srijeda, 27. srpnja 2016.

staza pod navodnicima

pa ne znam...
ja sam hteo da se prijavim na ovu popodnevnu trku.
ne pada mi na pamet da trčim noću.
hoću da startujem u 18h30, da završim u 20h00, da sednem u auto i odem kući, i da legnem u 23h00 bez da me boli guza za ostatak trke, proglašenja i komarce.
nadam se da je takva moja odluka uključena u plaćanje startnine?
ako slučajno pobedim, neka moj pehar daju poslednjem, evo i za to me baš baš veoma veoma boli guza.

I ISKRENO VERUJEM, MADA MOŽDA I GREŠIM, DA VELIKA VEĆINA LJUDI KOJI SE PRIJAVLJUJU, PREFERIRA START KOJI NJIMA ODGOVARA,
1) onaj po sparini u kasno popodne, samo da nije po mraku, ili
2) onaj po mrakači i ladovini, samo da nije po suncu

kad vidi ti to burazerE,
Organizator kaže da mu je to svejedno.
NJEMU je svejedno, baš fino.
SAMO VI UPLATITE, A "MI ĆEMO VAS RAZVRSTATI" :-D

DALJE:
ovo mi smrducka na katastrofu od trke.
limit po trci je 150 takmičara.
ŠTA TO ZNAČI?
pa evo, matematičar sam po struci, ako već nisu ovi što prave trke...

staza od 960m prosečnom brzinom od 5'/km je "dugačka" 4m48s
odnosno 288 sekundi
kad podeliš 288 sekundi na 150 trkača, dobiješ jedan vrlo zanimljiv podatak, koji Organizatoru očigledno nije bio ni na kraj pameti, a to je da će SAMO POD USLOVOM DA BUDU IDEALNO RASPOREĐENI, polumaratonci trčati jedan iza drugog na 1.8 sekundi razmaka.
u prevodu, PET KORAKA.

NE DAJ BOŽE, a naravno da će upravo tako biti, da neko nekog stigne, momentalno će se popuniti ta širina staze od METAR PO SREDINI PLUS METAR SA STRANE

šta ovo konkretno znači?
(pokušavam da vam dočaram sliku, unapred, da ne budete iznenađeni tokom trke)

pa prosto rečeno, to znači da će oni srećnici, koji tabanaju 6'/km, trčati po TARTATANU (jbg tako piše), i uživati dok opaljuju selfije, snimaju filmiće i dokumentarce o svojim napregnućima, dok će svo vreme oko njih po travi pa na tartan dva koraka, pa na travu desno, pa na travu levo, pa po travi ceo minut, pokušavati da pronađu svoj put svi ostali koji su iole brži.

ne verujete?
razmislite koliko puta sam pogrešio u zadnjih 12 godina koliko pišem blog...

da rezimiram
ponavljam ono što sam pisao pre dan-dva
kod svake trke pod brojem jedan je STAZA
kada ideš na UTMB, na Plitvički maraton, na Grintovec, u Kulu, na Beogradski, na Jahorinu, prvo što znaš je STAZA.
ponavljajte za mnom, staza, staza, staza...

na Sljemenskom, opet imamo stazu.
bila su dva kruga, pa tri kruga, pa tri kruga ali malo drukčija, NARAVNO DA NIJE UVEK BIO *PRVI* SLJEMENSKI MARATON, iako mu se menjala trasa, to je malo preteško za čarapanski mozgić, ali bez obzira na to, STAZA je ono što u glavi trkača definiše svaki trening ili trku.

i ako je staza takva da može da primi 50 trkača, hajde mi Svemirski Nadljudski Mozgu objasni zašto trpaš 150 ljudi u kafić u kojem ima 20 stolica plus 10 mesta za šankom?

ma boli mozga klinac, da izvinu deca.
on je napisao da je startnina 15€,
pa kome se 90% trke preskače po travi,
izvoli uplati, dobićeš majicu.

nabijem vas u majicu.
dajte jednom ranac,
dajte kačket,
dajte čarape,
dajte mi bon za 5 litara benzina,
dajte mi bon za dve pljeskavice i dva piva,
dokle više tih majica,
pa kompletna "organizacija trka" se svela na preprodaju majica!!!

slika treća, evo koliko majica imam samo ove godine,
a svi ormani do vrha puni!!!
opet će da se omrse radnici koji zidaju zgradu tu u komšiluku.
jer meni ova stolica treba prazna,
da na nju spustim pantalone kad se vratim kući s posla.

j... vas majice, da vas majice...
trka nije Majica, trka nije Startnina,
trka je STAZA koju svi zavole i zapamte,
STAZA na koju svi jedva čekaju da se vrate,
a ne staza koja svima presedne.







utorak, 26. srpnja 2016.

polumaratoni

trčim danas i pokušavam da se setim neke najave trke koju sam sinoć video, ali bezuspešno. da li beše u Kruševcu ili u Kragujevcu, da me ubiješ ne znam, ali znam da su bile dve trke, dva polumaratona, jedan predveče i jedan kad padne mrak, pa biraj.

odatle me je tok misli odveo na to da bi možda bila veća "fora" napraviti štafetni MARATON, pa neka se od svake ekipe jedan član odluči da li više voli predvečernje trčanje po vrućini ili onu drugu izmenu kroz mrak.

tu sam se pak dalje setio nekog razmišljanja koje mi se izgubilo sa vidika i potonulo u "drugi plan", a radilo se o Pančevačkom Noćnom. šta tu ima da se razmišlja? pa evo:

zbog širine tojest uskoće staze, a kratkog kruga, gotovo od samog početka do kraja neko nekog pretiče.

1) to bi bio puno manji problem kada ne bi pride došli trkači iz lokalnog atletskog kluba koji mogu svakog dana u svakom terminu da treniraju ali NE, oni moraju da se uguze na svoj trening baš kad je trka. pod opravdanjem kako oni nama pomažu i motivišu nas, NEKA HVALA. po principu ako već nećeš da platiš startninu i trčiš trku, A TI BAREM SMETAJ, VAŽNO JE UČESTVOVATI

2) preticanje bi takođe bio puno manji problem kada bi se trkači međusobno malo više poštovali. NAPROTIV, pojave se grupice samoživih debila koji se rašire po celoj stazi pa pevaju neke udarničke pesme kao da su došli na skautski izlet a ne na trku, ne pada im na pamet da se sklone kada ih neko stiže, po principu AKO NE MOŽEŠ DA TRČIŠ A TI BAREM SMETAJ, VAŽNO JE UČESTVOVATI

3) preticanje bi bio puno manji problem ako bi se trkači bolje rasporedili na stazi, i tu se vraćam na ovu glavnu temu, kad bih ja pravio taj Pančevački maraton, ja bih ga pravio isključivo kao MARATON. šta će mi na stazi 100 polumaratonaca koji naprave neviđenu gužvu i kasnije ispare netragom i ostave šačicu maratonaca da trči u mraku i samoći. rešenje je opet - ŠTAFETA. na startu imaš 30 maratonaca i 30 štafeta, i u svakom trenutku imaš isti broj ljudi na stazi, s tim da se štafete izmene na pola trke.

no ja ne pravim takve trke, a ionako me niko ne pita za savete, pa sve prođe kako prođe, uvek standardno i debilno - stampedo na početku, pustinja na kraju. potrebno je dosta kreativnosti da se od određene staze izvuče ono najbolje.

a možeš i da sugerišeš gospodi atletičarima iz lokalnog kluba da svoj trening započnu sat-dva kasnije, kada se trka malo razvuče. mislim AKO BAŠ MORAJU DA SMETAJU, da minimiziramo učinak. bitno je da znaju da nam svojim prisustvom ništa ne "pomažu", niti nam zloupotrebom događaja za ličnu korist bilo šta "uveličavaju". odnosno neka se prijave na vreme, uplate startninu i stave startni broj, pa neka odustanu posle 5 ili 10 km ako su nesposobni da završe polumaraton.

što se tiče Kruševca, ipak je Kruševac evo našao sam, propozicije su već objavljene i biće dva polumaratona zaredom, verovatno dupla proglašenja i čudesa, a eto postojala je tako divna prilika da se organizuje MARATON. jer uopšte nije mala stvar kad neki grad napravi maraton. makar na stazi bilo samo 5 maratonaca i 55 štafeta, to više nije bitno. ali eto, propala je prilika. neko bi radije napravio deset polumaratona, ko mu je kriv kad se nije setio. a sigurno bi i većini polumaratonaca bilo zanimljivo da u štafeti istrče duplo dužu trku. Cile i Mile istrčali maraton za 3h37', pa mogu do kraja godine da pričaju o tome, ko te pita što si trčao samo polovinu, tvoje ime je u rezultatima Maratona. baš, što bi rekli, cool.

eto tako ja razmišljam, a drugi kako hoće.
možda narod više voli onu gužvu na startu.
pa nek traje koliko traje.
u stadu možda i smrdi ali je barem toplije :-D

ponedjeljak, 25. srpnja 2016.

31 km, a kukam kao da je 131

pogledaš na karti neko brdo, neko selo, učini ti se blizu.
kreneš da trčiš a noge kao dva balvana.
nemaš pojma da li je to posledica 17+7km pešačenja juče i jutros, ili nečeg između, ili nečeg ranije, uglavnom noge - kao tuđe.
onda opet u glavi zamišljaš onu kartu, pa to je sve tu negde odmah iznad grada, desetak kilometara tamo, pa ovamo, pa nazad, šta je to, sat trčkaranja do tamo, pa preko brda, pa do kuće.
onda se usput pitaš ako ti se uopšte ne trči ni deset minuta, zašto bi trčao tri sata, a istovremeno se pitaš, pa jebemu miša, ako kurta i murta mogu svakog dana da otrče tri sata lagano, e zašto i ti to ne bi mogao.
i na kraju ništa, otrpiš, sačekaš da prođe, dođeš kući, legneš pod leden tuš, pa izađeš napolje da te kučići mokrog ližu deset minuta.
to mu dođe umesto masaže, valjda.
da li mi je to trebalo, pa mogao sam da preživim i bez njega, treninga.
da li mi je smetalo, pa nije, bolje da sam trčao nego da nisam.
i tako...


subota, 23. srpnja 2016.

lokalno

idemo po slikama, s tim da moram da napomenem da ovo pišem zbog Vlade i eventualno još nekog iz Valjeva, dok drugima svi ovi crteži neće previše značiti. ali hajde, da rekapituliram.



prva slika, pogled sa vrha brda iz ptičije perspektive, vidi se žutom bojom asfalt kojim krenem ili se vratim kada trčim onaj krug od 22km ispod Medvednika. ovaj put sam rešio da se popnem alternativnim puteljkom, i uspeo u nameri. par sitnih zalutavanja, jedan nepotreban zaobilazak kroz šumu na vrhu brda umesto putem koji sam video i iz nekog razloga ignorisao kao nedovoljno privlačan.
NAPOMENA - da li šumari ili neki vlasnik livade, uglavnom neko je kroz šumu pokosio travu i skroz raskrčio prolazak, bio sam više nego prijatno iznenađen. neuobičajena pojava, moram priznati.



ovo je sad pogled ka planinama. u prvom planu se vidi bela serpentina kuda takođe uvek prođem, a gore po brdu se vidi neki nazovi plan, kuda sam zamišljao da se provučem. umesto dole kroz selo, pa tom serpentinom, ja sam nastavio ka vrhu brda i na nekih 950m nadmorske tražio moguće prelaske na drugu padinu. u nekom trenutku sam očigledno mislio da će me staze odvesti puno desno (na slici prema vrhu), pa sam počeo da se vraćam levo, i tako umesto preko brda kroz neku klanac završio tamo odakle sam ceo dan bežao. koga neće - hoće!



ovo je pogled odozgo na to pogrešno skretanje. prvi put mi je bio nekako suviše "u krug", drugi nisam ni primetio jer su mnoge livade nepokošene i jednostavno ništa ne vidiš, a kada sam se malo i spustio trećom varijantom na ključnom mestu sam otišao pravcem 4 umesto da sam produžio pravo. tu su bile neke maline i neka baba u njima, ali mi se učinilo da pored tih malina ide suviše uzan, lokalni puteljak, dok mi je ovaj kojim sam zapucao delovao širi. on (4) se pak završio kod te kuće/domaćinstva, ali ja sam vođen idejom da silazim na skroz drugu stranu brda ipak krenuo nekom stazicom kroz šumu i vrtoglavo se sjurio niz šumu.



ovde se bolje vidi taj spust, poprilično verna kopija Horvatovih Stuba sa Medvednice, s tim da je ovde priroda sama naređala stene i nema baš stepenica, no veoma je zgodan uspon kada ga ideš odozdo naravno. spust je već tehnički puno zahtevniji jer umesto trčanja imaš stotine skokova pa gde sletiš sleteo si. malo zemlje malo korenja, ali snašao sam se.



dan kasnije sam došao do iste te staze i ovaj put se popeo kroz šumu, negde nakon samo 500m sam izašao na vrh a štoperica je pokazala prosek od 3 km/h :-)
dalje od te zvezdice sam znao kuda treba jer sam kod kuće proverio, i bez ikakvih problema došao do željene tačke. iznenadilo me je što mi treba par kilometara do mesta koje sam svo vreme zamišljao "tu negde odmah ispod", to je ta fora u planinama kada vidite neko brdo pa pomislite da je to "vaše" brdo ka kojem idete, međutim obično se "vaše" brdo nalazi iza 2-3-4 ista takva brda pa se do njega treba provlačiti duže nego što bi želeli. srećom predeli su predivni i nije mi ništa falilo što sam trčao duže, naprotiv.


drugi deo tog mega-eksperimenta je trebao da bude silazak sa puta Drenajić - Medvednik, "negde popreko, kroz klisure, bilo kuda". naime na karti, a bogme i uživo, taj deo je sav u nekim strmim planinama i padinama, sa dosta vertikalnih stena vidljivih iz velike daljine. obično takve stene zovem hridi, iako nisu na moru :-)

imao sam par sporednih puteljaka na onom najgornjem delu, ali su mi se činili preblizu početne raskrsnice pa sam smatrao (ispravno) da bi me oni samo polukružno vratili kilometar nazad na isti put. odabrao sam treće raskršće, progutao knedlu, i krenuo nizbrdo.
problem je što ako promašim, morao bih da se vraćam tih par kilometara (recimo) uzbrdo, a 1) bio sam već dosta umoran od juče 2) bilo je kasno jer sam ostao duže na poslu, i nikako mi nije trebalo neko kapitalno zalutavanje pa ispuzavanje iz nekog slepog creva od potoka.
prvi deo (+) je nešto najlepše što možete da zamislite, trčanje po vrhu planine i pogled koji puca na sve strane, Srbija na dlanu. drugi deo (-) je sušta suprotnost, neprokrčen puteljak kroz malinjake i kupinjake (jel se tako kaže?) pa sam nekoliko minuta morao da lagano hodam nizbrdo da ne bih u dubokoj travi zgazio neku nedajbože guju, jer koga bih mogao da dozovem u pomoć, u toj pustahiji. 

deo # je bila mala greška, jer kada sam došao na taj donji put, malo širi, skrenuo sam desno (na slici levo, onaj mali krak) jer je bilo nizbrdo, pa mi je bilo logično da nastavim da se spuštam. međutim taj krak se završio među par domaćinstava, odakle me je ljubazno oterao neki veliki šareni bokser ili doga, nemam pojma. video sam da se dalje staza zabada u neki klanac i okrenuo nazad. ovaj štiklirani deo samo naizgled od te raskrsnice krene uzbrdo no posle par desetina metara se nastavi ka dole, i čim sam shvatio da ulazim u ovu veliku serpentinu iliti ukosnicu, znao sam da sam pogodio pravi put. ostatak kroz selo je imao par "pomozi bože" dilema no srećom nisam nigde promašio ni zaradio dodatne minute ili kilometre, pa sam se nakon okruglo 18 kilometara vratio na početnu tačku.

tu me je čekala bicikla Pony (što je Milijana gony) pa smo se zajedno prekotrljali tih default 24 kilometra do kuće. sa jučerašnjih 24+24, opet 24+24, i pre podne sam nešto zunzao po gradu, uglavnom u dva dana sam nakupio 110 kilometara ponikom!!!!!! :-D
dodaj na to 18-18km trčanja, 8+7km pešačenja s kučićima, uveče još 7km ponikom do groblja da prefarbam neku klupicu, nije nikakvo čudo što su mi tabani utrnuli. 
Stave su idealna polazna i krajnja tačka za planinsko trčanje, naročito zbog česme u centru sela pored koje uvek vežem biciklu. bilo bi puno bolje da su mi na 10 ili 14 km od kuće, ali šta ćeš, kad je leto prežive se i ova 24km. povratak jeste blago nizvodno ali je uvek puno teži od odlaska, pa uglavnom ispadne da mi treba isto vremena i uzbrdo i nizbrdo, obzirom da se vraćam sav tako kljoknut :-)

petak, 22. srpnja 2016.

među-

uopšte se ne radi o tome da neću da pišem o detaljima ova dva nezaboravna dana podno Medvednika, nego je problem što nikako ne mogu oba "trek"-a da istovremeno otvorim u Google Earth. pokušao sam kao gpx, kao kml, neće pa neće. otvori se ili jedan, ili drugi, kako pokušam da otvorim drugi ugasi se prvi, i tako u krug
:-(
a jedino mi ima smisla da ta dva izleta objedinim u jedan, jer sam prvog dana dotrčao do pola zamišljenog kruga, pogrešno skratio, a sutradan istom tom "pogrešnom prečicom" izašao na sredinu staze i dalje nastavio prema planu.
tu je usput bilo čak i previše anegedota, detalja, zanimljivosti, no sve to sam hteo da opišem stavljajući kao pozadinu slike (sa Google Earth) predela, da bih lepo dočarao kuda sam prošao.
sad ne znam šta da radim :-/
uzgred iliti usput budi rečeno, Lola ima neke sumanute planove za vikend, pa može da se desi da se ne javim sve do tamo nekog dana ihahaj.

srijeda, 20. srpnja 2016.

zabaz II

zalutah i danas, što bi rekla Sara Renar "kada tonem, neka tonem, u velikom stilu"
(morate sami da izguglate spot, izgubio bih previše vremena da sa telefona kopiram linkove)

fora je da nisam bio pripremljen za izlet, pa sam se na licu mesta odlučio - ne ide mi se polukružno nazad poznatim putem, idem dalje uzbrdo (već sam bio na 900m) da PROBAM da se probijem do puno uzbudljivije verzije povratka.

negde na pola putovanja kroz šume i livade sam, nemajući ni kartu ni ikakvu navigaciju, možda i zbog nestrpljivosti, skrenuo prerano želeći da skratim neizvesnost jer više nisam imao pojma iza kojeg tačno brda je "moj put", a trebao je da bude tu negde ispod.

avanturistički deo se završio tako što sam pronašao spust kroz šumu, koji se koritom presušenog potoka kroz stenčuge strmoglavio 150-ak metara nadmorske u jedva 500-tinak metara dužine.

sva sreća da sam ceo trening trčkarao (koliko je već moguće "štedeti se" po makadamima i šumskim stazama) pa sam niz tu vratolomiju mogao lepo da strčim osećajući punu snagu u nogama.

dalje odatle mi je samo ostalo 6km spusta asfaltom, na kojem me je čak poprskala i mala kišica usred glanc sunčanog dana.

ovakav izlet je bio idealna prilika da dodam još par desetina kilometara na one Puma Heras kojima su proletos otpali đonovi na petama, a gle slučajnosti, Google Photos me upravo podseća da sam na današnji dan 2008-me u tim patikama pobedio Sljemenski.

mislim da su definitivno zaslužile odlazak u večna lovišta. bez ovih Nike uložaka naravno! :-) ili možda ipak da ih odvedem na još koji ovakav izlet?

utorak, 19. srpnja 2016.

motke

prvi kilometar 11 minuta, mašala!!!
ubio me bog ako ovi lokalni seljaci mene ne vozaju kao vola, jer kad god negde nekog pitam "ima li puta od sela tog do sela onog", oni meni kažu da ima, i da "može da se prođe"...
onda ja krenem pa se zaglavim pa se oderem izgrebem ogulim i pocepam, pa odlomim štap i iskrčim put kroz prašumu koprive i raznovrsnost ostalog korova, da bi oni sutra mogli da se probiju do njive!
treba mi menadžer za ove trening avanture, hoću procenat od ministarstva za saobraćaj, za svo ovo mukotrpno trasiranje :-)


ponedjeljak, 18. srpnja 2016.

klec klec

auf bre nisam očekivao da budem dva dana zaredom ovoliko umoran. nakon sinoćnih laganih 10km sam bio još umorniji nego na početku trčanja, izgleda da treba da počnem da razmišljam o laganim trčanjima od 1.5 ili 2.5 km, ovih deset su mi očigledno previše :-)
danas, još gora situacija.
obično kad krenem na lagano zagrevanje od 2 km, ako mi je brzina oko 5'15''/km, onda znam da će biti neko "kidanje" na treningu.
kad se vrtim oko 5'25-5'30''/km, hm, može da bude svašta, mada se retko dogodi nešto vredno priče.
kad ta prva 2km otrčim po 5'45'', sačuvaj bože, to odmah vidim da ću da trčim uz ono brdo i da će mi se suze slivati niz butine čedne.
danas burazerE trčim i nakon par minuta mi prosek LAP-a pokazuje 6'12''/km, rekoh da li odmah da legnem u reku da se udavim ili da nastavim da se ovako mučim kao da sam neki najveći grešnik belosvetski...
dođem do Pivare, zastanem u hladovini da uradim par minuta vežbica, dinamičkog istezanja itd, i nešto mi "prdne" da pokušam sa ubrzanjcima da malo aktiviram organizam.
zaletim deset puta napred nazad po 25 dvokoraka, to mu dođe nekih 70-ak metara malokrvnim ritmom neuspelih ubrzanja, tek onda uradim vežbe, malo se istegnem, i krenem poslednjih 500m ka brdu.
plan je bio da umesto 4x800-900m deonica opet otrčim ceo uspon u Tempu, da bih mogao opet da uporedim i odredim na koliko % od tempo trčanja radim deonice, ili obrnuto, kako god hoćete.
E SAD, OVO MI SE VEĆ DOGODILO PAR PUTA U ŽIVOTU:
naizgled "mrtav", uspem da završim trening skroz naskroz prema planu, da bih odmah nakon tog "glavnog" dela opet pao u neku polu-komu i ostatak rastrčavanja izveo u totalno mrtvačkom raspoloženju.
upravo tako, uspon je bio brz, bez problema, snaga savršeno raspoređena, pulsevi u idealnom laganom porastu, ma "sve pet".
na vrhu sam seo, divio se dostignuću, odmorio se, malo se istegao uživajući u pejzažima, i krenuo na lagano strčavanje kući.
doslovno "kao prebijen", sa motivacijom nula, nekako se skotrljah u grad. u ta 4 kilometra mi je kao i sinoć tokom onih 10 u svakoj sekundi neki unutrašnji glas tri puta (za tri koraka) rekao "stani, stani, stani, prohodaj, prohodaj, prohodaj, ne možeš ovako, teško je, mrtav si, umoran si, pašćeš, saplešćeš se, klecnućeš" i tako unedogled.
ja sam već naučio da ignorišem te gluposti tako da je taj iznutra džabe pričao, u par navrata mi je bio i smešan.
ali ako mu glava i nije verovala, noge bogme jesu.
valjda ću se noćas konačno naspavati kako treba, i početi da prepoznajem svoje ("one stare") noge na treninzima!?


nedjelja, 17. srpnja 2016.

sutra

često tako posle Trke, pa još kad mi se nakalemi neki drugi poremećaj (kao da ih već nemam dovoljno) tipa odlazak na spavanje u 01h ajajajajajjjj, kažem kako bih rado otišao u apoteku i tražio - imate li onu tabletu, znate, "ZA DAN POSLE" (namig namig)

danas me nijedna tableta nije mogla spasiti, uspeo sam da se vratim kući nakon ravno sat vremena tumaranja tokom kojih sam pretrčao čitavih 10 kilometara (klap klap aplauzzzz)
dobro, jeste bilo jedno brdašce, ali nije bio Triglav zaboga, da bi mi opravdao takav prosek.

mrzelo me je da stavljam na ruku Polara, a naročito da vezujem traku oko grudi, a naročito da posle to povezujem na kompjuter, pa sam nakon duuuugo vremena odabrao onu lakšu varijantu - poneseš mobilni, i dovoljan je samo jedan dodir kad se vratiš da sve "legne" na internet i obradi ti podatke.

to je toliko komforno, ljudi, da je to STRAVA!
nisam nikad pokušao izguglati otkud to ime za Sportsku Društvenu Mrežu, mada kod nas fakat zvuči smešno.

ovaj novi nalog koji sam napravio je krajnje NEdruštven jer nemam nijednog "prijatelja" niti ijedan trening, obzirom da nisam povezao ni Polara ni Garmina, nego mi služi samo za uživo snimanje trčanja-vožnje-navigacije autom, i prilikom završavanja svake aktivnosti uvek stisnem da je PRIVATE.




tako sam pre par dana vozeći 15 kilograma težak MTB nakon treninga shvatio da sam jednu od najpopularnijih lokalnih staza odvezao samo 4 sekunde sporije od (nakašljava se s gađenjem...) "Rekorda" :-)




no neću se opet navući na te izazove, hajde sad idući put idi trkačkom koja je 3-4-5 km/h brža, pa postavi da je trening PUBLIC, pa idi tamo osvajaj neke virtuelne medalje i pehare, neka hvala.

sve su to samo gluposti koje ti oduzimaju vreme.
jer ako jednom negde "izdominiraš" onda bi trebao sve to podeliti i na fejsu, i eto nevolje, propadne ti celo veče odgovarajući na komentare sa hvala hvala hvala mogu ja i bolje.

subota, 16. srpnja 2016.

Vojvoda Mišić (Duke the Muscle)

Dva minuta brže nego prošle godine, a puls malo manji.
Odnosno, ako sa godinama opada maksimalni puls, onda su onih 156 i ovih danas 155 jedno isto, isti % od maksimalnog napora :-/
Kao što sam unapred opisao trku, sa starta je pojurila eskadrila dečurlije ali sam ja za razliku od prošle godine ipak malo "zagrizao" uzbrdo i uspeo da se zadržim negde u sredini te harmonike koja se jako brzo razvlačila.
Do vrha tog surovog uvodnog uspona sam već otprilike shvatio koga ću kad-tad stići a koga neću.

Još na zagrevanju sam video ko nosi plavi juniorski broj, a ko seniorski beli, i uhvatio na nišan trojicu "mojih".
Trećeplasiranog sam preskočio negde oko 2km od starta, i uhvatio priključak sa prvom curom.
U tom času se grupa od četvorice na čelu raspala, i neko vreme sam mislio da ću možda uloviti i nekog od njih ali su se obojica od tih koje sam merkao relativno brzo oporavili i nastavili da džandže nizbrdo dalje mi odmičući.

Tu počinje skoro 5km dugačka jurnjava sa prvom seniorkom, koja je ubrzavala svaki put kada bih joj došao "rame uz rame", i pokušavala da napravi razliku od barem desetak metara. Ja sam trčao isti tempo tojest uz isti osećaj "malo kuliram nizbrdo, čuvam se za kraj" i bez brige pratio njen fartlek.

Kad smo došli na sâm kraj svih nizbrdica, na jednom maleckom deliću koji je jedva primetno uzbrdo ona je "zakovala" i usporila kao da joj je neko iza leđa spustio nevidljivo sidro u asfalt.
Napravio sam malu promenu, rekao sebi "za ovo si se čuvao, ajd sad ožeži i napravi neki dobar trening" i u nekom produženom finišu otrčao poslednjih 12-tak minuta.
U cilju sam video da je ta devojka stigla 1'20'' posle mene, što je usporenje od 25-30 sekundi po kilometru (!!!)

Prosto da se zapitaš šta je njoj to trebalo, da se nateruje s nekim ko joj nije ni konkurencija ni stari dužnik ni bilo ko koga uopšte poznaje, i da se u toj "trci u trci" skroz raspadne.
Da sam recimo bio drugoplasirana seniorka imalo bi savršene logike, ali...
Obzirom da sam trčao kao senior (na kraju treći ukupno) morao sam i da se ponašam kao da sam senior, i nije mi padalo na pamet da (kao neki) idem naokolo i kukam kako svima mogu da budem tata i kako sam pre samo 6 dana trčao najteži planinski maraton na ovim prostorima.

Za kraj imam jedan prosto neverovatan podatak.
Sponzor proglašenja (?) je bio lanac restorana kineske hrane "Dva štapića" iz Beograda, a nagrade su bile u vidu vaučera za kupovinu igračaka u radnji Pertini Toys u Valjevu.
(ko tu pere čije pare samo da mi je znati)
Od svih kategorija, predškolci, razredi 1-2, 3-4, 5-6, 7-8, juniori, seniori, veterani, sve puta dva (M/Ž) nagrade su dobili samo predškolci, i to u iznosima 10,000 - 6,000 - 3,000 dinara!!!
Ukupno 19,000 puta 2 = 38 hiljada dinara, zašto to nisu podelili na svu decu jer bi i oni što su 5. razred verovatno rado uzeli neku igračku iz radnje, e to mi nije najjasnije. Vrlo šašavo, moram priznati, a i većina prisutnih je bila u najmanju ruku zbunjena.



petak, 15. srpnja 2016.

8x250

nemam pojma koliko je glupo ili pametno nešto trčati u danu pred Trku, ali obzirom na gromove i crne oblake nije mi se baš negde išlo biciklom.
napravio sam krug po gradu, zagrejao se, na stadionu uradio 8 krugova po 250m ubrzanja (ne baš sprinteva) ukupno za nešto manje od 7 minuta, i pobegao kući.
prema planu, svaki sledeći krug je bio za nijansu brži, pauze su bile od pola minuta otprilike, i to sve izgleda poprilično lepo na grafikonu.
iskreno, i nogama je bilo dosta bolje na kraju, nego na početku trčanja.


Sljemenski

Uzeo sam da pogledam koliko sam maratona istrčao, jer sam prošle godine shvatio da nekoliko godina nisam uopšte vodio evidenciju pa sam misleći da se vrtim oko 30-ak shvatio da sam stigao do 40-ak. Što je sve jako smešno, obzirom da sam na treninzima pretrčao još toliko, ali ajde...

Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.

Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.

To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)

Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.

Nakon ovolikog uvoda bilo bi bolje da odmah završim ali obećao sam priču o Sljemenu. Nakon nekoliko dana razmišljanja i analize, još uvek ne mogu da nađem drugo objašnjenje osim da sam 20% kiksnuo zbog malo jačeg starta i 80% zbog manjka energije pred kraj, čitaj gladi. Evo prosudite i sami:

Odlično pamtim prošlu godinu kada sam posle prvog kruga shvatio da je Sljemenska staza ipak preteška da bi se trčala tako kako sam krenuo. Nakon 1h12, malo sam potegao ručnu i otrčao drugi i treći krug po 1h15, poprilično ravnomerno.

Ove godine sam više pazio, ali sam negde na ulasku u II krug ipak pomislio da ću malo da smanjim napor. Za svaki slučaj. Uvek možeš da se rešiš viška energije u zadnjih pola sata, ako ti baš preostane. Drugi krug je prošao skroz prema planu, delovalo mi je da sam se odmorio, a uz Horvatove Stube sam namerno prošetao iza jednog kočničara da se ne bih prenapregao.

Nakon početnih 1h14 drugi krug je bio 1h17 i isto kao i prošle godine osećao sam da sam ušao u idealan ritam. Bez previše napora. Nastavio sam u III krugu slično, na ulasku u krug uzeo od Lole gel, od kojeg mi se malo skvrčio stomak, ali ništa strašno. Na ciljnom pravcu sam prošao 7-og, na makadamskom spustu sam prošao još dvojicu, pa onom cik-cak stazicom nizbrdo u potok, i na uspon uz Horvatove Stube ovaj put sâm samcit bez ikoga ispred ili iza. Dotle me je stomak popustio, ali na vrhu Stuba više nije bilo one lubenice koju sam svo vreme planirao. Uzeo sam samo vodu.

Kad sam izašao na asfaltni uspon od 2.7km shvatio sam da mi se grči stomak i da sam dobio proliv. Ništa strašno, bez panike, nigde nije bilo žive duše, čučnuo sam u travu pored puta i solidno se istovario. Do te tačke sam imao isti prolazak kao i u drugom krugu, dakle sve cakum-pakum prema planu. Nastavio sam uzbrdo ali već sa prvim naznakama da mi noge ostaju "prazne". Okrepa na vrhu asfalta, opet ništa čvrsto, zgrabio sam čašu cedevite i čašu vode i nastavio dalje.

Po onim šumarcima i kratkim oštrim uspončićima sam već počinjao da malaksavam, jedva čekao onu zadnju okrepu, ne znajući ni sâm zašto. Neko je protrčao kontra čekajući svog kolegu iz štafete i doviknuo mi (za Trećeplasiranog) TU TI JE, NA DVA MINUTA! Eh, da je sve bilo po planu, ta dva minuta bi bila mačiji kašalj, uvukao bih ga ispod nogu kao usisivač.

Na zadnjoj okrepi nisam video nikakvu hranu, uzeo sam dve čaše vode ali je jedna bila PRAZNA, srećom je neka cura potrčala za mnom i dodala mi. No u vodi baš i nema neke energije da se popneš uz sve one uspone pred cilj. Snage sve manje, ista staza mi izgleda sve teža, to je sve planirano, ali pazite ovo - PULSEVI SVE NIŽI.

U prvom nizbrdo delu staze sam po krugovima imao prosek 144, 145, 147 (to je skroz nisko za one temperature, i veoma oprezno), a na drugom uzbrdo delu kruga sam na kraju imao prosečne pulseve 152, 149 (fantastično je da sam uspeo da usporim a da skoro zadržim brzinu) ali u trećem 147 (????). Tu sam planirao da u zadnjim kilometrima zakucavam preko 160 i da otrčim sve one "niti da trčiš niti da pešačiš" oštre uspone, jer zaboga, tri i po sata se samo za njih čuvam!

Ne može ti spadati puls, a da imaš zalihe energije, to je totalna nelogičnost. Trebao sam usput da žderem kao životinja, a ne da pojedem samo jedan (i to mali) gel nakon 2.5h trke od skoro 4h! Toliko obuzet drugim stvarima, zaboravio sam na jednu od najvažnijih :-/ Na zadnjem usponu 500m pred cilj, na onom dugačkom pravcu, u jednom trenu sam pomislio - ja ne znam ni da li ću moći ovo da uspešačim, a kamoli da trčim. Došlo mi je da sednem na kamenje i da navijam za ostatak maratonaca.

S jedne strane, kad sam video startnu listu i kada su svi merodavni procenili da ne mogu bolje od 6. mesta jer je došla elita hrvatskog planinskog trčanja, već sam se pred kraj bio pomirio sa činjenicom da je i 4-to mesto odlično. Revoltiran što sam toliko podbacio, a znajući da su ovi iza jako daleko, lagano sam prošetao kroz ceo ravan ciljni pravac i tako semaforu poklonio još minut.

S druge strane, da u zadnjem krugu nisam (što zbog "više sile" a što zbog kolapsa od gladi) toliko popustio, i da sam po planu istrčao perfektnu trku kao prošle godine, ne da bih dostigao 3-plasiranog za ta 3 minuta nego bih mu verovatno nasvirao još toliko, jer sam na kraju imao katastrofalan raspored po krugovima 1h14 - 1h17 - 1h23.

Pouka za ubuduće, NIKADA nemoj biti zadovoljan plasmanom, sve dok ne prođeš kroz cilj. Trka se završava tek kada semafor kaže gem set i meč, i nikada ne pretpostavljaj da su drugi odmorniji ili u boljem stanju od tebe. Čak i uz ovako katastrofalno trčanje, imao sam u zadnjem krugu skoro isto vreme kao 2-plasirani, odnosno za minut i po bolje vreme od 3-plasiranog! Štaviše, dovoljno je da samo odbijem ono sranje i šetnju kroz zadnjih 200 metara, i imao bih zadnji krug kao prvoplasirani Špoljar, hahaha majčice rođena pa ko zna šta li je sve tek njega namučilo :-D

Uvod u Sljemenski

Uzeo sam da pogledam koliko sam maratona istrčao, jer sam prošle godine shvatio da nekoliko godina nisam uopšte vodio evidenciju pa sam misleći da se vrtim oko 30-ak shvatio da sam stigao do 40-ak. Što je sve jako smešno, obzirom da sam na treninzima pretrčao još toliko, ali ajde...

Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.

Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.

To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)

Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.

srijeda, 13. srpnja 2016.

4 x 800-900m @ 6.2% prosečan uspon


ako me je nečeg sramota to je kad pomislim da će nekome doći notifikacija "Blogoje ima 5 novih objava" i da će taj pomisliti "jebem ti budalu zaludnu radi li ovaj išta drugo tokom dana osim što piše o svojim dostignućima".

a tek me čeka zadatak da napišem par utisaka sa maratona. opet, natrpati sve u jedan blog sa deset poglavlja i u pet tomova, deluje još gore. elem, današnji trening je izgledao evo ovako kao na slici.

biciklom 2km do izlaska iz centra grada (nije snimljeno).
kilometar i po laganog zagrevanja, tu zastanem ispod jednog drvoreda (kod Pivare, hah!!) da uradim malo vežbica i razmrdam se, onda još 500-tinak metara jako laganog trčanja do početka uspona, stisnem LAP, i krenem. nakon poslednje deonice sednem na vrhu brda i dahćem par minuta, pa onda dignem dupe malo se istegnem i lagano strčim nazad u grad.

zanimljivo je pogledati zelenu liniju (frekvencija koraka) koja je jako nisko tokom laganog trčanja a podigne se za vreme deonica. ukupno vreme 4 deonice je otprilike isto kao i svake prosečne srede nakon trke za vikend, što će reći da se nisam puno više umorio od maratona naspram onih polumaratona koje sam štancovao celo proleće.

utorak, 12. srpnja 2016.

16 km napornog trčkaranja :-)

iz nekog neobjašnjivog razloga sam sinoć izgubio želju da sebi išta dokazujem odmah 24 sata nakon Sljemenskog Maratona.
da li sam na +32 mogao da pretrčim ovoliko ili onoliko kilometara, ovom ili onom brzinom, preko manje ili više uspončića, ma baš me briga.
popio sam pivo, i izveo Ringa u šetnju (čitaj kupanje) duž Kolubare.
rekoh, ima dana, biće prilike... :-)




jutros (utorak) sam nakon šetnje sa 2 psa, pa druge šetnje sa druga 2 psa, napokon dočekao da odem na to famozno Prvo Trčanje Nakon Maratona.
dok sam dočekao trčanje, dočekao sam i da napolju dođe do +30° pa je kako da kažem ovo trčanje ispalo poprilično zanimljivo :-)

vidi se po pulsevima (podvukao sam im trend roze linijom) koji su nepokolebljivo rasli kako sam ja trčkarao, i na kraju sam uspeo da se sa polaznih 66.5 kg za samo sat i po osušim na 63.7 kg, dok je temperatura stigla do +33°.
ali ipak, gledajmo stvari pozitivno!
bolje je tako, nego da je temperatura stigla do +63.7° a da sam se ja osušio na 33 kg :-P




ponedjeljak, 11. srpnja 2016.

simpatično jeste, ali pošteno NIJE ;-)



nije da imam išta protiv pasa, naprotiv.
trenutno imamo 4 komada i svaki obožava šetnju.
i nagon im je da uvek vuku napred, posebno kada su u nekoj gužvi, društvu, čoporu.
kad god se Lola zaduva na planinarenju, ona mi kaže "daj Mačka" i Mačak je tako fino izvuče uzbrdo da se na kraju ja više oznojim od nje :-)
obzirom da je svaki planinski Maraton ozbiljna trka gde većina ljudi na kraju ipak uporedi svoje vreme sa vremenom drugih, mislim da bi bilo pošteno da na ovakvim takmičenjima svi koji "trče" uz pomoć pasa dobiju nešto vremena "gratis" na rezultat ;-)
obzirom da dobro znam koliko koji pas može da pomogne, predlažem +2% na male pse, +5% na srednje, i +10% na velike pse.
pa izvolite, "trkajte" se uz pomoć četvoronožnog ski lifta, ali tako da se mi ostali koji se oslanjamo samo na svoju snagu ne osetimo kao budale.
ko god bio na ovoj slici (ništa lično, ponavljam, obožavam pse), neka zna da njegovih, pardon, NJIHOVIH 100 minuta u cilju vredi 110 minuta za solo takmičara bez pomoći.
u rezultatima ne piše da li si imao pomoć ili nisi - piše da je Ceca stigla 5 minuta ispred Nece, iako bi bez dobermana stigla 5 minuta iza, a ti rezultati ostaju u arhivama zauvek.
hvala svima koji će ovo shvatiti ispravno i dobronamerno.
ne pišem PROTIV ikoga ko trči sa psom, već naglas razmišljam zbog onih/nas koji trče bez pomoći "žive žičare" :-)
i prevashodno u ime fer pleja, naravno.
a taj argument da vaša kuca zaboga voli da trči pa je dovedeš na planinsku trku, ma neka kuca slobodno trčkara naokolo sa tvojim mužem, sinom, bratom, dok si ti na trci. kuci je svejedno :-)

subota, 9. srpnja 2016.

pomereni vikend

kao, start je sutra pomeren na 11h.
i sad, kao da to ima neke veze, ceo dan kontam kako "sve treba da se pomeri".
doručak sa 6h na 9h, užina, ručak, evo sad je i večera dočekala 21h.
ustvari retko kad uopšte večeram, ali kao sutra je maraton pa...
pa je bolje vukljati po brdima 68 nego 67 kila?
jedino mi to pada na pamet od svih mogućih logičnih objašnjenja.
da stvar bude još smešnija, ovaj zadnji obrok forsira Lola, kao da joj od njega život zavisi, a ona sutra trči samo 14km :-)

četvrtak, 7. srpnja 2016.

pamet i pelene

Ranije su mi davali mogućnost da "proširim publiku" za samo 5$,
a sada su počeli da se nude i za 2$ :-)
Shvatili ljudi da nemam ambicije da postanem mao-ce-tung pa snižavaju cenu oglasa :-)





Usput me podsećaju da imam maraton za 4 dana, ajjooojjj "kukavna mu majka" svakom ko zaboravi da sledećeg vikenda treba da trči tešku trku pa mu je potreban fejsbuk da ga na to opominje.

E ali vidiš, nije loše nečeg se i podsetiti.
KO NEMA U GLAVI, IMA U SVESKAMA!

Nešto razmišljam šta bih od treninga mogao za danas da izmislim, pošto osim redovnog posla danas "ne može ništa da se radi" jer je Ivanjdan tj "crveno slovo".

I tako, vrtim po glavi da odem biciklom ovde onde, pa da odatle odem da trčim ovde onde, i rekoh, MA ČEKAJ MALO, da vidim šta sam trenirao prošle godine u nedelji pred Sljemenski, jer sam ga solidno otrčao a takođe je bio 8 dana posle polumaratona u Rakovici.

Kad da vidiš čuda - ja za ovu nedelju već premašio taj volumen, a četvrtak (što se tiče treninga) nije ni počeo!??
2015-te sam imao nekoliko ili laganih ili jako kratkih trčanja/vožnji, a sada sam već odalamio dva poteška i podugačka planinska trčanja. Mislim da sam "u sosu" :-P

Prizvan pameti u poslednjem trenutku, ako ne i malo nakon poslednjeg trenutka (jer sam jutros s kučićima već prepešačio 6km), danas ću ipak otići na laganu vožnjicu...

srijeda, 6. srpnja 2016.

3 slike

ove adidaske su od prvog dana ostavljale utisak kao da trčim u gumenim čizmama ali za 4000 dinara (33€) su se još i isplatile sa pređenih 500-nak km. sad se pojavila rupa sa strane na prstima, pa služe za šetnju po travi i malterisanje :-) 




šteta što im je platno tako loše obzirom da đon deluje netaknut... na nekim pak patikama vrisne đon a gore ostanu kao nove. tako vam je to. 


a na trećoj slici, malopre ispred supermarketa, evo i jednog originalnog mesta za pertlu :-)

utorak, 5. srpnja 2016.

pony

I tako, upisah još jedan podnevni
letnji polumaraton sa +750m -750m uspona/spusta
Danas mi je bilo malo teže nego juče.



 

Bolje da pišem o jednom čudnom jučerašnjem trenutku.
Odem tu 3-4km od kuće biciklom Pony (što je Milijana gony) da nahranim neke mačiće. Pobacao neko, 4 komada, jbg. I vraćam se kući nekim zaobilaznim putem po periferiji, tek čujem neko vrištanje i neke krike ispred sebe. 

Dolazim pred vrh malenog uspončića i vidim u jarku pored puta klinca od možda 5-6 godina, kako sav zarozan od plača pokušava da izgura biciklu iz kanala ali nema snage, u nešto udara prednji točak. Usto vrišti kao da je upravo iskočio iz one slike gde ljudi u Vijetnamu beže poprskani napalmom. Smenjuje se krik TATAAAAAAAA i urlik AAAAAAAAAAAA, i nemaš pojma ni otkad to tako traje, ni dokle će. 

Ja se osvrnem naokolo, upravo jedan čovek iz susednog dvorišta prilazi ogradi i nadviruje se preko tarabe, pogleda me upitno, ja kažem - pao mali s bicikle, valjda. Prilazim detetu, on me pogleda nekako odsutno kao da sam providan, nastavlja da gura prednjim točkom u neku prepreku, stoji i dalje u mestu, pa me kao pogleda na kraju, i opet viknu TATAAAAAAA. 

Kakav crni tata, pomislih, nemoj tako brzo da se vezuješ za ljude, nastradaćeš kasnije u životu. 

Uhvatim šakom prednji točak, neke široke gume su bile, i povučem snažno i izvučem gore na asfalt i biciklu i dete koje se grčevito drži za guvernalu. Šta je bilo, jesi li pao, boli li te nešto, mali samo AAAAAAAAAAA i ništa ne izgovara, seda na biciklu i kreće dalje po zaravnjenju bez ikakve komunikacije sa mnom, kao neku bubu da sam sa leđa okrenuo na noge i sad ona piči dalje, nema pojma da postojim. 

Utom primećujem čoveka od 30 godina na bicikli, ide polako prema nama sav natovaren nekim torbama, pita šta je bilo. Kažem izgleda da je upao u kanal, pa nije mogao da izgura biciklu. Ne fali mu ništa, vozi kao zmaj, samo se uplašio. Prođoh dalje svojim putem, dete se zaustavlja iza mene a čovek počinje da ga grdi - puu kakav si kilav, kako si pao, nemoj više da mi tražiš biciklu, jesi čuo!? 

Već sam ovo bio zaboravio, nego danas, taman sam seo na biciklu posle trčanja, otišao do izvora i napio se hladne vode, polu- se okupao i krenuo nazad ka gradu, kad vidim idu mi u susret njih dvojica, ćale vozi ispred a klinac na svojoj biciklici odmah za njim. Nisu me ni pogledali ni prepoznali, ali pomislih - dobro je, mali se ipak izborio da ga prati na bicikli! Vozim dalje ka kući i razmišljam. Ipak, umesto da mu pokažeš, da ga naučiš, da mu kažeš da to nije ništa strašno, samo tako pretiti detetu i grditi ga što je pao, više je nego kretenski. Ko zna, možda mu i nije otac, mada je i ta pretpostavka daleko od ikakvog opravdanja. Čudnih ljudi ima.

ponedjeljak, 4. srpnja 2016.

prijave i uplate

Evo o čemu se radi.
U subotu je na prijavama došlo do malo neočekivane situacije.
Onlajn se za polumaraton prijavilo 800-tinak ljudi, organizator je napravio 800 brojeva, odličnih plastičnih i neuništivih na +28 stepeni koliko god ih zalivali znojem ili vodom.
MEĐUTIM.
U najavi je jasno pisalo da je svejedno, da je moguća i onlajn prijava unapred ili direktno na licu mesta od 14-17h.

Ja ne volim da se prijavljujem na SVE trke koje omoguće onlajn prijave, iz prostog razloga što ne želim da ispadnem kreten, tipa ovaj se na sve prijavio a nigde nije došao.
Vidim da to drugima nije neki etički problem.
Od prijavljenih 750 (?) je došla možda polovina, sudeći po gomiletinama nepreuzetih brojeva na tri stola, iznad svakog uredno napisano "001-250", "251-500", "501-750 + prijave na dan trke".
Kad smo došli, rekli su nam da SAČEKAMO DA VIDIMO DA LI SLUČAJNO NEKO OD ONLAJN PRIJAVLJENIH NEĆE DOĆI, PA ĆEMO DOBITI NJIHOVE BROJEVE.

Kažu da je rok do 17h da se podignu brojevi.
20 ljudi stoji na suncu i čeka, prijavili bi se na licu mesta ali ne mogu.
Konačno je 17h00.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".
(misli se na ove prijavljene onlajn)

Rok čekanja je produžen do 17h15.
20 ljudi stoji na suncu i čeka.
Konačno je 17h15.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".

Rok čekanja je produžen do 17h30.
20 ljudi stoji na suncu i čeka.
Konačno je 17h30.
Teta na prijavama kaže "Ali ljudi još uvek dolaze".

Meni auto ostao parkiran kilometar uzbrdo, tek treba da odem do gore da se presvučem, zakačim broj, i siđem na zagrevanje, a kraj ovoj skrivenoj kameri se ne nazire.

Ja kažem - ROK ZA PODIZANJE BROJEVA JE BIO 17h00, 
LJUDI MOGU DA DOLAZE DO SUTRA, 
DA LI TO ZNAČI DA MI NIKADA NEĆEMO DOBITI BROJEVE? 
PODELITE NAMA BROJEVE DOK NE POPADAMO OD SUNČANICE, 
A OVIMA KOJI KASNE (I NE POŠTUJU ROK PREUZIMANJA PAKETA DO 17h00)
DAJTE NEKI DRUGI BROJ S REDA, TO NIJE NAŠ PROBLEM.

Teta bez puno razmišljanja prihvata moj savet i momentalno kreće raspodela brojeva. Od 750 ljudi bar 150 je ladno zakasnilo na podizanje brojeva, a barem 200 njih se nije ni pojavilo na trci. Hvala im što su prijavama "REZERVISALI" (rezervišem vam ja svima mesto navr one stvari) svoje startne brojeve, pa se usrali od vrućine i ostali kod kuće da gledaju utakmicu.

Ova situacija je mogla da se izbegne jednostavnim poštovanjem satnice koja je objavljena još pre mesec dana, na plakatu trke. Ako se paketi podižu do 17h00, od 17h01 krećeš da daješ brojeve ovima koji su došli da se prijave na licu mesta, jer je to stavljeno kao ravnopravna a ne drugorazredna mogućnost, a ko je zakasnio E PA NEKA ON ČEKA, DA SE OVE PRIJAVE ZAVRŠE, PA DA VIDIMO DA LI ĆE OSTATI BROJEVA. 

Odnosno, ako već niko nije bio dovoljno pametan da smisli mogućnost da se satnice poštuju, onda su trebali kao ovi Rajfajzen Organizatori, izvolte uplati 10 evra, kupi unapred broj medalju i majicu, pa ako ne dođeš ko te jebe. 

Kad već pomenuh medalju, učesnici trke na 5km NISU dobili medalju Polumaratona, što je po meni jedina logična i poštena varijanta. Za razliku od recimo Plitvičkog maratona gde su godinama (i to čak UNAPRED, prilikom preuzimanja brojeva) u startnom paketu uz majice davali medalje na kojima je prosto pisalo Maraton bez obzira da li si se prijavio na 5km, 16km, ili 42km, štaviše bez obzira da li si uopšte trčao ili nisi :-)
Ako nekog ne mrzi neka prebira po medaljama, ne sećam se kako je u Podgorici, Zagrebu, da li su iste medalje na 42km i 21km, a na Sljemenskom je recimo dužina pisala na traci za oko vrata, dok su medalje bile "iste a različite" odnosno ove na 14km su bile zlatne a maratonske crno-bele - voleo bih da je obrnuto :-)

poremećaj

Nešto mi se toliko dramatično poremetilo u organizmu da sam jutros mislio da sam bolestan. Napala me alergija još od onog pešačenja (15km uz reku) u petak, tamo me izgrebalo sve i svašta i još uvek pronalazim trnje u nekim ogrebotinama, plus koprive i neki egzotični kaktusi. Plus komarci. Popio tabletu protiv alergije i opet se budio na svakih pola sata, čas drapam ujed ovde čas neku koprivnjaču onde.

Preko svega sam sj.... balans vode pa sam juče roljao svega kao da sam upravo stigao sa preživljavanja iz Sahare, i jutros se probudio sa 2kg više nego normalno. Bole me leđa od nespavanja, a ne bole me noge od polumaratona preksinoć!?? 

I rekoh, da odem ja lagaaaano da trčkaram po kamenjarima, čisto da se naviknem na to da svuda može da se trči, ako dovoljno usporiš. Ispalo mi nepunih 600m uspona, bio 1h45 na čistom zraku, i nakon jedno 40 pišanja se evo do večeri uspešno vratio na normalnu kilažu. Sutra je TEK utorak, ja ću biti još odmorniji, a maraton je TEK u nedelju. Dakle nema mesta panici. A sad ću da napišem blog o onoj zbrci u subotu na prijavama za trku.


koliko god zakrećem ove karte uvek mi deluje ravan teren, možda mi se samo čini da živim blizu brda?


hard core trail i prosečan puls 126, ko bi rekao da postoji takav mešoviti brak?


nedjelja, 3. srpnja 2016.

rakovčica (cancer-aries)




Vidiš ti kako su nemci pametni, na pivu su napisali "izotonični napitak". Ne mora da se zove "sportski napitak" da bi bio izotoničan; po definiciji je izotonična svaka tečnost koja sadrži soli i šećera u količini u kojoj ga ima ljudski organizam. Ali ipak, jeftinije je u litar vode krknuti malo boje i arome, 60g šećera, i napisati sports drink, nego napraviti pivo.




Šta li su pak krknuli u onu vodu kojom su nas prskali u Rakovici, pojma nemam, tek jutros sam morao naočari da stružem silikonskom špahlom :-)
Špah(T)lom!
Tresla se kada kao spejs špahtl.



Treća slika, ova u produžecima (možda bude i penala) priča više od hiljadu reči, ali da bih bio siguran, evo sad ću da napišem dve hiljade. Za svaki slučaj. Uvodni kilometar gore-dole mi je bio nekako lakši nego prošle godine, i nakon toga mi je onaj prvi pravac do ispod Košutnjaka bio još lakši. Da li je samo duvao vetar ili ta ulica zaista ima neki minimalan pad, ne znam, ali bilo mi je za nijansu teže u povratku. I negde prema onom čvoru start/cilj/krugovi je krenulo da me steže nešto kao u Novom Sadu, kao neki bodac, grč, nemam pojma. Baš mi teško padaju ova večernja trčanja, a obzirom da sam se probudio u 4 ujutru ovaj start mi je došao kao što bi došla trka u ponoć onima od vas koji ste se lepo naspavali.

Tu sam ozbiljno planirao da odustanem, izmerim nekih recimo 10km trčanja, odšetam do auta i odmah spičim kući da gledam utakmicu. Nekako tu oko 9km i nešto me je Lola pitala kako mi je, rekoh nikako, hoćeš li istrčati do kraja, rekoh hoću. Što li rekoh hoću, nemam pojma, valjda mi je bilo kraće nego da izgovorim sve ovo što sam napisao.

Utom je počela da me žulja leva patika, tačno ono mesto napred kojim se odraziš i gde je stopalo najšire. Na par sledećih okrepa sam manje vode prosuo po glavi a više po nogama, nadajući se da će da se to slije dole u patike. Događalo se par puta na vrućim maratonima da zadnje kilometre šljapkam u patikama punim vode na +30 stepeni, od količine polivanja, i uvek mi se sviđao taj osećaj.

Mućak, nikako da pogodim čašom da lepo napunim patiku i smanjim trenje, a dole nešto gori li gori. Da stvar bude zanimljivija, trčim u istim patikama i čarapama u kojima sam istrčao većinu polumaratona ove godine, neke i po vrućini (!!???)

Ono podbadanje ispod rebara uporno, ja gazim nakrivo kao da mi je neko ubacio opušak u patiku, i udaljavam se sve više od te tačke 9km gde je jedino bilo logično odustati. Polako odmičem drugi put ka Košutnjaku, svestan da ću iz te krajnje tačke morati te morati da se vratim.

Donosim odluku: obzirom da svo vreme stižem jednog po jednog raspadnika ("sinoć je Rakovica bila pravi rasadnik raspadnika", da se pesnički i nadahnuto izrazim kao Duško Korać) usporiću na nešto što bi mi delovalo kao ritam maratona, tako ću da trčim 3-4 kilometra, pa kad se odmorim videću šta dalje. Kontam da mi 10-15 sekundi po kilometru može dodati minut na ciljno vreme, a ako uspem da zaista TOLIKO usporim trebao bih ne da predahnem nego bukvalno da se preporodim.

Rečeno-učinjeno, na okret dolazim svežiji, odahnutiji, puno manje zabrinut, a hteo ne hteo stigoh još dvojicu. E tada mi se svidelo to lagano trčanje pa sam nastavio još par kilometara. U stvari počeo sam nežno da pojačavam ali se nisam baš vratio u tempo prvih 10km. U nekom trenutku shvatam da sam na 15. km, nekako odmah je došao 16., pa ovo je skoro gotovo rekoh sebi. Tu sam kao napravio malu promenu (više u glavi nego u brzini) i krenuo da grabim malo odlučnijim korakom.

Do onog Rakovičkog okreta sam prešao još jednog i tu sam došao u glupavu situaciju, da su mi ovi ispred (Radičanin i onaj mali, simpatičan mi je ali nekako sav zgužvan, jbg nikad nisam znao kako se zove) bili daleeeeeeko ispred, a iza nije bilo nikog, mada me iskreno nije ni brinulo da će neko baš toliko da vaskrsne da bi me po onakvom danu stigao otpozadi.

I onda ono dosadno slepo crevo kojim trčiš napred-nazad, jebote pusti ti logiku kad prođeš km 19. i ZNAŠ da te samo kilometar deli od onog poslednjeg kraka, ali onaj pravac od 300-400 metara je i prošle godine imao bar dva kilometra, ne zvao se ja Ja. Pitam Zokija na sretanju, aman-zaman, ima li kraja ovom pravcu, on kaže ima eto sad će, a znam da me laže. Logika opet kaže da ako je on par minuta ispred mene, treba samo da sačekam da prođe par minuta i da ćutim i trčim i biću eto na istom mestu gde je on sada, ali ja lepo vidim da taj pravac nema kraja.

I tu videh ovog malog sa facom "u komi sam već treća godina rodbina digla ruke više niko ne sedi pored kreveta najozbiljnije razmišljaju da li im je preskupo da me dalje drže na aparatima" i pomislim da vidiš ti kako bi ovo bio jedan predivan simpatičan SKALP.

I ništa, maži maži kilometar i po, i skinuh mu sa tih 300m do cilja na nekih 30m., a mogao je onaj Mišović da se odmakne sa mikrofonom stotinak metara iza balona i ja bih stigao prvi ali ajde, nije Svetsko! Da vidiš čuda, zadnjih 20 minuta se stomak nije ništa bunio, stopala mi nisu trnula, valjda što nisam imao vremena da razmišljam o tim glupostima. 

Uzeo medalju i ostatak CILJNOG PAKETA, diplomu ostavio na trotoaru da neko sedne da ne prlja gaće, startni broj raskačio i dao onim cigančićima da negde okače i na kraju su jedinom koji je imao majicu trojica golih oteli broj, gde će da ga stave bolje da ne saznam. Sendvič mi pojela Lola, usput gunđajući što njoj niko nije dao sendvič a ona trčala trku od 5km, mislim ne znam šta ona očekuje, još malo će njoj slični rekreativci početi da traže po gajbu piva i vola na ražnju nakon trke od sto metara.

I najvažnija stvar, stigli smo na drugi produžetak. Naravno da sam znao da to ne vredi gledati jer mi je imenjak pre trke rekao da će biti penali, i taman sam se zavalio u fotelju kad su krenuli sa serijama promašaja. Kaže Lola, ovi bre sve neki mlitavi kao da su juče trčali planinsku trku na Kosmaju, idući put mene da zovu da nabodem loptu na špicoku da pocepam mrežu ko šifonske gaće.

Upravo na slikama s trke vidim da je bilo i neko proglašenje. Ne bi me čudilo da još uvek traje, obzirom na to dokle su ljudi ulazili u cilj, tako da mi je ipak draže što pobegosmo na penale. Ionako su komarci krenuli da me proždiru već u 20:00, pa sam morao da vam ih prepustim, nadam se na obostrano zadovoljstvo.

Za 7 dana je Sljemenski Maraton, a ja sam ovaj vrućinski poluM otrčao 2' brže nego prošle godine (1:34:07, 1:31:56), eto još jednog podatka koji ništa neće značiti.

subota, 2. srpnja 2016.

opet na trci

ova nedelja je skoro cela prošla u nekom "oporavku"
nakon dve trke u subotu i nedelju, u ponedeljak smo jedva hodali. Lola zbog umora jer uopšte nije bila dovoljno utrenirana za trku tipa Kosmaj sa nizbrdicama od 20%, a ja jer sam zaradio iste upale ali iz drugog razloga.

iako na treningu redovno trčim strme spustove, tog jutra sam se napunio kofeinom kao da nisam spavao mesec dana pa se uplašio da li ću se dovoljno razbuditi. ok, jesmo prekasno došli iz Novog Sada, ali ipak, nešto sna smo i uhvatili. uglavnom kako je krenula trka mene su počeli da hvataju grčevi u butinama, kao da je mišićima malo što moraju da se zgrče da bi držali telo na spustu, nego sva ta kontrakcija pa puta pet. kad sam se spustio niz prvo brdo zastao sam da se malo istežem, i nakon toga nastavio "normalno" da trčim. uzbrdo nisam imao problema ali sam na pola staze (trka je u obliku osmice, pa imamo ukrštanje prvog i drugog kruga) odlučio da ne treba da se lomim niz još jedan isti takav spust, jer sam se uplašio neke veće povrede.

nakon tri dana na bicikli sve je došlo više-manje u normalu, pa sam u četvrtak opet otrčao one moje omiljene brdske deonice od 4 puta po 800-900m. ovaj put u pristojnom tempu, po velikoj vrućini, zadovoljan učinkom.

e sad, večeras treba trčati polumaraton u Rakovici.
za trčanje bih trebao da sam se relativno odmorio, a pomenute intervale sam ubacio jer mi ova trka baš i nije nešto važna (start u 18:30, tačno kada se dodirnu popodnevna vrućina i večernja vlažnost) pa kontam četvrtak pre podne subota predveče, ima tu prostora za odmor.

u taj odmor smo juče (zbog Lolinog rođendana) ubacili pešačenje uz reku Gradac i to nekih 14-15km, sa dvadesetak prelazaka kroz reku, i lomatanje po kamenju i planinarskim stazama. kučići su bili oduševljeni ali za moja leđa ne znam šta da kažem.

nekako sam "slomljen" od jutros, pa čak da kažem i malko zabrinut. ipak treba trčati 21km. pa onda kažeš ići ću lagano, e ali onda će duže trajati. a i treba požuriti nazad kući zbog utakmice. k svemu tome cilj je par kilometara udaljen od starta gde će nam ostati auto, pa ako završim negde oko 20:05 - 20:10, neću moći da stignem do kola pre 20:30 ako uopšte budem raspoložen da trčkaram a ne da se samo prevučem kao mrcina. dakle daj bože da stignemo na drugo poluvreme.