete ostati sami sa sobom, sledećih sat vremena
nije to tako loše društvo, koliko se vi pribojavate
nakon početnog perioda, kada se malo bolje upoznate,
shvatićete da sam u pravu...

nisam trčao nešto ekstra brzo, išao sam
više od 1km/h sporije nego na poslednjih par trčanja
ali nisam trčao ni presporo. bio je to ritam za maraton 3h02'
(malo trave, malo trotoara, malo uzbrdica, puno vetra!)
oprostio sam sebi tih "izgubljenih" 45sec na 21km, sa idejom
"bolje je uživati 91 minut, nego se mučiti 90 minuta?"
sve u duhu moje poznate životne filozofije
"živi svaki dan kao da je PRED-poslednji"

(znam da se po pravopisu kaže "preTposlednji",
i to se zove jednačenje suglasnika po zvučnosti.
no kada PIŠEM, "zvučnost" ne postoji, i ovako mi logičnije izgleda)

skoro svako od nas ima neki svoj pravopis,
i to može ali ne mora da znači da je nepismen :-)

trčeći ovako premoren, gotovo uvek, imam osećaj
da svakih 11km trčim u ritmu polumaratona,
a da svakih 21km trčim ritmom maratona (a danas i sporije).

rezultat, to je ono što izmerimo, to je ono što važi i vredi.
a osećaj, to je ono na šta se pozivamo, kada želimo 
da verujemo kako smo nešto mogli puno bolje.
nekad ispadne dobar, a nekad nas prevari.
oprezno s osećajem!
ne shvatajte ga tako ozbiljno kao rezultat, nikad! :-)

pamet, to je ono što imaju neki, ali ne svi.
mozak, to je ono što imaju svi.
imati mozak je, dakle, uteha za većinu.

petak, 27. srpnja 2012.

greška

juče sam pobrisao stare statuse sa FB-a a da ih nisam ovde prekopirao, pa sad mogu da se setim samo jednog koji je za to bio dovoljno interesantan, išao je otprilike ovako:
 
~~~
celog života sam mislio da pesma od G'n'R ide
"Take me down to the paradise city,
where the grass is FREE and the girls are pretty"

i tek danas sam slučajno saznao da ide
"where the grass is GREEN..."

e sad zašto li sam pretpostavljao da Eksl peva
"vodi me tamo gde je trava besplatna...", ne znam!
uglavnom oduvek sam smatrao sebe za onako finog momka
~~~

to je bila ta greška, 
a danas je ispao dan za trčanje, opet
i eto ga opet neki deža-vi
(ovakav je valjda svaki dan onima koji treniraju "po planu"?)
dakle isto kao i pred poslednje trčanje,
i danas smo u rano jutro vozili 2.5h,
a dan ranije sam se razvalio na bicikli
(juče 108km MTB-om sa 1700m uspona)...
jedino što sam taj poslednji put odmarao pola dana, pre trčanja,
a jutros sam imao vremena samo za lubenicu i presvlačenje :-)
i pretrčao sam tih istih 11km, preko brdašceta/šume gradskog parka


sve skupa je to bilo ovako zamešano:

3km po gradu/trotoarima, 
2km po travi/zemlji,
1km po "kockicama", 

1km neravne staze u parku,
a preostalih 4km po pristojnom asfaltu.
i naravno sa 100-ak metara uspona!
vreme 42'53'', minut brže nego u utorak!


kratka analiza kaže da sam prvih 3.3km pretrčao 20'' sporije,
osećao sam zamor, trome noge, i video da pravim sporije korake
uzbrdo sam ustrčao za 4'42'' umesto za 4'48'',
spust je bio takođe par sekundi brži, i onda je usledio povratak
sav onaj vetar zbog kojeg sam izgubio vreme u odlasku,
sada mi je bio za vratom, tek da mi bude još toplije :-)
poslednja 4km sam prezujao za skoro minut brže,
valjda sam se konačno bio zagrejao, a nisam ni usporavao prema kraju
sunčanih 26°C je definitivno klima koja mi odgovara,
bar kad se radi ovako o kratkim trčanjima, do sat, sat i nešto
e sad, da nije bilo trave, trotoara, brda (zamor zadržavam!),
možda sam mogao to i za 42', i još 10km (samo računam...)
istim tim tempom bi bilo još 39', dakle 1h21' za polumaraton
to je bio eto baš TAJ ritam, čisto da znam, da sam svestan

čak me ni noge nisu bolele, mada je jutros bio sasvim fin tempo
zbog moguće kiše smo 5-ti dan za redom išli MTB-ima,
što mi je puno umarajućije (?) od trkačke koja je 5.5kg lakša
no u svom tom troboju, najteže će mi pasti kraj dana
danas radimo do 18h i imamo zakazanih klijenata,
dakle sledi još 4 sata izometrijskog mučenja i kočenja
bar će to biti kraj radne nedelje jer sada preskačemo subotu,
pa sa "verom u vikend" možemo lakše da prođemo kroz pakao petka
nadam se da će za vikend biti lepo vreme za vožnju?
... i ne dovedi me do zla nego me spasi iskušenja,
kao što reče jedan stari hit.

utorak, 24. srpnja 2012.

ne daj se, limes

sad bi trebalo malo proširiti i "oplemeniti" ovaj FB status
~~~~~
... i u utorak reče Čipi - Neka bude trčanje!
... i bi trčanje.
11km kratak juriš (44') kejom (pored Kolubare) do gradskog parka, zatim stazom kroz park do vrha brda kod tv antene, spust do kafane Zlatan Čekić (!) i povratak 1.5km magistralnim putem M4 do drugog kraja istog onog parka od malopre, kroz park donjom stazom i nakon silaska na reku povratak po prašini i spaljenoj travi.
obzirom da sam juče prešao MTB-om 118km sa nekih 1450m uspona, a rano jutros 63km, zaključujem da je ova pauza za ručak bila uspešna. jedini problem je što sam ostao gladan :-)
~~~~~ 

e sad, ALI... da bih idealno pripremio ovaj kolokvijum, trebao bih da skinem podatke/prolaske iz Polara jer sam u mislima svo vreme trčao "protiv" sebe od pre nekoliko dana, kada sam trčao isti ovaj trening. no obzirom da ipak nije kolokvijum, iz pamćenja ću da iskopam neprecizne podatke i da ... ma ipak neću, moram da vidim te cifre! a pošto nemam u W7 instaliran polar jer moj interfejs nema podršku za išta nakon XP, moram ručno da prekucam sve u Excel. 

ajme koja razlika između osećaja i matematikeeee!!! sad ovde imam materijala za knjigu, u tri toma, imam za Rat I Mir (ono rokamo velika slova ko ameri) a ne za blogić. pokušaću ukratko da izdvojim razlike:

1) 
po osećaju, blog bi išao kako sam danas odlučio da trčim pola minuta sporije nego prošli put, jer mrzim to kad završim trening "na pola" minuta, bilo je 43'29''. uffff što to mrzim. odluči se čoveče, ili malo nagazi i pređi tih 11km za 43' (lični mi je 41' na tom istom treningu) ili oladi, rastrči malo pred kraj i uđi kući na 44', kao gospodin čovek. i tako reče ona "kad se vraćaš?", a ja ono preciznost švicarskog japanca "za četres četri minuta!", phew!
i sad duvao je vetar jak u leđa, vidim da će prvih par km da bude brže, zadnjih par km sporije (jer trčim po osećaju, boli me za prolaske) a deo po brdu i kroz šumu i kuće/naselje će biti tu negde kao i da nema vetra. još samo treba ubosti tih 3 sekunde po kilometru sporije, mislim razliku u osećaju, ne u brzini. prvih par km trčim doslovno istom brzinom kao prošli put, no osećaj je za trunčicu niži. nakon 3.3km mislim da imam čak i brži prolazak no sad vidim da nije nego je isti. brdo penjem za 4'48'' a znam da je prošli put bilo 4'45'', pa ovo je zajebalo švajcarce i japance i to ih je razvalilo, mislim ajd pogodi 3 sekunde na brdu sa nekoliko serpentina, u sekundu. a ja ubo, u sridu. smešak mi ne može skinuti ni hirurg, trčim dalje nizbrdo, neumereno iskežen kao da sam nakon 20 godina bezuspešnih pokušaja najzad zatrudneo veštačkim putem. spust kao nešto rastrčavam u tempu, jer pamtim da sam se prošli put podosta iskomirao pred kraj (bilo 33 stepena!) pa sad kao, fata me neki oprez... dole dolazim na 24'20'', i sad, do kuće imam skoro 5km ravnjikavog trčanja, to je taman malko manje od 20' (4'/km) i rekoh - opet sam ubo ritam, ko komarac kad mi pogodi zglob kojim najčešće nešto zakačim pa ne mogu a da mu ne pomenem milu nanu komarčiju bar 30 puta u toku dana. i ništa, do kuće sve po satnici, pratim prolaske, kao da štoperica pita patike koliko treba da pokaže, kad god pogledam vidim baš ono što treba da vidim, i eto JEDINO NA KRAJU, tek da ne bude sve tako cakum-pakum, izađe iz megamarketa neka cura od koje pomislim da je jedna extra ultra prijateljica, i počnem da sprintam da je stignem (ona na bicikli) i naravno nisam ispeo jer je ona nagazila 20km/h. no zato sam prebacio normu i u zadnjih 500m skinuo toliko da sam završio za 43'42'', jbg, ima se (snage), može se... uglavnom sjebo sam statistiku i ostavio sebi masnu fleku na karijeri pejsera* (TM Veki). btw videh danas jedan izraz od tih amero-srbizama na koje se Veki prima (baš je on dao link, ko bi drugi), pazite sad ovo, "BREJNSTORMING"! :-))))))))))
mislim stvarno,
što bi naše babe rekle "ćorav kad progleda, daleko vidi..."

2) po štoperici, ovo brate nema blage veze sa svim gorenapisanim, prosto se osećam kao da sam pisao sve do sada pod dejstvom nekih gljiva, misim, onih gljiva. jeste par prvih prolazaka kao što rekoh, no onaj spust je bio 15 sekundi sporiji, to ne da nisam primetio da baš toliko rastrčavam, nego se valjda ne sećam da sam ga prošli put natočio kao majmun što pije mleko. ako niste nikada gledali u zoo vrtu kako hrane majmune, dakle u BG vrtu im daju flašu od kokakole od litar, punu mleka. i majmunčić krene to da pije, i kako isisava mleko on ne ume kao ljudi da ostavi malo lufta da ulazi vazduh nego on proguta grlić i kad krene da loče mleko flaša se polako vakumira (dobro sad, učio sam fiziku, nego opisno pesnički) i puca, krcka, on isisava mleko, i to traje nekoliko minuta, niti mu pada na pamet da malo zastane niti flaša ima kud osim da se skuplja i spljoskava, uz neverovatno pucanje i praštanje, i tek kad sve popije (litar majke mi, na eks) on samo ispusti onu flašu onako spljoštenu kao da ju je pregazio valjak. eto ne volim da budem jedini subjekt u blogu pa to ti je, daj šta daš pa makar i mladunče šimpanze, bolje je društvo od barem milijardu ljudi, od šest. mislim milijardi. i sad gde li sam stao, moraću da čitam sopstveni blog da bih se setio :-)
aaaaaaa natočio nizbrdo, onda, a ne sada. dobro. i dakle vidim koliko mi je ostalo vremena, vetar je jak prejak no ne smeta mi koliko sam mislio da će da mi smeta, na bicikli smeta puno više pa me valjda taj osećaj/strah drži i na trčanju. uglavnom, i po tom vetru, a verovatno zahvaljujući laganom strčavanju nizbrdo, U SEKUNDU sam se isto vratio zadnjih 5120-270= ... (da vidim gde sam izbio, na koliko od kuće) dakle 4850m? za 19'22'', zahvaljujući tome što sam zadnjih 500m sprintao za curom u šorciću na bicikli. mislim stvarno, čega se tinejdžer stidi time se čika ponosi. valjda. tako da, prema štoperici, to je bio totalni štap i kanap, blage veze nije imalo sa preciznim švajcarskim odrađivanjem ritma 3''/km sporijim, nego sam se tako šamarao brzinama kao da držim u ruci debeo svežanj novčanica od po 500 evra. pretpostavljam. tako da, nije loše videti ni šta kaže štoperica. 

ume da kaže svašta, stvarno, nije čudo što je ženskog roda, ima jezik do oblaka. i sve što umisliš da je ovako, ona ti kaže da nije nego je ustvari bilo onako. mislim šit živi. švajcarac japanac malo morgen. jedino eto što sam ubo total, reko sam 44 i bilo je 44, pa sad, mogu i da joj kažem da je čangrizalo i da traži dlaku u jajetu. imam bar neki argument da sačuvam ponos. ako je to najbitnije. ma nisam loš, još da mi povremeno iz gaća nije promaljao nos onaj bol u dupetu, bio bih savršen. izguglajte "hamartia", pa aristotelovo viđenje, i sve će vam biti jasno.

petak, 20. srpnja 2012.

nije svaki dan petak...

... pa da napišem 10 blogova

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

a gledajte ovo:
torbarina
verovatno mnogo od svog stila pisanja
(koji samo prati moj način razmišljanja)
dugujem baš njoj
njenim kolumnama, koje sam nekad davnooooo...
ono, sve neke kratke rečenice
a u svakoj novi obrt
nova fora
dobro, ja sam to usavršio do temelja
(ako se može tako unatraške graditi)
jednako tako unatraške,
riba je pisala kao da je čitala moje blogove
ali baš
mislim, koji su došli 20 godina kasnije...
a ko uopšte može da garantuje,
da vreme teče baš ovim smerom koji mi sledimo?
možda je prvo bilo ovo, pa ono?
ko to može znati?
(samo neki šofer ljut, što nas prstom prati...)
http://reocities.com/heartland/meadows/5995/tanja.html

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ovako je to nekako teklo za vreme doručka
- idem da uradim (to i to) a ti završi (ovo i ono)
- ok ali požuri da krenemo na trening pre 6:30 i gužve na ulicama
- nema odmora dok traje obnova!
- haha, nekad bilo...
- ... dok su ljudi imali elan, volju, čak potrebu, da rade nešto korisno
- pa vidi, sve rečenice u kojima je nešto pozitivno, kod nas su u prošlom vremenu!
- ajd danas napravi omladinsku radnu akciju!
- radnu ŠTA??? zar danas postoji omladina? hahaha...
- rađaju se smoreni i bezvoljni, teško im je i vazduh da udišu
- brate, rađaju se "mrtva" deca
- e to si lepo rekao, zvuči kao stih od skloništa 
TO JA ZOVEM KOMPLIMENT! :-)
 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

brijanje po dekadama
sa 5 godina ni ne znaš šta je to
sa 15 godina se ne bi brijao ni da ti plate
sa 25 godina se obriješ kad ideš kod keve na ručak, da ne izgledaš kao neko ko nikada neće završiti faks
sa 35 godina se ne briješ, da ne izgledaš kao papučar
sa 45 se briješ, da bi poslednji put izgledao kao dečko
sa 55 se ne briješ, zaboli te za sve pa i za bradu
sa 65 se obavezno briješ, ako te strefi srčka na bicikli, da te ne zapamte kao neurednog čiču
sa 75 se ne briješ, kad nisi do sad crko nečeš još 10 godina
sa 85 se briješ, vidi pod 65, samo tada nije bicikla nego tv dnevnik
sa 95 se ne briješ, više nemaš zbog koga

srijeda, 18. srpnja 2012.

šta je trka, a šta je maraton?

upravo sam završio blog o današnjem treningu, i o tome zašto ne mogu da odem na trčanje od 42km u subotu. jutros sam čitao tekst kolege blogera koji je razmišljao o tome šta je za njega maraton. u potpunosti sam ga shvatio, a poznajem još nekoliko ljudi koji slično razmišljaju.
mene je mozganje (dok sam trčao) odvuklo u to "šta je trka?" pa sam pokušavao da odredim kakva je to posebna motivacija na trci, to jest po čemu se razlikuje od one na treningu ili trčkaranju. nekako sam iskopao taj motiv da treba na neki način "opravdati putovanje". jer putovanje je ipak neko gubljenje vremena, mi nikada nismo bili od onih ljudi koji bi seli u auto i besciljno se vozikali ceo dan. ima negde trka, dobro. sad do tamo treba doći. a imam i kod kuće asfaltiranog puta u dužini 10.5km pa do tamo i nazad i eto polumaratona. sad kao ajmo za promenu da trčimo po ONOM asfaltu, pa dobro, ajmo, nije problem, ali daj neka bar nešto bude drukčije nego kod kuće. daj da se malo odmorim, jer tamo će doći Onaj i Onaj, pa ću ja sa njima, a ako odem na drvenim nogama onda ću da se demotivišem jer ću da trčim sa nekima koji mi nisu nikada (ni blizu) bili konkurencija. mislim, šta će da ide Tajson da se bije tamo s nekim ako nije trenirao godinu dana i atrofirao na pola bivših mišića, šta mu treba da ga išamara neko ko je uvek bio slabiji od njega? jel se zato ide na takmičenje? ili je bolje takav ostati kući i udarati u džak? tako sam barem raskrstio s tim šta je trening a šta je trka, ako mi se s nekim trenira mi se dogovorimo pa odemo zajedno na trening a nisam nikada baš bio pristalica toga da idem na trku-kao-trening, to mi nikada nije bilo jasno šta je.
e sad šta je maraton... pa prvo terminologija, "maraton" je naravno trčanje dugačko 42km a "Maraton" je trka na istoj dužini. ako sam danas pretrčao maraton, to znači da sam trčao 42.2km, a ako sam išao na neki Maraton, onda to znači... ma zna se šta znači :-) no opet dođem do razlike između trke i treninga, s tim da kao neko ko je dugo "trenirao" ja odlično znam čuvenu izreku "svaki trening je test, i svaki test je trening". odeš na trening i lupiš npr 10km tempa i iz toga vrlo dobro znaš u kakvoj si formi, a svaki takav test je ujedno i dobar trening jer će nakon odmora doneti neke pozitivne posledice po formu. e sad baš da ću da idem u Radence da trčim maraton kao trening, pazi da neću. napraviću nekoliko dužina kod kuće, pa ako idem na Maraton onda idem da držim najbržu grupu koju mogu da držim, da sačekam da popucaju jedan po jedan i da onda sa par najbržih odmlatim do kraja, i još da isfiniširam ko god mi miriše da je ista kategorija. to što je nešto dugačko 3 sata, ne znači da je predugačko za utrkivanje. pa ionako sam navikao da biciklističke trke toliko traju.
tako sam razmišljao i razočarao se, valjda sam se nadao da ću doći do nekog bogzna zaključka, a ono ništa spektakularno. prosto sam shvatio da nisam ni imao o čemu da razmišljam, sve mi se podrazumevalo samo od sebe. kada me neko pita koliko sam istrčao maratona, ja kažem oko 25 na trkama i oko još toliko na treningu. čak štaviše neke treninge pamtim puno jače i upečatljivije od nekih trka. mislim, po čemu se razlikuje jedan Beogradski od drugog, jedan Podgorički od drugog, a tek sačuvajmebože onaj Novosadski? bljak. a kad se setim kako sam trčao od kuće do Divčibara 39km uzbrdo, pa to trčanje stoji IZNAD barem polovine ovih Maratona koje sam pretrčao, stoji TOLIKO visoko da može da im se popiša na glavu, i na medalje koje sam za ta ravna trčkaranja dobio. sad reći da sam trebao da se osetim nekompletno, nedorečeno, jer nisam gore dobio ništa, nije istina. u isto vreme je gore došla biciklistička trka sa startom iz Valjeva, a drugu polovinu sam trčao u društvu 2 rekreativca koji su pošli malo ispred trke da gore dočekaju (ulazak u) cilj. u jednom času su me prošli i Lolini matorci autom i dodali mi sok :-) i kada smo se svi gore skupili, jednoglasno su i stari i mladi i biciklisti i rekreativci zaključili da je "biciklistima svaka čast, ali ovo što je Sale uradio, kapa dole!"
ili kada smo Lola i ja trčali zajedno od kuće do Mravinjaca pa odatle makadamom do Debelog Brda, start na 180m a cilj na 1050m, i niko ne zna koliko totalnog uspona jer na toj stazi ima toliko gore-dole-gore-dole-gore da poludiš, to nijedan garmin ne može sabrati :-) 40km,i slovima ČETRDESET kilometara, nešto poput Jungfrau Maratona, a umesto medalje smo od mame dobili poljubac, od Tate komentar "vi uopšte niste normalni" i lubenicu koju smo zaklali odmah tu na planini. i sad da mi neko kaže "al nije maraton, fale vam još 2km" mislim da bih ga klepio korom od one lubenice po ušima. ovo ti je burazeru kao DVA maratona, a ne kao jedan, minus 2 kilometra.
i šta je sad za mene maraton? pa eto, kada pretrčim 42km po ravnom, valovitom, brdskom terenu (trčao sam npr od Bačevaca do ispred Ražane i nazad, uspona malo više nego na Plitvicama, dužina 42.0km), a maraton zovem i "ekvivalent maratona (napora)" tipa sva trčanja sa Lolom po teškim planinama u dužinama od 38, 39, 41km, jer svaki put je bilo PUNO lakše precupkati 42.2km po ravnom. maraton zovem i svaki biciklistički trening od 200km pa nadalje, ponekad i kraći ako ide preko puno planina pa potraje 8 sati, tipa 190km Valjevo - Debelo Brdo - Drina - Kadinjača - Užice - Kosjerić - Bukovi - Valjevo, eto to je nešto minimum da bi bilo maraton. nismo NIJEDNOM u Italiji vozili čuvene "Granfondo" trke, to je to isto što i mi vozimo damo se organizuje za 5000 ljudi, platiš par 100 evra startninu, imaš okrepe i zatvorene puteve, i dobiješ medalju. toga ovde NEMA. pa tako nema ni medalja. da li to znači da nismo svojim nogama i točkovima prešli preko Kopaonika, Tare, Zlatibora, Zlatara, Lovćena, popeli se na Staru Planinu, Goč, Medvednik, Crni Vrh, Učku, kretali iz Valjeva i završavali vožnju kupanjem u Srebrnom Jezeru po pljusku i grmljavini, ili u Subotici kod rodbine na palačinkama? gde ćeš lepših medalja za maraton, od dva tanjira sa palačinkama naslaganim pedalj u visinu, ajoj to se ne zaboravlja, hvala Snajka :-)
da se vratim na kraj prethodnog bloga, za ovaj sad maraton u subotu nisam uopšte spreman i to je glavni razlog zašto ne idem, plus dva sata putovanja na 35 stepeni, plus sitniji razlozi tipa češkanje po glavi kako da preživim celu nedelju ako sam u subotu uveče (?) zaspao u 3 ujutru... a ja se probudim u 5 i ovako i onako, nema šanse da krmeljam do podne. i najveći plus, to jest minus, je to trčanje od 20h uveče kada moje telo već spava, jer ja sam najsrećniji kada vežbam u 6-7-8 ujutru, a ovo je totalno menjanje vremenske zone za 12h. ima ljudi koji trče svako veče, njima to verovatno više odgovara, a ako ja budem nekada pravio svoj Hamburg Maraton, biće start ujutru. prema podnevu drastično opada vlažnost vazduha, a još ako je staza u senci, puno je prijatnije trčati nego uveče kada je vlaga zakucana na minimum 40% i može samo dodatno da poraste do jutra. još jedan plus tj minus je motivacija, dakle treba sebi objasniti zašto negde idem. ako je zbog druženja, onda dođeš na start družiš se i vratiš se kući. mislim, trka nije druženje, trka je trka, puno više s nekim ispričaš preko fejsa za sat vremena nego za 3 sata trčanja. trening, pa dobro, ajde, kao trening, već sam to pisao u komentarima, podelim 3 sata na 37 krugova, dobijem 4'52'' po krugu, i dalje me baš briga i koliki je tačno krug "u milimetar", i koji je to tempo, jer ionako ne trčim nikada po tartanu pa bi mi bilo sve malo drukčije. morao bih da nađem neku motivaciju, neku ideju koja bi me nosila kroz taj maraton, a da to ne bude trčkaranje sa još dvojicom kolega ritmom za 3h20, jer u tom slučaju je primerenije da oni dođu kod mene u goste pa ću da ih vodim na maraton :-) mislim, tako bi se pride VIŠE družili, pre i posle trčanja, za vreme treninga, auf koliko tema Nino i ja pretresemo za dva sata trčanja i sat rehidracije... 
a ovako mi taj eksperiment ispadne nekako nepotreban, razmišljam, čak i da jesam u formi da normalno mogu da trčim 42km (a nisam od prošlogodišnjih Plitvica, dakle 14 meseci), radije bih to pretrčao ovde kod kuće, u doba dana koje meni odgovara, na nekoj stazi gde imam česmu pored puta, a kao dokazanom "samotnjaku" mi nije nikakav problem da krenem na toliko dugačko i naporno trčanje bez potrebe da tražim sigurnost u nečijem društvu. jeste drukčije, zanimljivo, kada povremeno imaš i društvo, ali mi nije potrebno, a ponekad čak zna i da zasmeta. eto to je trening, a trka je trka, makar pod idejom druženja. ima nas raznih, ali baš-baš različitih. znam ljude koji se praktično nikada nisu ni utrkivali. oni odu na trku i pronađu društvo prema svojoj brzini i tako trupću od starta do cilja i za njih je baš TO trka. ne trka kao takmičenje, nego trka kao izlazak u bioskop, restoran, teretanu, bazen, ili šta već. druženje, pričanje, trčkaranje, trka kao MESTO gde je to sve moguće. za mene je trka ipak nešto drugo, družiću se (i te kako!) pre i posle trke, pa čak i za vreme trke sa onima koji su u istoj grupi, nema ništa inspirativnije od disanja u istom ritmu sa par "kolega po brzini". zato volim da odem na trku na kojoj ću najverovatnije sresti sve te svoje "konkurente", jer njih ujedno najbolje i poznajem, jer smo baš mi najčešće trčali zajedno i najbolje upoznali jedni druge kroz silne anegdote i doživljaje sa (polu-)maratona. baš kao što će se i sada na ovom PanTarTonu družiti svi koji se poznaju, koji trče sličnim ritmom, kojima odgovara noćni termin trčanja, koji ne shvataju trku kao takmičenje nego kao trening, a čemu pogoduje sam događaj koji je ionako puno više zamišljen kao grupni trening dužine, nego kao trka (najveća razlika od trke je što nije zatvorena staza, ali nije zatvorena ni na Adi pa je tamo opet trka, samo zato jer je staza dovoljno široka i za 100 trkača, i tako dalje u detalje). dakle svakom njegova procena, a po mom kriterijumu: PanTarTon jeste trening, nije trka, jeste maraton, nije Maraton :-)
~~~
i kao uvek disclaimer - sutra bih verovatno razmišljao drukčije i napisao nešto obrnuto od ovoga, nisam pisao diplomski ni doktorat nego sam samo iskoristio priliku da zapišem nešto što mi je danas proletalo kroz glavu. peace

operacija uspela, pacijent umro

tvit, tvit...
"trčao 14km, valovit teren, nešto ispod 1h
noge - katastrofa!"
~~~~~~~~~~~~~~~~~~
a sada malo više detalja...
prvih 3km sam jedva prešao, još sledeća 4km teških nogu,
u povratku istih 4km za 16', i rastrčavanje po keju sve do kuće
plan i jeste bio 14km za 1h, ali da mi bude lako
zašto nije bilo tako lako, ko će ga znati
na 2.2km od kuće sam imao na štoperici 50'00''
računam kako mogu da nastavim jače do kuće,
i imaću "rezultat" oko 59', no treba se lomatati po travi
zar nije bolje da pretrupćem lagano taj zadnji deo,
i završim za planiranih sat vremena?
gde piše da ako imam u planu 60', i mogućnost da 
to obavim za 59', da uvek mora da bude brže i jače?
hajde bar sam jednom iskušenju odoleo, i to je uspeh
no ne bih ja odoleo da mi je sve išlo kao podmazano
jer plan je imao 2 varijante, sat i po, i sat trčanja
obzirom da sam zaključio da sam premoren,
odmah sam nekako sa starta znao da će biti ova kraća verzija
no kada sam na tačku km7 stigao nakon 30'40'',
prosto sam bio nespreman da razmišljam o dužem trčanju
jer gotovo uvek kada ovde dođem za 31' i ispod,
ja završim polumaraton za 1h30' ili manje
ipak je ovaj prvi deo najteži, uzvodno, bilo je i vetra
eventualni dodatak 3.5+3.5km dalje istim putem ima par kupsera,
ali je sve po lepom asfaltu i taj deo je brži od prvog,
a povratak ovih 7km je blago nizvodno (i uprkos travi
u zadnja 3km, ili 2.2km, zavisi gde siđem na reku, 
i gde izađem nazad u betoniranu civilizaciju)
i po pravilu brži od odlaska iako sam već dosta pretrčao
negde oko tačke "5km do kuće" sam čak ugledao mogućnost 58'
jedan km je ispao 3'58'' i pomislio sam da bih tako mogao do kraja
no nisam imao volje za jurnjavom, nisam bio svež
drugo je kada si odmoran, izletiš na asfalt kao bik u arenu,
nijedan napor ti nije preveliki i na svaki bi dodao još malo
evo, na brdovitijem terenu sam pre nekoliko dana prošao
10-ti kilometar za 39', a danas je to bilo 43' na tek valovitom
10% manja brzina, a osećaj u nogama sličan
telo je tek započelo adaptiranje na ovu zimu, a danas je opet upeklo
sad će mi opet trebati par dana, da se naviknem nazad na vrućinu 
bosanac u kanadi, bosanac u floridi, pa jovo nanovo
no hajde, bar jednu stvar sam danas prelomio
OTPADA I ONIH 5% ŠANSE DA TRČIM TARTANTON
ne treba se trpati tamo gde ti nije mesto
prepustiću taj događaj trkačima, maratoncima, ja to nisam
ja ipak vozim biciklu evo već nekoliko meseci, 
ponekad potrčim (nešto preko 100km u zadnja 2 meseca)
ali to je nedovoljno da bih normalno završio maraton
PLUS što je u subotu najavljeno 35°C, nije baš za putovanje
PLUS što je start u 20h kada ja već zevam i razmišljam o krevetu
ponekad sam zimi trčao noću, svaki put mi je 11km/h izgledalo kao 13km/h
i svaki put kad dođem kući posle sat vremena i pretrčanih 11km 
ja pomislim "vaaauuuuuu, pa ovo je neverovatno!
a toliko brže je izgledalo..."
ipak su to prvenstveno trke za ljude koji žive tu blizu, 
odnosno za one koji imaju neki motiv da se zbog toga žrtvuju 
da sam redovno trenirao, da sam zdrav 100% bez problema u leđima,
da sam u onoj normalnoj formi 365/365, i ja bih upao u II grupu
poleteo bih tamo sve petama u guzicu, da trčim i ja
znam koliko je kada se 3 sata podeli na 37 delova,
dovoljno je samo stiskati prolaske i pratiti razliku (ako postoji)
trčao bih takve krugove dok mogu, nadam se do kraja

utorak, 17. srpnja 2012.

zima, bre

zima je počela sa + 39° stepeni Celzijusa
kojih nismo dočekali
naime za Nedelju je bio najavljen Toplotni Smak Sveta
jutro začuđujuće hladno
obično u najvrelijim danima svane 25-26°
ovo je bilo 21°...
krenuli mi, neki vetar divlja sa severa, otkud sa severa???
idemo uzbrdo a hladno nam!??
spust u Brankovinu je tek bio katastrofa, led ledeni
čoveče dal' će danas biti onako toplo? 
mislim, jel' moguće? 
prođe sat, dva sata, ništa, i dalje hladno
long story short, nakon Dužine smo se vratili kući oko 14h,
i bilo je 26°, a severac je duvao i dalje
navodno je popodne i uveče trebalo da dođe do...
pljuskova, grmljavina, nepogoda, užasa
i od svega toga nšta
e Ponedeljak je bio hladan kao u najavi, max 23°
poklopio mi se sa idejom da bih mogao "jedan dan lagano"
pa ne da je bio lagano, nego sam se jedva pomerao celog dana
danas slično, iako smo išli bajkovima na planinu
neki osećaj totalne usporenosti
kao da mi je neko stavio osigurač na puls 99.99
ono kao cena u supermarketu
i taj ružan osećaj dvocifrenosti
odvratan
kao da mi je neko ugipsao srce
eto tako se osećam
a tako je sve fino išlo na onih 34° i na 35°
još sam i trčao, i čak bio srećan na toj vrućini
mrzim zimu
to jest, ne mrzim zimu u sred zime 
mrzim zimu u sred leta
mogao bih popodne na jedno kratko trčanje
ono, da mi malo bude toplo
čekam da dođe do bar 25°, ako će uopšte dotle stići...
idem da odigram jedan Sunčani Ples

petak, 13. srpnja 2012.

vremena !!! (mi dajte)

stvarno više pojma nemam ni gde sam bio pre 5 dana, ni šta sam radio pre 3 dana. svako jutro opalim RESET i život sa novim buđenjem zaPOČne isPOČetka. jutros mi je proletelo kroz glavu "daj da nažvrljam neki blogić" i palo mi je na pamet da bi naslov mogao da bude 26-27-28-29 jer su to temperature na koje se privikavamo u kući, i na kojima palimo klimu. pre nekoliko godina je 26 bilo "neizdrživo", pa smo dofurali do 27... i evo sada sam je kresnuo kada mi je postalo pretoplo i vidim da je u kući 29, a napolju 32 (pa ne mogu baš da otvorim vrata da uđe "svež zrak"). pa sam posle treninga (bic) pomislio da nažvrljam na brzaka blogić i da stavim naslov 31-32 jer su nam se tu vrteli okviri proseka (brzine) na vožnji po podosta kupsera/brdašaca oko Bogovađe i okolnih sela. pa sam malopre pomislio da stavim naslov 32-33 kolike su bile temperature na onom iznenadnom trčanju na koje sam izleteo kao ispaljen iz katapulta, nakon što sam dobio sat vremena slobodno. par sati pre toga sam nategao nekog pepsi light-a i po sumnjivom ukusu se setio da sam u tu flašu spojio ostatak od burn-a, i baš pomislio kako je veselo u sred leta na ovoj vrućini saručiti u sebe par deci burn-a... tok događaja je tako išao da sam prvo poželeo da se malo provozam, pa sam shvatio da to puno traje, pa se odlučio za neko trčanjCe, i tako po logici da treba nešto brzo "smlatiti" (da bih za što kraće vreme pretrčao što više) obukao stare izgažene (1200km) puma belus ravne patike, koje su nekada važile za bogzna lagane a sada sa svojih 290 grama deluju najblaže rečeno smešne. nisam previše razmišljao o tome koliko sam vozio prekjuče, juče, mada sam jamačno u nogama morao da osećam i jučerašnjih 4+ sati na mtb-u sa kolegom bajkerom-trkačem i zaljubljenikom u prirodu, a bogme morao sam da (valjda) osećam i jutrošnjih 77km jakog tempa sa Lolom, i nakon toga par sati stajanja na poslu. no iako sam morao sve to da osećam, nisam morao da SAOSEĆAM sa svojim nogama, tako da sam po dejstvom pomenutog narkotika zapalio fitilj u sebi i znao da odatle nema povratka. pesma uz ovaj blog bi mogla da bude "running with the devil" od van halen, jer je đavo bio u meni i bogme me je fino poterao na to trčanje. kilometar po trotoarima i sa pretrčavanjima ulice, još toliko po zemlji i spaljenoj travi kejom uz reku, zatim kroz gradski parkić i nakon 3.3km uspon sa 200 na 260m nadmorske (kuću sam ostavio na 180m) gde je srećom bilo podosta senki od drveća, da mi malo ublaži taj osećaj pregrevanja. na vrhu kod tv tornja i vodovoda postoji jedna mala česma no pošto mi je bila 50m izvan putanje kretanja, ladno sam je promašio i nastavio dalje nizbrdo. tih 1050m uspona sam prešao za 4'45'' iako sam se samo nadao (u najluđim snovima) da se popnem za 5' ili malo više, i odmah sam znao da je ovo "moj dan". jebiga, petak 13-ti, počeo je tako da mi je na jutarnjem treningu pukla žica u zadnjem točku nakon samo 10km i ceo ostatak sam vozio sa točkom koji šeta levo-desno kao pijan, a prilikom polaska na trčanje sam nakon 100m i pretrčavanja prve ulice stao na neki kamenčić na travi ispred trotoara, iskrenuo nogu i desnim kolenom tako jako spičio u levo koleno da mi je sledećih par minuta bilo solidno utrnulo (jedno) odnosno delimično nabijeno (ono drugo). no u oba slučaja sam taj početni peh shvatio kao dobar znak, kao što rekoh Loli nakon pola vožnje "mala gužva na putu, valjda se gejaci plaše što je petak 13-ti pa ne smeju da upale auto?" a ona reče "jedna žica nam je već pukla, sad smo mirni do kraja treninga!" i tako je i bilo. dakle na vrh tog brdašceta sam izbio nakon 18' a dotle sam imao 4.4km i obzirom da je 18' prosek od 4'/km (15km/h) za 4.5km, znao sam da sam samo 100m iza nekog virtuelnog protivnika koji celu stazu trči na autopilotu 15km/h. u sledećih par km sam mu lupio kontru jer sam nizbrdo zujao 17km/h i nakon silaska kod kafane sa simboličnim imenom "zlatan čekić" (mazati tempo se na engleskom kaže "put the hammer down", odnosno jurnjava-rokačina se kaže "hammering") sam već bio pola minuta ispred tog zamišljenog robota. tada su počeli prvi problemi, malo neki grč u stomaku, verovatno od dehidracije, malo opšta slabost, verovatno od temperature, no nijedan km mi nije bio iznad 4' i do 10-og km sam stigao za 39'20''. naravno da je poslednji (od 10) km bio po istoj onoj prašnjavo-džombastoj zemlji i spaljenoj travi pored reke, i ostao mi je još 1 km do kuće, po trotoarima i preskakanju ivičnjaka i parkinga. celim povratkom je toliko jako duvao neki vreo vetar, da je delovalo kao da na bicikli idem negde nizbrdo otprilike 65km/h, pa sam to brzo obračunao kao 65 - 15 (moja brzina) = 50 km/h, dakle vetar je duvao nekih 14m/s... jer iz atletike znamo da je 10'' za 100m jednako 36km/h, pa odatle uvek krenem, dakle npr vetar 54km/h je 15 metara u sekundi. to je ono kada iz voza promolite glavu kroz prozor :-) kući sam došao ritmom na pola između tempo-trčanja i tempo-rastrčavanja, taj poslednji km kroz grad, i sve završio za 43'28'' bez ikakve želje za finiširanjem, sačuvaj bože. ipak je sutra u planu dugačka vožnja... ušao sam u dvorište, seo na beton, otšrafio crevo za zalivanje trave, i polivao se par minuta, a zatim sam uperio crevo ka nebu i napravio mali pljusak pod kojim sam se veselio dobrih 5 minuta. što jes - jes, zaslužio sam ga!

srijeda, 11. srpnja 2012.

lično i nezvanično

gotovo za opkladu kako je "lako" napraviti FB događaj, 
za 1 minut sam postao domaćin
"prvog hamburškog maratona u srbiji" :-)
tako to neki maratonci rade, naprave sami stazu, medalje,
kome god je bitno da ima "zvanično" otrčan maraton...
ja sam na treningu čak i previše puta otrčao "maraton",
a jedina medalja mi/nam je eventualno bila
znojem nacrtana na dresu :-)
tako da, ovo je prevashodno interesantno za neke
lovce na statistike, rekorde, za sve koji npr hoće
"svakog meseca po 1 (polu-)zvaničan maraton",
za one koji skupljaju maratone kao značke i poštanske marke,
vole da imaju 50 komada, 100, 1000, itd.
bar sam ja to tako shvatio...
da živim tamo negde u blizini, verovatno bih se pojavio,
da u društvu trčkaram te krugove dok mi se ne prispava,
ali je moja filozofija gotovo suprotna ovome 
pa sam često propuštao i puno "veće" trke, jer sam
bez mučenja (putovanja) isto mogao da otrčim kod kuće.
medalja i pehara već ionako imam previše,
a trke pamtim po tragovima koje ostave u meni,
sigurno ne po odličjima ili (potrošenim) novčanim nagradama.
u poslednjih mesec dana sam na treningu otrčao
tri polumaratona, i vrlo sam zadovoljan, svakim od njih.
neke staze sam toliko često trčao, da sam ladno mogao
da ih sertifikujem, ako već i nisam, onako lično i nezvanično.
to što smo prijatelji i kolege, ne znači da moramo da
delimo SVA gledišta i da smo zaljubljeni u iste stvari.
meni je najdraže kada mi neko dođe "u goste" na trening,
i svako takvo trčanje/vožnja mi se duboko urezalo u sećanja.
to su moje omiljene "medalje", zajedno sa svim treninzima
i trkama koje sam zapamtio po nečem posebnom.
kad razmisliš, medalja je nešto manje od burme.
to je nešto što treba da o nečemu svedoči, 
i da te na to potseća. na neko dostignuće :-)
a vidi čuda, i Lola i ja to nosimo u sebi, "jer na prstu žulja".

dakle da rezimiram: pozdravljam svaku ideju za druženje,
okupljanje, zajedničke treninge i zabavu!!! živeli!!!
ali ako je samo zbog medalja, onda mi je bljak.
ne bih da pravim samome sebi priznanja za treninge,
rekorde staze, broj popijenih piva i pročitanih knjiga mesečno?
ajde dosta o medaljama i potvrdama, pečatima i uspomenama,
ionako sam rekorder po broju sportskih blogova na balkanu :-)

utorak, 10. srpnja 2012.

moderno doba

čitam sadržaj nekih "krekera sa mešavinom sireva" 
od kojih u sastavu jedino postoji Aroma Sira...

pa mi pade na pamet sličan oglas
"GOSPODIN bi se rado oženio,
traži Damu širokih pogleda i još veće dioptrije"
(da ne bi mogla da pročita deklaraciju)

SASTAV (jako sitnim slovima): 
kosti 15kg, 
koža 10kg, 
mišići 10kg, 
creva i govna 50kg, 
aroma Gospodina 1kg.

PS
"Gospodin" se vrlo lako može zameniti sa "Trener",
s tim da umesto oženio stoji da traži posao
a umesto Damu traži Klub ili naivnog rekreativca

subota, 7. srpnja 2012.

u sridu

šta dodati, uspeo sam, kao i uvek...
plan je bio "21km za 1h30m, i da deluje što lakše"
prvih 7km blago uzbrdo sam ustrčao za 30',
drugih 7km po kupserima (3.5km do okreta, i nazad) za istih 30',
a zadnjih 7km mi je postalo dosadno...
samo strčati blago nizbrdo 7km za pola sata, tu nema nikakvog izazova
ako ga požurim za 29', jeste da ću završiti trening za 1h29,
ali zar nije plan bio da bude 1h30, i što lakše?
i tako sam prvih 4km zviždao po 4'05, 4'08, 4'06, 4'03,
i nakon toga feštaaaaaaa!!!! zadnja 3km po travi i kroz predgrađa,
čista uživancija, rastrčavanje, luftiranje, a svo vreme znam,
da ću stići kući za manje od 1h30 :-)
neko vreme sam čak imao osećaj krivice, u smislu
- šta sad ovde trčkaram, ako bih mogao da nastavim sa "žurbom",
i eto 1h29 u džepu bez problema!
ma čekaj (onaj drugi glas, glas razuma) pa gde letiš? žuriš negde?
nekako sam se izvukao iz te situacije, da mi je neprijatno što
završavam trening za 1h30, iako mogu za 1h29...
a fakat mi je bila frka, ajoj, kao da namerno rešavam ispit za 8, a mogu za 9.
no hajde, ubedio sam se da će mi to trčkaranje prijati, i, indeed je prijalo.
e sad teoretisanje i filozofiranje, dovedu nas svugde.
da imam iole km u nogama, sigurno bih mogao ovako i 42km
no svestan sam da bih nakon 30-35km bio sav u grčevima,
zatezanjima, koraci bi se skratili, duša bi tražila odmor, hladovinu, vodu,
nema šanse da sam danas mogao da pretrčim maraton na ovolicno treninga
to što pretrčim 21km a da nigde pošteno ne zapnem, to je drugo
to je švercanje
možeš se prošvercati 5 puta u gradskom busu i nakupiti 50km vožnje, 
no to ne znači da se možeš prošvercovati u avionu na relaciji 100km
tamo su puno rigoroznije kontrole, kako ćeš u avion bez karte???
a ja nisam od onih koji fantaziraju pa blebeću kako bi mogli ovo ili ono
svaki dan proverim koliko sam mogao, no svakog dana sam istovremeno
VRLO svestan svega što nisam nikako mogao, niti ću tako lako uskoro moći
za maraton treba puno više kilometara, a za to mi treba telo bez problema
čak i danas osećam onaj isti bol u dupetu, isto uklještenje živca,
e sad, da li ću letos opet kod Kostolomke na još 3 tretmana,
ili jesenas nešto drugo... bumo vidli
kako bilo, prošao je još jedan dan (reći to u 11:37 je malo preterano?)
i nije propao, nije prošao bez mene, nije bačen ni straćen
na tom putu ka Bajinoj Bašti je danas bila povelika gužva, 
kao da je pola srbije pošlo negde ka planinama ili ka moru
a u tom stanju su svi nekako specijalno raspoloženi, srećni
zaista puno auta mi je svirnulo, odmahnuo sam kome god sam stigao
jedan čovek je išao peške sa telefonom na uvetu, razgovarao,
i dok smo se susretali držao mi je ispred nosa "palac gore"...
valjda ne sreće svaki dan budalu koja trči na 28°C po suncu,
i pritom čak štaviše izgleda srećno, ako ne i ushićeno?
bože koja razlika u samo 2 minuta, 1h28 je zadnji put delovalo naporno,
a danas je 1h30 prošlo kao da je neko drugi trčao a ja samo navijao.
imajući u vidu da su mi od jutros noge bile onako prekrute i premorene,
pretpostavljam da je ovo bio intenzitet pogođen "u sridu", baš uboden.
a šta ću kad sam savršen,
čak bih za promenu i napravio neku grešku u treningu, ali ne umem :-)

superstition

a jel znate da u hrvatskoj vikipediji ne postoji stranica za superstišn, 
jedino na srpskoj postoji "sujeverje" mada vrlo šturo napisano
pade mi to na pamet jer sam čuo i da se kaže sujeVJErje,
i ukucam u gugl da vidim koja se reč češće koristi,
fakat ova "sa tri J" vodi sa 70,000 naspram 60,000
iako je uvek u rečenicama sa jekavicom, dakle hrvatsko-srpski
a tako ponekad da bih dobio na vremenu, napišem blog unapred
obično ljudi pišu šta im se dogodilo, bio na trci toj i toj, rezultat taj i taj
meni je svejedno, ja umem da pisanje iskoristim za koncentraciju pred nešto
zbog toga naslov, ne verujem da će mi nešto ići loše
samo zato jer sam ga unapred opisao :-) ... dakle,
(reč kojom se označava završetak jednog malog poglavlja u razmišljanju)
nakon prethodnog trčanja, u prethodni petak, još sam išao bajkom u planinu,
totalno neplanirano i suludo i pamtim da sam se bogme namučio po vrućini
dan nakon toga je bila tura do Drine sa Lolom i Ninoslavom, preko 8 sati
u nedelju je bio Lolin rođendan pa nismo mogli da "nedeljnu dužinu"
koju smo uzgredbudirečeno ionako napravili dan ranije...
tako smo u nedelju otišli par sati ujutru par sati popodne, trkačkim bic
e u ponedeljak nam je bio na poslu dej-of pa smo otišli na tempo-dužinu
5 sati na raznoraznim terenima i preko jednog novopronađenog brda
utorak je bio dan za mtb i planinu, to jutro je bio jak tempo trening,
a posle toga sam otišao u neku misiju trkačkom biciklom još 2 sata
sreda je  zbog posla bila jedini dan sa "manje" treninga no ni ta vožnja
ka planinama, u rano jutro, nije baš bila dan odmora, naprotiv :-)
(to je pretposlednji post koji se zvao "samo 2h22min")
četvrtak je bio opet dan za mtb i tada je Lola išla rekord staze do Družetića
ima tu 100+150+100+150+100... nakupi se tu dosta metara uspona
a posle toga sam ja opet odzujao bajkom do Kaone (745m) i taj put sam
pak JA napravio rekord staze do Kaone i nazad, 2h09' stim da nisam išao
kroz grad nego sam oba puta išao Obilaznicom što je 3+3km duže
sve to naravno na čeličnom GT Palomar od 15kg, eh da, skinuo blatobrane
pa sam malo nizbrdo dobio na brzini, ovaj put max niz Kamenitovac 80.0
(prethodni put je bilo 83.0 kada me je malo povukao neki kombi)
i juče, juče smo ujutru išli na najklasičniji trening od 72km,
to je oduvek bila prava mera za radni dan,
i dovoljno kratko da može da se ubaci hrpa intenziteta,
a nakon toga (tj nakon što smo prvi put 2012-te jeli lubenicu)
sam opet otišao onaj dodatak od 50km trkačkom, 
a ovaj put kao zanimljivost pamtim da me je stigao šleper na
sredini Blizonjskog Visa u povratku, pa sam ceo drugi deo išao 23-34km/h
što je podosta neuobičajeno jer je jako teško na takvim usponima
"zakačiti se" za kamion... ideš u svom tempu i nemaš snage za skok,
onda odjednom treba iz tog ritma ubrzati i preživati prvi minut
nakon toga sve ide kao po loju, kao u velikoj grupi, 
a na spustu u Brankovinu sam mu lupio kontru jer je previše kočio :-)
i sad, ako bi nedelja bila idealna za neku dužu vožnju,
ispada da bi subota tj danas bila idealna za neko trčkaranje
prethodna 3 trčanja su mi sva išla po 4'11''/km tj 14.3 km/h 
što je brzina za maraton 2h56, recimo
poslednji put sam krenuo sa namerom da istrčim 21km za 1h30
no nije mi išlo, opet sam završio za 1h28 iako sam dodao neka brdašca
mislim da mi je pred to trčanje dan bio teži,
jer smo išli tempo od 122km, a ovo juče je bilo isto toliko ali iz 2X
i dobro sinoć sam prošetao po travi (s kučićima) 3+3km
nije da sam se od toga umorio 
ali uz sve ostalo je ispao ceo dan na nogama
20 minuta kasnije (od početka pisanja) ponešto se iskristalisalo
trčanje neće biti od 9:00-10:30 kao prethodno, već od 7:20-8:50
ako mi "krene" možda malkice produžim, mada nije neka verovatnoća
u slučaju nekog bola ili premora, skratiću na 1h pa koliko ispadne
imam i jednu varijanticu od 22km sa vodom na 11-om km,
pa povratak istim valovitim putem, ili kroz teža brda a isto dugačak
idemo da biramo patike, da izvučemo najsrećniji par za danas!

četvrtak, 5. srpnja 2012.

torta i žito (05-07-1942 - 14-12-2011)

i tako, ipak smo uzeli tortu, čokoladnu, kakvu je on najviše voleo
nije bitno što Lolin Tata više nije živ, ali ipak, danas bi mu bio rođendan
to jest, na današnji dan JE njegov rođendan, iako on više nije tu sa nama
jutros smo otišli na trening još sat ranije, da bi sve stigli na vreme
nakon toga na groblje, da obeležimo taj dan, pa na posao
a imamo tu na naše 2 jelke, novorođene 2 grlice
on im se uvek radovao, i popeo bi se kod nas na sprat da ih vidi
to je ono kao golub ali svo sivo sa crnim okovratnikom oko grla
i sad mi tu na prozoru trepere krilima dva mladunčeta
tek su naučili da lete, i posle svakog preleta od par metara, 
tresu im se krila kao da ih drma struja
a Lolin Tata je uvek pazio da ne ostanemo bez žita
svakih par meseci je kupovao po kofu pšenice i kukuruza,
da bi hranili te naše grlice... imamo na terasi i napravljenu hranilicu
jedan pleh našrafljen na ogradu, i tu im prospemo "žito"
nakupi se ponekad i po 20 vrabaca, čitava žurka...
tako smo im i danas sipali, duplu porciju. Tata časti za svoj rođendan
to jest mi častimo, umesto njega. nama torta, pticama žito
jer život teče dalje, a neki novi klinci ni ne znaju koga više nema
i kada nas više ne bude bilo, neće biti kraj Sveta
neke nove ptičice će tražiti svoj ručak, svoje mrvice, od nas ili od nekog drugog
a svaka ptičica je zaslužila mrvicu, svaki život jednako vredi

srijeda, 4. srpnja 2012.

samo 2h22

zaista nam se lako promene kriterijumi, i za čas
možeš sprcati neko bogatstvo za mesec dana i odjednom će ti kifla postati premija, možeš nakon toga dobiti na lotto i za tren će ti kavijar postati uobičajen
povrediš se pa ti pola sata šetnje postane totalni hajp, odnosno ako si zdrav i nepovređen trčao bi i vozio i plivao i leteo od jutra do mraka i nikad ti nije dosta
mislim ako si od onih kojima nikad ničega nije dosta
baš nedavno, nevezano za ovo, bila nam je jedna frendica na večeri, i sad smo nakon toga (a bila tona nekog povrća) uzeli da kljucamo neke pečene bademe, i kikiriki, i ja napao na to jer sam ostao nekako nenajeden od povrća, i kljucam li ga kljucam... i reče ova frendica "sale ne ume da se zaustavi", a ja pomislih "ovo uošte nije neka duhovita primedba, ovo je DIJAGNOZA"
(evo na Turu opet popadaše - ne znam zašto uopšte gone te bicikle, i zašto im sponzori daju skupocene igračke, ako već ne umeju da voze? mislim, ako bih tako često padao, brate našao bih neki drugi sport)
i tako, počeo sam o tom navikavanju i odvikavanju, sabirao sam one čuvene sate i kilometre i podaTci su vrlo otrežnjujući - iako je zima počela žestoko i više vremena smo čistili sneg nego što smo vozili trenažere, nakupilo mi se od marta 9500km na biciklama, a obzirom da sam trčao u proseku jednom nedeljno, nije malo ni ovih 900km? možda neko toliko pretrči i za mesec - mesec i po, ali ja na treningu pregalopiram 21km za 1h28 bez previše dahtanja pa treba gledati na brojke iz te perspektive, ipak...
takođe treba imati u vidu da sam prepešačio neverovatnih 1400km, od čega dobar deo kroz sneg do kolena na debelim "minusima", i da sam slučajno sve to lagano prekaskao mislim da bi mi bilo puno lakše. u sred zime je 15km pešačenja znalo da traje i 4 sata i osećaj mi je bio kao da sam završio "težak trening", što je ravno tempo-vožnji od 120km ili tempo trčanju od 20-ak km. 
dalje, podatak da sam proveo 750 aktivnih sati, govori dovoljno
ja naime nisam profi, pa mi nije bitno da "odrađujem" određene treninge po satnicama i planovima. ja radim u životu šta mi se sviđa. ako mi se vozi trenažer i znoji u sobi dok je napolju bljuzga, ja ću da otšrafim mini liniju i da vrtim na trenažeru sat i po bez problema. tog dana me to čini srećnim i tačka.
sutradan ću pak da nabijem slušalice u uši i da krenem da preslušam nekoliko albuma koje sam skinuo u zadnjih par dana, dakle pešačiću po nekim zavejanim vukojebinama nekoliko sati i neću imati nikakvu predstavu o vremenu koje je prošlo i koje mi preostaje. jer mi je tako došlo.
i kad na kraju saberem sve te sate koji su mi prošli "na nogama", dobije se 750, od čega zaista pojma nemam koliko je u kojoj zoni pulsa niti me interesuje
ponavljam, ja sam čovek rekreativac, ne glumim nikakvog profija i onda mi je glupo kad me neko upoređuje sa ljudima koji žive od sporta, pa mi kaže "eeee, ali nije ti mtb isto što i trkačka i nije ti pešačenje isto što i trčanje"
ma nemoj, pa ja mogu da pretrčim sada 20km a da se pošteno ne zaduvam, a kad se setim onih bauljanja kroz sneg do kuka i kroz žbunje koje se pod teretom snega povilo do zemlje i zatvorilo sve staze, kada sam oznojen ispod jakne panično razgrtao i lomio sve pred sobom da se ne bih vraćao ostim putem na vrh brda, pa sada pretrčkarati Lidjardovski polubespotrebnih 20km mi je zaista rekreacija u odnosu na takvo "pešačenje"
stvar kriterijuma
i stvar nekog izveštačenog principa, neko bi se samo proseravao i pametovao šta jeste a šta nije trening, a mene baš briga šta je a šta nije trening, meni je bitno da sve što radim ima nekog smisla, a smisla ima samo ako mi je zabavno, jer ja sve što radim - radim da bih se zabavio.
i eto takvih sati sam nakupio 750, u svemu što se zove aerobna aktivnost, boravak u prirodi, vežbanje, rekreacija, ili kako god ćete to nazvati. ne računam cepanje drva, ne računam masažu na poslu (što ume da bude poprilično aerobno takođe), ne računam ni seks ni grad, šetnje po supermarketima, ne računam sate vežbanja na podu, trbušnjake ni istezanje
negde prelomim, u svom tom sabiranju i beleženju, eto
kad razmislim nije ni bilo realne potrebe za ovim postom, nego sam eto sabrao sve te kilometre i minute pa sam iznenađen brojkama morao da malo o tome pišem, da bi mi sve to polako ušlo u glavu
eh da ima i ta brojka koja kaže 4404
šta je to? to su poeni. to je moja izmišljotina koja sve aktivnosti preračunava u kilometre trčanja. dakle ako bi bilo moguće ne povrediti se, ako bih umesto svega drugog samo trčao i trčao i trčao, do sada bih pretrčao 4404km u 2012-oj, s tim da podloge ostaju iste, asfalt ostaje asfalt a sneg do kolena ostaje sneg do kolena, taj koeficijent nisam uvodio a s njim bih verovatno lebdeo negde oko 5000km. sva sreća da ne moram samo da trčim, mislim sreća za moja stopala lože kolena pokosnice kukove i uopšte za ceo moj maleni organizam :-)

nedjelja, 1. srpnja 2012.

toplo-hladno

e to vam ovako ide:
kad je zima, onda bude na primer 0 stepeni
i onda ljudi kukaju kako su trčali na minus 15,
jer kad dodaš efekt hlađenja vetra, 
to je "realno" minus 15
i onda dođe leto
tada pak bude 36 stepeni (ovo kao danas)
i onda ljudi kukaju kako je na užarenom asfaltu bilo 50 stepeni
A GDE JE SAD ONAJ VETAR OD ZIMUS???
ako je duvao vetar, dakle bilo je "realno" 20 stepeni danas,
za istih 15 manje kao kad zimi duva vetar? :-)
ili bar zimi recite kako je na 0 stepeni, ali sa vetrom u leđa,
i na pravcu gde je sunce, delovalo kao da je plus 10 :-)
zašto je svima zimi JOŠ hladnije, a leti JOŠ toplije?
ne dao vam bog da vidite kako je u Sibiru i u Sahari...
oni nešto bolje od nas znaju šta je minus 30, i šta je plus 50
a mi nemamo pojma, pa se tako samo "gađamo" brojkama...
nama je sve ah-oh-ah-uh "ekstremno"...
kad čujem da neko prečesto upotrebljava reč "EKSTREMNO",
odmah znam sve (što treba da znam) o onome koji je koristi
(čitaj - seronja)
ako ste uveče živi i zdravi, bez teških povreda i bolesti, 
nije vam dan bio toliko ekstreman koliko vam se pričinilo.
verujte mi na reč ;-)