subota, 23. siječnja 2010.

jedna pura, dva pandura, svakom dojde smrtna vura

BLOG PRVA VARIJANTA

juče mi je aktivaciono bio od boljih dana. vozio trenažer, popodne se fino prošetao, kasno uveče išli kod prijatelja, i tako to. no legao sam 2-3 sata kasnije nego inače. DVA ako se računa ono vreme kad legnem kasnije, a TRI ako se računa ono ranije leZanje. na kraju tog trećeg sata zakašnjenja satnice, da ne kažem života, sam nakon tuširanja napravio neki čudan pokret desnom nogom i tako me je jako secnulo u predelu prednjeg meniskusa da sam umalo naglas jauknuo. dalje od tog trenutka nisam više mogao da znam da li sam tu npr. imao neki problem ranije pa sam ga tada tek primetio, ili sam baš tada i baš takvim pokretom napravio taj problem. jutros vidim da to još "stoji" tamo, možda malo slabije a možda malo i jače. videću danas da li ću moći opet da vozim trenažer. ako budem mogao, popodne ću naveliko i naširoko pisati o tome. a ako budem imao nekih problema, e onda ću popodne naveliko i naširoko pisati o njima. i tako u krug. bla bla. čekam da prođe zima, napolju je sneg što i i nije neki problem, no ima PUNO LEDA što je veliki problem -predugo traju koraci i uz to su trzavi i seckavi, tako da bi mi se sve povrede pogoršale trčeći po podlozi koja nije za trčanje. još uvek osećam ova stopala, oba kao jako napregnuta a desno kao povređeno, no malo manje nego prošle godine. prošle godine sam to vukao sve do kasnog leta na bicikli, ne bih voleo to da mi se ponovi. moram što bezbolnije preživeti zimu do kraja, a onda će me preplaviti osećaj slobode i dostignuća. eh da, nakon duuuuugog perioda bez bola u leđima, jutros sam opet malo ukočen, što ne bi terbao da mi bude preveliki problem, ionako nisam odavno radio vežbe za leđa, tako da taman eto prilike da i to ubacim u ove dane zimskog kućnog pritvora.

BLOG DRUGA VARIJANTA

možda mi je svaka od ovih povreda vezana za nešto drugo. možda to i nema veze sa biciklom i trčanjem, možda je to neka loša karma, možda tako platim nešto što sam ukrao na drugom mestu. ili su to neki signali da nešto radim pogrešno, a ja ne znam šta. razmišljajući o tome možda bih na blogu stigao do nekih skroz drugih oblaka i môra, od ovih kuda sada letim i plovim. no pisanje mi je brže od misli, pisanje mi je intuitivno "ispred", a ne posledica, iako kada pišem "putopise" sa treninga to deluje drukčije, posledičnije. ma koliko to čudno zvučalo, praktično mi pisanje oduzima vreme za razmišljanje, jer ovako se više borim sa emocijama a manje sam zaposlen u onoj drugoj (još kreativnijoj!) polovini mozga. ali sve naše akcije su duboko smislene, tako da je ovaj emotivni beg sigurno posledica nečeg u ovom svakodnevnom životu, sa čime je lakše ne suočavati se nego ga "zaobići" beskrajno pišući o drugim temama, i dajući im preveliku važnost, smanjujući tako probleme i potiskujući ih ka dnu duše.

NE-BLOG

tako da bez obzira da li mislim da bih trebao da održavam prvu ili drugu varijantu, ili mešavinu obe, ili da puno ne mislim nego samo "da pišem pa šta ispadne", moram neko vreme manje pisati BLOG čak i ako budem imao za to bogzna kako jaku potrebu. imam Word pa mogu da napišem šta god hoću, a znajući da pišem samo za sebe možda dođem do nekih boljih zaključaka od ovih (nikakvih!) do kojih sam stigao pišući blog... zbog nekih finansijsko-tehničkih problema ionako upravo provodim poslednje minute na internetu, a neću ga ni produžiti. eventualno možda ostavim par minuta da jednom nedeljno pokupim emaile, gde sam postavio filter da se obriše sve preko 10kB, xexe.
i tako, zima je period za depresiju, što sam ja pokušavao da podelim sa srodnim dušama, no među raznim trkačima maratoncima i rekreativcima kojima je zima idealna za trčanje, verovatno sam samo izgledao čudan i nikom nije bilo jasno o čemu ja to uopšte pričam. a meni je svaka zima donela zlo, pa evo i ova. naivna ideja za naslov s-OK nije "upalila" jer ti ne može biti sve OK samo zato što si to stavio kao naslov. naslov treba da dođe sâm po sebi, na kraju. a sada žurim u borbu, demoni me čekaju.

četvrtak, 21. siječnja 2010.

odmor

e vala danas sam zacrto da ću odmarati. ništa dugotrajno na nogama. neka kratka šetnja jer imam pre posla još par poslića po gradu, i videću da li će mi se kasnije uopšte voziti malko trenažer, jer bih trebao što skorije da ga na nekom neobaveznom vrćkanju podesim, da ne bih gubio vremena kad odlučim da ga mučim za pravo.

trenažer pominjem zbog prognoze, a prognozu pominjem zbog svetlosti na kraju tunela... jer su odnednom promenili iz najave od mogućih suvih 6° na "nekoliko ledenih dana" što bi značilo da se temperatura neće dizati iznad nule!

a pak to svetlo(st) na kraju tunela, to se sad migolji i odlazi u daljinu. poredio bih to sa trčanjem maratona, kad kreneš lagodno pa kažeš - ovako ću do pola a onda ću da dodam gas. onda dođeš do pola, pa kažeš - e ovako ću samo da nastavim negde to 30-og kilometra, pa ću ONDA da dodam gas. onda dođeš na km 30 i kažeš - idem još dva kilometra ovako, i onda ako bih mogao, samo malo da dodam gas, onih zadnjih 10km... i kad dođeš tu onda već u stvari finiširaš i dodaješ gas ali je brzina ista, i na km 37 još dodaješ gas a brzina je ista i na km 40 već finiširaš i mašeš rukama ko kokoš što ne može da poleti i brzina je još uvek ista i kažeš - ajme da sam krenuo od pola da dodajem gas, sad bih hodao.

e a ovo sa zimom je još gore, jer sam tako prošle godine računao - još 10 dana kiše, pa ću moći bar 2 puta nedeljno na biciklu. pa je prošlo 10 dana pa sam rekao - još 7 dana hladnoće pa ću moći bar malo na bicikli (a trči, trči, trči). pa sam posle toga rekao e fino sam se provozao (jednom!) pa sad mogu još ovih sledećih 10 dana po kiši trčati? (trči, trči, trči) i tako u nedogled, jer na maratonu bar znaš na koliko si od cilja, a zimi nikada ne znaš na koliko si od proleća. neću sad da okrivim ni globalno ludilo ni meteorologe za svoje povrede, ali da sam prošle zime znao koliko će se dugo rastegnuti ono jesenje vreme, drukčije bih rasporedio energiju.

sad je kasno da razmišljam unazad, da se pitam da li bi bilo bolje da sam vozio trenažer 7 dana i fino se odmorio za trčanje, pa da navalim sledećih dana po snegu da se zalećem na okolna brda po čistim stazama, umesto što sam se u proteklih pola meseca nariljao blata kao da mi je neki orač tata. no ne možeš dok ti je još muka od ručka, sesti da večeraš. juče sam opet osećao onaj odvratan bol u stopalu, pred kraj pešačenja. čak mi se učinilo da malo osećam i onaj stari bol u pokosnici. a boleo me i onaj kuk/bok/štagod. sad me ništa od toga ne boli naročito, osećam čak štaviše OBA stopala kao nekako zategnuta i ... čudna. tako da mi se sa ovom prognozom opet malo sakrilo svetlo na kraju tunela, pa da ne bih bauljao i sapleo se, bolje je da idem uz ivicu, i držim se rukom za zid, kao pravi penzić.

a imam još jednu teoriju. onih prvih godina kada sam pokušavao da uskladim trčanje i biciku, običavao sam da idem dan tamo dan ovamo. i nekako uvek umoran i za onamo i za ovamo :-) i kako je vreme odmicalo, shvatio sam da mi ili prijaju povremene izmene tipa jedno trčanje u 10 dana bicikle ili obratno, ili mi prijaju blokovi od nekoliko dana. tek nakon 3-4 dana dođem u neki osećaj, da radim to što radim. 3-4 dana trčim, onda 3-4 dana vozim biciklu, i ako prvi dan malo i "trpi", oni sledeći su vrlo dobri i ulazim u neki normalan ritam: dobro jutro, doručak, posao, trening, rinse, repeat. sada bih trebao da, kad jednom već "uđem" u tu vožnju na trenažeru, da se tamo i zadržim 4-5 dana. no videćemo da li će mi se to svideti.

srijeda, 20. siječnja 2010.

medvednik

otišli autom do podnožja planina
pa na 5 sati pešačenja po obroncima zavejanog Medvednika

sretan rođ Ivanu Staniću!
srećan rođ Goranu Čegaru!

utorak, 19. siječnja 2010.

it's a long way to the top if you wanna rock'n'roll

E ovo je simpa, da sam 19-og u mesecu pretrčao 19km, a danas mi je i neki trofrtalj od rođendana jer mi je i rođendan 19-og ali za 3 meseca. Dobro, ne traju naravno svi meseci isto, nego ovako mi je lakše da se setim. I opet sam mislio da ću danas odmarati, no danas sam bio JOŠ odmorniji nego juče. Ne radi se o tome da bih ja sad trebao da razmišljam o tome "kad ću već jednom odmarati?", nego bi pitanje radije trebalo da glasi "kada ću se jednom zaista umoriti, pa da mi zatreba odmor?". Jer očigledno sam upao u neku mlaku kolotečinu i ovaj hobi zvani trčanje je prestao da mi bude toliko zahtevan da bih više razmišljao o nekom planu: Iks dana treniraj - Iks dana odmaraj – ajd Jovo nanovo. Jutros mi se učinilo i da me stopalo još manje boli, no nisam hteo igde da zapucavam u daljine. Kažem – ja bih danas nešto... negde... ni preterano brzo ni preterano dugačko. Čak sam flertovao sa idejom da jurnem onih 15km, to mi je oko sat vremena mazanja. Malo prodrmusaš one vesele hormone. No, (t)ko bi me posle toga trpeo sledeća dva-tri dana? Počeo bih da naglašeno upotrebljavam izraze tipa "elita", "profi", "intenzitet", "trening", "plan", "proleće", "polumaratoni" i da pominjem ostale srodne gluposti :-) A bez šale, primetio sam u zadnjih nekoliko dana, razgovarao sam i sa jednim profi atletičarem i sa jednom skoro-pa-profi bici ribicom, i kad dođe do treninga ja ne znam šta bih pričao i kako bih rekao. Kao da mi dođe neko ko se bavi, štatjaznam, goblenima, i sad počne da mi priča klot ovo frket ono, mislim, šta ja imam s tim? Tako i ovo - ove zone, oni intenziteti, neka brda, neki tempi, neke brojke koje su mi se već popele na vrh rogova, koje sam toliko puta preturio kroz glavu da su izgubile smisao. Znate ono iz osnovne škole, kad ponavljaš jednu reč nekoliko minuta, i ne znaš više ni gde počinje ni gde se završava, ni zašto je baš ta reč uzeta za taj pojam, postaje besmislena i nekako odjednom izgubi svako značenje.

 

Evo danas me nije boleo uopšte kuk tj bok na trčanju, ali U-O-P-Š-T-E, i evo ga počelo sad odjednom da me boli, od ovog položaja sedenja za stolom. Odignem noge skroz na onu stolicu sa druge strane stola, izgleda da to ne valja? Stopalo sam možda osetio par puta na trčanju, a možda mi se samo učinilo. A osetio sam nakon tuširanja kada se ohladilo, sada pak na nekom šestom mestu. Šta sam mu uradio na onom dugačkom pešačenju - nemam pojma. Tek nešto sam sj.... no dokle god nije zaista strašno, neću se preterano žaliti, mada mi naravno nije baš isto kao da mi ništa ne fali.

 

A danas sam iamo sudar! Neki Seronja se zaglavio i ne ume da se mimoiđe sa kamiončićem na uskom putu uz Gradac. Stani-kreni, i ja im prilazim, za mnom neki auto, već zastajem, Seronja kreće i odmah staje na ležećem policajcu (speed bump) i kako ja širim ruke "znaš li gde si krenuo?" on sleti unazad sa ležećeg policajca i pravo na moj levi lakat, bemti kad je puklo ja reko ode cela ona plastika sa zadnjim svetlima (Fiat Punto) u paramparčad. Fino sam odrao lakat. Nakon toga sam napravio malu omču asfaltom da izbegnem jednu prečku kroz kaljugu, i izašao okolo kroz selo nazad na podnožje kamenjara kuda sam letos išao sa Ninoslavom. Malo snega malo blata i nekako sam se popeo do vrha, pa dalje do drugog vrha, i sa asfalta na vrhu sam krenuo nazad starim putem za Valjevo koji je van upotrebe zbog klizišta. Taj krug je 15km no zbog onog zaobilaska kaljuge ću imati 15.5km, baš glupavo. No neki crv mi nije dao mira pa sam nakon 1km spusta skrenuo nazad uzbrdo. Malo širi kamenjar, sa nešto blata i trave, ali dosta dubokih kanala, kao neka presušena planinska rečica. Ajme kad je zakucalo... naravno trčao sam svuda no na mestima baš i ne preterano brzo. Kao nešto sam se u magli sećao da smo nekada tuda pešačili i da put prođe ispod neke šume koja se vidi sa gornjeg asfalta na brdu preko puta odakle sam došao... pa sam pratio nagib terena, napamet skretao i birao na raskrsnicama kuda ću, i samo jednom sam omašio i uleteo u neko voće. A kad imaš od 3 roditelja i 4 babe i dede sve skupa TRI alkoholičara, ne možeš protiv prirode, uletiš u šljive kao da ima u njima neki magnet koji ti mami dušu. No pobegao sam natrag (dobio sam još jednu bitku, ali ko zna dokle će rat trajati?) od tih šljiva u vratio se na drugu varijantu, a odatle je sve išlo kao po loju. Strčao u selo, tačno na mesto na kojem sam očekivao da ću strčati, no to još uvek nisam znao, nego sam skrenuo gde mislim da treba... i još dalje trčao... jer sam računao da ću se spustiti na jedno određeno mesto, i gle tačno dolazim na to mesto. Telepatija! Verovatno je bilo bar 5-6 ari šljiva i tu negde, no nisam ih spazio. Toliko je bio strm spust i toliko kamenjarizovan i blatantan (!) da je bilo umeće odabrati gde stajem.

 

No pre tog spusta, zastao sam kraj jedne prostrane njive koja se obrušavala ispod mene dole u nizinu. I preko te njive sam gledao šumu, opet neko brdo preko puta, ogromno. I vidim lepo usečen put, ne stazicu ili puteljak (cesteljak) nego pravi lep šumski makadam. I nekako gledajući gde bi me koje skretanje moglo odvesti, u jednom času pomislim "ovo je to!", i to beše to :-) a ipak je lakše zimi kada nema lišća, leti ne bih ni video taj put preko puta, ni znao kuda vodi, ni da li se spušta skroz do dna, to mi je možda jedina bitna prednost zime – da se skoro sve vidi, i to kilometrima daleko. No kao i na pešačenju u nedelju, klinačkim žargonom sam opet "pojeo govno" jer je donja polovina tog puta bila sva izrovana tragovima od traktora jer su nakon seče izvlačili drva dole na asfalt, tako da sam promljackao kroz takvo neviđeno blato da mi je jedina molba Onom Gore bila da ne ostanem zaglibljen i sačekam Smrt tonući u neko živo blato. No na žalost, Smrt je trenutno prezauzeta na Haitiju i boli je guzica za mene. Tako da sam morao da strčim do dna... Joj kad sam ugledao asfalt oči u oči, trebao sam da ga poljubim kao na NY maratonu, kad pobednici računaju "reko mi je menadžer -ako poljubiš asfalt iza linije cilja dobićeš još 5000$ bonusa!". Ja sam kroz poljubac, od svih bonusa, verovatno mogao samo da oližem malo zaleđene kravlje pišaće pa sam brže-bolje odustao od oralnog kontakta sa magistralnim putem Valjevo – Bajina Bašta.

 

Aterirao sam na 7km od kuće i lakomisleno zaključio da sam kući za 35 minuta laganice. Prva dva kilometra sam mogao dobiti upalu vrata jer sam stalno trčao gledajući u brda sa desne strane, vala jesu oštra. Tzv avionskom linijom jedva da ima 500-ak metara od onog gore sela do ovog dole zaselka, a spustio sam se (gledam sada na vojnoj karti) 250 metara. Naravno put ne ide pravo kao žičara nego krivuda prateći brdo, no sigurno je kraći od 2km obzirom za koliko sam strčao, a nekih 1.8km bi značilo prosečan nagib od oko 13%. To je strmo i za asfalt, a kamoli za duboke kanale pune blata lišća kamenja i granja. Misleći da se jedva vučem u ovim novim Micuno patikama za kros, jer su nekako skroz ravne kao da trčim u japankama za plažu, iznenadio sam se kad sam stigao kući za 34', preko par kupsera, krš stepenica na pešačkom mostu kod Pivare, dugačak deo po džombastoj travi uz Kolubaru, ko bi rekao da mogu da se preračunam za čitavih 3%? :-)

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Pripremao sam odgovor za nekoga ko se nekoliko godina družio sa biciklom i sada je počeo malo previše da "trenira" za polumaratone i eventualno maratone. Već su počeli bolovi, zglobovi, trtmrt. Kao neko ko je prošao isti put od bicikle ka trčanju, pokušao sam da sumiram svoja iskustva, kao da pišem samom Sebi, onom Početniku u trčanju. Ne znam da li sam to dobro smislio, ako nekog uopšte zanima da ovo čita, i ako ima neki komentar tipa da sam nešto loše shvatio ili preterao u doživljaju nečeg, može me i ispraviti... No naglasak je na to kako biciklist(a) objašnjava biciklisti, jer je biciklističko razmišljanje da je "trening = mazanje", i kada se to prevede na trčanje nije nikakav problem raspasti se za par meseci krvničke jurnjave.

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

glavna razlika je ta da na bicikli možeš satima da "pumpaš" isti

intenzitet i da imaš samo jedan orijentir - izdržljivost.

u prevodu, ako možeš da ideš bez premaranja tri sata na 200 wati

(lupam) onda ćeš maltene matematički po tablicama izračunati da

možeš ići 6 sati na 180 wati (lupam, čisto primera radi) i u praksi će

(gle!) to zaista biti to.

 

međutim...

na trčanju nemaš samo taj problem "matematike" - koliko brzo će se

promeniti ph krvi odnosno koliko brzo ćeš potrošiti glikogen odnosno

kolika ti je opšta izdržljivost.

zbog tzv ekscentričnog* napora pri doskoku (*kažu moderni naučnici

da ni taj izraz nije dobar, neću te zamarati) i mikro-oštećenja mišića, na

trčanju je matematika jako pomerena, i važi tek za 10-20% preko onoga

što ti je uobičajeno na treningu. možeš biti dobar polumaratonac

(21km) i mogu ti tablice obećati da sa 1h30 na 21km "treba da možeš"

da ideš 3h10 ili 3h15 na maratonu 42km, no istina je da ćeš prateći te

tablice verovatno završiti maraton sedeći na ivičnjaku na 30-om km i

plačući, jer su ti se noge toliko raspale da ne možeš više ni da hodaš.

 

godinama trčanja se stekne izvesna ekonomičnost pokreta

- da ideš što brže uz sve manji napor/utrošak

- da ideš sve dalje uz što manja oštećenja mišića i zglobova.

 

za razliku od biciklizma, na trčanju "pali" pristup odozdo, dakle samo

lagano, ugodno, onoliko dugo koliko ti prija. ako počneš puno da se

zalećeš, deonice hronometri tralala, vrlo brzo se i povrediš, jer

trčanje je puno "teže" za mišićno-koštani sistem od bicikle. probao

sam sve i svašta, i zaista, nakon cele zime planova i deonica,

ubrzanja i uzbrdica, išao sam manje brzo na proleće polumaraton

kao i nakon cele zime trčkaranja po šumicama i brdašcima, mada

sam sumnjao - jebote ja u stvari ne treniram, ja trčkaram ko Hajdi?

i na proleće hop - brži polumaraton nego prethodne godine!

 

prosto je neverovatno koliko je naizgled suprotno bicikli, to jest i

nije full suprotno jer ako bi trenirali nekoliko meseci na bicikli

200km dnevno a išli "relativno lagano" videli bi šta bi radili na

trkama od 50km :-)

no za to nema potrebe jer smo u zadnjih par decenija shvatili da se

isto možeš utrenirati i bez da sediš 6-7 sati dnevno na bajsu,

ali zbog one razlike (između trčanja i biciklizma) s početka teksta, na

trčanju je puno sigurnije trenirati npr 10% lakše i 20% duže, zaista

"dođeš na isto" a puno manje rizikuješ. kad leti duže radimo u radnji

meni je trening biciklom između 2 sata Jačeg Tempa i 3 sata Tempa.

A paralela tome na trčanju mi je sat Laganog Tempa ili sat i po Jako

Laganog Tempa. pa ti vidi. jer sve preko toga te slomi.

ja sam nekako tempo-tip, i zato se svakog proleća vratim bicikli.

jer ja volim da mažem. trčanje mi jeste zanimljivo, ali kome prija

napor i prava endorfinska jurnjava, to može na trčanju samo

jednom-dvaput nedeljno, a na bicikli skoro svaki dan (ako je iole

utreniran).

 

eh da i najvažnije: imao sam puno manje problema kada nisam SAMO

trčao. dakle čak i kada sam se spremao za maratone, jednom ili dva

puta nedeljno na bicikli mi je puno bolje umesto "trčanja i samo

trčanja", a znao sam da radim i 15 treninga nedeljno :-)

naročito kada želim veći obim, onda se na bicikli "istresem" i roknem

neki tempo, pa se onda lakše vratim laganom trčanju iz dana u dan.

 

ponedjeljak, 18. siječnja 2010.

nastavak

kao što kažu i ovi što prate planove treninga, nikako ne treba nadoknađivati propušteno. ako sam bio zauzet i nisam stigao da napišem ništa o dva dana kada smo išli autom na Divčibare i pešačili, i o danu između kada sam trčao, čekajući da započnem nadoknađivanje od tamo nekog petka ili subote (nemam pojma) mi prolaze sledeći dani.
sinoć sam mislio da ću danas odmarati. sve mi se sklopilo. stopalo sve bolje i bolje, jedan dan odmora bi ga katapultirao u normalu. napolju provejava snegić, prohladno je i buđavo, prvi put zaista mokro nakon nekoliko suvkastih dana. no jutros me nije ništa bolelo, a Lola je pekla tost takvom žestinom da smo jedva uspevali da pojedemo tom brzinom. još kad je rekla da bi trčala do Petnice, meni bi' glupo da kažem da ću da sedim kući.
long stori šort - otrčao sam "kratkih" 21km jer sam pre dva (ili tri) dana otrčao 21.5km i upisao 21. tako danas mogu opet da upišem 21 bez griže savesti, jer ne upisujem ono iza celog broja. dodaj tu ... sad gledam kartu, mislio sam da je tu nekih 400 nadmorske a vidim da je 450 ... dakle samo tu imam 270m uspona, i napravio sam krug na Manastir s tim da sam se spustio asfaltom umesto prečicom kroz šumu, a vratio se kamenjarom u krug. imao sam do gore 4.5 + 3.7 = 8.2km + nazad 8.2km + krug 4.2km = total 20.6km. šta počeh... dodaj tu preko 400m uspona i po par kilometara trave zemlje i bljuzge i ispade od svega po malo. od svega po dosta. čim sam krenuo niz uzan asfaltić ka manastiru ugledao sam srnu!!!!! nije me ni videla ni čula, haha, Sale Tarahumara, bešuman kao senka, lak kao letnji san. u desetinki sekunde se prepala od drečavo narandžaste sotone koja joj prilazi bočno i zbrisala (klisnula, strugnula) uzbrdo. dok sam pomislio "ugledao sam srnu!" već je nije bilo, a na mestu odakle je nestala je stajao oblačić u kome se kondenzovao moj jedini utisak "mislio sam da imaju bar malo veći rep?", eto to je sve što sam stigao da pomislim. mislim, znao sam da imaju od repa tek neki patrljak, no ova kao da nije imala ni to. a bila je povelika, kao omanje tele. baš ono, primerak. blago tom jelenu...
kasnije sam razmišljao kako bi bilo interesantno da otrčim 10 krugova pored manastira jer bi to bilo 42km. ustvari imam 2.1km od reke uz kamenjar do gornje raskrsnice i uključenja na krug, tako da taj dolazak + povratak donose takođe 4.2km. znači ako bih ikada to planirao, plan bi bio: uzbrdo do kruga + 9 krugova + od kruga nazad nizbrdo. od čega bi bilo najgore to na kraju, sa umornim nogama skakutati niz oštar spust između kamenčina veličine od teniske do rukometne lopte i nigde se ne prostreti ili ne daj bože krivo stati i prekinuti koji ligament. mnogo volim te krugove jer treba samo prvih 2.1km (od reke uzbrdo) nositi vodu, i odmah je negde na raskrsnici (makadamskih puteva) zavučem u žbunje i tako imam okrepu uvek na istom mestu, jedino se leti ponekad uplašim da umesto flaše ne uhvatim u žbunu neku guju za gušu. što je najsmešnije ceo "maraton" bi imao samo 1584 metra uspona, ako nisam nešto omašio u računici. ja sam mislio izaći će ko zna koliko... valjda bih to mogao da pređem za 4 sata bez zapinjanja, no za sada sam još zaključan na maksimumu od 2.5 sata tako da je to izvan razmišljanja. sad bi to trebalo praviti plan pa svake druge nedelje dodavati po jedan krug i blabla sve dok jednog vikenda ne grane sunce a ja odem biciklom 150km i odjednom ode plan u tri p.... materine.
a vezano za srnu, i taj nedostatak repa, setih se opet izraza "kus" za onoga ko nema rep, i skorašnje anegdote: onda kad smo išli bajkovima na krug do pred Šabac, odjednom nešto Loli pade na pamet i reče "a šta ono beše kus-kus???" jer smo to jelo kao nešto spremali pre mesec dana, da vidimo kakvo je. i ja kažem "kus-kus, to je kad mu odseku rep-rep!". smejali smo se deset minuta kao deca, onako u vožnji.
štos' tiče tabana, jedino me je malo žuljkalo na početku po travi, i na kraju dugačkog spusta u Sedlare, kao da ima veze sa tim dugačkim pritiscima i dužim oslanjanjem na celo stopalo kada lagano trčiš niz blag spust. malo sam se uplašio - ko će sad trčati još 6km do kuće - no po ravnom je prestalo. kuk me nije boleo na trčanju a evo sada me boli, dakle treba skratiti vreme pred kompjuterom?

nedjelja, 17. siječnja 2010.

zaostatak

gubim korak...

juče sam trčao 21.5km, bolelo me stopalo ispred pete, kao da me žulja patika

danas smo iz nekoliko puta pokušavali pešačenje pa menjali staze zbog
magle i oblaka, bol mi se premestio napred prema prstima

na kraju nam je ipak manje-više propalo pešačenje pa sam predveče
otrčao 15-ak km da probam one nove mizuno off road patike, nije me
ništa naročito bolelo (?) valjda mi u ravnoj obući ne pritiska uložak
na to mesto, nemam pojma...

u prevodu nit sam trenirao nit sam se preterano odmorio, ko će sad
nastaviti i odakle će nastaviti, to je pitanje

subota, 16. siječnja 2010.

divčibare, pešačenje

juče smo napravili sigurno preko 2500m uspona,
ali od čega 1500 autom + bar 1000 peške :-)
 
Kako da počnem?
Razmišljam da napravim po tezama, ovako:
 
  • Dogovor
  • Zakasnili?
  • Ipak
  • pakovanje
  • Putovanje
  • Odeća
  • Staze
  • Zalutavanje
  • Nagibi
  • Šišarka-transport
  • Promašaj, povratak
  • Potok i led
  • uspon i po
  • Turisti
  • Vetar, pravci, plan
  • Divlja gradnja i muke planinara
  • Kraticom u raj, nikad stić
  • Povratak
  • Pekara ili buvara
  • Alternativni dolazak do auta
I odavde bih trebao dalje da nastavim tako da ispod svake ove stavke otvorim novi red, i da dopišem o čemu se radi. Zatim mogu da sve to ostavim kao male podnaslove i mini-poglavlja, a mogu i da sve to prebrišem tako kako ga objašnjavam i da se sve spoji u jedan običan gudačak tekst (ovo je trebalo da bude dugačak no simpa je greška pa je neću ispravljati).
 
???

četvrtak, 14. siječnja 2010.

t&p&p

Trening
Danas sam pretrčao 21km za 1h34 s tim da sam prva 3km išao jako lagano, a zadnja 3km skoro lagano, dok sam između otrčao neki Tempo (uzvodno) odnosno Tempić (nizvodno) ali ništa od toga na granici da bih ga nazvao "naporno". Neka brzina od 4'10 do 4'20 po kilometru, noge skočne i pune energije, ja podosta zatrpan odećom u borbi protiv vetra, hladnoće (oko nule), i velike vlage, i u nekom fazonu da mi se ne trči opet dva sata nego nekih recimo sat i po, pa onda valjda mogu jutros i malo brže od jogginga. No izgleda da baš i ne mogu, a da me nešto ne zaboli.
Kako sam pobedio Škopca i Kosku
Na desetom kilometru današnjeg trčanja, istrčaše mi sa strane dva kučeta i počeše da me jure. Ne u smislu da me napadaju, nego da se trkaju sa mnom. A šta sam mogao drugo da im kažem, nego – 'ajte sa mnom, da se malo trkamo – ne nosim vam ja onaj vokmen za džukce kao Nino pa da vam sad ovde puštam hitove od kojih bi pobegli glavom bez obzira (kao H. Kovač od Nirvane). Ovo na kraju sam samo pomislio, nisam rekao, jer je bila mala verovatnoća da znaju ko je Hrvoje i kako praši Nirvana. Od ta dva kučeta prvo je bilo neko odraslo štene, nekako kockaste glave i nasmejano, i ja ga nazovem Škopac. Taj mi je išao na 3cm od patike, ne pušta ni milimetar. Drugi je bio stariji, žut i sa duplo dužim nogama, njega sam nazvao Koska. Te uloge su dobili jer baš nailazim na kupser od nekih 700m na vrhu kojeg mi je okret, i razmišljam – baš da vidim koliko će vas držati takmičarski duh. I mali Škopac maže li ga maže, ali dahće sve brže, do granice da počinjem da se smejem, no svo vreme je tu na mojim petama. Koska pak malo zaostane pa nas stigne ali i tako "na lastišu" nekako drži priključak. Ne daj se generacijo, pomislim ja. E onda sam prešao na drugu stranu puta da ne ostanem unutra zatvoren u krivini ako naiđe neki kamion iz suprotnog pravca, i u tom pretrčavanju se njih dvojica malo zakačiše i počeše da se "kolju" na sred puta, izgleda da je Koska ovog malog prevaspitao jer ga saseca, no zatim su brže-bolje opet stigli do mene i nastavili dah-dah-dah da me prate. Bravo Škopčić! – kažem mu ja setivši se da ga je tako zvala Bivša Prijateljica. "Njen Škopčić", a šta da kažem, oboje onako lepi i prelepi, baš bi bili par... Okrenuću ja nizbrdo pa ću vas onda videti, razmišljam, no tu na izlasku iz krivine zalajaše neki drugi kučići iz jednog dvorišta i ovih dvojica zastadoše. Eno vam ga Kosovelj, zove vas, hoće nešto da vam objasni – kažem im ja i zaista, oni odoše gore. Nisam ni pogledao kako je izgledao taj Kosovelj, eto mogao sam saznati, ali nisam... šteta. Nakon 200-tinak metara sam okrenuo i dok sam prolazio pored tog dvorišta shvatio sam da je tamo čitava žurka i da ih se skupilo 6-7. No ovaj Mali je opet jedini odlučio da me prati i to je trajalo jedva 50 metara dok mi se nije malo spleo oko noge, i čim sam ga malo okrznuo patikom odmah je stao i ostao pored puta. Taman sam mislio da ću da ga vratim dole odakle sam ga i pokupio, no nije nam se dalo da i strčimo zajedno tim delom kuda smo malo ranije ustrčali. Uostalom, najvažnije je da sam ja pobedio.
Problemi
Kao i ranijih dana, nekako u tim trenucima kada se završi uspon makar bio i blag, i kada počne spust makar bio i jedva 1%, desi se da me "preseče" spolja od kuka, najistureniji deo kvrge butne kosti. Nešto preko toga prelazi, neki mišić, ili se tu spaja neka tetivica na kost, pa taj prelazak ili spoj, to me tako jako zagolica da imam osećaj kao da mi se u tom trenutku celo telo drži na tom milimetru, i da ako mi tu unutra nešto "klecne", da ću pasti na zemlju. Tako je to neugodno i jako, ta neka struja koja mi tuda prođe. I to se uglavnom događa u trenucima opuštanja i relaksiranijih koraka. Kada produžim korake i odlučnije zagrabim ka napred, to prestane, no ako pokušam da trčim na prstima opet počne da se pojačava ali sada postupno a ne tako "seckavo". To sam prvi put osetio prošlog leta kada sam se vraćao (takođe blagim nizbrdicama) sa dužine, a 6 dana nakon toga mi je na trci na Avali otpala noga iz kuka nakon 4 kruga jurnjave. Sada pak svaki dan to osetim u par navrata od po par sekundi (oštro) i par puta po desetak sekundi (tupo), no nekako odmah i prođe, tako da ne znam šta je. Niti mogu da išta tu napipam, ni da proizvedem taj bol istezanjem ni čučnjevima, nikako. Ne osećam tu baš ništa u ovih ostalih 20 sati tokom dana kada nisam na trčanju. A osećao sam to i na bicikli jesenas, kada zapnem odmah od kuće i raspalim jak tempo na nekim krupnim prenosima, e onda posle nekih pola sata do sat tu izvan kuka "počne nešto da mi fali", pa sam na svoje veliko žaljenje morao malo da popustim. Jedne godine sjebaš koleno, druge godine sjebeš petu pa te onda tokom te godine muče i peta i koleno, e onda te to prođe pa te zaboli treće zime kuk i kad pomisliš da je bolje jedan novi bol nego stara dva - ubrzo se "jave" i kuk i peta, i tako nakon 6 godina trčanja nakupiš 6 bolova koji se svi tako naizmenično javljaju i nestaju. A kada ih se nekoliko udruži u isto vreme to zaista deluje vrlo deprimirajuće. Tako sam mislio i za bol u stopalu da je prošao pa se malo po malo vratio, isto sam se bio ponadao i za ovaj kuk, ahilova tetiva me je bolela pretprošle nedelje a sad je totalno ok što uopšte ne znači da je to reklo "zbogom", nego će se već niotkud pojaviti za par dana nedelja ili meseci. Zadnja loža mi je ok što je već izvan svih očekivanja no verovatno je već dovoljno ojačala u odnosu na letnje i jesenje periode kada uopšte nisam trčao i kada je na svako trčanje reagovala skraćivanjem i zatezanjem. I dobro, koleno me nije nikada bolelo dok ne počnem da trčim zaista puno i sa zaista previše oštrih nizbrdica, što više nikada neću ni pokušavati. Ko će tu biti pametan, da li treba pauzirati puno duže od trčanja pa da se sve to totalno sanira, i koliko je to duže? Dve godine? Tri? Pet? I ko garantuje da se i posle pet godina pauze neće pojaviti svih 10 bolova i uskliknuti uglas "URAAAAAAA!!!" kao Hor Bečkih Dečaka, srećni jer su se opet sreli u starom telu i mogu da nastave sa druženjem? Isto me je tako u prvim godinama vožnje bicikle bolelo pola godine jedno koleno, pa pola godine drugo, pa šta je već bilo treće, no to je sve prolazilo pre nego što se drugo pojavi, i na kraju sam proveo nekoliko godina bez ikakvih problema osim povremenog (prolećnog i prolaznog) bola u leđima. Gde se navukoh na ovo trčanje, pitam se, i šta mi je to trebalo. Sada umesto da odem na more i vozim biciklu, sedim kod kuće i trčim preko zime. Potrošim više para na grejanje nego što sam pre trošio na apartman na moru, i plus provedem par meseci u smogu i blatu umesto na suncu i čistom vazduhu. I za sve to kao nagradu dobijem po jednu povredu godišnje, sa tarifom "Prenesi" kao za mobilne telefone gde ti se sav neutrošen kredit prebacuje u sledeći mesec. A meni sa svaka povreda zalepi i ostane, usput skupljajući društvo od ostalih povreda, i tako to moje "Prenesi"-društvance beskrajno raste iz godine u godinu kao šiptarska porodica. Dokle god se je*eš, familija će ti rasti, pa izvoli trči 35 godina, neće ti preostati nijedan zglob u komadu.
Plan
... je bio da još danas trčimo pa da sutra odemo autom na Divčibare iznad oblaka, na izlet i dužu laganu šetnju. No sada vidim da se ta prognoza promenila i da se najavljena "niska oblačnost" toliko podigla da čak i na Kopaoniku najavljuju maglu i oblačno. Da su Divčibare visoke 3000m ja bih otišao autom do vrha oblaka pa bih se šetao iznad, no na žalost okruženje mi je prenisko da bih mogao da ugledam sunce u narednih 5-6 dana. Ko god pravio planove sa meteorolozima, živeće po onoj poslovici – ko spava sa decom, upišan se budi. Tako da obzirom da smo tek na pola zime, moram da promenim sve planove. Da se vratim u puno laganije intenzitete, jer tako sam mogao i po 2.5 sata da trupćem i da mi ništa ne fali. Možda i kombinacije pešačenja i trčkaranja. Videću.

srijeda, 13. siječnja 2010.

11km pod oblacima, 11km pod suncem

Hohohohoho... kako sam ja naivaaaaannnnn???
Prvo ide početak (kakva logika!) dakle jutro mi je započelo mailom od prijatelja koji mi je predložio da «razmotrim» zajednički odlazak na jednu trku u Italiju. Onda sam pogledao profil, malo ga izanalizirao, tek onda (?) pogledao datum, shvatio da nije u neko kritično vreme, tek nekoliko sati kasnije sam pogledao rezultate prethodne trke i detalje o prijavljivanju. Dok sam gledao rezultate, potražio sam svoje statistike sa brdskih trka i video da sam uglavnom stizao 15% iza prvih. Zatim sam iz rezultata ove trke dodao 15% na vreme pobednika i zaključio da bih se plasirao u prvih 12-15 :-) Još nekoliko sati kasnije sam uzeo da malo detaljnije pregledam te rezultate i video Džonatana Vajata na četvrtom mestu (!!!!!). Progutao knedlu ;-) Onda sam video da je (nećete verovati!) niko drugi no Smoki (!) stigao na 5 minuta iza prvih 15-20, što me je dodatno ohrabrilo obzirom da sam ga tresnuo na Sljemenu ko trulu krušku. Kad jednom staza zakuca na 20% nagiba, nema više planova i nema više pravila!

Kako bilo, trka je bez sumnje jako zanimljiva, a dodatna pogodnost je da je dozvoljeno prijavljivanje i na sâm dan trke kao i veče uoči, uz malo veću startninu. Razmišljam, bilo bi mi žao da se prijavim unapred i da se nešto nepredviđeno desi i da ostanem bez 30 evra. No ako već odem, šta me briga ako i platim 45 evra veče pred trku, neće mi biti žao - kad već trčim - da platim bilo koliko. Super! A start je pišljivih 7km od reke Drau (Drave), ko bi rek'o da se odatle može pogledom dobaciti debelo preko 3000m nadmorske? Eto lepog terena za trčkaranje u rano jutro posle trke :-)

Popodne su mi već stigli mejlovi iz Italije kao odgovor na upit svim poznanicima «kakva je trka»,
u rasponu od - HAOS LUDILO NE PROPUŠTAJ,
preko - AJME TEŠKO HLADNO I POVRATAK PEŠKE SA VRHA DO POLA STAZE, DA OSTANEŠ BEZ KOLENA,
pa do - NAĐI SMEŠTAJ ŠTO PRE JER JE TO JOŠ UVEK ŠPIC (sezone) I CENE SU DA TI UŠI SPADNU S GLAVE.
Što se sve lako može rešiti: prvo - treningom, a drugo - smeštajem malo izvan centra ludila.

U međuvremenu (ima i toga!) sam pre posla odjurio na aktivnost stručno nazvanu «trening», a u drugom međuvremenu nam je nakon ručka (ima i toga!) nenadano upao gost (ima i toga!) a inače jedan od naših najslavnijih maratonaca (ima i toga!). Tu smo saznali ko se šlepao u Podgorici u autu Organizatora, ko se šlepao u Ohridu u klupskom autu, kako se trenira tempo od 5 km za 15 minuta  i kako se radi 10x1000m na ovoj hladnoći.

Ja se pak nisam toliko zaletao... U gustoj i ledenoj magli smo hrabro istrčali iz kuće, bilo mi je žao Lole jer nije mogla da pretrči više kilometara koliko je bilo potrebno da se izađe iznad magle. Već nakon 5km sam nazirao žuti krug kroz oblake, nakon 6km i dodatnih 50m uspona je već bilo oko mene sve žućkasto, a samo 50m iznad toga sam već povukao na dole rajsferšlus i na duksu i na majici ispod :-) TOPLOTA! Uživao sam u suncu nekih pola sata i razmišljao kako da ŠTO DUŽE ostanem «gore», to jest «iznad». Pogled levo, pogled desno, analizirao sam trodimenzionalni profil niskih oblaka to jest magle, i pronašao dobitnu kombinaciju. Sa vrha grebena sam se sjurio levo (takozvano «u rupu» zvanu selo Dračić) no pred upad u sâm centar rupe sam jedim makadamom pobegao nazad uzbrdo i vratio se gore na greben. Očekivao sam i nešto blata jer smo tuda pre nekoliko dana prošli na pešačenju, no taj deo je bio u senci i blato je bilo skoro-zaleđeno. Zapitao sam se zašto sam zaduvan, da nisam ispao iz forme, udebljao se, dobijam možda grip, no pogled unazad me podsetio na sav horror te staze i zemljano-kamenjarskih 20-ak posto nagiba. Umesto da sam srećan što uopšte mogu tuda da trčim, ja se debil pitam da li sam možda previše spor??? Na vrhu sam počeo da oklevam sa spuštanjem nazad u maglu i u tom laganom joggingu me je malo presekao kuk to jest šta već to bilo spolja. Kada sam malo ubrzao to je prestalo, mada je bilo podosta neugodno. Uvek neki šit...

Sada pokušavam da se prisetim svih detalja sa trčanja dok mi peva
Duffy: Live at LSO St.Luke´s
http://www.3sat.de/musik/139212/index.html
jedan od koncerata koji sam snimio na Novu Godinu, prebacio u komp i prekodirao u mp3 po pesmama. Kako ženska izgleda, rekao bi čovek da je neka kafanska pevačica. A kako peva, da ne poveruješ. Kažem Loli – ovo ti je kao da gledaš ... (sledi ime jedne maratonke koja ide oko 3 sata, ali NIJE Marija jer se na njen račun ne bih nikada tako našalio) ... kako trči maraton 2h20'. Gledaš i ne veruješ. A ona ide i ide. I samo možeš da joj aplaudiraš i da skineš kapu. E isto tako mi je dok gledam ovaj koncert - svo vreme sam u divljenju, ali i u velikoj neverici.

U stvari, bilo je dosta za danas...

utorak, 12. siječnja 2010.

slučajnosti

ha, nije baš da sam juče slušao pink flojd nego se slučajno desilo da sam pre par dana nešto pričao sa frendom koji se odlučio da trči jednu od italijanskih verzija beograđanke:
http://www.verticalsprint.it/3skl/vortal/vistasrl/index.jsp?id_lingua=0&id_struttura=104&idManifestazione=1&opzione=Gallery&anteprima=-1
a kao "izgovor" mi je napisao da je zagrizao jer se "samo jednom živi".
na šta sam mu ja odgovorio "a zamisli - probudiš se u sledećem životu, i shvatiš koliko si se sjebao u prethodnom, misleći da se samo jednom živi?" :-)
i onda sam ono nažvrljao od sinoć, bez ikakve reference na pink flojd.

juče smo išli mtn bajkovima na izlet, sa idejom da prođemo nekim stazama kuda nikada nismo. ovaj put sam se bolje pripremio nego uobičajeno pa sam odštampao taj deo karte tako da smo vrlo lako određivali gde smo i kuda treba ići.

danas je konačno došao dan za trčanje pa sam otišao na sličnu stranu ali drugim stazama tako da sam "kompletirao" obilazak celog tog područja. nakupilo mi se nekih 22km, a računanje kilometraže mi se dodatno pojednostavilo tom kartom, jer sam onim točkićem (za merenje udaljenosti na mapama) premerio deo koji znam, pa kako mi je umesto 4km pokazalo 3.6km (jer nisam pazio da odštampam kartu u tačnoj razmeri nego sam naravno samo isekao deo iz velike karte i stisnuo "print" pa šta ispadne), tako sam shvatio da sve mogu lako izmeriti uz pomoć točkića i samo dodati 10%. potvrdilo se da mi je nekih 20km od pre nekoliko dana bilo ZAISTA 20km, a danas je pokazalo 22km. eto.

nisam nosio štopericu nego sam pogledao na sat kada sam izlazio, i kad sam se vratio bilo je 1h55' kasnije. stajao sam na izvoru da pijem vodu, i zastao sam sa jednim seljakom malo da popričam gore na vrhu brda, dakle ispao mi je prosek oko 5'/km, ako sam pretrčao 22km za 110 minuta. dosta uspona, dosta blata, makadama, i nešto trave.


zadnjih par dana (dok sam odmarao!) sam osećao neki pritisak u desnoj preponi ali nikako nisam uspeo da utvrdim odakle dolazi. danas sam samo jednom to primetio na trčanju, ne deluje da ima ikakve veze sa trčanjem. no zato sam osetio povremeno bol u desnoj golenjači (tibia) ali skroz dole na vrhu čarape a ne gde me je ranije bolelo kada sam mislio da imam upalu pokosnice. kad sam malo ubrzao to je prošlo. nešto ranije me je zabolelo spolja od levog kuka, na samoj kvrgi (kvrzi) od butne kosti. taj bol sam imao i prošlog proleća kada sam preterao sa trčanjem no sada mi se pojavio nakon 4 dana bez trčanja i nakon sedmice sa najmanje kilometara!? nema pravila, očigledno.

evo još 3 dana do sredine januara, termina koji sam odredio kao SREDINU ZIME. jednom kad počnem da nazirem svetlo na kraju tunela, biće mi lakše. još mesec i po do marta i toplijih dana, bicikle i slobode. toliko mogu i strpljivo prepešačiti ako me baš previše stvari na trčanjima bude "mučilo"...

brže zimo, dodaj gas,
proleće je ispred nas :-)

nešto pade Mileniji na UM, i nazva ga Milenijum

opet isti problemi, borba sa prosečnošću. a prosečnost tone u glib tom brzinom da je to teško pratiti.
možda ovaj post bude matematički pretežak ali unapred da kažem, nije mi namera nikoga da mučim.
sinoć sam se "posvađao" sa dečkom koji vodi blog/sajt http://www.sportsscientists.com/
jer je započeo post sa rečima "We trust the second decade of this century has begun "
u prevodu "verujem da je druga dekada ovog veka započela ... tako i tako".
e sad, vidio sam borbu i za vreme čuvenog Milenijuma, o istoj temi.
gregorijanski kao i svaki drugi kalendar, počinje PRVOM godinom, jer još nijedan kalendar nije imao NULTU godinu, a kamoli da bi se ta i takva NULTA godina (u trajanju od 365.25 dana) računala kao prva godina, jer ipak se PRVA (0001) godina računa kao prva...
s druge strane, DEKADA je period dugačak deset godina.
ako sam se rodio 1963, i živeo 4 dekade, to se završilo na moj rođendan 2003.
sve možeš zvati dekada, ako traje 10 godina.
sve možeš zvati milenijum, ako traje 1000 (punih) godina.
godine poznate pod nazivom "pedesete" to jest sve čiji brojevi počinju sa pedeset (i nešto), to su na primer 1950-ta, 1951... do 1959.
to je dekada, jer traje deset godina.
no to je kolokvijalni naziv, ALI NE i matematički/astronomski/kalendarski ispravno.
jer kao što brojiš 1,2,3,4,,,10, to je dekada, i uvek moraš početi od 1.
tako je prva dekada našeg kalendara bila od 1. januara 0001-ve do 31. decembra 0010-te.
tako se vek završi NAKON sto godina, a ne nakon 99.
tako se milenijum ZAVRŠI (napuni) tek kada ISTEKNE punih 1000 godina,
dakle drugi milenijum se napunio nakon druge hiljade godina, celih i potpunih,
dakle 31.12.2000.
no to nije sprečilo milijarde ljudi da 01.01.2000. "PROSLAVLJAJU MILENIJUM"
oni nisu znali ni ŠTA slave, ni ZAŠTO. nisu znali ni šta je tačno milenijum,
tada je milenijum bio neki džek-pot, nešto okruglo što ti se okrene na brojčaniku,
i kako se 1999 okrenulo na 2000, bez obzira što je 2000-ta TEK ZAPOČELA, svi su jurnuli da proslavljaju kao da se ZAVRŠILA.
ajmo na trci od 10km, nakon 9000 metara svi da odustanemo "jer smo ušli u drugu dekadu"????
shvatam da je zabuna u čudnom označavanju godina.
kada kažemo da je sada (započela) 2010-ta, sama ta činjenica da vidimo taj okrugli broj od 2010 nas navodi da mislimo da se nešto zaokružilo, ali nije, tek će se zaokružiti kada se ta godina i završi.
danas je 12-ti dan od ove godine, dakle od 365 dana tek smo preživeli nekih recimo 3%...
šta bi bilo da se čisto matematički ovaj trenutak (danas) zove brojem, kao što je cena u marketu 19.99, a Danas da se zove "2009.03" ?
za tri dana bi bilo 2009.04  i tek za 36.5 dana bi stigli do 2009.1 dakle deseti deo od godine.
prvi jul bi bio 2009.5 jer je na sredini godine
onda valjda nikom ne bi palo na pamet da kaže da se dekada već završila. čekali bi da ugledaju broj 2010.
no taj kolokvijalni naziv "pedesete", "šezdesete", naveo je ljude da tako sastave 10 "dekada" i da zaključe da je VEK počeo godinu ranije, da je MILENIJUM počeo godinu ranije, da je postojala NULTA godina od koje je sve počelo.
jer u protivnim, PRVI JEBENI MILENIJUM je trajao 999 godina, dakle nije ni bio milenijum??????
inače kako je drugi mogao početi sa početkom 1000-te godine? i treći je počeo 2000-te?
i kaže meni taj "naučnik" - ali pedesete, šezdesete, zar to nisu DEKADE?
SVE SU DEKADE, kažem ja, što traje deset godina, i to je sasvim ok.
ali ne možeš reći "the second decade of this century has begun", jer ako ćemo već u stolećima, onda je ovo sada
POSLEDNJA GODINA PRVE DEKADE OVOG STOLEĆA.
(a pride ovo može biti prva godina dekade zvane "desete" poput toga što će naići "tridesete" i "pedesete"...)
no ne možemo brkati kolokvijalne (narodske) dekade sa matematikom, stolećima, milenijumima.
jer onda se kaže 'ajduk.
i piše se zvanično i u ustavu sa rečima oš, moš, neš i buš.
na kraju sam mu rekao da smo ovim razgovorom podigli epitaf nauci.
21-vi vek će ostati zapamćen po tome što je pobedilo NE-obrazovanje.
MASE su odlučile da "im škola neće trebati",
mase su zaključile da je ispravno ono što je lakše i jednostavnije,
mase su pomerile milenijum za godinu unapred da ne bi čekale sa slavljem,
mase se obrazuju na fejsbuku jer su im škole dosadne a matematika preteška.
3000-te godine će mase proglasiti da se ipak sunce okreće oko zemlje, i da je zemlja ipak ravna.
jebiga lakše je za shvatanje.
svakome tolerišem da zove šta-god-hoće kako-god-hoće.
pa šta, dvadesete, tridesete...
ja sam živeo svoje dvadesete od 1982 do 1992, ali to nije bila ni treća dekada mog života a kamoli treća ili deveta dekada 20-og veka.
to nema nikakve veze jedno s drugim.
dakle sve dok neko ne pobrka žabe i babe, sve prolazi.
no kad me generacije koje su od škole jedino završile "Facebook University" krenu ubeđivati kada počinje koje stoleće, e tu se već moram malo narogušiti. držite se svojih tralala pojmova i termina, ali ostavite nauke drugima.
tako sam rekao tom naučniku da su "šezdesete" matematika čak berija i kita ričardsa, koji (ruku na srce) verovatno nisu baš imali peticu iz matematike. a da od njega očekujem da barem zna da broji do deset, bez da se zaglavi na devet.
može dekadom zvati sve što mase nazivaju dekadom, ali nek se uzdrži od brkanja sa tim da je ta dekada prva ili druga u stoleću. jer mase nisu ni počele od početka stoleća, nego odakle im se svidelo.
sve veće mase pišu neznam i nemogu kao jednu reč.
da li je to dovoljan razlog da i ja postanem nepismen?
je li to suština demokratije, da je većina u pravu?
većina koja će nas evo tek za nekoliko godina proglasiti nepismenima i dosadnima i cepidlakama jer sad tu previše pazimo šta pišemo?
moja učiteljica je te "netalentovane" učila uz pomoć sledećeg trika: trebalo je samo zapamtiti pesmicu koja kaže
"nemoj me zvati
jer neću doći
nemam cipele
nisam ih kupila"
kad god je na času trebalo napisati "ne verujem", ili "ne poznajem", onda su cigančići u zadnjoj klupi svakip ut iznova sricali pesmicu i proveravali da li se ništa ne poklapa sa ona 4 navedena iz pesmice.
no sad se neki trude da budu kulturni pa sve razdvajaju, čak i prideve. ne normalan (!)
čak sam u sms-ima dobijao i "ne moj" ali umesto "nemoj" a ne umesto "nije moj".
i sad ti njima objasni šta je to milenijum, kad je počeo, kad će se završiti, zašto baš tad, i zašto toliko čekati...

nedjelja, 10. siječnja 2010.

dok jednome ne smrkne, drugome ne svane

nakon jučerašnje vožnje od 5.5 sati sam se sinoć uspavao i jutros probudio
sa nekim laganim zatezanjem u levom dupetu, prema dole.

ne zadnja loža, nego neki izlazak iz dupeta prema nozi.
mrzi me da tražim po slikama koji je to mišić, kao da bi nekog ionako to zanimalo...
jutros sam nekako neodlučno zaključio da bi mi bilo bolje da se ne vozim nego da odem ne pešačenje.
na bajku ipak povremeno uđem u zonu jačeg napora,
no na pešačenju su mi intenziteti ZAKLJUČANI u lako-aerobnom opsegu i nema šanse da se preopteretim.
no to je potrajalo dobrih 5.5 sati!!!!
šta je ovo, 5.5 je neka čarobna vikend cifra?
... a iz kompa mi čistom slučajnošću svira country "THE BIGGER THE FOOL, THE HARDER THE FALL" :-P
("što je veća budala, to je teži pad")
negde je to total izašlo oko 28km, ne mož' biti ni bitno manje ni bitno više...
jesu danas neki manijaci prešli i skoro duplo više (na nogama!), no ja nisam ni manijak ni maratonoholičar.
ja sam fin dečko... nosio onu Nokiju od pet tisuća evra i slikao pejzaže.
i posle te šetnje (da prepotentno ne kažem "treninga"!) pročitam post pod nazivom "Napale me ozljede".
tužan post, naravno, kakvo će to štivo biti kad nekoga napadnu ozljede :-(

(ANEGDOTA)
naš prijatelj D.D. koji se nakon par godina pauze u holandiji ove godine povampirio i počeo opet da vozi, i usput uzeo bronzu na državnom u kriterijumu, jednom je video čoveka celog u gipsu i brže-bolje uzviknuo "bolje on nego ja!!!", haha kako smo se svi smejali...

... razmišljam tako paralelno o svojoj bivšoj nelagodi u dupetu, i o tim problemima kolege koga su "napale ozljede", i pomišljam da je nekim čudom, nakon što je moj bol iz dupeta nestao (!!!)... njemu se pojavio u podlaktici (???)... pa nikad ne znaš te misteriozne puteve bolova... sutra će se nekom trećem pojaviti zubobolja, a kolegu bloggera će proći podlaktica kao što je i meni izvetrilo iz dupeta (izvinjavam se na nespretnom izrazu)...
tako to ide, bez plana i programa.
kao što je sinoć rekao u dnevniku šprajc - gore nam ne može biti! dakle ako će nam biti bolje, idite sutra i glasajte :-)))

što je najgore, ovo danas bih trebao da računam kao dan odmora (?).
ako me sutra ne bude ništa bolelo, nastaviću sa svojim centrifugalnim ludilom trčanja i vožnji, a ako me nešto bude bolelo, nastaviću sa pešačenjima kao sa utešnom nagradom za svoje (navodno - ) loše duševno stanje.
pošteno rečeno, niti znam otkud mi se pojavilo to u dupetu (izvinjavam se na lokaciji), niti kako mi se isteralo to iz dupeta (izvinjavam se na formulaciji), no deluje mi da je večeras duplo bolje nego sinoć.
ako ništa drugo (to jest štono bi rekli "ako ima boga"), ne bi bilo loše da mi ipak sve od sutra bude po starom, bar zbog bloga, pa da opet imam kilometarskog materijala za pisanje, a ne samo proseranjsko-meditacionog.
xexe, kakav glup izgovor.

subota, 9. siječnja 2010.

kako sam ja pametan... (HEATSEEKER)

lepo kažem ja (nama dvoma) sinoć
- ljudi, bolje je da danas malo o'ladimo, da se ne prezalećemo, jer ko će sutra ići dugačko ako (?) bude lepo vreme?

nakon skoro dva i po sata smo se vratili kući, a da smo jedva nešto pristojno odmakli od kuće.
tolika je vetrina duvala da je to bilo nehumano.

no zato smo uspeli danas da se održimo preko pet i po (!!!) sati na istom tom vetru,
iz prostog razloga što je od toga 2.5 sata bio u leđa.

a šta ćeš, isto kao i uzbrdo naspram nizbrdo (no srećom ne u tolikom odnosu/omjeru),
mora ti duže duvati/puhati u facu nego u leđa.

otišli smo na krug do Save, kroz Ub do Debrca i elektrane,
pa nazad prema Šapcu i na kraju hrabro u sav taj vetar kroz Koceljevu do Valjeva.

ajme.
no bilo je toplo, ljudi, koliko je bilo toplo.
bilo je 17, a na benzinskoj u koceljevi je pokazalo 21.
ne znam čemu toliko preterivanje, kao da 17 nije sasvim dovoljno?
i tako mi provedosmo osam sati na biciklama u periodu od 22 sata,
od čega se prvi dan ni ne računa, a drugi se računa.

kao dužina.
spasla nas torta, to jest pet torti...
naime danas lolini matorci slave svog sveca pa je na repertoaru, da ne kažem jelovniku, doslovno sve i svašta.
dole se izmenjuju gosti u ešalonima, a mi na spratu u potaji tamanimo svu tu ponudu prema sopstvenim nahođenjima.
jutros smo ubili toliko torte da smo samouvereno krenuli na trening od 5-6 sati bez ikakve hrane ni novca u džepu.
možda sam osetio neki nagoveštaj gladi u zadnjih pola sata, no to je deo treninga, to je trenutak kada se maže!
do sada sam znao šta da pojedem pred maraton, a sada znam i šta treba da uradim pred čazmu ;-)
sada ćemo u večernje-noćnu šetnju da malo odmorimo (?) noge, nakon što smo ubili pola činije ruske salate i pola flaše nekog muškata. ne znam zašto ne postoji sorta grožđa ženskat, nemojte mene pitati. a muškat je valjda drugi naziv za tamjaniku. no deluje.
do sada sam znao šta da pojedem posle maratona, a sada znam i šta treba da uradim nakon čazme ;-)
a sutra je nedelja, tzv dan za dužinu? gulp!
već imam ove nedelje pretrčano 88km, dakle ostalo mi je samo 12km na raspolaganju jer sam rekao da ne bih trebao više od 100 nedeljno, da bih ostao u sigurnoj zoni. ih kad bi bilo lepo jutro, pa da odemo opet negde bajkovima...

Fwd: dvoje


imao je neku staru sportsku povredu, iz vremena dok se još zaluđivao maratonima i bio opsednut trčanjem, i obećao je sebi da više nikada neće trčati.
imala je staru ranu na srcu, nakon koje je sebi obećala da se više nikada neće ozbiljno uplesti u neku vezu sa "jačim (argh) polom".
sreli su se kod zajedničkog prijatelja i dogodilo im se prokletstvo zvano ljubav na prvi pogled.
nakon nekog vremena počeli su da se intenzivnije viđaju, a ona se požalila da nema partnera za jutarnje jogginge.
njemu nije trebalo mnogo da pristane na rizik, a njoj nije trebalo puno da ga zbog toga konačno zavoli.
prolazili su dani njegovog straha da će se opet navući na staru strast i povrediti, i dani njenih strepnji da će opet izgubiti nekog koga je zavolela.
nakon još par meseci u njemu je uveliko buktala stara strast za trčanjem, pa je čas trčao zajedno sa njom, a čas zapadao u planove treninga i razmišljanja o još jednom, poslednjem, maratonu. pa zatim svadba i mirno čekanje penzije.
nakon još par meseci shvatila je da je konačno našla čoveka iz snova, princa u belim patikama, sa kojim bi mogla dočekati starost.
odlučili su da se zajedno prijave na maraton, i da im to bude ujedno veridba (zaruke).
na cilju će on sačekati nju sa prstenom i zamoliti je da postane nejgova žena, u dobru i zlu, do kraja života.
sve je išlo po planu.
na dan maratona je on stavio prsten u džep od šorca, a ona je u svoju kosu uplela sudbonosno "da".
no nakon pretrčanih 30 kilometara osetio je naznaku stare povrede, koja je postajala sve groznija, tako da je odustao i prečicom se dovukao do hotela. ležeći u sobi proklinjao je sebe što je postupio suprotno svojim zakletvama, ali je delimično okrivio i nju, jer da je nije upoznao do svega ovoga ne bi ni došlo.
dok je trčala iza zeca sa balončićima "4h", razmišljala je o njihovoj vezi, o tome koliko joj on znači, i kako bez pomisli na njega ne bi mogla da izdrži do kraja. odmah bi odustala da ju je na cilju čekala samo medalja, no taj prsten kao simbol garancije srećnog života od sada pa do kraja, to je bilo ono za šta je vredelo dalje trčati.
ležao je na krevetu u hotelskoj sobi, previjao se od bolova, i u trenutku nalik nervnom rastrojstvu je zgrabio onaj prsten, bacio ga u klozet i pustio vodu. nije bio ni za šta, ni za koga, a najmanje za svadbene ceremonije. muška sebičnost i kukavički strah od odgovornosti su pobedili ljubav i odgovornost.
nekako se dovukla u cilj ali nije uspela da ga pronađe. progutala je ko-zna-koju knedlu u životu, i pomislila: oh, ne, nije valjda i on (bio) isti kao svi ostali?


--
Objavio/la s42.195 na sOK u 1/09/2010 04:06:00 PM

petak, 8. siječnja 2010.

tunel (another bespotrebna tlapnja)

mal-malo pa neko svodi nekakve račune, podvlači neke crte i sumira urađeno. ljudi prave planove, trude se da ih ostvare, i tako im ti planovi zamenjuju nekakve svetiljke koje ih vode kroz sezonu, treninge, život. ja sam jesenas napravio neki plan, neku želju, koju sam definisao kao da mi je glavno da se ne povredim, da ostanem u komadu do proleća. i da se ne dosađujem. meni je zima oduvek bila neki neprijatelj, a leti sam bio na svome. i uvek mi je bila preokupacija da nekako preživim tu zimu, da provedem što manje dana bolestan, premoren, smrznut, prehlađen, mokar. bol zimi je drukčiji od bola leti, to je neki podmukli bol, neki zao (zli) bol. leti je sve lepše, umesto da trošim energiju na grejanje tela, ja osećam da primam od sunca dodatnu energiju, sve mi je lepše, lakše, a ja sam brži, lakši, i lepši. čak i bolovi nekako prijaju, a probleme sa eventualnom dehidratacijom je posle treninga oduvek lako rešavala lubenica od 8 kila, dok su u zadnje verme počeli da pakuju pivo u plastične boce od 2 litra :-)

ta zima i ti prekidi života (letnjeg) me potseća na ono kada se odlučim jednom u nekoliko godina da se prošetam prugom od valjeva uz kanjon reke gradac. no problem su tuneli. predeli su predivni, klisura je duboka, planine visoke, sve je tako krivudavo, stešnjeno, izazovno. no ajd prođi ti kroz tunel koji je dugačak preko 400 metara i u obliku slova "S". nakon 50m upadneš u mrak mrakova, stigneš na neprijateljsku teritoriju. ne znam jel gore sa lampom ili bez lampe. sa lampom nešto još i vidim ali mi deluje sablasnije, kao da sam izgubljen, lampa mi ugasi ostala čula. a ako idem "na pipanje", sve duže primećujem svetlost iza sebe i puno ranije je primetim ispred sebe, dovoljno je da se pojavi najmanji tračak nagoveštaja izlaska i već se osećam puno lepše. no jednom kad upadneš u onaj najcrnji mrak, osećaš se kao izgubljen "za vjek vjekova amen" (TM atomsko sklonište). kad jednom izađem iz tunela osećam se kao da sam se ponovo rodio i tako je sve do ulaska u sledeći tunel i nestanka svetla nakon 50-100 metara, zavisno je li odmah krivina ili pravac.

za sada uspevam u tom bauljanju kroz tunel zvani zima, pa mogu reći da sve ide po planu. ne, ja ne treniram, nećemo se lagati. nema tu nekih prefinjenih varijacija, znalački umetnutih kontrola i opterećenja, sve je kod mene totalno intuitivno. ko je čitao blog više-manje redovno, već je to shvatio. nekoliko dana trčim, pa onda par dana odmorim ili ako je lepo vreme skočim na biciklu pa tek onda odmorim, i tako u krug. taj odmor je uglavnom aktivni polu-odmor tek jedva dovoljan da opet dođem do daha i zaleta. za sada imam sreće da se nije za redom namestilo 30 groznih i hladnih dana koji bi me "naterali" na monotono trčanje i nedajbože preopterećenje neke tetive ili zgloba. nekako osećam da je pametnije da ne "treniram", da je to bolje za moje sveukupno zdravlje, telesno i duševno. ne smem dozvoliti da mi sekunde preuzmu misli, da mi računanje preotme fokus sa ostalih stvari. kakav je to bedan dnevnik u kojem nisi razmislio ni o čemu važnijem od puke matematike da li su 10X800 metara bili jednaki ili po par sekundi gore ili dole... i nekako mi je lepo ove zime, nakon mnogo zima u kojima sam cepteo nad minutima i strepeo nad sekundama. da li mi je zaista lepše, ili samo želim da verujem u to, e to ne znam ni sâm kao što ni drugi ne znaju mnoge stvari u svojim životima. možemo da verujemo u ono što osećamo, ili ne, i možemo da osećamo kao prâvo ono u šta verujemo, ili da shvatimo da smo u zabludi. tu nema sudije ni svedoka, sâm si svoja porota.

eto pre 10-ak dana sam otrčao nekakav tempo, nešto malo preko 15km za sat vremena. tako mi došlo, jednostavno sam izjurio iz kuće i shvatio da mi noge lete, da mi se namestio dan za "nešto brže". no neće mi to preći u naviku, čak naprotiv, paziću da baš skoro to ne ponovim. juče sam trčao 4-ti dan za redom, to je išlo 20 - 20 - 22 - 26km, totalno van pameti. no nije mi bilo teško. ajmo sad u matematiku - kad juče odbijem prva i poslednja 2km sa lolom, onih 22km između sam trčao prosekom od nekih 11.5 km/h (a trkači vole u minutima/km, dakle 5'14''/km) što je više nego pristojno obzirom da sam
1) imao osećaj da sam na džogingu
2) imao prosečan puls od 126!!
3) napravio bar 700m uspona
4) napravio loš izbor staze jer sam bar pola sata riljao kroz blato, a gro spustova otrčao niz strme asfaltne nagibe od dobrano (do duplo) preko 10% tako da sam više kočio nego što sam dopuštao da me nosi gravitacija
5) suprotno starim pravilima da treba moći još ovoliko ili onoliko kilometara trčati istim tempom nakon završetka treninga, ove zime sam pooštrio taj kriterijum na minimum sat vremena: dakle kad god sam završio trčanje, bio sam poprilično siguran da sam mogao još bar 12km otrčati istim ritmom, naravno osim jednog ili dva (?) brža tempo-trčanja. što i nije neki problem kad trčim tako sporo, no eto, ostavljam sve veću zalihu.

ta zaliha mi donosi *sutra*. u smislu *the sutra*. zaliha danas znači da neću ostati potrošen, i da će mi se život sutra nastaviti a da se neće zaustaviti na današnjem jurcanju. nekad misliš da ti je život danas, a nekad misliš da ti je život sutra. pa, zimi je život sutra, a leti, leti je možda danas :-) zbog svega gore napisanog. dakle još 7 dana pa smo na pola, ako računam da je stroga zima = decembar+januar+februar. novembar zna zasrati, a zna i mart, no to više nije ono najcrnje. dani su duži, temperature obično nisu u minusu. još malo pa smo na pola. a posle je i odbrojavanje lakše. wroom wroom.

prema tome, kako god trenirao ili ne trenirao, nekakva forma je uvek tu, ne moram da je tražim i dozivam.  a kad je već tako, ne vidim razloga zašto da se iz prijatnog trčkaranja (koje mi se toliko sviđa) sad bacam u nekakve sheme i zacrtana mučenja, i da zadovoljstvo-u-neobaveznom pretvaram u stres i obaveze. idemo dalje, još malo pa će se pojaviti čuvena "svetlost na kraju tunela" :-)

mini odmor ...

 ... u smislu da je grad pust kao u vreme bombardovanja, jer je petak između božića i vikenda pa se to sve spojilo u produženi vikend. zatišje posle bure, da kažem tako, jer je ono juče ličilo i na vukovar i na bagdad i na pojas gaze i na sve drugo osim na božić. nakon jutrošnjih sat i po šetnje i svođenja bilansa u kakvom su stanju noge nakon jučerašnjeg trčanja, trenutno smo u fazi odluke da li ćemo nešto kraće skočit na bicikle ili ćemo po sistemu "samo jednom se živi" rizikovati da nas uhvati mrak. a posle toga ćemo uz rusku salatu otvoriti "vranac" i slušati ploče :-)
što je ovo cool, napišeš dnevnik unapred :-)

četvrtak, 7. siječnja 2010.

PURPLE HAZE (christmas, part II)

od jutros nijedan normalan mejl i samo desetak spam ponuda za viagru i penis enlargement

- hej Džo, gde si kren'o, sa pištoljem u ruci?

- kren'o sam da ukokam dragu, muva se sa nekim, dole u gradu...

kad me niko danas nije ubio, smatram da sam dobro prošao
na sve strane pucanje, u gradu petarde, u selima lovci sa zakrvavljenim očima
svi nešto proslavljaju (?)
valjda misle "ako Ga odmah danas ne ubijemo, neće biti ni Uskrsa?"
rokaj brale, samo mene nemoj - trčim i molim se

krenuli smo zajedno, razdvojili se posle 2.250 km i nekim čudom se par sati kasnije susreli na keju i dokaksali zajedno kući
ppffuj, rekoh ja, kad sam Je (Ju) sreo na božić, viđaću je tokom cele godine, i fino smo se nasmejali
total 2h22', NEplanirane polu-dužine, jer smo se danas nadali bicikli
no oblaci, kiša, magla, kišica, trt, mrt, i šta ćeš...
ona je napravila krug na desno a ja na levo, i nakon razdvajanja pa do sretanja smo tako zajedno napravili oblik srca

pa ne znam, možda sam prešao ... 26km?
moram konsultovati karte +++++++++++++

imao sam dobrih 650-700m uspona, a kad ja tako izračunam, uglavnom je 800...
pola po asfaltu a pola po blatu i nešto makadama
s jedne strane me baš briga, a s druge mi je interesantno da sam ubo baš 26, jer je to u miljama = maraton

imam nekih detalja (...) no ako ih zapamtim to ću sutra naškrabati
kako kažu, na božić "valja da se sve započne"
eto tako, ja sam "započeo" maraton, pa ću ga valjda za tri i po meseca i završiti (!)
lola je pretrčala 22km što je gotovo spektakularno jer je do sada trčala tek po desetak km,
dakle ovo je za nju kao da sam ja pretrčao 45km...
kapa dolje, ruke gore
(klap, klap, klap)

Purple haze all in my brain
Lately things don't seem the same
I'm actin' funny, but I don't know why
'Scuse me while I kiss the sky ...


srijeda, 6. siječnja 2010.

troskok

Prošla je tako i ta dve-i-deveta... Trčali, vozili... Pisali blogove... JA pobijedio...
Započela zatim i ova dve-i-deseta. Vozili, trčali, trčali... E a sad sam dodao ekstra detalje, čak sam ih toliko dodao da sam ih redom zaboravljao kako sam ih dodavao. Jer jedno je kad otrčiš tri dana po 20-ak km. Drugo je kad u jedan od ta tri dana ubaciš biciklu. Treće je kad u jedan od tih dana ubaciš dugačko drndanje do i od Beograda, i dugačko drndanje PO Beogradu. Tako sam započeo trčanje dugačkim laganim treningom u ponedeljak kada smo krenuli zajedno prvih 5km do jezera u Petnici, pa sam ja produžio dalje a Lola se vratila kući. To jest svratila je tamo kod jedne prijateljice na par minuta, pa onda strčala nazad kući. To zvuči profi: šta si trenirala? – išla sam dva puta pet kilometara! – auuuu... Zanimljivost je da sam JA nosio uzbrdo poklon za tu prijateljicu (jbg bila je tek prošla, ili treba reći počela, Nova Godina) i svo vreme se pitao - jebote ako ćeš ići uzbrdo peške šta moraš nosit poklon od pola kile, zar nisi mogla poneti neki ukras za jelku, to je 10 grama? No dobro, to veče sam otišao da se malo provozam i neplanirano završio u ledu i blatu, riljao city bajkom (bez brzina i menjača, i od bar 15-16 kila) uz neka brda i prošao jednim putem "koji me oduvek zanimao kuda prolazi". Još se trebalo spustiti par stotina metara nadmorske dole u grad, po mraku, na temperaturi u minusu, i mogo sam reći da sam preživeo. A lepo kažu alpinisti, najviše se gine na spustu. Sutra (a to je juče) smo se dogovorili da anticipiramo (kak sam intelektualan, koristim strane reči, dovoljno je samo jedno popodne u Beogradu i o'ma postanem duplo pametniji, da ne kažem troduplo) taj put u Bgd i tu nabavku. Dobro, patike se kupuju usput, a glavno je materijal za Salon Ljepote. Tako ja zapalim u rano jutro, mogu reći SABAJLE (smem da tako napišem po narodski jer to je bilo PRE Beograda) na trčanje i napravim jope 20km po jednako krkenzi profilu ali za 15 minuta brže nego dan ranije. To je sve zbog onog poklona što sam ga nosio, eto deco zašto je Deda Mraz tako spor, zbog poklona. U stvari krenuo sam lagano plašeći se tog kasnijeg dugotrajnog sedenja (u autu) i stajanja i šetnje, pa sam se malo "pričuvljivao". Krenuo sam na 20km oprezno kao da sam krenuo na 40km. No kasnije mi je postalo hladno jer sam se vraćao prema vetru pa sam svaki km išao po 10s brže i dok sam se ugrejao već sam bio na keju... A lupio sam i par uspona od 15% brzinom kao da je ravno, baš mi nešto bilo gušt, bilo je to negde tamo prema sredini treninga. Tako sam već napakovao 4 stvari od koje sam u hodu zaboravio na bar dve: trčanje, bicikla, trčanje, putovanje, i poludnevno stajanje. To su bile 4 stvari, kad vam kažem, nemojte se pliz vraćati da brojite jer će ispasti da ne znam da brojim do 5. I ustanem jutros, i kažem da, kako danas nema nekog bitnog posla mi ćemo odmarati i nešto obaviti od poslova kod kuće, a ja NEĆU trčati sve do popodne, da se dobro odmorim, da par puta po sat vremena dignem noge i sačekam da mi se vrate u stanje sposobnosti za trening. I to je trajalo do pola devet, kad sam pročitao mejl od frenda iz Italije koji mi "skreće pažnju" da ne propustim Campaccio kros! F*ck!!! Ako krenem do devet, i vratim se kući za 1h45', taman da se istuširam i padnem u fotelju sa činijom mueslija u zagrljaju. Gledamo kros, u tom stiskavcu, činija i ja, a tela nam se spajaju u jedno. Njemu se mili u fotelji. I čak i tako bi sve bilo prema planu (više manje) da se nismo dogovorili da bi se ona lagano provozala, makar city bajkom, pa možda možemo i zajedno. Tako sam danas umesto maglovito zamišljenih 20km, pretrčao 22km za isto planirano vreme. Deset posto, čudna mi čuda, korak od 120 ili 132cm, pa to je skoro isto? Što je sve varijabilno (promenljivo) jer u nekim poenima, gde je kilometar lagane dužine = 1 poen, onda ti je 20km lagane dužine = 20 poena. Dovde je bilo lako. A sad nastupa psihodelična primena nauke na trening. 20km lagane dužine ali U DRUŠTVU nosi istih 20 poena fizičkog napora, ali nosi samo 15-16 poena emotivnog napora, u poređenju sa 20 kada ideš na trening sâm. ALI! Ako trčiš u tom društvu MALO JAČE od intenziteta Lagane Dužine, završićeš nakon 20km sa 25 poena napora, unatoč sumi od samo 15 emotivnih poena "brzo mi je prošlo". Emotivno ćeš se brzo odmoriti "ih kad bih imao društvo mogao bih i popodne na rastrčavanje od bar 20km" ali ćeš zbog poena napora (25) duže biti umoran nego što si planirao. Ponelo te društvo. Uglavnom ako sutra i prekosutra bude lepo vreme i bez kiše, a najavili su 12-14 stepeni, odoh ja na biciklu, boli me dupe za matematiku. Dakle prva i zadnja (prednja i zadnja?) 3km lagano a između toga 16km po 4'40'', u odlasku sporije (uzvodno) a u povratku malo brže, uz 100-ak metara uspona (jbg kupser ovde kupser onde nakupi se). Probao sam i nove duge gaće za trčanje, nisu loše, onako su tople. U povratku na jednom mestu strčavam sa trotoara na parking i dok sam shvatio da sam ugledao isred sebe komad stakla već sam ga bio nagazio petom kkkrrrrccccccc i baš pomisih - fala bogu da nisam uzeo neke najkice sad bi se probušile i zauvek bi mi svirale ffflllccc ffflllcccc... a ovako micuno đon od stiropora sve trpi a naročito kad ti je cela država jedna velika deponija i nikad ne znaš u šta ćeš sledeće ugaziti.

ponedjeljak, 4. siječnja 2010.

3-sat

nije ništa što triatlonci misle, nego je 3-sat satelitska stanica nemačke švajcarske i austrije.
i svake Nove Godine (i prvog maja) puštaju 24 sata koncerata.
ajmo reći rock-marathon :-)
to se zvanično zove "pop around the clock", na čistom njemačkom.
ove godine je, pored par švaba i par nekih "nikad čuo", od rocka išlo sve i svašta od tine turner preko ringo starra i status quo, fleetwood mac i tom petty-ja, queen i eric claptona, i od ne-čistog rocka je bilo od neil diamonda do oasis, a od cajki je bila samo pink dok su ranije običavali puštati i rihannu i beyonce i furtado i tako dalje...

i šta se desilo: da mi je dan kasnije poludeo dvd rikorder i počeo se nešto gušiti, a imao sam skoro popunjen njegov hdd od 160GB. i tako sam se usro da će mi se sve pobrisati pa sam manijakalno tri dana pravio back-up i sve prebacivao na dvd-r, evo do sada sam sačuvao oko 50% jer tu je bilo stotinak koncerata, maratona, i par filmova...
sad već kad sam obrisao deo snimaka, sve je ok, ništa se ne guši i ne zabrljava, a ranije u jednom času su mi se umesto svih naslova pojavile ##### ii morao sam SVE stvari koje sam imao snimljene da ispočetka preimenujem da bih se mogao orijentisati šta je šta. čitav sat posla! :-( moram što pre kupiti još jedan paket od 50 dvd-r jer sam sve potrošio.

evo još par dana treninga pa ćemo kad budemo odmarali od trčanja - dan pred ili dan po Božiću - da skoknemo do Bgd u mega nabavku. po prognozi bi trebalo da bude sreda-četvrtak toplo pa možda opet opalimo i neku vožnju bajkovima. šta sam ih džabe detaljno čistio i podmazivao ako ih sad odmah nećemo isprljati...

ali kad Status Quo sa 60 godina pevaju Just Supposin', što je nekada bio rock and roll, prašteći klasičan... ljudi moji, to danas oni tako veselo tralala pevuckaju da bi ladno mogli sa tim svojim bivšim rockom na Eurosong :-)
jebote ko Abbu da slušam, neverovatno.
a i Ringo Starr je malo unca unca mehanički kao pop pevač iz lutkarskog pozorišta.
a šta ćeš, čovek je bubnjar, to je među muzičarima isto kao kad dođe traktorista na pariz dakar.