ponedjeljak, 30. studenoga 2009.

pola sedam

završetak doručka, početak dana, pogled kroz prozor ka istoku

the pulsevi

jutros se umalo posvađah sa frendom. počelo je tako da je on nepomenuo da je posle nekakvih trka raspoložen za akciju a posle određenih napora je u nok-daunu. na to sam ja nabacio da kod mene nema pravila, da sam išao dobro maraton dan nakon trke od 4km i da sam išao dobro trku 3km dan nakon maratona. i tu me on napade da sam išao to onako rekreativno, a kao dokaz neka kažem koliki su mi bili pulsevi, sigurno nisam išao do pulsa 5-6 ispod maksimalnog. tu se pak ja brecnem i kažem - kakve veze imaju pulsevi, ako sam išao trku od 4km to jest 4 kruga, i ako sam svaki krug išao 5 sekundi sporije od prethodnog, otkud sam se onda rekreirao i zezao? evidentno sam išao na granici mogućnosti za datu dužinu. da sam išao treći krug 10 sekundi brže, kao da je poslednji, onda bih se zaustavio posle tri kruga i seo bih u travu da se odmaram, ili bih išao četvrti krug MINUT duže. a opet će on koliki su mi bili pulsevi u odnosu na maksimalni. pa čoveče ne merim ja svako jutro maksimalni puls, o čemu mi ovde uopšte pričamo??? šta ti je uopšte puls? nije ti to kao telesna visina i veličina stopala, pa kad ga izmeriš onda to zapamtiš i stalno ga ponavljaš kao papagaj. svaki dan mi se menja puls u odmoru, svaki dan mi se menja maksimalni puls. mogu u sred zime kad sam odmoran da se zaletim uz neko brdo i da izmerim maksimalni puls. to je najviša godišnja vrednost, moj teoretski maksimum za ostatak godine. da bih ga dostigao treba da legnem u krevet i odmaram se 15 dana, onda da iskočim i odjurim na trening, i eto ti visokih pulseva za izvoz. a u sred leta, u sred treniranja, kad provodim po nekoliko sati na poslu, retko kad se dobro naspavam zbog vrućina, tada kada mi se od puno treninga spuste i oni pulsevi u mirovanju, tek mi se spusti maksimalan. ako odem na hronometar na bicikli od pola sata, ili na tempo trčanje od 10km kao kontrolu, mogu da izmerim prosečan puls na treningu, da to uzmem kao pretpostavljeni "prag" tog dana, onda na to dodam 10% i eto ti pretpostavljenog maksimalnog pulsa za taj dan. nekad ću trčati polumaraton na 165, nekad ću na 156. ista brzina isti osećaj u nogama, sve isto. jednom sam ustao sa pulsem 33, jednom sa 43. to se bar lako izmeri. jednom mi je maksimalni oko 180, jednom oko 190. to se vrlo teško izmeri, pa još da si siguran da si ga dobro izmerio. to što si crkao i srušio se na kraju merenja još uvek ne znači da si dostigao maksimalni puls, to nije isto što i maksimalni napor. ko god je to radio više od deset puta, zna o čemu pričam - a ko nije, ne mogu ni da mu objasnim dok sâm ne nauči i ne shvati. i kakve sad veze ima puls sa ovim mojim trkama, nisam na kraju shvatio. frend izgleda kao da shvata pulsmetar kao i brzinomer u autu, i ako negde žuriš moraš naterati na 150 inače ćeš zakasniti. to važi za pretežno odmorne rekreativce, i retke moderne bicikliste koji po savetima picajzlastih trenera "bolje manje nego više" imaju 2 prava treninga nedeljno a sve ostalo im je idi-mi-dođi-mi-ali-se-ne-premaraj. takav sportista će uvek biti odmoran u utorak i uvek će tada raditi intervale na brdu, ili će npr svakog drugog utorka ići hronometar od 20 minuta, i moći će da poredi svoje pulseve, štampa grafikone, divi se krivuljama i uživa u toj LCD perfekciji i virtuelnoj sreći. no sva ta priča o maksimalnim pulsevima vredi za jednog volumenistu (?) koliko i lanjski sneg. jednako kao što ne možeš predviđati prag iz pulsa u mirovanju, ne možeš ni iz tog "maksimalnog". ako nemaš osećaj kojim tempom da kreneš na jak tempo od 8km, to što bleneš u pulsmetar (kao u čarobni štapić) te neće spasiti. ili će te noge dovesti do cilja u istom tempu, ili ćeš čak malo finiširati, ili ćeš se raspasti. pa neka su ti pulsevi ovoliki ili onoliki. tri hevi metal pesme pojačane na maksimum, ili svađa na poslu ili sa policajcem na semaforu, može ti dići pulseve za 10 otkucaja. loše raspoloženje zbog nekog stresa, slabo spavanje ili drukčiji tajming (ili sadržaj) obroka ti mogu spustiti pulseve za isto toliko. ako se nađem na 160 onim ritmom kako sam krenuo, onda dakle kažem sebi - drži 160. ako se posle par km nalazim na 175, onda - drži 175. ili još jednostavnije, drži se tog osećaja u nogama, bio na trčanju ili na bicikli. koja je tu važnost tzv maksimalnog pulsa, izmerenog juče ili prošlog proleća? možda da bi pazio da ga ne premašiš? :-) neverovatno je koliku važnost ljudi daju tako nebitnoj stvari. ako si baš lud za pulsevima, izmeri Prag i ništa više ti ne treba. nisam nikada vozio Merivu preko 150. niti me interesuje "koliko može da razvije". verovatno piše u prospektu, kao što bi pisalo negde u dnevniku da sam "izmerio" maksimalni puls. no ionako ne znam šta bih sa tim brojem radio. osim da kažem tom frendu da sam eto tog dana mogao da trčim maraton na 0.85*190= 161.5 ... ali gle čuda, na toliko bih ga trčao i bez tog merenja. neverovatno! koja podudarnost :-)
 
u međuvremenu sam odlučio da više ne "kažnjavam" ljude koji ne čitaju ovaj blog tako što ću na onaj stari da šaljem detinjaste gluposti i stalno im nabijam na nos kako ne čitaju "pravu stvar". povremeno ću tamo stavljati ponešto od treninga, neki sitni blać ili truć. čisto neka me bude na još nekom mestu on-line, ako me neko potraži :-)
 
a u međuvremenu od međuvremena sam počeo da sastavljam kostur 2010-te, na osnovu par važnijih trka kojima znam datume...

nedjelja, 29. studenoga 2009.

firenze

šta je bolje, da ja trčim trku koju niko ne gleda, ili da profiji trče trku a ja da je gledam?
:-)
ionako smo se uspavali, a noćas sam se budio i loše spavao, tako da sam jutros ustao sav kilav.
napolju magla, ko će se drndati do beograda na trku koja mi se ne trči?
prednost toga što nisi elita i u klubu i nemaš obaveza.
okreneš se na drugu stranu i još malo odspavaš...
onda sam pola jutra računao da li je to u stvari 6 ili 7 ili 8, da li sam se uspavao za sat ili za dva sata, a nisam znao ni da li maraton u firenci počinje u 9 ili u 10. to jest nekako sam bunovan zamišljao da je u 10 valjda jer su sve domaće trke u 10, a u stvari sam znao da svi prenosi iz italije počinju u 9:00 - 9:15, i da su svi startovi u 9:15 - 9:30, no nisam se ZAISTA o tome ozbiljno zamislio. sve mi je nekako bilo u toj spoljašnjoj magli, u podsvesti. i kada sam posle doručka počeo malo da radim gimnastiku, shvatio sam da mi fali sat vremena. idealno bi mi bilo da kad sam se već tako NAdoručkovao, da odem sat i po na trčanje, da se istuširam i izvalim pred TV. no dotle bi već prošlo pola maratona. da ga snimam nisam hteo jer ipak bih odgledao kraj a ko će posle gledati početak? i tako sam se pomirio da mi je ostalo "nategnutih" sat vremena fore. pet minuta da se spremim, sat vremena fore, i pet minuta kad se vratim da se presvučem i upalim teve i nađem na satelitu prenos. zviznuo sam kroz prozor što je značilo "kučići zagrevajte se i istežite se, lov počinje za par minuta". onda sam nametnuo surov, ma šta surov - brutalan tempo od cirka 7km/h, pored mene je kaskala Lola držeći se za upregnutog terijera koji je vukao kao pola zaprege haskija. taj bi na Iditarod trci sanki pobedio sâm, njemu ne treba ekipa. iza nas je očajnički trčalo crno prase a nezvanično mešanka labradora i ptičara. sad mi je jasno zašto su najsporiji oni trkači koji treniraju sa labradorima :-) najbrži su oni koji trče sami ili eventualno sa lisicama, a najbrži bi bilo ino koji bi trčali sa terijerima, no takvih nema, jer terijera ne mo'š držati na off road terenu pa zvao se i Vajat Džonatan. jedino moguće teoretski eventualno ako si Vajat Erp, ali na konju. obišli mi krug koji sam nekada trčao kao jutarnji jogging, i to ga obišli skoro za isto vreme koje je meni trebalo po snegu pre 11-ak meseci. ma baš smo ga jutros gulili, ko dream team.
dan hladniji od prethodnih, dakle ništa bicikla. jednom kad se razmaziš i kad ti u sred zime postane navika da se voziš u kratkoj opremi, više ti ne pada na pamet da voziš na 10 stepeni. fuj ko će se oblačiti u dugačko? tako se podrazumevalo da ćemo na trčanje. ali ja ću na JAKO LAGANO trčanje, ništa slično onoj trci na koju nisam otišao. čak sam mislio da ćemo ići zajedno no Lola je zapela da će ići negde uzbrdo a kako smo se malo pre-obukli ja nisam hteo da idem u brda nego da trupćem lagano laganica po ravnjikavom terenu. nekako mi je ispao lep dan. umesto da se mrznem na bicikli, ja sam se kuvao na trčanju. išao sam ritam najlakšeg mogućeg rastrčavanja, DVA SATA. tako nisam bitno povećao kilometražu na koju sam naviknut (čitaj: dvaes' i neki kilometar) a bitno sam povećao vreme provedeno na trčanju (sa sat i po ili tek malo preko toga, na dva sata). dva sata je već "dužina", bez obzira na kilometražu. što sporije trčim to mi se manje naprežu zadnje lože a više je teret na kvadricepsima jer više pravim pokrete gore-dole a jedva se tek nežno odbacujem prema napred. otud je moja teorija da treba postepeno da napredujem što se tiče brzine, a ne moram da preterano obraćam pažnju na dužinu kao drugi trkači koji nemaju toliku bazu iz biciklizma. njima je problem da trče tri sata bez obzira na brzinu, a meni je problem brzina (zbog preobimne istorije povreda) dok mi dužina nije nikakav problem. otud sam prošle zime napravio grešku da sam se bespotrebno gnjavio praveći detaljne planove po pitanju obima pa sam se čitave mesece maltretirao trčeći dva puta dnevno po onoliko koliko sam mogao odjednom. samo sam se dva puta oblačio i tuširao, blatnjavio i menjao patike. bio je to preteran strah i opreznost, da trčim ujutru po 4 ili 6 kilometara a popodne 8 ili 10, kao da nisam smeo odjednom da pretrčim 12 ili 15? sad se više ni ne sećam kako sam došao do te ideje, da toliko "oprezno" krenem sa trčanjem, valjda sam gledao Marijanine treninge dok je trčala po Aškovićevom programu. no ja ipak jesen završavam biciklom, tako što svaki dan vozim 3 ili 4 sata, što je puno više od onoga na koliko je na kraju sezone naviknut atletičar pa makar bio i maratonac. što naravno ne znači ništa - možda baš zbog toga treba lakše da krenem u iduću sezonu, a ne po inerciji obima da se odmah bacim na maraton dnevno... dok svake godine isprobaš nešto novo, prođe život. jedne sezone se povrediš, druge padne sneg i ostane 3 meseca, treće promeniš akcenat plana na jesen pa dotle pukneš, sledeće se opet povrediš, i dok "shvatiš" šta i kako treba već si istrošen za velika dela. onda uzmeš godinu pauze da se full regenerišeš i da se samo lagano rekreiraš, a posle toga ti izvetre sva ona pređašnja iskustva i opet napraviš neku grešku pa uletiš u formu prerano i istrošiš se do velikog cilja, ili ti dođe trka prerano dok si još u zaletu. najsigurnije je ići svake godine sličan plan no takav život je nešto jako tužno, uvek u neznatnim varijacijama "na sigurno" i kao da svake godine živiš jedno te isto iz početka, to mora da je jako bedan osećaj kad nakon deset godina shvatiš da si se samo vrteo u krug? boh, ne želim ni da znam.
tako sam sa jedne preko druge teme skrenuo na treću i više niko ne zna odakle sam počeo, "typical sasha" kako bi rekao jedan moj ingliš friend. toliko toga u mojoj glavi, ima li neki film ili pesma da se tako zove? to je kao neki veliki vodopad, neka brana na Coloradu, ajme kad bih ja otpustio, sve to odjednom, to bi išlo 24/24h na deset blogova istovremeno. (ne hvališem se, nego se jadam!) tako sam danas razmišljao da li je potrebno tj neophodno da u dnevniku treninga napominjem detalje tipa kojoj stranom puta trčati. jer o čemu se naime radi: ja kao savršen um iliti UeberMensch  imam neke previše perfektne ideje koje retko delim sa drugima jer im to izgleda kao preterivanje. naime u početku trčanja ja uglavnom tčim desnom stranom jer je nagnuta ka desno, dakle leva noga mi ide malo iznad desne. tih par milimetara do centimetar mi, bar tako verujem, pomaže da manje opterećujem levu "slabiju" nogu i da je manje izlažem opasnostima ponovnog povređivanja. jer tako su ipak za nijansu kraći i slabiji levi koraci od desnih. onda kako odmiče moja forma ja uvodim trčanje po levoj strani puta gde mi je leva noga ispod desne (zbog nagiba) i to nekada ide dotle da se npr vraćam sa treninga i trčim 500m lagano 500m brzo u vidu promena, s tim da te jače delove idem malo po jednom (levom/desnom) nagibu pa onda po drugom, naizmenično. da ne bih bio preopširan i blesav uglavnom izbegavam da napominjem takve psihodelične detalje sa treninga, no danas sam na trčanju o tome razmišljao pa ga zato pominjem... uglavnom u sklopu onoga da postepeno povećavam brzinu i opterećenje zadnjih loža naspram smanjenja sporog trčanja i opterećenja kvadricepsa, paralelno razmišljam o opterećenju leve/desne noge i poštedi/ubacivanju/utreniravanju te slabe leve zadnje lože koja mi je postala "ahilova peta" :-) dakle u narednim danima ću praviti planove treninga koji nisu ništa drugo nego nestrpljenje da se dočeka proleće, naivno zamišljanje budućnosti, i bezazleno igranje predviđanja sudbine. kao što klinci razmišljaju danonoćno šta bi radili sa milion dolara na loto-u, kao što devojke pet godina pre nego što su uopšte pronašle svog Princa na Belom Konju (čitaj: u Crvenom Kabrioletu) prave planove venčanja i spisak gostiju, tako rekreativci manično-detaljno prave planove treninga. to nam daje važnost, povećava nam vrednost. znaš ono, kad kažeš "ja već danas znam šta ću raditi petog februara ujutru", 'bemti kako to važno zvuči, kao da si prezident Obama lično! a šta ćeš to tako važno raditi petog februara ujutru???  pa ići ću na rastrčavanje od 3km... 'bemti kako je to strahovito važno, zaista ako ga danas ne isplaniraš i zapamtiš, verovatno bi tog petog februara ova sirota planeta prestala da se okreće :-)
kako bilo...
u firenzi je trčao davide kasani (ex profi biciklist) sa namerom da ide 15km/h, orlando picolato je trčao popravni jer je u nju jorku odustao, ivana jodzia je pukla, austrijanka sa posolidnim gluteusima, koju do pred kraj uopšte nismo videli, je prešišala sve i lupila takvu kontru etiopljanki na par km pred cilj da je to bilo neverovatno. ispred njih su se bezimeni crnci otresali, denis kurci je odustao, dečko od rozalbe konsole se žalio da su mu okrepe bile loše postavljene dok ga je ona u cilju čekala i izgledala jako slatko onako sitna i sa tašnicom na ramenu :-) obzirom da ju je džentlmenski pratio u berlinu, nešto tipa kao čegi marijanu, pa burazeru, kao si trenirao tako si i išao, hehe :-E
već vidim da ceo dan ne radi wireless tako da ko zna u kojem formatu će čučnuti ovaj mejl na blog...

subota, 28. studenoga 2009.

odmor

ovo danas je bilo odmaranje na silu
izlazim iz kuće jutros na pešačenje i onako su mi noge "skočne"
ja iznenađen
sinoć me bolelo spolja od kuka to neko mesto...
pa sam misli(j)o da će jutros sve da me boli
kad da vi'š čuda, ništa
u normalnim letnjim okolnostima bih izleti(j)o na trčanje, smlati(j)o krug od 8 ili 12km
ono, preko brda
krenem lakše prvih 20 metara, onda zavarim i maži
što brže ideš kraće traje
(nešto kao juče na bicikli - "4 sata lagano" traje večno, "3 sata mazačine" prođe dok prdneš)
no nisam uopšte danas razmišljao o ičemu
jednostavno sam zaključno sa jučerašnjim danom nakupio dovoljno "poena" za čitav tjedan
u nedelju neću mirovati pa dakle hajde da se bar danas malo prištedim
posle tri sata pešačenja se vraćam uobičajeno kući mrtav gladan mrtav žedan
pogled u ogledalo me uvek uplaši: sav sam beo kao da sam mrtav već pola sata
"uveliko mrtav"
onda napadam na užinu, marendu, snek
hteo da dodam cvekle u museli pa vidim da je Lola počistila cveklu
na tegli piše "rdeča pesa", mercator robna marka (a goRun vikne - merkator, bljakkkk!)
najedem se ko stoka, u stvari se svaki dan posle pešačenja najedem ko stoka
kad izračunaš šta ima u mueslima, to je uglavnom niskomasni jogurt...
vrlo malo onih pahuljica no naduju se i naVOLUMENe se (esperanto!)
par suvih grožđica ili suvih brusnica, malo meda malo kancerogenog veštačkog zaslađivača
(jbg mora od nečeg i da se umre. da ni to ne dodam živeo bih 150 godina, ko bi me trpeo???)
to bi bilo još bar 100 godina po 365 dana
to bi bilo, ajme isuse, 36 i po hiljada postova na blogu!
čini mi se, pet 'iljada će biti dosta :-)
ima ono kad kažeš - meni se čini - menis' čini - me''''s čini - meš-čini!
- jes'  ti gejak?
- ne znam...
- pa jel' kažeš za nešto "me'š čini"?
- pa kažem.
- e onda jesi gejak.
me'š čini da ovaj odmor pogubno deluje na mene
danas sam na podu sobe slikao dresove, i to posle komentirao na blogu
bogumi fino sam se zabavljao, zaba90minuta
a u tim skočnim nogama, šta je bilo
za razliku od običnog doručka, jutros smo opalili po siru
naime neki sir što smo kupili, kao da je počeo malo sumnjivo da se ponaša
i sinoć Lola vikne sa zakrvavljenim očima - GIBANICA!
(kao način da se spasi sir)
pa ako nije ispao minimum hektar gibanice, ne zvao se ja Antiša Zjec...
i jutros malo načeli te gibanice, a posle gibanice umesto voćnog jogurta ja napravio voćni sir
ono nakrkao pekmeza od šljiva u taj preostali sir i dodao malo jogurta i dobilo se nešto fino
čisto švapski
i umesto nekoliko parčića tosta, u stvari sam uneo puno manje u-hidrata, a puno više proteina
logika bi bila da će mi smetati, da ću biti pospan, umoran
a ja skočan i veseo?
objašnjenje je da se pomerio odnos kofein (šolja ness kafe) i u-hidrata
više kofeina na manje idrata, to jače udara nego više idrata na manje kofeina - e tek od TOGA si pospan
ovako sam se rešio bespotrebne insulinčine i srećno odskakutao dalje iznad grada, u južinu
dakle pred idući maraton ću ujutru da pojedem kilo sira i da popijem kafu
valjda ima onih hemijskih vece-a, već od petog kilometra?
dobro na beogradskom maratonu mogu sa brankovog mosta direktno da se istovarim u savu, na 7-om km
to jest "mogu da se eksplodiram u savu" (opet esperanto!)
ili "da abortiram kofeinizirani sir, iz debelog creva"
da li ćemo sutra otići u beograd na trku od 7.7km, ili ćemo gledati kod kuće maraton iz venecije?
to je i za mene misterija
pretpostavljam da ćemo večeras delimično nazreti odgovor slušajući vremensku prognozu
ako se sutra rano ujutru bude čulo čangrljanje kiše u olucima, teško da će mi se ići...
a onog sira je ostalo još pola činije, dakle ako odem napraviću rekord staze?
ima i ona začkoljica da kad jednom osetiš skočne noge, idi na trčanje
niko ti ne garantuje da će te skočnost sačekati do sutra
čak naprotiv
obično sutra bude sve naopačke "ma di nestadoše oni mravi iz gaća???"
onda razmišljaš koji će ti to trener objasniti, koja teorija i praksa
skupljaš snagu da se suočiš sa iznenađenjem
planirao si jedno, no pojavilo se drugo, "stigao te umor"
NIKADA NE TRČI PREMOREN (povreda zagarantovana)
progutaj knedlu, reci "što je tu je", i odmaraj kad god si premoren
naučno dokazano...
gde je taj sir?!

petak, 27. studenoga 2009.

100/1000

kako ja uvek nadrljam nije mi jasno. zašto ona ne može DAN RANIJE da mi kaže da je zadnjih iks treninga i zadnjih ipsilon dana bilo naporno i da će danas odmarati? nego ćemo sve planove da pravimo zajedno i onda prc(!) će mi samo nakon 20km reći - ajd zdravo ja sam nešto kilava idi ti samo a ja odo kući. a nema par sati kako smo užinali i dogovarali se i ja rekao da je bilo bolje da smo išli biciklama pon+utorak i čet+petak a da sam u sredu trčao. no ja kao njoj (njojzi) ugađam pa se mlatasam na toj bicikli non stop, i baš kad vidim da mi je pet dana previše jer imam par boljki i boluckovanja na par tetivancija, onda hajde sâm na trening. idem te prve kilometre sâm i pitam se ko me je zg-bao, ili sam se sam zg-bao. šta bih ja trebao - da napravim plan. (eto ti ga sad! a nema par dana kako sam rekao da mi ne pada na pamet?). i okačim na zid i jednom kad bude visilo na zidu onda će svi prisutni (?) moći da biraju šta im se od tog plana radi. da je na zidu visilo
pon - bic
uto - bic
sre - trč
čet - bic
pet - bic
sub - odmor
ned - trka atl 7km (ili dužina bic)
onda bi ona mogla da bira hoće li u sredu odmarati ili će ići na jogging ili će heklati, no svakako ja ne bih popušio da mi se plan raspada i da na kraju radim sâm ono što mi se ne radi. jer da sam hteo negde sâm, ja bih otišao na trčanje, a sigurno ne na peti trening na bicikli u pet dana. eto.
i tako razmišljam šta da radim. ma da okrenem ja lepo, pa da je stignem, pa da malo predahnem kući pa na trčanje? ma jok, još smo rano jutros išli na pešačenje od dva sata, i sad da se vozim dva sata, i još noćas na trčanje od sat i po? pa rastočio bih se kao bivša jugoslavija. idem ja na ceo krug gde smo krenuli, bar da vidim šta to piše u novinama da je asfaltirano i dokle i kako. i beše lepo asfaltirano, vetar u leđa jedino na tom delu, ja smlatio brdo sve 20 na sat i za čas posla doterao prosek sa početnih 25 na skoro 29. nizbrdo je bilo par jezivih krivina, ono nije humano. kao one gde izleću ludi španci na Vuelti, ispred kojih stoji znak opasnosti sa slovom Z u trouglu. piše ograničenje 30 ja pogledam na ciklomaster ono piše 47 uh jebote... onda kao nešto koči koči zalamaj naginji se kao kapirosi i taman kad pomislim gotovo je izvukoh se nagazim na kamenčić i rrrrrrccccc odjednom ode bicikla ka bankini a ja uznevereno gledam u strmu njivu svu u stajskom đubrivu, ajme da zaronim u ta govna do pojasa ne bi me oprala ni sava ni kolubara. posle toga kroz neku selendru a super je asfalt i nizbrdo vrtim 55 na sat i samo gledam hoće li mi se neka kokoška ili mačka uplesti u žice. mačku ću preskočiti, valjda, kokoška će pobeći, valjda, a za kera ne znam ali pomoz bog da mi ni ne izleti. i od svih životinja samo na izlasku iz sela me umalo pogodi neki čiča. ide čiča svojom stranom, i gleda u mene i nešto ga magnetski ka meni privlači kao da sam od gvožđa ili eventualno željeza, vidim ja čiča pijan ko letva. kao drži se rukom za neki nevidljivi gelender pored puta, no kako ja nailazim taj gelender se pomera zajedno sa njim i tako idu oni pravo meni u susret. bi gusto, kao da sam mu osetio onaj šljivovani dah da ne kažem zapah i nekako promakoh. zatim nekih 20 km drndavog puta da spadneš sa bicikle kao sa onih rodea gde jašu bikove. stanem na vrh jednog brda da pišam i stoji mi prosek 29.0, krenem nizbrdo i smanji mi se prosek na 28.8! ako nisam išao jedno par kilometara sve preko 38 i jedva se popeo nazad na 29. neću viče nikad pišati na treningu, jebote to me košta 0.2 - "KOMA DVA" - od proseka?? stigao u koceljevu, tamo dim i magla i pet stepeni manje nego po selima. neki auto me seče i ispred mene skreće, dok gledam u njega da dokučim da li me uopšte video ili je i on pijan (vozač, ne auto) izleće mi džukeletina od 50 kila, neki seter ili neko lovačko čudovište, i pravo na moj prednji točak. već se u mislima prosipam po ulici, cepam dres gaće i kožu sa ramena i kukova, refleksno vičem "beži!!!" i ker skrenu i izmače za dlaku popreko ispred mene. jebo te gazda! - vičem na sav glas nadajući se da će me čuti (gazda, ne ker). tu već počinjem da se zamaram jer nisam planirao da idem sâm i sad bih da što pre dođem kući no zadnjih 30km je najbrdovitije iako je lep asfalt. par uspona od po 3km, vrtim sitne prenose ali me noge svejedno bole no nekako sve proleće brzo, ipak. sjurujem se nizbrdo koliko vetar dozvoljava i držim čuvam grlim tih 29 proseka "ko siromah tele" a najopasnije mi je u valjevu gde već pada mrak pa nisam baš vidljiv tako da me par auta saseca, izleće, proleće, a ja kočim pa obilazim pa trt mrt. to što je ograničenje 50 to ništa ne znači jer ako ja idem 50 na toj nizbrdo- ulici iz pravca šapca, to još uvek ne znači da me par dijabola neće preticati duplom brzinom i još mi sviraju jer im smetam u kršenju propisa. fanatično me pretiče klinac na tomos automatiku, nisam znao da ta kršina može da ide 55, i klincu se digla dukserica do pola leđa dok se okreće da vidi da li ga jurim, a mene baš zabole za njegove bubrege na vetru: fakat je brži motor od bicikle? nisam imo pojma... na najgušćem semaforu prilazim i provlačim se između kolona lagano i pratim ko gde skreće i kada će se otvoriti kome semafor, "ulazim u pucanj" i skrećem levo pre nego što oni odande krenu pravo, i direktno nalećem na dva pandura koji tu u "sačekuši" naplaćuju kazne. razmišljam - neće me valjda zbog ovoga hapsiti? no nekako pogledaše kroz mene kao i ja kroz njih i promakoh dalje. valjda nisam ni napravio neki prekršaj? zatim uredno stajem na crveno dok se kasnije već odlučujem za naskakanje na trotoar i kraticu po parkingu jer dva crvena za jedan trening su već previše. šta mi je ovo trebalo nemam pojma no već naslućujem ne kojem ću kosturu praviti plan. skiciraću broj dana trčana naspram bicikle, a tek onda ću popuniti treninge. na primer
februar 5 trčanja 2 bicikle
mart 4 trčanja 2 bicikle
april 3 trčanja 3 bicikle
maj 2 trčanja 5 bicikli
ili već kako... a onda ću odrediti gde ide dužina na trčanju a gde na bicikli, gde ide tempo jedan i drugi, gde ide fartlek ili ubrzanja jedan ili drugi, i ostatak popunim kao razvozavanja i trčkaranja. mislim da će to biti lako za napraviti, a naravno da kada dođe taj tamo mesec ko zna kako će to izgledati i šta će se sve od toga uraditi. da vozim biciklu 365/365 to mogu ali je monotono, da trčim toliko ne mogu ni približno a da se ne povredim, tako da neka u 2010 nađem neki način da mi oba prijaju pa ću u ostatku života to razrađivati u fine detalje. dokle god sam nepovređen i čitav, biću zadovoljan i biće zanimljivih blogova za čitanje :-)

četvrtak, 26. studenoga 2009.

1000, ali ne baš

malopre mi se pojavilo u Excelu 1000 u zbiru sati - ali u drugoj a ne u glavnoj koloni. naime prva kolona je "trening" i tu sam trenutno na 899, dok je druga kolona "svo vreme na nogama" pa tu ulaze i šetnje i trekinzi po šumama to jest "lov" sa kučićima :-) no iznenadila me ta 1000, nisam odavno imao 1000... tek sam u iščekivanju pogoršanja vremena i jednog kraćeg perioda sa jaaako malo sati koprcanja, tako da se već polako nazire taj krajnji zbor za 2009, neće tu biti još puno juriša. jedino ako i decembar bude kao novembar, no za to su već pretanke šanse. mada bi bilo super, dokle god jeftino prolazimo sa grejanjem ne treba prizivati promene. samo neka prolazi zima, i neka prolazi u toploti, a za sve drugo ćemo lako...

Fwd: bicikla bicikla bicikla

Danas sam iskoristio dan bez posla (na poslu) pa sam nekoliko sati sređivao točkove, gume, menjao, kombinovao, čistio, podmazivao, ajme koliko posla da te muka uhvati. Posle toga smo očitali termometar i kako je bilo 1.5° više nego juče isto sam se obukao srećan da ću moći da vozim 2 km/h sporije i da će mi biti isto toplo. Umesto 78 smo prevezli 83 km, dakle 5 km više, a ostali smo na treningu 5 minuta više. Dakle tih 5 dodatnih km smo išli 60 km/h? Ma ne, nego je teren bio sa manje brda pa smo napravili 1 km/h veći prosek ali uz manje napora, a po ravnom smo išli malo slabije nego juče. Mada je jednako jako duvalo, no eto, tih par stepeni razlike, ma milina božija. Pre treninga smo trebali da jedemo nekakav puding no njoj se nešto loše sastavilo pa se dobilo nešto čudno tečno i sa knedlama, a kada smo unutra ubacili kekse da se to malo zgusne onda su se keksi užilavili kao guma pa se tek onda dobilo nešto nejestivo. Učlaniću te u seriju ''očajne domaćice'', rekoh, s tim da bi to ovde značilo očajne kao užasne a ne očajne kao beznadne (u originalu). Nisam naime to nikada gledao mada ga stalno viđam u najavama u tv-programu. Čim ga gleda moja keva pretpostavljam da nije za mene... Uglavnom ja sam jeo muesli a ona je jela tu kašu no da vidiš čuda preživela je trening kao da je jela pravu ljudsku hranu, a ne pomije :-)

Tako ja ove nedelje nisam trčao, jer je ispalo da jutros nisam stigao a i bile su mi malo umorne noge od ona dva dana bicikle. To je ta šema da dok nisi previše umoran možeš šta god hoćeš, a jednom kad se zamoriš onda možeš i dalje na biciklu bez problema i tako do beskonačnosti, no za trčanje više nisi spreman. Sve povrede se dese kada si umoran. Tada ne treba trčati. Sad više ne razmišljam ozbiljno o toj trčici u nedelju, jer je za subotu najavljena kiša pa ću verovatno kod kuće nešto malo odjoggirati, da bi se u nedelju još malo vozili.


bicikla bicikla bicikla

Danas sam iskoristio dan bez posla (na poslu) pa sam nekoliko sati sređivao točkove, gume, menjao, kombinovao, čistio, podmazivao, ajme koliko posla da te muka uhvati. Posle toga smo očitali termometar i kako je bilo 1.5° više nego juče isto sam se obukao srećan da ću moći da vozim 2 km/h sporije i da će mi biti isto toplo. Umesto 78 smo prevezli 83 km, dakle 5 km više, a ostali smo na treningu 5 minuta više. Dakle tih 5 dodatnih km smo išli 60 km/h? Ma ne, nego je teren bio sa manje brda pa smo napravili 1 km/h veći prosek ali uz manje napora, a po ravnom smo išli malo slabije nego juče. Mada je jednako jako duvalo, no eto, tih par stepeni razlike, ma milina božija. Pre treninga smo trebali da jedemo nekakav puding no njoj se nešto loše sastavilo pa se dobilo nešto čudno tečno i sa knedlama, a kada smo unutra ubacili kekse da se to malo zgusne onda su se keksi užilavili kao guma pa se tek onda dobilo nešto nejestivo. Učlaniću te u seriju ''očajne domaćice'', rekoh, s tim da bi to ovde značilo očajne kao užasne a ne očajne kao beznadne (u originalu). Nisam naime to nikada gledao mada ga stalno viđam u najavama u tv-programu. Čim ga gleda moja keva pretpostavljam da nije za mene... Uglavnom ja sam jeo muesli a ona je jela tu kašu no da vidiš čuda preživela je trening kao da je jela pravu ljudsku hranu, a ne pomije :-)

Tako ja ove nedelje nisam trčao, jer je ispalo da jutros nisam stigao a i bile su mi malo umorne noge od ona dva dana bicikle. To je ta šema da dok nisi previše umoran možeš šta god hoćeš, a jednom kad se zamoriš onda možeš i dalje na biciklu bez problema i tako do beskonačnosti, no za trčanje više nisi spreman. Sve povrede se dese kada si umoran. Tada ne treba trčati. Sad više ne razmišljam ozbiljno o toj trčici u nedelju, jer je za subotu najavljena kiša pa ću verovatno kod kuće nešto malo odjoggirati, da bi se u nedelju još malo vozili.

pamet

Pre par dana mi je nešto promaklo. Onda kada smo išli u planine, i prolazili stazom kojom ide Brdsko prvenstvo kad god ga pravi ovdašnji klub. I lagano smo savladavali prvu polovinu seniorske staze (7.5 km glavnim putem + 6 km nakon odvajanja pa do prevoja iznad centra Divčibara) pa sam se logično setio i ovogodišnjeg Državnog. Duga je to priča: I u vezi toga sam se setio nekih planova i dogovora (čuj, ''dogovora'' ...) oko skoro svih trka ove godine. Jer se tako pogodilo da Ona nije bila ni za jednu trku spremna, što zbog padova što zbog umora sa posla što od neadekvatnog treninga. I onda sam ja imao razne teorije... Kada smo trebali da putujemo u Niš na hronometar, rekao sam da je to glupa ideja jer je takvo smrdljivo vreme, već nekoliko dana pljušti kiša i najavljena je sve do dan iza trke a njoj zbog velikog hematoma na dupetu nije prijala ni hladnoća ni truckanje pa ni dugačko putovanje autom. A ni na hronometar nija nikada dobro išla osim ako nije podugačak, a ovaj je bio najavljen kratak kao za decu iz obdaništa. Šta ćeš da se glupiraš, da te svi oderu, i onda tako sa naribanim nosem da čekaš glavnu drumsku trku. Uz to svo drndanje, putovanje, hladnoća... No ona voli da se muva, da joj se nešto u životu događa. Kao da će nešto propustiti u životu. Jer kao ima malo trka, pa kad neku propustiš, onda je to neka silna stra'ota. Pa ima i plivački maraton u Šapcu svakog leta, razmišljam, pa ajd idi se udavi... I tako smo išli u Niš da bi se ona glupirala i naravno da se izglupirala i naravno da su sudije zakasnile na start (Državnog!!!) i naravno da je pljuštala kiša i naravno da se ona zagrevala ispod otvorenih zadnjih vrata od auta, i naravno da je prvo zasrala jedan par točkova pa je onda videla kako druge cure voze bolje točkove pa je i ona htela najbolje točkove... A ja znam da će da koči ispred svake bare i sad u čemu je razlika ići kroz baruštine 25 na sat sa običnim točkovima ili ići kroz baruštine 25 na sat sa najboljim točkovima? No eto da ne bude hendikepirana, morala je ići sa najboljim točkovima, pa sam ja tu noć morao ribati i čistiti 4 točka... I naravno da je bila zadnja, to jest srećom kasnije ispraviše grešku u rezultatima pa je bila predzadnja. I opet sam rekao da nije spremna i šta joj je ovo trebalo i nekako je maltene ispalo da smo zaključili trezveno i realno da nema potrebe da ide na drumsku trku 2 dana kasnije jer nije spremna, boli je dupe na truckanje, trese se taj hematom, a i nije trenirala skoro mesec dana. U subotu smo otišli na običan trening od 55km sa dosta uspona ne računajući da ćemo sutra igde ići. Onda je uveče krenulo uzdisanje, pa razgovori, pa kad bi ipak otišli, pa to je ipak državno, pa to se ne propušta, pa ovo pa ono. Opet ista priča. Opet se ja pravim pametan da je jedno trka kada si spreman za trku, a ovako je to trka za druge a ti samo tamo ideš da smetaš, kao peti tičak, kao vidla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu. No ništa ne pomaže. I tako se dogovorimo u ponoć da ćemo i sutra ići u Niš, i sve Jovo nanovo. Tamo se ispostavilo da je to bukvalno najgora staza od svih Državnih koje ja pamtim, sa nekim uskim prolascima kroz šahtove, neke radove na ulicama, deo po propalom polu-upotrebljivom betonskom putu (čuj ''putu''...) gde svakih 20 metara imaš mali steeple skok preko nekih spojeva tih drndavih betonskih kocki, i tako dalje. Opet zagrevanje, opet kašnjenje od par sati (!) opet se zagreješ pa se ohladiš pa ogladniš (a sudije kažu - evo sa'će) pa sedneš na ivičnjak već umoran od čekanja pa ti se prispava pa ti opet kažu Evo sa'će, pa se zagreješ pa stojiš blizu starta jer Evo sa'će pa onda završavaju juiori ili ko već, pa oni dostignuti za krug pa čekamo i zadnju grupu pa kažu evo sa'će i onda ti odjednom kažu Start! I beše ih samo pet, a nekako maltene sa starta se desilo da je počela da zaostaje jer ona ionako uvek mora pola sata da ubacuje sprintericu u pedalu pa onda juri za trkom, no sada je odmah bilo uzbrdo i vuci vuci nekako se odmah brate videlo da to nema veze sa trkom, da je spremna da vozi tempo treninge ali ne i trke. Jednostavno kad gledaš mene kako krećem na maraton sa Kodžom i ostalima, mogu da se zaletim kilometar ali ja tu jednostavno ne pripadam. Jako tužno. I već tu mi je bilo krivo, pa jesam li ja tolika budala, šta to meni fali da me neko baš ne bi poslušao, zašto moramo tako da se blamiramo? Jer se trke nipošto ''ne propuštaju''? Ima u Šapcu plivački maraton, kao što sam već rekao, pa baš bi mogli da probamo da plivamo malo, možda... I nakon svog tog pametovanja sam dobio usmeno priznanje da sam pametan ali mi je za to bilo kasno, pa ga nisam ni prihvatio kao ozbiljno i iskreno. I posle toga je došlo to drugo državno, u isti dan brdsko i kriterijum. A kako sam ja lupio na rame pre mesec dana, onda uopšte nismo išli u brda, a i ono što smo išli nije baš bilo naročito impresivno. Ja nekako iz sedla da ne koristim rame, pa još i idem, ali ona nikako. Tih pet kila viška stoje li stoje gde ne treba, i dok god tu stoje neće se popeti na brdo brže od bilo koje od par ovih glavnih što idu pristojno. I opet ja pametan, kažem šta ćeš na brdsko kao debil da te svi otresu, bolje vozi popodne kriterijum a pusti njih nek se rasture ujutru na brdskom i eto ti prilike da se dokopaš bar jedne medalje. Ma da, zna ona da sam ja pametan, i sve ona zna, ali ona zaboga MORA da vozi brdsko, jer jednom, nekada (kada je ima 48 kg a sada ima 56) je ona išla dobro na tom brdskom, i tako dalje iz šupljeg u prazno. Ode ona na brdsko, opet nije došao niko od slabijih nego samo tri od ovih boljih i sve tri je otresu i opet stara priča gde si bio – nigde, šta si radio - ništa, jesi li odmoran za kriterijum – nisi. I na kriterijumu OPET ista priča, posle par krugova i desetak krivina u zajedničkoj trci sa kadetima se sve razbucalo u male grupice pa je prva žena bila tek 10m iza druge iza koje je tek 10m bila treća i tako dalje i tako dalje, a da nisi vozila brdsko možda bi bila 10m ispred a možda i još 10m ispred ali nećeš nikada saznati, ovako će te i predzadnja odsprintati za predzadnje mesto jer niko ne voli da bude zadnji osim onog koji mora, a zna se ko mora - onaj koji je ''najpametniji''. I sve to mi je opet prolazilo kroz glavu, i jako sam se oneraspoložio zbog svih tih poraza koji su redom bili i moji porazi jer nisam uspeo da nekoga usmerim da uradi nešto na bolji, pametniji način. Šta mi vredi što umem da predvidim stvari (što je u stvari samo upotrebljena logika i iskustvo, a ne nekakva čudesna moć predskazanja) kada onaj koji bi mogao da me posluša i da prihvati moje savete to neće da uradi? Nego će radije da se zaleti svuda gde zazvoni zvono za start, umesto da pokuša da odabere cilj, pa da se kasnije oboje radujemo što je makar jedan cilj ostvaren, umesto da je trista ciljeva promašeno. Jer kada ideš na trku sa 4-5 konkurenata, to nije isto kao kada ideš u Berlin na maraton pa je bitno završiti. Ako imaš 4-5 konkurenata moraš biti spreman bar koliko i najgori, pa da bi otišao na tu trku, jer u protivnom sve to uopšte nema smisla, ili ga barem ja ne vidim. A ići sa trke na trku, sa jedinim ciljem da učiniš uslugu onom koji bi bio zadnji, da ne bude zadnji jer će tebe pobediti, to je tako žalosno i bedno. Zar zaista nemaš u životu ništa pametnije da uradiš taj dan? Zar nije bolje otići na neki polumaraton, pa nit ćeš biti zadnji ni predzadnji, ako već mora da se ide na trke i da se ''muva'' a ne sme da se sedi kod kuće i da se vozi-trenira-rekreira-uživa-štagod? Pa jednom kad sastaviš par meseci treninga bez padova i pogibija, napraviš par kontrolnih treninga da vidiš jel' sve ok, šta je problem opet otići na neku trku? Tako radi sav normalan svet, ja brate ne znam treba li to uopšte objašnjavati... Meni nije bilo teško da propustim dve godine trka i maratona, za koje nisam bio spreman. Šta ću. Neću da se glupiram, pa da se opet povredim. A ne bi mi bio problem da trčkaram nespreman, jer to nije ista situacija - kada dođem na polumaraton sa idejom da trčim 1h30, neću ići sa ''svojom'' uobičajenom konkurencijom nego sa skroz drugim ljudima - trčaćemo zajedno družićemo se zezaćemo se, nekome ću pomagati na neki način, ali to neće biti ona ''loša'' konkurencija, to neće biti ono okruženje gde neko nekoga ne voli (da ne kažem baš da ga mrzi), to će biti ljudi kojima će biti drago da sam trčao sa njima i meni takođe drago da sam trčao eto bar jednom sa njima. Na bici državnom je pak jedna rekla - hajde da zatvorimo ''onu'' pa da vidimo da li će da padne, pa da je pobedimo. To je (bre) umobolno sto posto, i sad treba li ići na trku samo da takvom ološu učiniš zadovoljstvo da su te pobedili? A da nisi spreman bar da se boriš sa njima? Eto gde je velika razlika. I boli me što sam ja sve to pričao i tupio uzalud, e to ''uzalud'' me je naročito jako i dugo bolelo i još uvek me boli. Zašto dozvoliti da mene da bude sramota zbog nekog drugog. Pa nije nikakva sramota pasti, nije uopšte sramota polomiti nešto, ali je sramota ići na trku da se vučeš kao mrcina, da svi odu a da ti ostaneš, to nije nikome potrebno, a naročito nije potrebno nekome ko ima pored sebe nekog pametnijeg da mu sve to objasni kao bespotrebno. I tako sam se peo uz jedno lepo brdo od 7.5 km i uopšte nisam uživao jer me je podsetilo na neke gluposti od letos. Bedak, ha?

 


srijeda, 25. studenoga 2009.

poređenje

maločas sam vodio zanimljivu diskusiju sa frendom iz italije. nije baš neki pravi profi ali je odvezao dobro brojne granfondo trke a bio je i prvak italije na hronometar u svojoj masters kategoriji, što u prevodu znači da bi pobrisao pozamašan deo balkanske elite. usput je pokušavao da joggira (uz kći tinejdžerku-atletičarku) pa je otrčao i nekoliko maratona, išao je čak i u NY a lični mu je nešto preko 2h50. razgovor je bio oko toga kako ćemo uporediti napor između dva različita čoveka, kako usaglasiti ko je išao jače a ko slabije, čije Teže je teže a čije je lakše, šta određuje to koliko možemo sebe naterati da "idemo jače"? koliko je od toga u glavi jer je u glavi, koliko je u glavi jer je u nogama, koliko je u nogama jer je u glavi? ja sam sa pozicije balkanskog rekreativca sa viškom slobodnog vremena (u odnosu na njega) zastupao sve potrošače velikog volumena, a on je sa stanovišta zaposlenog EU građanina predstavljao one koji traže "što više muzike za što manje love", jer se njegovi napori uglavnom svode na 1 jak trening i 1 trku nedeljno, ako ne i 2 trke (sreda-subota) nedeljno, dok je ostalo svedeno na jednu dužinu i nekoliko razvozavanja...
problem je da sam se već umorio od kucanja pa ne mogu sada da sve to prevodim i šaljem na blog, no eto kao tema za razmišljanje. svako je nekada trčao maraton i još mu je neki frend trčao maraton, i onda je sutra neko nekog razbio na trci od 3km. ili je neko nekog razbio na trci od 4km pa su sutra išli jednako maraton? ili već koja kombinacija. e sad da li se onaj prvi brzo oporavio, ili je zabušavao prvi dan pa se zato oporavio, ili je pak onaj drugi crko što je baba ili je crko jer je dan ranije trčao muškije pa se više istrošio?

inače danas smo se pretanko obukli jer nas je prevarilo sunce pa smo krenuli u kratkoj opremi na 14°C misleći da će otopliti (u najavi je bilo 19) no na istih 14 smo se i vratili :-( tako da smo morali da idemo tempo umesto planiranog mekanog polutempića, a brisao je i vetar. zanimljivo je kako mi leti smeta hladnoća i odmah se usporim, a zimi mi smeta vrućina. kad god se pre-obučem i pro-kuvam, sav se umrtvim i umesto da mi prija toplota u sred zime, mene to nekako nervira i ... ne znam ... previše mi smeta kada sam u debelim dugim gaćama i u dva dresa a onda previše otopli, joj od toga poludim! a evo danas po svim pravilima sam trebao da se smrznem i pobegnem kući nakon par kilometara vetra u guzici, no nekako mi je prijalo to da "moram da idem jače da mi ne bude zima" pa smo tako napravili 29 prosek po VRLO zayebanom terenu (na mnogim deonicama je jako propao asfalt) i jakom vetru, a ipak nismo išli full tempo mazačinu. a juče išli pet sati po planinama! svašta. eh da, zanimljivost, videli smo ninkoviće ispred njihove kuće i zastali nakratko da popričamo jer su pored brežuljka u finoj zavetrini, ali nismo imali vremena za upad na kafu jer smo žurili da se vratimo u valjevo dok još ne zađe sunce. veca će najkasnije za mesec dana doneti na svet drugog potomka a tata je nestrpljiv i navija da beba malo porani pa da mu to bude najlepši poklon za rođendan :-)

utorak, 24. studenoga 2009.

planine

i danas bingo! kuda nismo prošli preko celog leta, uspeli smo u kasnu jesen. veliki krug mtn bajkovima (zbog katastrofalnih puteva) do kosjerića pa preko subjela u tometino polje, zatim uspon na divčibare južnom stranom (jaaaoooo otkad tuda nismo išliiii...) i nazad preko kaone opet kući. sve skupa smo nakupili oko 1900m uspona, u samo 105km. kad god sâm saberem uspone to ispadne bar 10% manje od situacije na terenu, nekako uvek "omaknem", da ubacim one sitne kupserčiće...
večeras smo bili 3 sata u gostima tako da mi se pojelo internet vreme. imam za 10 dana nakupljeno treninga i koječega da prebacim u Excel, kilometraže i vremena, to ću opet ostaviti, da sačeka još 1 dan...
sutra je sreda, u nedelju ima neka trčica u bgd od 8km pa bih mogao u četvrtak da ubacim neko trčanje, uklapa mi se "na pola puta". prelepo je vreme još uvek, čak i to trčanje svaki 3-4-ti dan mi nije neophodno, nego mi se već više smučila i bicikla pa da malo "presečem"... još uvek čekam čuveni prvi sneg i čuveno veliko zahlađenje pa da ležim par dana i ne radim ništa, pišem memoare zatrpavam blogove kilobajtima i dosađujem prijateljima :-)

ponedjeljak, 23. studenoga 2009.

21

iskoristio sam priliku da razmislim o tome zašto u poslednje vreme ne volim planove, hvala na inspiraciji...
(font: verdana 12p, najlakše se čita)

završetak mojih javljanja je bio negde u subotu uveče kada smo zakasnili sa treninga i propustili večernji krkanluk kod tetke. to smo nadomestili vrlo prosto jer je tetka poslala svačega za "iscrpljenu dečicu" (to smo mi) pa smo tako opet bili zatrpani slasticama i slančicama. deo toga sam uništio u nedelju ujutru i vrlo napeto razmišljao čitavih pola minuta: napolju je magla da se ne vidi prst pred okom, uz to je zima da se slediš, ceo svet spava (zaspao je KGB, zaspala je CIA, odmara se naša milicija - kako reče bregović, jer naša milicija nikad ne spava haha) i odjednom ja imam celo pre podne za sebe. lola takođe spava (budna) i voljna je da ostane kod kuće odmarajući se od jučerašnjeg treninga. i tako odoh ja. ko velim - nisam trčao preko tjedna, samo smo vozili... pa su mi nogice friške za trčanje?

nedelja polumaraton
ponedeljak je bio odmor (šetnja 12km)
utorak 88km bicikla (i šetnja 3km)
sreda 94km bicikla (šetnja 8km)
četvrtak odmor (šetnja 9km + city bike 18km)
petak 72km bicikla (+ šetnja 7km)
subota 96km MTB (+ šetnja 11km)
nedelja trčanje 21km (+ šetnja 9km)

i nije bilo uopšte loše to trčanje. išao sam uzbrdo, napravio neki trokut, jedna od mojih omiljenih staza (među asfaltnim varijantama). krug izlazi do oko nekih 500m nadmorske (kuća nam je na 180m) ali usput ima dosta kontra uspona (tzv gore-dole) tako da ukupan uspon premašuje 500m. pokušaću da "zakačim" sliku kada budem slao mejlom tekst na blog. završio sam trčanje za 1h45, i stigao kući neoštećen. zatim sam malo odmarao, skidao fajl sa Polara u kompjuter, i usput skinuo i fajl od polumaratona 7 dana ranije.

e sad vidite (oni koji me ne znaju) kakav sam ja: fajl od trke mi je stajao u Polaru 7 dana i čekao da napravim neki zaista zanimljiv trening (koji će me toliko kopkati da ga vidim i uporedim sa starijim treninzima) pa da tek onda u paketu prebacim i taj fajl sa trke. a to mi je bila jedina prava trka ove godine, jedini polumaraton. a ostao je u senci treninga na omiljenoj stazi. nema tu logike prema kriterijumima normalnog čoveka, koja je kompenzovana viškom strasti i emocija prema onome što više volim. ma šta volim, ja takve treninge obožavam. meni je svaki takav trening kao još jedan njujorški maraton. zato ni ne patim što ne odem u njujork svake jeseni, ja to isto sam sebi priredim kod kuće uz puno manje putovanja pakovanja plaćanja i gubljenja vremena. ekstrakt zabave i života, tome treba težiti. da dobi'š što više i da te to "košta" što manje napora, propratnih organizacionih petljanja.

i sad ne moram narednih nekoliko dana ništa "važno" da radim napolju, nekako sam ispunjen do daljnjeg. nekako se pretpostavljalo i podrazumevalo  da ćemo sad opet par dana voziti, 2 ili 3, pa ću onda "preseći" trčanjem, i tako u krug dok je ovakvo vreme. i eto, kao što netko reče iz ilegale, jutros smo pogledali kroz prozor, da vidimo šta pre posla možemo raditi par sati. na neki trening ne mogu, jer šta ću posle sa umornim nogama, dok me vene peku od pritiska i dupe boli od trčanja? tako smo iskoristili to rano jutro neposredno nakon svitanja i otišli u šetnju od par sati. izvan grada, u šumicu, po stazicama, pa pored reke, nazad kući. taman se navukla SMOGČINA :-( na kraju posla, par sati pred mrak smo shvatili da je kratak zimski dan već na izmaku, i kroz SMOGČINU (fuj!) smo biciklama pobegli iz grada ka istoku, tamo je još uvek bila magla i nekako hladno, onda smo i odatle pobegli prema brdima (Mionica-Brežđe) i talasajući po visinama između 300 i 500m nadmorske smo se nakon par sati sjurili u zadimljeno Valjevo. (još jedan FUJ!). bicikom je relativno lako i brzo pobeći iz dima, a i povratak je brži jer je nizbrdo. kako uletiš u grad odmah si i kući.

i šta sad da sam pravio plan, i imao rastrčavanje od 12km? ali, sve do 6km u svim pravcima od kuće mi je dim i smog. dakle imam izbor da trčim sa gas maskom, ili da zanemarim plan i pobegnem biciklom izvan-iznad grada. ili tek užasa da sam imao u planu na bicikli 2 sata lako-aerobnog tempa po ravnom!!!! ko bi mi od toga isprao pluća??? ja zaista ne želim da gubim vreme praveći planove znajući da će većina toga ipak biti improvizacija u skladu sa klimom. mogu sada bez problema da nacrtam januar sa 500km trčanja, baš kao što sam ga nacrtao prošle jeseni, i da se desi da budu velike hladnoće i poledica i da ceo mesec vozim trenažer u sobi. uopšte neću biti tužan jer mi "propada plan", nego ću biti srećan jer mi je svaki dan lep: sedim u toplom, vrtim pedale, u ušima Van Halen ili pred očima (na teveu) svetski kup u biathlonu, znojim se kao da sam na pripremama negde u Mediteranu, endorfin preplavljuje moj mali srpskohrvatski organizam :-)

bar da nisam probao! pa bar 10 godina smo pravili precizne planove, mikrocikluse, trte-mrte. tada nisam imao kompjuter pa smo to crtali u sveskama "na kockice", pa smo poredili planirano/ostvareno, grafikone po zonama, ajme... kad bi mi neko vratio svo to vreme, u principu izgubljeno, jer skoro nikada nije sve i prošlo po planu. uvek se nešto desilo da plan ne bude baš baš ostvaren.

npr ova godina je zaista ispala smešna: prvo sam ja trenirao za prolećni maraton, zabolelo me jedno pa drugo pa treće pa sam odustao. onda smo vozili bicikle, mesec dva tri, pa je Lola upala u podrum i razbila se ko novogodišnji ukras za jelku. 20 dana pred državno! onda sam ja opet pokušao da trčim (jer je ona bila u totalnom out-u), i otkrio da su mi noge sveže i preporođene, otrčao skoro čitavu trku od 5km brzinom kojom nisam nikada trčao ni 3km, i povredio se. onda sam se opet odmarao dok se ona pripremala za brdsko pa joj nisam pomogao ništa u treninzima. zatim sam toliko vozio da mi se smučilo, jer nisam mogao da trčim bez bolova. i još u svemu tome mi samo fali da sam gledao u neki plan što visi na zidu, pa to bi zaista bilo komično :-(

mislim da je sve oko tih planova povezano s tim koliko ko u njih veruje, bez obzira da li je verovanje osnovano ili nije. onaj koji je ubeđen da će mu plan doneti dodatnu motivaciju, i uz nju napredak, taj će voleti planove. onaj koji smatra da mu je život (i aktivnosti) intuitivno organizovan, njemu će planovi delovati kao suvišni jer su samo-podrazumevajući. napisao ili ne napisao na zidu "prvi obrok u 6:00, drugi u 11:00, treći u 16:30", pa manje više u pola sata napred-nazad ja ću ih popapati, neću zaboraviti da jedem :-) jednako mi je jak nagon za kretanjem, i sigurno neću zaboraviti da svaki dan provedem par sati u nekoj aerobnoj aktivnosti. nakon što se par dana napregnem poželeću da se odmorim. planirao ili ne. nakon što se odmorim poželeću da sam opet aktivan. planirao ili ne. po brdima ću trčati kada je u gradu poledica ili smog, po gradu ću trčati kada je po brdima blato. trčaću kada postane hladno za biciklu, a biciklu ću opet voziti kada dođe lepo vreme. svi mi pravimo planove, ali neki to vole od nove godine do sledeće, a moji nastaju za vreme doručka i protežu se do večere :-)

svi smo drukčiji - neki treniraju da bi popravili formu, rezultat, ispunili neku normu ili cilj. neko trči samo da razbistri glavu od učenja ili nekih problema, neko pešači jer voli prirodu, neko vozi trkačku biciklu jer tako može da stigne daleko i da uvek iznova obilazi stare i nove krajeve. verujem da je najbitnije da uživamo u onome što radimo, bilo to plivanje ili trčanje ili pisanje blogova. ako će nam plan pomoći da to bolje radimo, živio plan! ako će nam plan delovati kao neka obaveza koja ubija slobodu pa samim tim i smisao naših tzv slobodnih aktivnosti, onda je bolje popunjavati svoje dane spontano-intuitivno i u skladu sa ostalim obavezama tipa škola posao porodica...

u skladu sa svime noge nasranim, ovo očigledno nije blog nekog profija koji bi da popravi lični u maratonu, i ne treba ga brkati sa sličnim stranicama. ovo je blog jednog debila sa crvom u dupetu koji ne može u životu mnogo da miruje. njemu je taj crv u dupetu i blagoslov i prokletstvo, metabolizam i katabolizam spojeni "2 u 1" Frankeštajn-skom nespojivošću.

eh da, i nije mi se pojavio Wireless signal, dakle neću moći da pošaljem sliku od 650 KB :-( a baš sam želeo! - ucrtao sam ceo trening drečavo roze bojom :-) nedavno sam na nekom od pro sportskih blogova pročitao "planovi su samo buduća razočarenja". uf, zašto to nisam pročitao 30 godina ranije?

subota, 21. studenoga 2009.

15 minuta

107 - 95 - Martin Kuehni (46) - CHE - 2:38:03 - 2:26:38 - 85.2

šta je sad ovo???
pa to je izvučeno iz rezultata NY maratona 2008.
tip je završio 107-mi ukupno, 95-ti od muškaraca,
imao je tada 46 godina, istrčao je maraton za 2h38'
a obračunali su mu da je uz hendikep istrčao vreme "vredno" 2h26',
što je takođe po tablicama "vredno" 85 poena.

pa šta?
pa ništa.
to je tačno onoliko poena koliko sam ja namlaćivao na trkama, kada nisam bio povređen.
zabrinjavajuće interesantno, ha? :-)
no, ja sam nasledio od mame i tate kardiovaskularni aparat, ali nisam mišićno-tetivni.
a čika Martin je nasledio oba.
usput je trenirao trčanje onoliko godina koliko sam ja bračno sprcao na biciklama,

i eto ga uštekao se u prvih 100 na Njujorškom maratonu...
Fokus kontra Hokus-Pokus.

i kako je danas 15 minuta presudilo da ne jedem pečenje???
pa lepo.
malo smo zakasnili u polasku, to je fakat.
čistio lance i podmazivao iste, potrajalo 15 minuta.
onda(k) smo dizajnirali trasu, do Koceljeve (gde se prave Rauch sokovi!) i nazad,
sa umetkom tj trouglastim trokutom oko Draginja (džipsi vilidž) do manastira Kaone
i nazad trouglasto-trokutastim kutom-uglom do Šabačke Kamenice
(tako priča naša teta iz Fuškulina, nije "cesta" i nije "put" nego je "cesta-put", hihihi)
pa odatle sa 2/3 trougla novoasfaltiranim putem (NEPLANIRANO) prema Miličinici
i tako smo zaboravili povratak u Koceljevu...
to NEPLANIRANO je 7km duže, pa sam mazao i mazao, točio i točio.
za par sati je padao mrak, dolazila hladnoća, magla i vlaga, zima i decembar...

onda je Ona rekla da joj je teško na šta sam ja rekao (vrlo ne-Ženstveno)
da kada ti je teško ne treba kukati i plakati nego treba trpeti i (muški) pregristi,
inače postaneš Kukavica (što je ženskog roda ali ih ima i među muškima, itekako).
onda sam je hipnotizirao kako je ovim putem zanimljivije, kako brže prolaze kilometri.
kako ćemo posle treninga juriš kod tetke (druge, u Valjevu) na pečenje i tortu.
kako je "novi asfalt vrlo dobar, pečenje odlično, a jutrošnji izlet sa kučićima neprocenjiv" :-)
(nećemo o detaljima tih 11km ali svačega smo se nagledali i svašta nam se dogodilo,
jer mi smo se već vraćali u grad a narod se tek budio.
glavno pitanje je bilo koliko dugo moramo doručkovati dok ne svane, pa možemo u akciju)

i tako sam pomerao krajnji termin. do 16h moramo doći kući.
do 16h moramo ući u grad, pa dalje imamo ulična svetla.
do 16h moramo prići gradu, pa ćemo se dalje snaći.
u međuvremenu sam tvrdoglavio zavario na bajku prenos na 44*11, što je najkrupnije moguće.
nizbrdo razvrtavao a uzbrdo pregrizavao (u onom ne-Ženstvenom scenariju...) i tako zadnjih 30km.
i nekako smo stigli kući u 16:10, i još uvek nije bio mrak,
mada smo zadnjih sat vremena vozili kroz senku, maglu, hladovinu, i uopšte ZIMU.
pokazivalo je na Cateye (što je ILDIKA izgovarala Ko-Te-Jeeee) da je samo 14°C, baš nisko.
a mi u kratkim bici gaćaronama, baš neprimjereno.

ima ta anegdota kada je šef Čukaričkog nacvrcan mađarskim vinom rekao
"ja kad se napijem ovog vina, ja samo pričam nemački !!!"
tako i ja, kad se napijem pola-vina-pola-rauch-soka (ono u čaši fifti fifti) a ja pišem hrvatski?
(šteta da nisam na vreme napravio više tipčanih grešaka pa da mi neko i poveruje da sam popio više od koliko mogu podneti... a ovako me moja njemačka preciznost odaje i izdaje, kvari mi urođenu balkansku melodičnost i nasleđeni turski solfeđo)

i gde sam krenuo?
ah da. dolazimo kući, nema škode. FAK! matori su otišli kod tetke na slavu, i nisu nas čekali?
i tako mi napadnemo na naš pasulj, plačuči što nam je propalo slavlje. za 15 minuta.
na stolu cedulja "otišli smo oko 4", čitaj - jede se i nama pečenje, a ko zna kad ćete vi doći...
i tako mi uz pasulj nadrobimo Pecorino Romano (sir od Ovce to jest MENE) i masline...
hoću reći uz grah. hej, a kada se kaže graške znoja, a ne kaže se pasuljke znoja,
da li se misli na kapi veličine graška ili na kapi veličine zrna pasulja (hoću reći grahahahaha)?

i tako mi je promena rute (route, trase, putanje) promenila život za 15 minuta,
što mi je posledično oduzelo napad na pečenje kod tetke. i neka je.
zašto da jedem sirote pečene životinje?
pa i ja sam samo jedan siroti mali Ovnić... (od 65.8 kg).
da li znate da postoji "društvo prijatelja Pečenih Životinja"???
dakle ja moram bit pečen da bih bio njima prijatelj?
brrrr (tresem se od straha) :-)

i sve u svemu ne znam kako su mi juče bile umorne noge i zašto su bile,
a i danas su mi bile bezvoljne i kilave dok nije prigustilo, a onda sam živnuo...
idem na mauntin bajku 38 na sat i nije mi teško, i to traje kilometrima.
auuuuu, šta je ovo? šta me nosi? na čemu sam ja?
(pitali jednom Armstronga "na čemu ste Vi", a on odgovorio "ja? ja sam na svojoj bicikli!")

petak, 20. studenoga 2009.

rutina

ma sve je ovo... sav taj doživljaj... ili si zadovoljan ili nisi. i
nema tu mnogo rasprava, ustupaka. sreća ima svoje puteve, svoje
kanale. ako ne pratiš te kanale nego pokušavaš nekim prečicama, to
više nije to. i postaješ nezadovoljan. sećam se kada smo počinjali sa
biciklama. ja sam oduvek to voleo. biciklizam. to mi je bilo pojam.
još kao klincu. prolazio je neki tip mojom ulicom, neki stariji. ja
sam imao 15-ak a on 30-ak. i imao je neku biciklu, svu utegnutu,
trkačku. a on bio neki debil, pusta rekreativa, nije taj išao dalje iz
grada. ali ta bicikla, onako lagana, bez viška delova blatobrana i
sijalica. pa zuji. on ne okreće pedale a ona ide 50 metara sama. ne
kao moja pony koju moraš goniti kao volovsku zapregu. e kad ja
porastem imaću ovakvu biciklu, uvek sam mislio. no došao je fakultet,
šta će ti bicikla u beogradu? gradski busevi, gužva, haos. malo škole
malo muzike malo koncerata u slobodno vreme i zaboravio sam na tu
biciklu. onda nam se smučio beograd zbog te gužve. ma znaš šta, idemo
mi nazad u selo. dolazićemo u beograd na vežbe i kolokvijume, ovo je
neizdržljivo. tamo ćemo imati svoj stan, svoju sobu, svoj HiFi,
uživaćemo. i nekako ćemo preživeti par puta nedeljno vozom do
beograda. i naravno, šta sam prvo uradio, kupio neki Peugeot bajk.
nije prošlo mnogo, eto ti je i Ona kupila Peugeot bajk. moj se zvao
South Pacific, a Njen se zvao Silver Fox :-) još to pamtimo... moj je
imao nešto bolje delove. onda smo na njenom menjali guvenalu, pa
namotavali neke mareme da joj bude mekano. nije mnogo prošlo već smo
10 po 10 kilometara dolutali do Divčibara, Debelog Brda, Mravinjaca.
tada su bile na snazi takozvane SANKCIJE i nije bilo ničega da se
kupi. nekako smo dograbili te bicikle u zadnji čas. i onda sam ja
pravio nosače bidona, da bi imali vodu na dužim turama. savijao sam
neke žice, da bi u njih stavili nekakve flašice. flašice su bile od
šampona i čega sve ne. i tako sam našao u jednom dnevniku da sam
"pravio žice za flašice" :-))) sećam se jedne ture ka Debelom Brdu,
gde smo nakon dva sata vožnje i savladanih 800m uspona, seli na jednu
livadu da uživamo u pogledu sa planine, i kada smo trijumfalno
izvadili tu flašicu punu vode, da je voda bila sva u mehurićima. jer
koliko god smo ispirali flašicu od šampona, na kraju nije bilo
dovoljno. a šta ćeš, prosuli smo svu vodu i nastavili dalje sve dok
nismo naišli na prvi izvor pored puta... posle toga sam par puta nosio
ranac kao što ga nose Šerpasi po Himalajima. išli smo na Divčibare
usponom sa severoistočne strane (ovo je namerno da bi zvučalo kao
"Everest sa severne strane") i ja sam nosio ogroman kamperski ranac,
naravno poluprazan. no ono što je u njemu bilo, nadomestalo je po
težini za manjak volumena. ogromna pumpa za auto-gume, ogromna
flašetina puna vode, i ogroman stari fotoaparat Zenit, sa sve kožnom
futrolom. ako samo on nije imao kilo i po, secite me gde sam najtanji
:-) stajao sam na svakih par kilometara da skinem ranac, skinem
majicu, onda dobro iscedim majicu od znoja (i to je teklo kao rečica)
i onda sve to nabacim nazad na jadnog sebe. nekako se i to leto
završilo, mada iz ove perspektive brkam DVA leta, kada smo počinjali
sa "ozbiljnim biciklizmom". malo po malo smo dogurali do 100
kilometara, a onda nam više nije bilo granica. sećam se prve ture od
preko 100 km. sve ovo pišem sa skroz drugom idejom o Lydiardu i
planovima treninga, a krenuo sam iz tako daleke perspektive da ne zam
da li ću do odlaska na spavanje sve završiti i spojiti u jednu
priču... sećam se dakle tog prvog treninga preko 100 km, i odlaska na
planinu Rajac, kada smo po nekom vrućem danu tako krepali da smo nakon
4 sata na tim starim mauntin bajkovima stigli pred Mionicu, i zamalo
se oboje rasplakali od nemoći, od očaja. prošao je veći deo vožnje,
prošao je najveću i najteži uspon (ne verujem da se iko od čitatelja
ovog bloga peo na Rajac pre nego što je asfaltiran uspon, no to je
horror od nekoliko kilometara po groznom putu sa nagibom konstantno
iznad 10%) i stigli smo na 20km od kuće, TOTALNO iscrpljeni i prazni,
bez trunke enegrije za poslednjih 25km... bila je tu neka prodavnica
ispred Mionice, stali smo, pobacali bicikle na zemlju i kupili jedan
Jaffa Cakes. sedeli smo na nekim deblima, da li su to bile neke
bandere ili tek neka drva bez veze sada nemam pojma. da sada sedim
tamo, plakao bih kao malo dete, no tada sam bio mlađi, plakalo mi se
ali nisam plakao :-) i uopšte se ne sećam kako smo stigli nazad kući.
tada nismo znali svaki metar puta, pa smo znali po nekoliko puta da se
zbunimo, da mislimo da smo na pretposlednjem pravcu "nakon kojeg ide
poslednji" a tada se događalo da "gle ovo je bio pred-pretposlednji
pravac" i onda teraj teraj, ne lipši magare do zelene trave, i do
table "Valjevo" odakle je bilo još 6 km do kuće. i onda kada smo
probili led, onda smo se totalno izgubili. išli smo dalje i dalje.
nekako smo se tako na kraju organizovali da smo uvek (iz nekog
razloga) išli na ture u ponedeljak, a ostatak tjedna (ustupak
hrvatsko-srpskim čitačima, na čemu mi srpsko-hrvatski čitači neće
zameriti, nadam se) smo se oporavljali. ture su išle sve oštrije prema
200km, a oporavak je bio sve žešći. prodavnice su bile skoro već skroz
prazne (zbog tzv SANKCIJA), i toga se lepo sećam da je bilo uvek u
izboru da kupiš takozvane "podloge za pizzu". onda stavimo 4 te
podloge u rernu, odozgo natrpamo svega i svačega, i svakoh par dana
smo spremali te home-made-pizze. ma bile su super! stigli smo do prve
ture od preko 200 km. ČAČAK! čuveni krug na Čačak, odlazak Ibarskom
magostralom, a povratak uz same Divčibare, kroz planinsko područje. eh
da mi je nekada neko rekao da ću u budućnosti taj krug smlatiti sa 30
prosekom, ne bih mu verovao... slikali smo se kod table "Čačak" jer je
tada bila aktuelna pesma Lepe Brene. nas dvoje igramo kao u kolu,
glupiramo se pored table ulaska u mesto, a aparat nas slika sa sedišta
bicikle namotan na ono "odloženo slikanje". taj stari Zenit je imao
neku polugu koju zavrneš u polukrug, i onda dok se odvrće ona
zuuuuuuji, i mi čekamo kao debili nekoliko sekundi umirući od smeha.
zzzzzzzzz... a mi igramo i pevamo "čačak, čačak, šumadijski
rokenrol..." a ono zuji do besvesti, zzzzzzz i nikako da okine. baš
smo se zabavljali. nekoliko sati kasnije opet smo ležali TOTALNO
iscrpljeni ispod Kaone (prevoj od 745m) i samo što nismo plakali.
nismo imali snage čak ni za plakanje. već se dan bliži kraju, u
planinama je friško, nama je do maločas bilo vruće a sad nam je
hladno, ležimo u travi poredputa kao mrtvi i nemamo snage da se
pokrenemo. a do kuće još 35 kilometara i dva uspona za savladati... a
šta je poenta? da su to bili DOŽIVLJAJI! da je to bilo nešto
uzbudljivo, čega se živo sećam i nakon 20 godina.

natrag na početak razmišljanja, danas na vožnji. lep dan za novembar,
a gde ćemo, ajmo na trkačke bicikle, ajmo glavnim putem ka Beogradu,
jer je najbrže udaljiti se od grada kada ideš na tu stranu, a posle
ćemo videti kuda ćemo se vratiti. i vozim onako bez emocija, bez
plana, bez života, rutinski. i nešto se u meni buni, nešto u meni
gunđa. zašto mi dani ovako prolaze, vamo-tamo, bez događaja? dokle?
zašto sam i kako sam zaboravio na ona stara uzbuđenja, na one stare
emocije? šta mi se sve svelo na rutinsko obavljanje posla? fuj. no
nekako smo skrenuli ka Mionici kroz Markovu Crkvu, onda napravili mali
kružić ka Vrujcima i najzad otišli uzbrdo ka Brežđu (u pravcu
Divčibara) i vratili sa kroz Rajković (sa pola uspona polukružno
nazad). tako je ispalo da smo "spasili" dan od rutine, od ničega, od
večnog "tamo-vamo".

i tako i ja polukružno sastavljam početak sa krajem, Lydiarda sa
Antićima, trening sa užitkom. kao što se na početku sve svodilo na to
da jednom nedeljno odemo ŠTO DUŽE i da nam je to smisao, tako i sada
samo pamtim ono najzabavnije, najizazovnije. sa jedne strane mi je
potrebno da treniram svaki dan da bih mogao povremeno da odem negde
"za pamćenje", a sa druge strane mi to svakodnevno treniranje oduzima
energiju za one povremene nezaboravne doživljaje. ne možeš preko
tjedna trenirati ovo i ono, a u nedelju odmlatiti dužinu od 10 sati
biciklama. možeš imati ili taj redovan trening, ili taj spektakularan
doživljaj preko vikenda (i odmor preko ostatka tjedna). tako smo
jednom full popišani zaključili da se ne može svake nedelje voziti po
200 km, nego svake druge. fuj! bar smo tada bili u takvoj formi. i to
je bilo veliko razočarenje. kasnije smo upali u bici klub Boba u
Valjevu, i shvatili u čemu je razlika. mi smo išli jednom nedeljno
200km, i eventualnojoš jednom na sunčanje, a oni su išli SVAKI DAN.
(???) jebote oni treniraju svaki dan, kakva je to glupost? pa kako će
otići 200km??? NIKAKO! :-) HAHHHAHHHHAAAA!!! oni ne mogu ni duže ni
brže, oni mažu sat-dva dnevno i to je njihova specijalnost. kao da smo
zalutali u neki skroz drugi svet... s jedne strane je bilo zanimljivo
to što se SVAKI DAN nešto događa, no s druge strane je bilo otužno to
što se NIKADA ne događa nešto izuzetno.sve se svelo na rutinu, na
ponavljanje tra-la-la jednog te istog.

i šta da vam kažem? sa jedne strane je verovatno pametnije, zdravije,
logičnije trenirati svaki dan po ovoliko ujutru i ovoliko uveče. ali
to je život koji nećete ni po čemu zapamtiti, to su dani koji će se
lančano ispirati i zaboravljati. sa druge strane ako jednom u 7 10 ili
14 dana uradite nešto novo, to je ono što će vam trajno ulepšati dane,
tjedne, život. nisam ni ja neki 100-godišnji starac koji je sakupio
sva iskustva ovog sveta i života. ali sam shvatio šta me čini srećnim
i zadovoljnim. mogu sto puta otići na vožnju od 50-60 km i napraviti
ovaj ili onaj prosek. ALI kada stavimo bicikle u auto, odvezemo se
200km daleko, i onda napravimo neki krug biciklama, kuda NIKADA nismo
prošli, to mi formira takav nezaboravan utisak u memoriji, da sam
posle toga zahvalan i sebi, i autu, i bicikli, i svim stazama kojima
sam prošao, i ta zahvalnost mi traje nekako VEČNO. to nema cene. i
zato ponavljam sebi: kad god ti se ukaže prilika, uradi nešto što se
razlikuje od svakodnevnice. bilo šta, bilo gde, bilo kako. sedi u
auto, odvezi se na neki izlet, jurni nekim makadamom za koji tek
slutiš gde će te odvesti, i znaj da ćeš taj dan još dugo pamtiti...
samo ne dozvoli da ti rutina pređe u naviku, zavlada životom. to je
ono što nas ubija dok smo još uvek živi, što nas uspavljuje dok još u
nama ima vatre. svaka čast Lydiardu i svim ostalim trenerima, sve
pohvale redovnosti i upornosti. no dan za danom nije ono što ćemo
pamtiti, monotono tapa-tapa nije ono što će nam dati materijala za
priče kada ostarimo i počnemo sabirati utiske. prostom logikom samo
pamtimo ono što iskače iz rutine, ono što izlazi iz proseka. ne čini
me srećnim svaki dan kaskanja 10km ujutru 6km uveče. ono što me puno
više usrećuje je par mesečnih dužina u nepoznatim pravcima. ne čini me
srećnim par sati tempa uvek istim stazama i uvek istom biciklom. no
jednom mesečno otići krug na Taru od 240km, to je ono što mi napuni
baterije za ostatak leta i godine. puno sam bio ispunjeniji kada sam
trčao trke svakog vikenda i samo trčkarao (i vozikao se odmarajući)
između. naprotiv sela godina preciznog poštovanja plana treninga zbog
nekog tamo maratona, to me je činilo da se osećam kao robot, kao
polu-živ. svakom svoje odluke, svakom svoj život. no život je bolje
uživati a ne "odrađivati", trčanja i vožnje biciklom je bolje pamtiti
nego zaboravljati čim se završe. da li je bolje svaki dan truptati
neki bezlični kružić oko bloka, ili svakih 3-7-10-15 dana pokušati
nešto novo i zanimljivo, na svakome od nas je odluka. život je jedan,
odluka je jedna. kako ćemo ga potrošiti? na rutine ili na razbijanje
rutine? na utonulost u ritam ili na borbu protiv jednoličnosti? šta
hoćemo od života? samo ga proći pravom linijom ili ga malo razmrdati i
rastresti? autoput je brži i lakši, serpentine su teže ali
zanimljivije. nešto pamtimo duže, nešto zaboravljamo brže. izbor je na
nama.

četvrtak, 19. studenoga 2009.

uvek više (manje)

veliki brat
virimo šta drugi rade, kad nam već to nude
kao što "prilika načini lopova", prilika načini i voajera
a onda moramo te utiske podeliti sa drugima?
ljudska priroda, prokleta ili normalna?

vozimo se sinoć city bajkovima, i pričam loli koja puno manje vremena provodi na intenetu: jel znaš ono kad sam pisao o Fajteru? e nećeš verovati da sam se debelo preračunao, da isti takvi postoje u realnosti. ja sam mislio da sam duhovit, inventivan, humoreskan. no život nas uvek demantuje, uvek nas onaj odozgo opali po ušima i kaže - pa šta ti misliš sinko, da ja to već nisam izmislio pre tebe???

http://zs69.blog.hr/2009/11/1626944853/23-polumaraton-ivan-starek.html

baš čitam ovo pre neki dan, i pitam se da li je to moguće? da li bi neko mogao da ZAISTA iskreno piše o svom pseudo-fajter-izmu kao da je realan, voljan, izvestan? da li je neko svestan ili nesvestan, ozbiljan ili neozbiljan, samoironičan ili tek samomelodičan? to je isti Tip koji je pisao kako su ga svi prolazili na treningu i gledali u njegov gluteus maximus? pa sa tom brzinom na brdu, jamačno imaš gluteus microscopicus, a ne maximus :-) (dečija šala)

uopšte se ne radi o njegovoj brzini (ako se to tako može nazvati) nego o njegovoj percepciji Njega samoga, Njega The Fajtera. brzina nije stvar volje, nego stvar naših krajnjih mogućnosti. NIKADA se nisam ismevao nečijoj (ne-)brzini, kao što reče Nenad "...uvek ćemo biti samo smešni rekreativci u očima Kenijaca". NE! svi su isti u očima normalnih, pametnih ljudi. ne možeš se rugati bližnjem svom. naročito njegovoj brzini!! (*). možeš se nasmešiti njegovoj sujeti, možeš se zgražavati nad nečijom glupošću. u vreme interneta i preplavljenosti informacijama, nemamo više opravdanja za glupost. sva mudrost je na dohvat ruke, svo svetsko iskustvo je na par klikova daleko. naše gluposti tek odaju našu lenjost.

*(pa ja sam pola života proveo trenirajući sa Lolom koja je na bicikli 15% sporija a na trčanju 35% sporija. pola života sam proveo razgovarajući sa ljudima 20% manje inteligentnim, ali šta ću kad sam genije? - dečija šala)

ima jedna izreka koja glasi otprilike ovako:

"Of all the vices, intellectual pride is the most treacherous and the most difficult to free oneself from, because it is not recognized as a vice." - Swami Veda Bharati

"Od svih mana, intelektualni ponos je najpodmuklija,
i najteže nam je da se od njega oslobodimo,
zato što ga ne smatramo manom."
- Swami Veda Bharati (ko god bio)

svesni toga, svi pametni se neće rugati glupima, niko brz se neće rugati sporima. svesni da njihova superiornost nije plod većeg napora, većeg uspeha i dostignuća, nego tek plod sudbine, sreće, nasleđa. ruganje ukazuje na loše u nama, iako u prvi mah oni priglupi često pomisle da su bolji od onoga kome se rugaju.

tako da neka niko ne pomisli da mi je ruganje namera ili ideja ovog posta. nego je ideja baš ono iznenađenje koje sam doživeo na početku opisivanja. da nema stvari koje možeš izmisliti kao previše tupe, strašne, smešne, a da te život ne demantuje. napraviš film o tome kako je neko za sto dolara ubio sto ljudi, a sutra pročitaš da je neko za 10 dolara ubio 1000 ljudi. i pitaš se da li si ti skučen u svojoj mašti, dokle ljudski svet može iznenaditi boga svojim ... ma, nemam više reči :-I

i eto još jednog obrazloženja zašto je ovaj blog (što bi rekao gorUn) "zaključan": jer ne želim u svojim razmišljanjima nikoga da povredim ni uvredim. eventualno mogu otključati nekolicini prijatelja to o čemu sam razmišljao, a što po prirodi nije stvar za javnost i za mase. u stvari sve to o čemu ja razmišljam i nije stvar za blog, nego eto tek za privatnu razmenu mišljenja sa nekom bliskom dušom, ili čak samo za lični dnevnik. ionako mi većina odgovori na postove kroz privatne emaile a ne kroz komentare.

pa nije valjda greh o nečemu razmišljati?

a šta god smatram da mogu čitati mase, staviću ga na javni blog koji je svima dostupan.

zabaviti upoznati naučiti

e sad ako ovo stavim na javni blog delovaće kao "pritisak" na neke, a ako stavim na privatni blog većina ga neće pročitati...

krenulo je pre par meseci sa tim fejsbukom tako što se sve češće neko pojavljivao sa rečenicom "tražio sam vas al vas nema". tako su svi imali izgovor što nismo u kontaktu. imam telefon imam email no eto ako me tamo nema, kao da me nema na planeti među živima. i tako je teklo vreme a ja dodavao ljude među kontakte, ljudi dodavali mene među svoje kontakte, međusobno se potvrđivali i kako se već kaže, i tako sad već imam više tih kontakata nego što sam mislio da poznajem ljudi. imao tako ja naravno svoju stranicu, pa se tu pretpostavljalo da kome god treba Lola da može tu da pronjuška za početak. sama ideja da imamo paralelno na dva mesta profile na fejsbuku je bila debilna jer bi duplirali nešto što je u suštini ionako bilo bespotrebno. hoću reći, i ona ima telefon, ima email, ima mobilni, nije ju baš "teško pronaći" za svakoga ko to zaista želi. i padne mi na pamet smešna ideja - da joj napravim stranicu kao što imaju javne ličnosti (i verujem ko još sve ne), u inat lokalno-balkanskoj iskompleksiranosti i provincijalnom idolopoklonstvu. svet je prepun zvezda i zvezdica koje će pink publika obožavati i lepiti im postere po dečijim sobama i garažama. ajmo taj kompleks niže vrednosti koji nam nabija potrošačko društvo da izvrnemo iznutra kao čarapu i da mu se nasmejemo. i napravim ja tako stranicu LOLA i postanem joj prvi obožavatelj ("fan"). prvo su me navukli pa sam počeo da šaljem poruke tipa "javite prijateljima da je Saša postao obožavatelj i pozovite ih da..." no nakon nekoliko pozivnica sam odustao i samo stavio objavu da sam postao Lolin fan i to je bilo sve. šta ću ja nekoga moliti ili nagovarati, neka to bude svakome njegova stvar i odluka, da se niko ne oseća obavezan. i jako me je zanimalo koliko će ljudi zagristi kolač jedne takve zajebancije, ko će uopšte pozitivno reagovati na jednu tako očigledno nevinu "foru". već prvog dana je imala 19 obožavatelja a sutradan se početni talas primirio i stalo je na 21. veliki je uspeh otkriti da imaš među prijateljima poznanicima kontaktima polu-poznatima itd toliko ljudi otvorenog duha, koji se neće odmah narogušiti u stilu "jesss, baš ću da je obožavam, a brži sam na polumaratonu" ili "nisam ni ja ništa manja zvezda pa opet nemam svoju vip stranicu". naravno mnogi ne "vise" po ceo dan na fejsbuku tako da verovatno nisu odmah primetili i neće ni primetiti šta je bilo aktuelno pre par dana, ne može se sad reći da su svi koji nisu kliknuli "postani obožavatelj" automatski glupi i bez osećaja za zabavu, skučenog duha i sujetni, ljubomorni i iskompleksirani. sačuvaj bože! jedino mogu da čestitam i da se zahvalim onima koji su sve skužili, jer je potrebno imati puno manje kompleksa od proseka, više duha od proseka, manje sujete od proseka, više smisla za humor i zajebanciju od proseka. čisto su onako intuitivno iskočili iz mase oni koji koji imaju takve pozitivne osobine.

zadovoljstvo je i čast poznavati takve ljude, znajte da smo i mi vaši "obožavatelji", da ne kažem fanovi.
pozdrav iz Valjeva, živi bili 100 godina!!

srijeda, 18. studenoga 2009.

idu dani

prekopirano sa fejsbuka od jedne bici frendice:
"Šta je to što neke nagoni da neprestano putuju, dok se neki osećaju dobro u jednom mestu? Šta je to što razlikuje onoga ko bi mogao ceo život da živi u jednom mestu, od onoga što živeći u jednom mestu živ umire?"

pa, zavisi? neko može imati burniji unutrašnji život iako je u jednom mestu, dok neko može non stop putovati zbog nekog crva u dupetu. što nužno ne znači da je bogatiji svako ko putuje. možda neko putuje da bi pobegao od nečeg, od čega se ne može pobeći? odeš na trčanje i bude ti lepo i vratiš se i sačekaju te problemi koje si ostavio kod kuće. ili sediš srećan u srećnim okolnostima i nemaš potrebu da igde odeš. šta je lepše za dvoje zaljubljenih nego da sede jedno do drugog i da gledaju kako život prolazi. a gde bi išli? gubili vreme na putovanje? a šta će čovek prazan i bedan iznutra, nego nekuda stalno ići? očekivajući da mu se nešto desi. no kao što mu se ništa ne događa dok je sam, ništa mu se ne događa ni na fejsbuku, ni na krstarenju, ni na safariju u keniji. on to Ništa nosi u sebi.
i tak ;-)

meni je pak pre par dana prestao da radi wireless, da li ima veze sa novom zgradom koja nas zaklanja ili je nešto što će se popraviti, nemam pojma. tek preslab im je signal. tako sam se vratio u program za emaile, nešto pročitam i sastavim neke odgovore, onda pozovem dial-up pa to časkom (za pola sata! haha) pošaljem i vidim imam li šta novo, i tako par puta na dan. stisnem ujutru u firefoxu na google reader i tamo mi se izlistaju novi blogovi bez slika i komentara, samo crno bela verzija, inače kad bih čekao da se sve učita ceo dan bih sedeo pred kompjuterom. kablovski internet (uz kablovsku tv) je preskup i plus nepouzdan jer se i tv non stop prekida, a adsl ne nude na našoj tel- centrali. tako da ni nemam izbora osim da se vratim u kameno doba dial-upa. koji je kad sve izračunaš još i najskuplji, osim ako ga ne štediš i udaraš po "disconnect" dugmetu kao kada mokrom krpom gasiš vatru. "klik... klik... klik... učitava se... učitava se... GASI! ma briga me, mogu ja i bez ovoga..."
i tak :-)

ponedeljak odmarali to jest šetali 3 sata sa izletom na jezeru, i uveče ja otkaskao lagano 7km, da ne može laganije biti. posle toga smo dva dana vozili po 3 sata i uletali u kuću u mrtvoj trci protiv mraka i hladnoće. opet me malo zabolelo pored kuka, gde se neka nit od kvadricepsa sastavlja sa onom kvržicom koja od femura štrči napolje. proletos sam mislio da je to od trčanja no sada vidim da je od bicikle. ili je od godine proizvodnje. ništa strašno anyway. sad su najavili zahlađenje pa tih 15 neće biti tako prijatno kao 18 jer smo danas vozili u kratkoj opremi kao da je leto. možda odem na neko trčkaranje, videću prema inspiraciji. to bi značilo manju užinu i veću večeru, jer se ovaj bici režim sveo na to koliko se može pojesti popodne pre treninga i kolicno malo se može pojesti uveče.
i tak ?-)