srijeda, 30. rujna 2020.

auuu kakav stres!

nešto sam čačkao po kompjuteru, deinstalirao skajp i xbox neke igrice i sve mi se izgubilo sa desktopa a tamo sam čuvao sve najvažnije fajlove
pa sam čačkao i čačkao, proživeo pet egzistencijalnih kriza, zaključio kako je pametnije čitati knjige nego upisivati brojke jer koga briga da li su patike prešle 200 ili 2000km, kada budu za bacanje svakako ću ih baciti TADA a ne kada pročitam u excelu da treba da ih bacim, svašta.
i kad sam pomislio da sam se svega rešio i da ću krenuti život ispočetka, nakon deset restarta i čačkanja nekako su mi se pojavili svi ti fajlovi ali sakriveni u nekom budžaku, ne na desktopu jer ne mogu da se prijavim u windows kao admin.

a tako sam lepo smislio kako ću umesto ukucavanja u excel sedeti u fotelji i čitati knjige ili gledati nešto pametno na teveu i uopšte puno kvalitetnije trošiti vreme :-)
btw ako već niste probali japansko/kinesko/tajlandsko (kao da postoji razlika) pivo iz lidla, nemojte!


nema veze.
mogu da nastavim da dangubim i dalje, upisujući brojke koje ništa ne znače.
nakon jutrošnjih 11km popodne sam otrčao još brdskijih (+250 -250m) 12km popodne pa sam tako nakon polumaratona pretrčao 9 + (8+11) + (11+12) = 51km woohoo
moram se malo rokati gvožđem, nešto su mi visoki pulsevi.
prvo sam mislio da očitavanje sa zgloba greši ali popodne sam trčao sa trakom i nije se mnogo razlikovalo.

otvori zatvori

ne mislim na otvore na zidu i zatvore za robijaše, nego mislim na otvori nešto pa zatvori nešto a konkretno na excel fajl u kojem ću da proverim jelte kilometražu ili što bi ameri rekli majlidž (mileage). i zaista, ako bih popodne pretrčao 31km ovo bi mi bio mesec sa najviše kilometara, iako sam rekord istrčao u martu koji ima 31 dan. eh da mi je sada još jedan dan, kao u onoj pesmi "moj život je kratak bio... a ja žeeeelim samo jedno". ajd, nije prvi put da me čačkaju te brojke u pozitivnom smislu jer umeju da potpale malo motivacije, katkad upali a katkad shvatim da ne moram da zagrizem baš svaki mamac. jest da se tada možda osetiš pomalo poražen, ali navikao sam.

(nakon pet minuta)

bio sam proletos u nekoj balkanskoj grupi za biciklizam i opekao se debelo jer ti se svaka interakcija svede na borbu sa vetrenjačama i jednoćelijskim organizmima. naravno da sam brže-bolje napustio grupu, nek se oni plaše raskrsnica i brzina preko 40 km/h. i sad sam se setio toga jer mi je malopre iskočila neka slika poznanice koja pokušava da popravi najblaže rečeno OČAJNU poziciju na bicikli za hronometar/triatlon. laktovi su previsoko kao na šanku pa je onda podigla i sic da bi joj leđa bila što ravnija i sad jedva dohvata pedale pružajući prste kao balerina pa naravno nečim (?) nije zadovoljna. i vidi jada tu se odmah našlo tuce stručnjaka da joj objasne neka naučna rešenja i naravno krene rasprava i ja shvatim da pričam sa kokoškama koje pokušavaju leteti a ne sa lastama ni sa sokolima. ali navikao sam.

godina se nekako stalno pretapa u tim promenama vremena, i zavisno od toga da li je pretoplo (ruke i dlanovi se znoje) ili je prehladno (nosim rukavice) smenjuju se faze kada radije nosim telefon, pa usput nešto fotkam, zastajem, trčanja su više izleti, ili kada radije nosim gps sat pa sam onda (nemajući druge dekoncentrišuće faktore) više okrenut gledanju u dužinu, brzinu, kadencu, puls... pa tako i ovih dana, stalno je paduckala ili pretila kiša i onda da ne bih previše brinuo ostavim telefon kod kuće. mana toga je da moram što brže da prepišem kilometraže i u kojim sam patikama trčao, jer nemam slike iz kojih bih za nekoliko dana mogao da se unazad svega prisetim. ali navikao sam.


pola dana kasnije pravim planove i razmišljam kako da napravim polukrug s jednog kraja grada na drugi jer kao i pre neki dan opet imam jedan zadatak na jugu a drugi na zapadu, s tim da je valjevo kao neka podmornica ispred halkidikija pa odakle god bi negde da preskočiš moraš da pređeš preko brda ili preko reke/klisure što baš i nije tek tako teren za obično trčkaranje. ali navikao sam. 

utorak, 29. rujna 2020.

statistiks

bliži se kraj meseca i koliko vidim samo ću u martu imati nedostižnih 50km više nego sada, a fale mi 2km da pređem jun na drugom mestu, tako da se podijum može smatrati rešenim.
ranijih godina sam tako iz brojki crpeo motivaciju ali ako mislite da ću pokušati da danas popodne i sutra iz 4-5 puta pretrčim 53km da bi mi septembar bio rekordni, e pa neću.
nije da ne mogu, možda i mogu, štaviše sigurno bih mogao ako bih se opkladio u nešto vredno tog poduhvata ali čisto sumnjam da iko može da ponudi toliko, posebno što svako ko me poznaje zna da bi izgubio opkladu.

(čekaj čisto fore radi da napravim skicu:
sada bih odmah otrčao nekih 6-7km koliko da se razmrdam i večeras nekih desetak, pa bi mi tako nakon 7+10 ostalo 36 za sutra, što bih najverovatnije uradio iz tri puta, ujutru nekih 10-11, odmah posle posla malo manje, nek bude 11+9 i da mi za kasno uveče ostane 16 što bi posle dobrog ručka bio nikakav poduhvat)

april će ostati definitivno najgori sa samo 82km jer je zbog policijskih sati bilo skoro neizvodljivo trčanje vikendom dok smo radnim danima pokušavali da što više vremena provedemo na čistom zraku, a to je naravno podrazumevalo biciklu. i naravno da mi nije žao, obzirom da su sve trke bile otkazane, kome je trebalo trčanje.

elem svodeći ove statističice, ne žurim da saznam šta ću još smisliti po ovom groznom jesenjem danu. nijedno godišnje doba nije ovoliko bipolarno, jedni viču da su tada najlepše boje, priroda ja najšarenija i štatijaznam, a s druge strane kad evo ovako kiša sive oblake spoje sa sivim asfaltom više mu dođe kao ono što zovemo novembar, fuj. ništa me ne bi čudilo da me za sat-dva zaslepi sunce.

eeee ali ja sam to ludilo preduhitrio, jutros se rano fino zagrejao pa na jednom strmom kružiću otrčao 10 ubrzanja uzbrdo i skaskao/prošetao nizbrdo na početnu tačku, i tako sam bogme napravio više nego kvalitetan trening (čujte njega!?) nakon čega sam opet laganini dotruptao nazad kući. bolje da je prvi vrabac u ruci a drugi nek čeka na grani. golubove čuvam za vikend.


znate li šta je zanimljivo na ovoj slici na kojoj se skoro ništa ne vidi, osim toga što se na njoj skoro ništa ne vidi? ovo je kombinacija nekog no-name šorca i adidas dresa u kojima sam prvi put istrčao maraton ispod 3h.
to mi je naime bio 5. maraton u životu, godinu nakon prvog, oba u aprilu tj Beogradu. sliku iz Beograda nešto ne mogu brzo da nađem pa evo slike sa halfM Ušće nedelju dana ranije, a vide se i Skylon patike u kojima sam vikend zatim istrčao 2h58.


upravo u cilju ovog PM Ušće koji sam otrčao za 1h22 i definitivno shvatio da sam u formi za <3h maraton, Lozančić je najavio "evo ga i Sale Antić, on je cele zime sparingovao Ani Subotić što se odmah i primetilo na rezultatima", a 7d kasnije mi je nakon Beogradskog rekao "to ti uopšte nije šorc za trčanje!" nakon čega sam kupio dva adidas šorca koji umesto mrežice unutra imaju neko platno od kojeg sam nekoliko puta tako prokrvario po butinama da ih eno stoje već godinama i ne pada mi na pamet ni da ih slučajno uzmem.

a u ovom šorcu je propala ona mrežica koja drži jajca pa sam je isekao i odstranio a obzirom da se on nakon toliko godina savršeno drži sada ga nosim preko kupaćih kaća koje su idealna stvar ovako za ispod druge opreme jer taj materijal nikada ne pravi trenje niti ojede. 
na dresu se pak tokom godina izvuklo par onih niti kad sam zakačio za nešto no nije se još ni rasparao ni pocepao pa ga tako rado uzimam sve češće dok god je u komadu.
kad imaš 50 dresova teško je baš jedan brzo iscepati, ali evo sada sam se zauzeo u tom pravcu, samo njega nosim dok ga ne uništim.

ponedjeljak, 28. rujna 2020.

dan poslije

dan nakon trke je počeo kao i mnogi drugi dani života mog, sat bespotrebnog trčkaranja i saplitanja no tu se ne radi o tvrdoglavosti nego o kompromisu: ako je nogama dovoljno 2km šetnje i sat vremena vozikanja bicikom, a srce bi trčalo dva sata ili vozilo pet sati, onda nađeš neko mesto gde će se sresti i svi biti "podnošljivo zadovoljni". poput onih opaučenih ultraša, usput sam svašta završio pa mi je trčanje ispalo Tour po Gradu i obavljanje sitnih poslića, tačnije onog dela poslića koji se može obaviti onako u znojavim gaćama. užina mi je bila baš onako trendy ali o tome malo kasnije.


sledi priča o dodatnoj opremi tj dodatnim organima modernog čoveka. ubedili su nas da smo postali usisivači pa nam je potrebno što više nastavaka da bi mogli da zađemo u svaki ugao života i bolje se ostvarimo u svom hobiju ili zanimanju. onda tako nešto zakačiš na ruku, nešto na nogu, nešto na nos pa ponosno hodaš ulicama.

gadgeti su vam kao i polupoznanici. 
kad od jednih upoznate sve što vredi i kad vam postanu monotoni, pronađete neke nove ljude, otkrijete neke nove svetove, obogatite čula novim začinima. 
one koji vam ostanu interesantni i inspirativni zauvek, nazovete prijateljima i ponadate se da će i oni vas tako videti, i da neće za vas u nekom trenutku izgubiti interesovanje.
otkako je stari garmin 735xt otišao u nove ruke tj na novu ruku, nakon onog hakerskog napada kada mi se poljuljalo poverenje u firmu, trebalo je neko vreme da mi se izvinjava, da me moli, da mi se umiljava, i rekoh ajd, oprošteno vam je.

naravno da je karma morala da me kazni za tako surovo odbacivanje starih prijatelja pa su mi ga doneli GLE SLUČAJA BAŠ dan nakon polumaratona, no dobro-u-čudnom je da sam zbog toga ostvario svoj plan da trku trčim bez ikakvih povratnih informacija. onako golih *zapešća* što bi rekla zapadna braća. nisam hteo da uzmem novi model sa solarnim punjenjem jer mi moja stara škola antisnobovštine nije dozvoljavala, jedan od zauvek fora-stihova mi je onaj Đonijev "kupio je skupa kola, sad ga zezaju", što je u današnje vreme totalno kontra tokova razmišljanja. no obzirom da je svet nakon svog etičkog zenita krenuo da naglavačke ponire poput aviona bez krila, ne mislim da zbog toga nisam "moderan". reč trend je postala sinonim za površnost i propast.


nije me uhvatila kiša ali je najavljena za celu narednu noć tako da narednih dana neću baš hrliti zemljanim stazama, ionako će mi trebati nešto viška koncentracije da se bolje upoznam sa novim satom što baš i ne ide u kompletu sa klizanjem po kamenju i blatu. koliko vidim za sledeći vikend je najavljen još jedan polumaraton sa mogućnošću prijave na dan trke (urrrraaa, a tebe volem, to je fakat, ti si mi ljubav jedina) kao i jedna biciklijada po jako zanimljivim i nepoznatim krajolicima pa će možda presuditi i vreme: bajk vikend ako je suvo i bez blata, trčeći vikend ako je promenljivo ili mokro vreme, ili nešto treće prema inspiraciji.

nedjelja, 27. rujna 2020.

neloše

 šta reći


bio sam ubeđen i to čvrsto ubeđen da nema šanse da mogu da trčim brže od 5'/km duže od 10km a ispalo je da sam umesto tih 1h46' koliko sam potajno priželjkivao ovako sa napuklim rebrom, istrčao čitavih 7 minuta brže.

*napomena, ciljno vreme se razlikuje od ovog jer je trka bila dugačka negde između 21.8km i 22.3km koliko su raznorazni uređaji izmerili, a ovo je vreme koje je proračunato nakon što sam pretrčao oficijelnih 21.1km i nisam ga izračunao ja nego kompjuter/algoritam ekipe 26:virtual nakon što sam poslao link na svoj fajl na Stravi, dakle ja s ovim nemam ništa niti mogu na to da utičem, sve se obračunalo automatski, i svakom drugom isto tako.

da stvar bude baš onako neuobičajena kao što i treba da bude kada ti je prva trka u godini tek krajem septembra pa si više nego zaboravio kako se to radi, pobrinulo se nekoliko sitnica od čega kao prva moja odluka da mi ne treba zagrevanje pa mi treba pa mi ne treba pa sam na kraju radio ubrzanja bez zagrevanja i stajao na startu i kad je krenuo prvi krug mislio sam da ću maltene odmah morati da odustanem jer sam stalno u butinama imao onaj odvratan osećaj "samo što nije grč".

nemam pojma kada je to prestalo ali sam ceo prvi i drugi i pola trećeg kruga strepeo i opet bio ubeđen da ću "pući" jer sam povremeno osećao nešto tu u stomaku a nisam mogao da odredim da li me to štreca ovo rebro koje krcka kad se napregnem ili je najava onoga poznatog kao "bodac" ili će mi neki organ eksplodirati od ova dva brufena koja sam spičio jedan pre doručka a drugi pred start trke.

onda sam na pola trećeg kruga malo pojačao iako sam opet bio ubeđen da je prerano, pa sam imao 1. krug 26', 2. krug 26', treći krug 25.5' i rekoh nadrljo si ko žuti. i onda sam krenuo da mažem zadnji 4. krug i odmah je počelo da me peče dole na metatarzalnom delu stopala (što bi biciklisti rekli the ball of the foot tj onaj deo kojim pritiskaš pedale) i shvatio sam da mi se tu polako pojavljuje žulj/plih i rekoh murate murate baš si sreće kurate otkud sad to.

i tada su me negde 1.5km u zadnjem krugu (4 kruga po 5.5km, i na kraju je skoro svima staza izašla na 22km umesto na 21.1km) stigla dvojica pa sam krenuo za njima i zaboravio stopalo, usput otresao dvojicu koji su dotle išli oko mene ili ja oko njih, još kilometar kasnije sam se naložio pa otresao i ovu dvojicu i do cilja u slalomu obilazio za krug sve koji su tek završavali svoj 3. krug tj one koji su okvirno išli celu stazu preko 2h10'.


ovde se jasno vidi ta mahnita progresija prema kraju jer sam se izgleda tek tada setio da polumaraton ipak nije beskrajno truptanje nego tempo trčanje ali avaj prekasno.
pulseve nemam jer nisam nosio sat da ne bih dolazio u iskušenje da virkam, hteo sam da trčim skroz naskroz "na osećaj" i na kraju je bilo puno bolje jer da sam video koliko ispod 5'/km idem verovatno bih se pokolebao i bespotrebno usporavao.
koliko god ne-trenirao i sporadično trčao celog leta, izgleda da je onaj silni mtb ipak ostavio nešto traga na noge, a da li je ova zadnja nedelja u kojoj sam napravio mega "mini pripreme" (natrpao milion trčanja i kilometara) više koristila ili štetila, nikada neću saznati.

tako da sam uzeo najlakši od telefončića i ubacio ga u zadnji džep šorca i skroz zaboravio na njega sve dok nisam prošao kroz cilj.
ali avaj, smejurije, bukvalno je na svakih par minuta neko pored mene morao da usklikne "idemo četri četrdeset!", ili "zadnji kilometar četri dvaes devet moramo da usporimo!" i tako od početka pa sve do pred kraj. funny.
prošle godine sam sezonu otvorio polumaratonom u Kovačici sa slomljenim prstom na stopalu, ovu sam otvorio i možda istovremeno i zatvorio sa naprslim rebrom, mašala, jedva čekam 2021.
a oborio sam i rekord u disciplini "koliko omašiti u proceni svojih mogućnosti", bravo ja.

subota, 26. rujna 2020.

škica DVA

započeću skicu bloga pa ću preko dana da ostavim upaljen komp za nastavak
valjda stignem da dovršim pre početka prenosa, 
na svetskom žene voze drumsku trku.
a vi popodne refrešujte :-) 

nekako sam skroz zaboravio da sam danas trebao nešto da URADIM
po pitanju tzv. treniranja
postoji naime taj neki koncept koji uglavnom zovu "nadražaj" i prema kojem je od potpunog odmora bolje uraditi NEŠTO dan pred trku, e a šta?
to zavisi i od forme i od samog sportiste

nekima čak i odgovara potpuni odmor, tj što si bliže početničkoj fazi to ti više prija
profesionalac bi se bukvalno ugasio ako bi prespavao tri dana pred trku, evo vidimo i na tur d fransu kako nakon dana odmora neki idu bolje a neki čak i lošije, dok postoje i oni između koji kao odmor odvrte dva-tri sata lagano na bicikli jer im se čini da bi im organizam ispao iz ritma ako bi previše promenili tu uhodanu rutinu

moj nazovi problem je što odavno nisam trenirao u doslovnom smislu pa sam se u zadnjih nekoliko godina ponašao više kao rekreativac nego kao neki orgnizovani sportista
do prošle godine još i pomoz bože jer sam svakog vikenda išao na neku trku pa je to već samo po sebi bilo 2/3 od potrebnog godišnjeg "treniranja", ali ove godine vakuum
stoga je puko gledanje u pasulj šta mi danas može prijati

evo posle doručka razmišljam koliko mogu sa ovim rebrima da se provozikam naokolo dok me ne zaboli, i onda se iznenada setim kako mi je Plan bio da juče (petak) skroz odmorim, pa da danas (subota) uradim To Nešto pred sutrašnju trku
koja mi btw uopšte neće biti Trka nego najobičnija polu-tempo polu-dužinica, ali ajd...
i tako se evo spremam da istrčim zbog tog Nečeg
da li će to biti jedan napor od dva-tri minuta ili više kratkih ubrzanja od 100-200m nemam pojma

recimo one godine kada sam u Podgorici istrčao lični, znao sam da sam u top formi pa sam dan ranije na tartanskoj stazi u Baru radio taj nadražaj zajedno sa Anom Subotić, jedno za drugim naravno, ne zajedno, i oboje smo išli hiljadarku 2'55''.
sledeće godine sam takođe u Baru nakon zagrevanja na ulici uradio 5x200m ubrzanja sa istim učinkom, jer sam otrčao skoro isti rezultat na maratonu

trećom prilikom sam na keju pored reke (verovatno pred Beogradski, čim sam dan ranije trenirao kod kuće) između dva betonirana segmenta izmerio da imam 170m raspoložive lepo ošišane trave pa sam otrčao 6x170m na šta mi je frend iz engleske prokomentarisao "how refined!!!" misleći da sam ja to nekim diferencijalnim jednačinama došao do dobitne kombinacije, rekoh mu "ajd ne preteruj, toliko je dugačak travnjak" :-) 

DA LI VI ZNATE DA SAM PRE ŠEST SATI SEO DA IZMENIM OVAJ BLOG I ŠTA SE DOGAĐA
hteo sam da odaberem neku sliku sa trčanja da dodam između uvoda (od kilometar) i izveštaja sa treninga (od santimetar) i birajući slike sam se zagledao u jedne pa u druge pa sam onda krenuo nešto da guglam pa otišao da se istuširam pa uzeo da snimim neku muziku... 


pa se setio da sam gladan pa ručao/večerao pa upalio tv da odgledam odloženi snimak svetskog u biciklizmu i evo u sitne sate se setih da mi radi kompjuter a pod njim na stočiću na koji dignem noge spava mačka i sad ovako usukan kao deveti paragraf pokušavam da nešto natipkam na brzaka


pa ću da skratim
krenuo mrtvački pitajući se da li mi je možda previše da samo otrčkaram 6-5km (nije 5-6 jer sam usput spuštao kriterijume) pa ipak nastavio da radim neka ubrzanjca pa kao na stadionu malo zastao da se istegnem i razgibnem pa okrenuo nazad pa otrčao tzv hiljadarku i posle par minuta veštačkog disanja samom sebi na bankini nastavio da dotrčim nazad na obod grada do bicikle


dogurao sam do 8km a najbrži je bio 3'46'' što i nije nešto čime bih se do juče ponosio a danas sam srećan što sam preživeo pa makar i s vetrom u leđa
isprobao nakon par meseci one bruksice još jednom, mislim da ću sutra u njima trčati, dakle još samo pakovanje opreme u torbu i tuturututu povečerje
plan da se ode dan ranije se pokazao kao besmislen i polako se pretvara u mogućnost da nakon polumaratona ostanemo negde u šumadiji na konaku, ali bumo vidli još

petak, 25. rujna 2020.

a za Zimu nema zime

evo dragi su nam triCkeri već skockali raspored Istarske Zimske Lige, nadajmo se da će do kraja moje zime (koja je njima već uveliko početak proleća) nešto pozitivno (?) da se razvije glede ove pandemije...
od svih sedam kola ne postoji nijedno koje bih odmah precrtao kao nezanimljivo, štaviše ne znam koje bih najradije trčao pa mi rang lista izgleda kao sedam sprintera koji stoje na startu trke na 100m jedan pored drugog.

1. kolo - 8. XI. 2020. Medulin
2. kolo - 22. XI. 2020. - Sv.Petar u Šumi
3. kolo - 6. XII. 2020. - Pazin
4. kolo - 10. I.2021. - Pula
5. kolo - 24. I. 2021. - Rabac
6. kolo - 07. II. 2021. - Novigrad
7. kolo - 28. II. 2021. - Poreč

sad treba sačekati šta će riječani da smisle pošto Riječka i Istarska liga uvek idu par/nepar vikendima i ne sudaraju se, pa ako ništa ne ispadne od svega barem ću par puta po par minuta provesti maštajući o tome koja se dva vikenda mogu spojiti u jednom mini-godišnjem.

jutros brišem prašinu u sobi gde stoji oprema za trčanje i biciklizam pa mi pažnju privuče poster Mikele Fanini od kojeg me nekako uvek prođe jeza ali ne želim da ga zbog toga skinem sa zida, a posebno danas nakon što sam skontao da je nosila broj 6 pod kojim sam zaveden na spisku za polumaraton u nedelju.

naime Michela je te 1994. osvojila ženski Giro d'Italia i bila jedna od najvećih kandidata za pobedu na svetskom prvenstvu iste jeseni, ali je zbog pada u poslednjem krugu završila dosta iza vodećih i tada je u cilju snimljena ova fotografija jedne razočarane i na život ogorčene cure, a meni je nekom prilikom neko u Italiji dao desetak ovih 45x60cm postera.


to je bilo 27.08.1994. na siciliji a samo dva meseca kasnije 26.10. je svojim pežoom 205 izletela sa puta i udarila u zid. danas joj u rodnom mestu stoji predivan spomenik ali bi svako verovatno radije želeo da nikada nije ni izliven i da je živela puno više od 21 godine i sedam meseci. kad malo porazmislim u kojem periodu života mi se šta događalo, deluje mi da se do tada nisam pošteno ni rodio a kamoli da sam nešto proživeo ili postigao, za razliku od Mikele.


teče petak dan odmora, za sada uspešno, brojevi nas čekaju kod predsednika kluba a učesnici Državnog ne plaćaju startninu, još ćemo nakon ovog Čačka biti i na dobitku. 
ostaje još da na svakih 6 sati proverim prognozu koja se menja iz časa u čas pa je od naoblačenja preko razvedravanja najzad stigla do zahlađenja i mogućeg još nečeg a to ćemo tek saznati kad mu se najmanje budemo nadali.

štonobi rekli "nosi auto ne nosim ja" pa ću utrpati opreme za nekoliko mogućih scenarija, jedino pretpostavljam da bih patike trebao da uzmem ove najnovije brooks jer su se zaista pokazale kao udobne i lake. 
ne smem reći brze jer su za brze patike potrebne brze noge a i rebra u komadu, ovo moje još uvek krcka, možda danas malo manje boli a možda je i do brufena.
vidiš bolje da odmah ubacim celu tablu u torbu da ne bih u nedelju umesto zagrevanja obigravao po čačku tražeći dežurnu apoteku.

četvrtak, 24. rujna 2020.

virtual, nije virtual

jutros su se pojavile startne liste za Državno, 
dobio sam broj 006, opa VIP :-) 
evo popunio sam prijavu i dobio još jedan startni broj za nedelju
26virtual:berlin, Sept 27, 2020
pa ću tako u okviru jednog polumaratona trčati dva
nadam se da nekim čudom opet neću probiti famoznih dva sata :-)


i sad sam skinuo ceo kalendar, koliko vidim nijedan vikend nisu ostavili slobodan:
26virtual:london, October 4, 2020
26virtual:chicago, October 11, 2020
26virtual:amsterdam, October 18, 2020
26virtual:barcelona, October 25, 2020
26virtual:auckland, October 31, 2020
26virtual:new york, November 1, 2020
26virtual:sao paulo, November 2, 2020
26virtual:istanbul, November 8, 2020
26virtual:madrid, November 15, 2020
26virtual:philadelphia, November 22, 2020
26virtual:shanghai, November 29, 2020
26virtual:singapore, December 5, 2020
26virtual:honolulu, December 13, 2020
26virtual:taipei, December 20, 2020

lele, će se natrčimo maratončiki i polumaratončiki

a danas je bio dan za Dužinu koja se otegla na skoro tri sata sunčanja od čega nepuna dva sata trčanja i skoro sat sendvič vožnje biciklom jer smo išli šemu ja trčim 4km lola vozi biciklu pa onda ona trči 2km a ja vozim biciklu i tako tri sata.


to sam ja izmislio pre više od 10 godina pa je prošle godine AK Sljeme izmislio isto (toplu vodu) i maltene patentirali "izum" jer tako si duže na treningu pa nema veze što svo vreme ne trčiš jer je organizam non-stop "uključen" u aktivnost
obzirom da nisam trčao svih 30-ak kilometara moram priznati da mi je bilo lakše nego da sam SVE trčao, a bogme i ovako sam maltene dehidrirao iako smo nosili vodu

uopšte nisam podizao sedište kada je dolazio red da ja sednem na bajs jer mi je zbog ovog napuklog rebra više odgovaralo da mi guvernala nije previše "ispod" pa sam onako polučučećki pokušavao da se namestim, doduše na pola treninga sam popio još jedan brufen jer sam naravno bio dovoljno oprezan da "ponesem sve što može da zatreba" :-)


tako se završio ovaj tzv mikrociklus priprema za polumaraton, naravno da sam kao i uvek preterao ali valjda ne previše, nadam se da ću umeti da se dovoljno odmorim u naredna dva dana, pomoz bog i sreća junačka

kuhana rebarca


sve je prošlo po planu, obično mi puls bude ispod 40 pa doktori vrište da nešto veoma nije u redu, a sad je nekim čudom bio 49, možda mi se digao dok me je bolničarka pred EKG mazala onim gelom po golim grudima
i odmah posle toga na merenju pritiska pokažem drugoj doktorici svoj famozni prelom ključne kosti i ona krene da prepipava to mesto, kaže pa jel te boli, a ja kažem evo sada puno manje ne skidajte prstić
tako da mi je dan počeo eksplozivno kao da sam intervale radio, moram ići češće na ove sportsko-sistematske preglede

tačnije dan mi je počeo puno pre toga dok sam čekajući termin za lekarski onako gladan pisao blog od juče, i usput čitao dnevni wiki email, zgranut onim što su mi servirali za početak dana, a radi se o događaju od 23-09-2010 dakle pre tačno 10 godina kada je jedna od američkih država ponovo pogubila nekog (smrtna kazna), ženu koja je naručila ubistvo muža i njegovog sina iz prvog braka da bi tako nasledila neku imovinu. dovoljno je pogledati facu i sve shvatiti, brate sâm si ovo birao


i sada mi je izvetrilo drugo poluvreme jer znam da mi je sa jednom nakazom započeo dan a sa drugom se završio i listam gugl fotose i nigde nemam skrinovano ništa, šteta

elem tu idu dve priče, sad ću da vas smorim:

priča prva u kojoj je sve išlo po planu, 
sreda je kopirala utorak sa dva trčanja 
pa mi je tako utorak + sreda izgledalo ovako

10km   55m uspona sve po gradu 5'04''/km
11km 333m uspona 2km šumskog puta 6'00''/km
  9km 163m uspona 2km kroz šumu +10% -20% nagiba 5'48''/km
10km 153m uspona 1km makadama 5'59''/km

dakle ukupno 40km sa 704m uspona ako nisam nešto omašio ovako na prste
nisam ni sanjao da ću sve otrčati bez problema ali eto, nekad i nešto dobro da iznenadi

druga priča je puno zanimljivija, ovde nešto već ne ide po planu

svanuo je lep sunčan četvrtak i ovo pišem na poslu
danas je nakon silnog trčanja trebao da bude dan za biciklu i uživanje
medŽutim, nešto me boli, A SAZNAĆETE I ŠTA
nakon dve nedospavane noći i čudnih bolova sam se setio (?) da sam se na nekom trčanju prošle nedelje poklizao na šumskom putu i nisam pao ali sam iz sve snage bočno udario u drvo
ispostaviće se da mi je očigledno naprslo rebro jer su svi simptomi isti kao i prethodnih puta kada mi se isto dogodilo, a jedino je misterija kako me prva dva dana nije bolelo nešto naročito pa sam vozio biciklu po par sati, a zadnja dva dana mi se pogoršalo stanje

tako da mislim da ću danas umesto na planiranu vožnju morati da odem na trčanje (!!?) dužine (???) po ovom suncu i vrućini, jer kažu i svi članci na tu temu (iako već znam napamet iz ličnih iskustava) da trčanje i šetnja i sve uspravne aktivnosti ne smetaju ništa, a sva saginjanja povlačenja i guranja rukama izazivaju bol od kojeg iskaču oči

inače evo šta izađe kad guglaš šta sve može da se radi sa nagnječenim ili napuklim rebrima, zadnja stavka kaže da možeš i da ih skuvaš


petak bi po svakoj logici trebao da bude što više odmarajući, i opet sumnjam da će taj aktivni odmor moći da se izvede na bicikli ali ima dotle čitavih 20-30 sati, subota će biti pakovanje za Državno i neka kratka egzibicija čisto da se ne ucrvljam, bog te pita kakva

srijeda, 23. rujna 2020.

lego usto izašo ušo

i kako sam završio jučerašnji veliki dan?
izašo iz leta kroz oblake, ušao u jesen kroz kišu, pa dalje slalomom pored duge
planirao sam biciklu jer sam pretpostavljao da ću biti umoran od jutarnjeg trčanja no učinilo mi se da ipak nisam toliko umoran a prognoza se promenila na moguću kišu
pa da ne bih zverao u nebo, rekoh sigurnije mi je na trčanje
izmerio sam u mapmyrun jedan od najkrvoločnijih krugova u okolini, dovoljno je reći da sam u 4. kilometru imao 181m uspona
i nećete verovati, sve sam ustrčao

nisam leteo, nisam kidao, ali sam trčao
najgori šumski put sa dubokim kanalima, od pola vlažnim kamenčugama, nešto blata itd
kao onaj ciga iz vica koji je svakog jutra na pitanje učiteljice "šta ste doručkovali" odgovarao "pasulj!" a kad je posle nekoliko dana učiteljica pitala "pobogu pa zašto svakog jutra pasulj?" mali je ponosno odgovorio "ima se, može se"

nisam ni pomišljao da ću uspeti, čak sam od dve verzije 11km i 12km istog kruga računao da će mi biti dosta i ako pretrčim 10-tku a ostatak uzhodam jer sam zaista premalo trčao, pa još toliko uzbrdo ali eto, držalo me leto još desetak minuta nakon što je nestalo sa vidika

štaviše iako sam imao taj jedan kilometar od devet minuta (bilo je i zastajanja za slikanje i preskakanje kanala i svašta što se baš i ne računa u "trčanje") i dva od 7.5', do kraja sam uspeo toliko da zavrtim nogama nizbrdo da sam u trenutku kada sam došao do bicikle (na periferiji) i stisnuo stop, imao okruglih 6'00''/km
neko bi rekao šteta što nije bilo 5'59'' mislim svašta pa to je valjda isto a ja više volim ovako okruglo nego kao da sam nešto kupio u metrou sa onim idiotskim ,99 cenama 

elem kada sumiram taj utorak, osim desetak km lagane bicikle imao sam dva trčanja, ukupno za 1h58', nekih 400m uspona, dva km makadama, desetak ubrzanja, i od svega toga 7km po mokrom terenu raznih podloga
još da završim ovo pa na lekarski praznog stomaka
fuj mrzim lekarski iz dna duše
mrzim sve na prazan stomak
dođe mi da se ubijem da ne trpim ove muke modernog čoveka

utorak, 22. rujna 2020.

je8o jesen

"22.09. u 15:31 Sunce ulazi u Vagu (jesen)"

Po mom viđenju stvari, imaš 4 smene, 
- prva je ono krajem marta kada kao počinje proleće a zima je odavno prošla jer ipak je mart uveliko mesec promene i nikad nije ceo bio beo, onda kažeš ajd ne seri kakav početak proleća
- pa onda leto: i leto počne puno pre 75% juna, verovatno ceo jun može da se računa u leto
- ovo što je sad u toku, nit smrdi nit miriše, eno početak septembra je bio govnjiv pa pomisliš da je leto već prošlo i onda druga polovina zaređa kroz vrućine i žareće sunce pa bez obzira što su dani vidno kraći i ujutru i uveče, opet ta sredina vuče na leto
tako da je ovo jedina od te 4 smene godišnjih doba koja kako da kažem ne postoji
- i na kraju kad mi krajem decembra kažu da "počinje zima", mislim POČINJE (?) a prve susnežice pale pre mesec i po, ma daj idi lečni se malo.

Mislim pogle' ovaj fashizam od vremena, jutarnje temperature ladno 12° (sic!), pa to maltene nije prijatno ni za trčanje osim ako si baš negde na osunčanom mestu! Kad to rekoh...

Jutarnje trčanje nije prošlo ni kuda ni kako sam planirao, ali je rezultat ispao čak i bolji. Kao, hajd da "u trku" obavim ovo pa ono i na kraju sam produžio zagrevanje na netipičnom terenu, odradio ubrzanja na putu umesto na stazi, a umesto rastrčavanja se opet malo vratio u tempić da bih se podsetio kako poslednji kilometri polumaratona mogu da izgledaju.


Sa sve preskakanjima trotoara, automobila, pretrčavanjima ulica gde jeste i nije mesto, natrpao sam malo preko 10km u 51 minut a da se nisam naročito napregao, posebno imajući u vidu da sam juče imao skroz dobar mtb trening.

Koliko vidim iz prognoze "oproštaj" od leta će biti topao i verovatno ću u jesen ući na bicikli jer nema šanse ni da krenem na vožnju pre 14h pa onda naravno ni da se vratim pre pomenutih 15h31. Moram da navijem alarm da mi telefon svira u 15h30 i gde god se zadesim u tom trenutku da zastanem da pišam i tako svečano da uđem u jesen sa štafetom u rukama.

ponedjeljak, 21. rujna 2020.

poslednji dan leta

Danas sam morao da se osvetim vikendu koji mi je prošao pomalo "kljok". Po oprobanom receptu sam ignorisao ručak i opet se najeo napolitanki i posle toga POKIDAO par lokalnih makadama, osim jednog koji je mene pokidao pa sam morao da izguram nekih 50m uz 20% nagib i kamenje veličine pesnice, pre nego što isto napadnem laktom ili nosom u brišućem letu (s bicikle). Odmah posle toga sam imao skroz sličnu situaciju s tim da je kamenje bilo nešto malo manje i kao u dečijoj pesmici "ide patka ulicom trte-vrte guzicom" nekako sam uz šetanje točkova kud koji hoće ipak zadržao pravac i dovoljnu brzinu da izađem na vrh brda. Huh. 

Sva sreća da je tu i tamo bilo ravnijih delova pa sam mogao i da slikam onako bez zastajanja:


Posle istraživačkog dela (obavezni program) sam samo presekao glavni asfalt i već polu-poznatim makadamom prošao kontra smerom zapanjen kako ništa nisam zapamtio, tačnije ne znam da li me je više začudilo kako sam zaboravio onako grd spust (sada uspon) ili nemoguć uspon (sada ubistven spust) ali kad se boriš za goli život iliti neoguljena kolena valjda se uvek skoncentrišeš na još metar i još metar pa ti celina prođe nezapažena u tom bunilu. 

I nakon te sečke sa puta onog na put onaj, predahnuo sam desetak kilometara goredoliranja po širokom asfaltu i opet skrenuo na jedan put koji po vrhu brda vodi do zabitih domaćinstava i kuda sam nekoliko puta već trčao. Fora je kad sa neke čuke ugledaš onaj dole put kuda obični smrtnici treniraju, kontam da se ovako dobro oseća soko dok kruži visoko i posmatra ovčice kako bezbrižno pasu.


I ovde sam imao jedno omanje zapanjenje kako je praktično *svuda* moguće protrčati jer patike puno bolje prijanjaju na svaku podlogu, dok nasuprot njima prednji točak skakuće a zadnji proklizava i otud i onaj moj usklik na mnogim puteljcima "ovo je puno bolje za trčanje, za vožnju se drži prohodnijih puteva".

Usto kada trčiš nije nikakav problem u trenu promeniti pravac za pola metra levo ili desno, prekoračiti kanal ili gomilu kamenja, popeti se uz stepenik koji je voda napravila, dok je na oštrom usponu biciklom nemoguće samo se tako teleportovati sa leve bankine na desnu nego moraš napraviti liniju po zemlji koja prolazi kroz kanal pun peska ili iz tog kanala izlazi po oštro nagnutoj zemlji koja se kruni i otklizava te nazad. Čari i draži. Leta. 

kaluđer

 ima ona knjiga o kaluđeru koji je prodao svoj ferari, barem u naslovu, pa sam ja jednom sebe malodušno nazvao Kaluđer koji je slupao svoj Ferrari, a toga sam se setio juče kada sam sa istom samoironijom napisao drugu maratoncu "ja treba da izdam knjigu koja bi se zvala Napredni treninzi za polumaraton, od 1h15' do 2h15' u samo desetak godina" :-)

naime tu negde mi je trebalo da se uz nekoliko kraćih i dva duža stajanja u subotu vratim na početnu tačku ubeđen da ću biti zadnji u svim plasmanima ali ipak ne, potcenio sam kolege širom sveta, neki su izgleda u polumaraton uračunali i ručak i tuširanje :-)

koliko sam netto trčao samo nebo zna a možda ni njega ne zanima, no poenta priče je da sam opet slupao ferari a da nisam morao. trebalo je samo malo pripaziti, pogledati levo pa desno pre nego što iz sporedne prelaziš glavnu ulicu. 

pride sam već danima nekako neispavan pa možda i to ima neke veze, prekasno sam saznao da se vozi TdF pa sam u dve večeri odgledao po 3-4 etape sve do poslednje i zbog toga legao par sati kasnije od uobičajenog.


naime (opet naime) nisam se setio da sam imao šire mogućnosti izbora, jer je dan nakon virtual sydney išla virtual moskva i šta sad reći ćete, pa eto, ja sam računao da je sidnej u subotu, pa se po pravilima još može otrčati u petak i nedelju, nedelju sam otpisao da bih je sačuvao za biciklu jer je bio najavljen lep dan. petak mi je propao, u subotu sam bio mrtav umoran i skroz se raspao, i tako mi je propala i nedelja :-(

ne bukvalno propala, tri sata vožnje po suncu u najlepše doba dana svakako nije propast, ali uz bolju organizaciju sam mogao da osmislim jedan od Onih Epskih dana, nažalost imao sam barem pet zanimljivih ruta ucrtanih i spremljenih da se nađu pri ruci i sve su ostale samo mašta na papiru, da ne kažem ekranu.


pa šta je moglo bolje da se uradi, evo šta je moglo. mogao sam da se prijavim za moskvu koja je u nedelju, i da je otrčim u ponedeljak! u subotu sam mogao da se provozikam samo malo odmarajuće i da popakujem bicikle u auto za Veliku nedeljnu avanturu, i odmah ujutru kao zapeta puška da se zaletim negde put tare ili zlatibora. siguran sam da dan nakon toga ne bih ništa kilavije otrčao trening-polumaraton a možda bih ispao još pametniji nego što mislim da umem da budem pa bih u prijavu ukucao 10km i voila'.

etoooooo
propalooooooo
što bi reko bajaga, 
odglumi mi bože druga 
pa okreni četri kruga 
unazad planetu 
da ja mogu sve to opet da smislim kako valja, i da sada pišem jedan skroz drukčiji blog
kako je bolan ovaj život kad umeš bolje, prosto te boli svaki propust, zavidim onima koji ne umeju bolje i kojima je svejedno, oni su stalno onako nežno ogorčeni jer im je dosadno i traže neke sitne zakrpe pa su od toga pomalo smoreni ali jebiga mire se s tim i sve nekako prolazi kao kad se navikneš da umesto u pučinu ili brzak gledaš u neku baruštinu gde jedino neka žaba na par sati kaže kreeekkkk pa poremeti ritam, prene te iz dremeža pa joj kažeš smorrrrr

i dok naučiš sve lekcije uglavnom je kasno da primeniš znanje, prvo ide tajči i sedamnaest mi je godina pa ide yu grupa čekam četvrt već veka pa ide novica negovanović (moradoh da guglam) prođe leto trideseto pa ima od džeja nešto pola veka nemam pojma o čemu se radi sad već nemam vremena da guglam sve živo i na kraju idu partibrejkersi kada bih živeo hiljadu godina to je kao ono drvo u nekoj vukojebini oko čije se starosti vode polemike, a za idući vikend je prognoza od +37 preko bogougodnih +27 i jučerašnje sveže najvaljivanog "moguče naoblačenje" evo stiglo do +17 i kiše tokom celog vikenda, lepo sam rekao da mi naprave malo širi dres da mogu preko džempera da ga nosim

nedjelja, 20. rujna 2020.

kanjoni


 ne znam koliko se vidi u levoj polovini slike ova litica, nisam nikada bio u tom delu toka jedne od obližnjih rečica ali mora biti impresivno tako blizu prići tom prirodnom fenomenu. i ove kuće načičkane na vrhu brda, kao u nekoj bajci. što bi rekli ovi moderni, moram to staviti na neku "to do" listu. jedino što me muči logistika jer kao i obično moram da se pripremin brižljivo analizirajući mapse pa mi nekad deluje da više vremena potrošim gledajući u karte nego u stvarne predele.

dan je protekao da ne može gore, a opet je na kraju ispao prihvatljiv. neki neopisiv umor, na tren sam pomislio da sam možda bolestan, da treba da vadim krv da vidim šta nije u redu. ma jok, ćuti i trči, koliko god polako. onda sam trčao duplo sporije a delovalo mi je jednako teško, užas. pa počelo da mi trne stopalo pa stajao da popuštam pertle i usput se smejem jer obzirom da ću taj fajl da prijavim u virtual halfmarathon, svo to vreme će da uđe u bruto hah!

da stvar bude zanimljivija izgleda da niko normalan ne trči ove virtual trke nego samo zemlje trećeg sveta, bukvalno od prvih 100 prepoznajem samo nekoliko zastava, sve ostalo je neki el condor pasa peruanski šareniš, eh da i argentinu prepoznajem nisam znao da i tamo postoji trčanje, verovatno snimaju telefonom dok igraju fudbal pa kad skupe 21km onda postave na stravu.

plan je ispunjen, što se mene tiče mogu i da ne potrčim do sledeće nedelje, ova dva polumaratona u zadnja dva vikenda su mi bila sasvim dovoljno mučenja. 

subota, 19. rujna 2020.

šta je ovde virtuelno???

pitam se (ovo što se pitam) zato što trčanje ne može biti virtuelno, ili mrdaš nogicama ili ne, dobro, možda je takmičenje virtuelno ako ga neko tako shvati ali nisam baš toliki zaluđenik da bih dok preživljavam sopstvene muke još zamišljao nekog u Sidneju kako mi dahće za vratom.
ili bih trebao da budem još naloženiji na sve pa da odštampam ovaj broj i zakačim ga sa 6 zihernadli i da tako trčim danas? 


tačnije može i u petak ili u nedelju, jer zbog različitih verskih i kulturnih običaja širom sveta uvek ostave mogućnost da neko ne trči pomenutog dana u nedelji.
možda sam se i zeznuo, razmišljam da li sam trebao da odaberem 10km umesto 21km, da ne prećeram, no to može da se izmeni sve do poslednjeg trenutka, broj si dobio pa se predomišljaj.
jer bolje je nekoliko puta malo kraće otrčati, umesto samo deljati 21 po 21, to onda postane anti-trening.
videću. 

uostalom i zagrevanje i nekoliko kraćih hajd da kažem deonica i nekakvo rastrčavanje nakon toga, opet može da se namakne na 21km.
jedino što takav razbijen trening može da izađe na 3 sata pa se opet ne bih proslavio "rezultatom".
ovo sam počeo da pišem u petak kada sam se prijavio i dobio broj, a pokušaj istrčavanja polumaratona mi završio negde iza pola puta pa bih tako trebao da umesto odmoran, odem na trčanje treći dan zaredom, nakon brdskih 11km (četvrtak) i nervoznih 14km (petak), dakle ispade čitava drama ni oko čega.

idem u lov na motivaciju, otvoriću mapmyrun i skicirati neku trasu kojim ranije nisam trčao pa će dojam biti kao da sam zaista otputovao na neki polumaraton.

petak, 18. rujna 2020.

sreća

neki prođemo sa više a neki sa manje sreće u životu, rekao bih da baš i ne postoje neka pravila u tom sumanutom svetu manjka logike. još jedan od datuma koje bih trebao da slavim umesto rođendana, 18-09 je mogao ko zna kako da se za mene završi. staviću ispod link na onaj trenutak kada je košarkaš revoltiran odlukom sudije udario glavom u koš i nakon oštećenja kičmene moždine ostao paralizovan, a staviću i samo sliku za one koji nemaju džigericu da gledaju snimak.

LINK --->>> traumatismos


skroz desno se vidi kako čovek u crvenom dresu pada na pod jer od pre pola sekunde više "nema noge" odnosno kontrolu nad njima, a pre tačno dve godine sam trčao planinarskom stazom i istom ovom silinom udario čelom u drvo koje od kačketa nisam video, puklo je toliko jako da mi se pred očima pojavio neki beli bljesak kao da zavarujem bez zaštitnih naočara, i skotrljao sam se niz neku padinu desetak metara ka reci.

tada mi je to bilo zabavno, slikao sam crvenu fleku na kačketu ne znajući kolika mi je rupa na čelu i jedva čekao da dođem negde gde imam domet telefona pa da mogu to da objavim na sva zvona. ne samo tada nego još ko zna koliko dana nakon bio sam potpuno nesvestan da je to moglo da se završi puno gore. šta da mi se dogodila ista ovakva povreda, ležao bih bespomoćno satima ili nedajbože i noć i dan dok neko ne bi naišao, zagnjuren licem u lišće i prašinu bez mogućnosti da se okrenem na leđa i normalno dišem, telefon nikad ničemu nije koristio u toj klisuri bez signala a ionako ne bih mogao da ga ugledam ili dohvatim. 

od svega je najgori taj trenutak u kojem ti dolazi do glave da se dogodilo nešto strašno, da si nepokretan, taj strah od onoga što će ti doktori reći. verovatno se nadaš da nije ono najgore, da će nešto moći da se zakrpi, ali da mi je neko rekao da ću ostati vezan za kolica kao ovaj košarkaš sa slike, mislim da bih radije poželeo da umrem nego da prihvatim toliku promenu u životu, kako mom tako i onih oko mene kojima bih postao nemoguć teret.

pre samo par dana sam pisao o potresu mozga 15.09. no nisu prošla samo tri dana između ova dva događaja, naravno. pad sa bicikle je bio 2017, a sudar sa drvetom godinu i tri dana kasnije. 2019 je prošla bez sličnih zapečaćivanja leta i hvala joj na tome, nadam se da će i ova pristojno da se ponaša. 

tek nakon što sam sve napisao, pročitao sam da je na današnji dan 2002. umrla Margita iz EKV, pa evo linka i na to

LINK --->>> Magi

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

što se tiče vedŽbanja na otvorenom, po planu sam juče ujutru otrčao brdskih 11km i popodne provozao par sati mtb bez ikakve druge potrebe osim da namirim još koji sat na suncu. leto je na izmaku i kalendarski će se završiti za 4 dana ali ako je verovati norvežanima izgleda da će se ovaj topli talas produžiti još barem desetak dana. prognoza u telefonu je do juče bila puno pesimističnija sa nekim jutarnjim užasima od samo +8°, daj bože da pobedi yr.no model.

takvo vreme pak više pogoduje bicikli no obzirom da sam potvrdio nastup (!) na polumaratonu svakako ću morati da ubacim što više trčanja narednih nekoliko dana.

četvrtak, 17. rujna 2020.

prinudni odmor

bilo mi nešto sumnjivo da mi je jučerašnja popodnevna vožnja izašla na 55.00km pa sam otvorio mapmyrun i ukucao putanju kuda sam prošao i pokazalo je samo 60m manje, eto koliko sam dakle krivudao usput, zanimljivo. ili nije obim gume okruglo 199cm nego koji milimetar više ili manje, posebno zato jer sam primetio da mi je prednja guma poprilično mekana pa bi joj ispravan pritisak promenio obim za "milimetar i po poluprečnika" što izađe gotovo čitav santimetar (kad se pomnoži sa 2 pa sa 3.14)


čudna stvar je bila da su me unatoč duploj kafi noge bolele kao da me neko tukao macolom po butinama a nisam umeo da se setim razloga za to, možda malo previše stajanja pre podne ali mora da je bilo još nešto što mi ne pada na pamet. jesam dan ranije u par navrata morao krvnički da pritiskam pedale jer sam se popeo verovatno najstrmijim usponom u okolini no teško da jedan kilometar može da ostavi takve posledice koliko god da je trajao a trajao je možda i osam minuta :-)

 elem prijave za državno su potvrđene, dresovi su u kurirskom kombiju pa ću moći da trčim u čistom obzirom da će iz paketa pravo u mašinu, jedino što nikad nisam baš obožavao trčanje u dresu ili majici na bretele, tzv "atletska majica" nego sam obično trčao ili sa kratkim rukavima ili bez rukava onako ravno odsečenim, tako da ako naiđe hladni talas moraću da ga nosim preko džempera.

kad gledam samo jutarnje izlaske, sreda je bila još uvek odmarajuća zbog virtuelnog bostona i 21km u ponedeljak, četvrtak je (jutros) pravi dan za trčanje jer ide petak sa default jutarnjim obavezama a subota i nedelja će da budu jedan blok aktivnosti obzirom da mi dolazi virtual sydney u subotu i virtual moscow u nedelju pa već prema prognozi treba rasporediti 21km trčanja i dugačku vožnju

srijeda, 16. rujna 2020.

idemo dalje

 i teku bitke teku porazi dok ti se rumene obli obrazi naravno da idemo dalje jer sam skontao da se sezona virtuelnih trčanja tek zahuktala pa mi je onaj polumaraton taman došao kao treningić za nešto sledeće, pajsad!


kome odgovara subota kome nedelja samo izvolte, i sada opet razmišljam šta, razmišljam o tom polumaratonu u čačku 27. septembra jer bih mogao da tipa izađem iz auta oko 8 i da dotrčim do čačka do 10 i da samo uzmem i nakačim startni broj i sa ovom mojom ekipom iz valjeva da otrupćem polumaraton i da tako kompletiram virtuelni maraton jelte, ali to moram da se smislim otprilike danas...

 A POSTOJI I DRUGA VARIJANTA manje naporna za suvozače jer ne znam ko će s kim ići ali eto mogu lagano polumaraton plus što više zagrevanja da to iziđe negde oko 30km i posle toga okolo Čačka da napravim neki rekreativni kružić i dotrčkaram do kvote koja mi je potrebna, štaviše sada mi je to najlogičnija opcija

tako sam prošle godine u Apatinu otrčao nešto valjda puno zagrevanja pa polumaraton planirao da trčim sa grupom 1h45 pa mi bilo dosadno pa sam ih ostavio i požurio na cilj a onda sam se nešto preračunao pa sam umesto 42 natrpao 44km i da stvar bude dodatno smešna tako su mi se čudno razvezale noge da mi je delovalo da mogu da teram do 60 :-)

hm, hm, i još jednom hmmmm
baš kao što sam juče pisao o toj motivaciji da trčiš nekud drugde (drukud?) sada mi se kombinacija virtuelnog Berlina i aktuelnog Čačka uvrtela u glavu, jedino treba da se raspitam gde je najbolje otići za lekarski pregled i to je poslednje hmm u nizu
eto

inače juče sam napravio D.R.O. dan relativnog odmora i nakon kraće vožnjice/izleta ujutru dodao još jednu srednju vožnju popodne sa malo istraživačkog začina i bogme sam legao zadovoljan, a sad šta će biti danas tek ću da vidim, kontam da bi opet bio red malo potrčati ako sam se već smislio za tu aktuelno-virtuelnu akciju

pada mi na pamet i treća varijanta koja je možda još i najzabavnija a to je da ne trčim ništa pre trke nego prvo polumaraton u nekom zabavnom sporom društvu i onda da se nakokam kokakole i odem na celih 21km okolo čačka, jer ako već idem u obilazak zašto ga skraćivati, eto vidiš ta uvek postoji još jedno hmmmmm

utorak, 15. rujna 2020.

proba

"Save"
Ukucao sam jednu reč kao probu jer sam offline, pa sačuvao post i evo app očigledno radi i oflajn pa mogu da nastavim pisanje.

15. septembar
Nikad nisam stigao da definitivno odlučim koji mi je od ta dva pada/preloma 2017-me bio "prokletiji" iako sam svaki okrivio za smak sveta.

I obzirom da su to izgleda bile poslednje godine jurnjave i ludila, uvek ću ih pamtiti po zlu. Onaj prvi 6. februara me je tako brutalno spustio s neba na zemlju da je to bilo neverovatno. Početak februara a ja već silazim biciklom sa Divčibara, ta sezona je obećavala munje i gromove. Samo dva dana pred pad sam trčao promene 100/100m i tako pretrčao 10km za 41', dakle već usred zime sam bio u formi za polumaraton ispod 1h25 i maraton oko 3h, a ja uvek sa dolaskom proleća dobijem brzinu više. I paf. 6 nedelja u zavojima, utegnut kao ofinger. Brzim hodom prešao polumaraton za 2h58 sa sve zavojima napola umotan kao mumija, baš se nisam dao heh.

I nekako se sve nastavilo, sa dve brzine manje, povuci potegni, i kad sam taman prišao pristojnoj formi i prijavio se za half u Varaždinu, paf broj 2.
Poslednji trening u četvrtak, ajd rekoh malo da se provozam u petak i popakujem stvari pa u subotu na put. Osim ključne (ovaj put leve, za promenu) otišlo je i par rebara, potres mozga i dva sata amnezije, tri kopče na obrvi, a slomio sam i naočari neke Bolle koje su koštale kao garsonjera. 
Funfact: iz džepa mi je izleteo nov samsung S8+ i pored stakla napred i pozadi odlučio da se nabode u asfalt samim ćoškom gde je ostao zarez milimetar dubok kao sekirom da sam ga udario, i osim tog ožiljka-uspomene, ništa! Čarolija.

Prvo što sam uradio kada sam došao sa poluintenzivne je bilo da otvorim excel i pogledam koliko mi je proletos trebalo od 06.02. do prve trke (6 nedelja) pa sam u kalendaru zaokružio trku koja je bila na programu 5 nedelja i 2 dana od tog drugog pada. Funfact: oba puta sam trčao Frtalj u Novom Sadu, na proleće u sklopu polu- a na jesen u sklopu maratona.
Naredne 2018 sam stigao samo do 1h27 u par navrata, Plitvički maraton valjda oko 3h20, naumio da godinu zaokružim na 6000km trčanja i povredio se dva dana pred Novu Godinu, zaustavio na tu pet hiljada devetsto trideset i nešto, ali tih zadnjih nekoliko trčanja po 20-ak km nisam dočekao.

Na povredu se nakačio grip koji je otišao na bronhitis i prvi put sam nakon više od dva meseca bolovanja normalno potrčao tek negde sredinom marta, opet pred Frtalj u NS :-)
Sve ostalo je bilo mrtvački i bezvoljno, nisam ni trenirao već samo trčkarao i vozikao se, pomalo hike&jog i taj fazon. Od cele te 2019 pamtim samo par mesta na kojima nisam nikad bio, Rtanj, Papuk, Tuzla, Ram, Cer, Soko banja, nekako mi se cela briše kao na onim kamerama koje snimaju samo zadnjih par sati ili dana pa zbog toga oslobađaju prostor tj sve zabeleženo ranije. 

2020 mi je pak obeležena novim mtb-om kojim sam prošao kojekud gde nisam nikad ranije kročio i usput sam shvatio da je 100x bolje prvi put proći *bilo kuda* nego deseti put trčati ulicama po Novom Sadu, Kragujevcu, Kruševcu. Odjednom bukvalno ne razumem onog starog Sebe koji je u tome nalazio nekog smisla. 

Doduše, da budem pošten, zadnjih godina sam već pribegavao drukčijem pristupu pa sam gledao da na svaki polumaraton dođem dan ranije i otrčkaram nekih sat vremena, unapred trasiranom stazom koju sam u Maps-ima brižljivo proučio i obeležio pa sam tako u sport i rekreaciju dodao i notu istraživačkog izbuđenja. Tamo gde nije moglo da se stigne puno unapred, nalazio sam staze za jutro nakon trke pa svejedno uspevao da otkrijem nešto novo i nepoznato. 

Možda je baš to "dan pre ili posle polumaratona" presudno u mom doživljaju ove Godine Korone jer mi je to otkrivanje novih predela ostalo kao motiv za trčanje i biciklu, a ispostavilo se da i ovde oko Valjeva imam nepoznatih budžaka baš kao i oko Poreča ili Samobora, samo nisu nikad došli na red da se upoznamo. I onda neko kaže da mu se život okrenuo naglavačke, a meni moj deluje 95% isti jer jednakom strašću zumiram mape i ucrtavam putanje od-do, i najveći problem je postao kako potrošiti pare koje bi otišle na benzin putarine smeštaj i startnine.


ponedjeljak, 14. rujna 2020.

pušenje dan drugi

e danas sam već popušio za medalju
evo o čemu se radi
i zbog čega sam trebao da se pričuvam za ponedeljak
naime već neko vreme merkam taj boston virtual čelindž odnosno event, jer su stavili da potpuno besplatno možeš da se prijaviš i otrčiš 21 ili 42km po sopstvenom izboru kada ćeš i gde ići, bitno je da pošalješ link na svoju aktivnost objavljenu na bilo kojem od sajtova tipa garmin polar endomondo runtastic gugl-fit blabla i oni ti dodele startni broj i naprave onlajn diplomu i oba ta možeš da odštampaš sa svog profila na pomenutom eventu i lepo okačiš u sobu i uramiš i kažeš evo diploma ja otrčao bostonski maraton onlajn
čak lepo i kažu, za razliku od ovih naših šibicara, da naravno neće naplaćivati onlajn evente, nego ako neko hoće i medalju može da odabere tu opciju i uplati 23$ i dobiće je na kućnu adresu, najs

i šta uradim ja, userem sve naravno
pomislim, pre nego što sam išta proverio, da bih mogao lepo da otrčim 21km ujutru, stisnem stop/pause ali ne end/finish nego čekam tako sa pauziranom aktivnosti (jer mora da bude samo jedna aktivnost, ne možeš da otrčiš maraton iz deset puta) i posle posla i užine odem na isto mesto i stisnem RESUME i nastavim da trčim dok ne doguram do 42.2km
i negde na pola trčanja jutros, pomislim, da vidiš ti to čudo, kad su oni postavili rampu
tipa mora da se istrči za određeni broj sati
računam dalje, krenuo sam u 7:20, stao dva puta na česmi da se umijem i napijem vode, treći put stao u nekoj šumi da pišam, i šta sad, šta ako je rampa nekih... razmišljam... sedam sati?
to bi dakle bilo do 14:20, što znači da bih na drugo trčanje trebao da krenem odmah iza podneva, a tada sam uveliko na poslu


i dođem na posao, nakon foto-finišnog tuširanja i rehidracije, u pauzi kad nisam imao šta da radim upalim telefon, pa 1) ček da vidim da li su uopšte još uvek aktivne registracije, na dan događaja
naime boston se valjda uvek trči drugog ponedeljka u aprilu a sad su ga stavili da bude drugi ponedeljak septembra obzirom da je onaj originalni otkazan zbog korone
i 1) sam uspešno prošao prvi korak, registrovao se, dobio svoj broj, i odem na detalje događaja
i naravno pod 2) pročitam da je limit 7 sati i da sam ispušio za maraton jer mogu najranije da ga završim nekih 8.5 sati od trenutka jutarnjeg izlaska na trčanje
3) odmah završim fajl, odem na svoj profil pa promenim učešće sa 42.2 na 21.1km, doduše jutros sam pretrčao 21.2 ali to nema nikakve veze


4) i pojavi mi se šta, pojavi mi se ukupno vreme koje mi je sa sve stajanjima i umivanjima izašlo par sekundi preko dva sata, AHAHAHAHAHAHAHAHAHAHA pa nisam se džabe prijavljivao, biću negde tipa predzadnji od pedeset hiljada ljudi, pa koji sam ja genije iz kenije


da nisam uzalud trčao dokaz je pišaća boje šargarepe jer sam verovatno za dva sata po suncu i jutarnjoj sparini izgubio barem tri litra tečnosti, a još sam mlađan pred kraj i ubrzavao da bih stigao kući na vreme pa mi je Pola Lagane Dužine na kraju ispao Progresvini Tempić, ma divno


šta će biti od mene i ovih nogu popodne pojma nemam, poprilično mi je žao što mi je ovo propalo i što sam tako brzopleto sve usrao, eto samo da sam proverio propozicije mogao sam se ujutru odmarati i popodne otići na neko trčkaranje-pešačenje-planinarenje tek koliko da pređem 42.2km i odštampam svoj rezultat pa makar bio i 5.5 sati baš me briga, fora mi je bila da upišem maraton a ovako sam upisao bukvalno ništa, 21km mi je skroz običan trening koji uopšte nije vredan ovolike petljancije, posebno sa ovakvim brutto "rezultatom" :-D

nedjelja, 13. rujna 2020.

nedelja nije dan za tugu

 pre nekoliko godina na jednom od polumaratona pitam koleginicu trkačicu kako je bilo na nekom maratonu, a ona uskliknu "PUŠENJE!"
pamtim da mi je bilo veoma smešno jer se radilo o ozbiljnoj ženi i valjda profesorki u nekoj HR školi, no taj iskreni izliv razočaranja kad negde popušimo ili ispušimo za neka očekivanja, baš me zatekao, kao da razgovaram sa nekim od njenih đaka
tako sam i ja danas pomalo "popušio" jer sam očekivao ne znam ni sâm šta, a naravno dobio ono što postoji na datom mestu

moram reći da sam podosta razočaran stanjem puteva po planinama, jer gde god pokušaš da prođeš nekim makadamom koji održavaju šumarska preduzeća, prosto je iznova i iznova neočekivana količina prašine i kamenčuga kojima stalno posipaju te puteve
ne daj bože da je još i strmo uzbrdo
razumem da je kamionu punom oblovine bolje da ide po kamenju veličine pesnice jer takvo nikada neće potonuti u zemlju/blato nakon kiše, ali vožnja po takvoj podlozi je bogme na mestima sasvim nemoguća biciklom
na par mesta sam izgurao po 20-30-50m jer je bilo očigledno da je pitanje trenutka kada će mi se bicikla zaustaviti u kamenju koje mi se kotrlja pod točkovima i zbog kojeg na mestima prošlajfujem a na mestima mi prosto prednji točak ode svojim pravcem bez obzira koliko se ja trudio da ga ukrotim

nekako nisam bio raspoložen da beskrajno trpim to nezadovoljstvo, možda neki put budem motivisaniji pa krenem u patikama da bih pošto-poto prošao tamo kud sam zamislio, pa ću onda napraviti biciklističko-pešačku turu
inače ostatak sam fino provozao, prošao sam desetak km obeleženom biciklističkom stazom koja se odvaja od magistralnog puta u podnožju uspona i spaja se s njim na samom vrhu
jako zanimljivo, pomalo neočekivana trasa koja u sredini ide negde blago nizbrdo do tačke da se zapitaš da možda nisi promašio, no sve što si se spustio se itekako popneš u zadnjoj trećini staze i čak izađeš dosta iznad magistralnog puta na koji se u zadnjih 500 sjuriš nizbrdo


ovako sam usput proveravao da li ću uopšte prići glavnom putu, u par navrata odoh negde kontra i sneveselih se da ću ako zalutam morati da se vratim istim putem nazad, no imao sam sreće koliko i orijentacijskih talenata


na kraju se vidi kako sam dole levo krenuo preko plana u novo istraživanje pa se nakon pogibije u kamenju do ušiju okrenuo nazad i dole desno izašao na glavni put, pa odatle produžio dalje uzbrdo asfaltom
možda mi je ova vožnja bila malo predugačka jer sam skroz zaboravio kakve planove imam za sutra i sad sam pomalo nespokojan i po tom pitanju, ko zna šta će od mene biti

48 sati trka

 bila je neka emisija koja se zvala "(za) 48 sati svadba" gde su ljudi prijavljivali verenike koji pripremaju svadbu, i onda ovi organizatori spektakla njih obaveste u petak da su izvučeni na dobošu i da imaju dva dana da se pripreme. naravno da su svi prihvatili izazov jer koga briga kada ćeš se i za koga udati, bitno je da to bude na televiziji. ja nažalost neću biti na televiziji inače bih verovatno prihvatio da trčim državno u polumaratonu, a ovako imam 48 sati da smislim da li ću ga trčati ili neću, a to ću pak u zadnjem trenutku pogledati prognoze za naredni vikend pa ću odlučiti šta mi je bolje. svakako nema protraćenijeg dana od onog u kome bi po ko zna koji put trčao 4 kruga od 5.25km istim ulicama kroz isti grad i da naravno nema ništa pametnije nego da u slučaju pristojnog vremena odem bilo gde drugde, gde do sada nikad u životu nisam bio. što bi rekli epidemiolozi, narednih 48 sati je ključno. i prognoza.

jučerašnje trčanje je ispalo malo drukčije od očekivanog, malo zam zakasnio ali ništa alarmantno, preventivno da ne dođem kući sav u znoju sam opet otišao biciklom par km prema brdima i tako izbegao trčanje kroz grad i u odlasku a što je puno važnije i u povratku. nema lepšeg osećaja nego kad strčiš u grad i sedneš na bicikl pony (što ga Milijana gony) i na vetriću se lepo rashladiš kao da dolaziš sa šetnje a ne sa trčanja.


malo sam usput menjao ideje i staze prema inspiraciji, tek nakon dobrih sat vremena su mi se noge razvezale pa sam to iskoristio da malo pojačam tempo i na kraju je umesto lagane Duuuužine ispala tempo-Dužinica sa nekim fartlek ugođajem, pomalo neuobičajeno a donekle opet u skladu sa onim zadnjim trčanjem gde sam otkriio da se progresija može uglaviti i u pola sata a kamoli u nešto duže, ilije možda obrnuto, malo sam se zbunio. ispalo mi je preko 300m uspona u nešto preko sat i po a prosek bi bio bolji od okruglih 6'/km (koliko mi je na kraju pokazalo) da nisam nešto pipnuo da brdu iznad grada pa mi se tu zaustavilo snimanje i lišilo mi statistike poslednjeg spusta.

gosti su bili prezadovoljni što sam se pojavio malo kasnije i dao im pola sata fore da me malo istračaju, na kraju je i hrabri krojač bio sit i muve na broju pa smo mogli na poludnevni izlet a moje noge su mi bile zahvalne što sam na kraju pretrčao ipak "samo" 17km. za sada imam samo 58km u septembru a one patike što ih još uvek zovem "nove" su stigle do 810km, bilo bi bolje da sam pretrčao 810 a patike 58 ali šta ćeš, ti brojevi umeju da budu jako prgavi.


što se tiče lokalnog trail-a, ima par meseci kako sam rekao da nema šanse da železnica pusti 100 ljudi odjednom u voz od samo tri vagona i da to treba na vreme proveriti i gle čuda neko se pre par dana setio da proveri pa im je gle čuda rečeno da to neće moći i sada su podelili dve staze u dva voza, kraća će da čeka popodne dok naiđe drugi voz a duža će da krene po redu vožnje (igra reči) ujutru kada je i planirano. plan je da ih negde (pre)sretnem a šta i kako i gde tek ću morati da proučim. voz je pak brži od mtb-a pa ću morati da požurim jutros.

subota, 12. rujna 2020.

korak nazad napred dvadeset hiljada

 naslov je takav kakav je jer se spremam na trčanje pre nego što dođu gosti. što znači da će ostatak dana biti malo netipičan za moje srce lutajuće. korak nazad se odnosi na jučerašnju vožnju poznatim stazama tu u okolini na kojoj sam primetio kako još uvek pipnem kočnice ponegde gde ne bih baš *morao* ali jbg, ko se ovoliko puta lomio na asfaltu ne može tek tako da se sjuri niz kamenjar bez malo viška opreza. no zadovoljan sam napretkom, ovako će mi i paknovi tj disk-pločice duže trajati. 

u svemu sam prevideo jednu stvar (samo jednu? pa to je uspeh!?) a to je da u ovom slučaju nisam baš morao juče da trčim, ali gle čuda to je meni samo tako došlo u sećanje pa sam čak i previd uspeo da previdim, jer juče uopšte nisam trčao. juče je bio onaj petak kad se ide po paradajz, i bile su dve vožnje ujutru i popodne. svašta. dakle nisam prevideo ništa, plan je savršen. još samo da se otisnem u brda.

u međuvremenu sam smislio jednu mučku podvalu a to je Zašto bih ja morao da čekam goste da železničkoj stanici ako to može Lola, mislim dovoljno je jedno da im pokaže put. dok oni dođu, pa pogledaju dvorište jedno drugo treće vrt malu kuću veliku kuću pse mačku žabu ihaaajjjj, imaću dodatni sat fore na raspolaganju. pa ćemo posle u grad na okrepicu :-)

juče smo imali anegdotu sa Živkom koja je mjaukala i gledala u plafon i niko nije imao pojma šta pokušava da nam saopšti. nakon pregledanja svakog ćoška došao sam do zaključka da je unela nekog guštera koji joj je pobegao u nepoznatom pravcu i sad tako bleji po plafonima. no ona je uporno nastavljala da pilji u jednu tačku i da mjauče, A tu visi jedan biciklistički dres sa potpisom drž. prvakinje i reprezentativke Australije. ja ga skinem da vidim da gušter nije tu ušao i začuje se neko čudno kliktanje, leptipoljubim rekoh ovde je neko ubacio neku tempiranu petardu koja tako tik-tak-ače. usput sam shvatio da uopšte nemam neku akcionu mačku nego... MAČKU POENTERA.

I NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DOGODILO.
ili
A EVO I ŠTA JE IZLETELO IZ DRESA.
slepi miš!


usledila je desetominutna jurnjava, zverčica je vitlala iz sobe u sobu, mačka za njom ali avaj mačka je ipak nisko i prizemno stvorenje, zverčica na klima uređaj ja je štapom za mini-golf zguram nazad i nakon još desetak minuta ("ajmo mi da doručkujemo, nek se oni jure pa će se već neko prvi umoriti") se slepać opet zavukao u isti onaj dres, ja sam ga opet skinuo i bacio kroz prozor, dres je preplašio kučiće i rasterao ih kud koji mili moji, valjda su mislili da im je sleteo neki zmaj sa jupitera, a miš je izleteo i pobegao negde pod komšijski krov. misija obavljena, tek sad vidim da je ovo ispred sve bila jedna rečenica.



petak, 11. rujna 2020.

prekojuče

juče sam pisao blog na neku drugu temu i na nekom drugom mestu pa je ovaj sportski zasluženo pauzirao, tako da u ovaj petak dugujem prvo sredu pa četvrtak.

SREDA

ništa naročito, pre podne biciklom 32km od kojih pola letenja sa vetrom u leđa a povratak kao da mi je neko zakačio otvoren padobran. no valjalo se odmoriti od one ubistvene kombinacije ujutru-trčanje-popodne-težak-bajk, tako da sam i popodne odvozao samo malo duže od toga i završio dan jednako umoran, nakon dva aktivna odmora. funny. ta druga vožnja je prošla sa minimalno (već poznatog) makadama tek koliko da opravdam zašto sam pošao najboljom biciklom.

ČETVRTAK

usput sam se opet zeznuo jer nisam sve merio pa sad moram da vidim koliko sam prešao i naknadno upišem u dnevnik iako sam obzirom da je četvrtak odlučio da ujutru odem na trčanje. naime petkom i nedeljom (eventualno utorkom) su pijačni dani kada se valja snabdeti paradajzom i malo proćakulati sa ovim fenomenalnim drugarom koji to organski uzgaja i po sajmovima ubire medalje i priznanje, pa onda uglavnom ne ostane vremena za neka velika dela pred odlazak na posao. 

trčanje je bilo onako šalabajz ovamo-onamo pa u polukrug i taman sam obišao grad kao da sam došao na letovanje u neko nepoznato mesto. na treningu sam primenio jednu taktiku A EVO I KOJU. inspirisao sam se nekim foricama koje sam provalio na garmin connect kako jedan konkurent trenira i to mi se dopalo i eto to sam i uradio. sve sam sabio u 8.3km jer sam pre par dana trčao 6.7 a ne volim da u dnevniku "kradem" pa uglavnom pokušam da zapamtim da li sam u manjku ili višku pa natrefim par skretanja u povratku da malo skratim i produžim, i poravnam zbir.

ideja da jedem neke netipične stvari pred vožnju mi se par puta olupala o glavu, pa sam umesto grickanja sira i badema seo i najeo se napolitanki i nekakvih lanenih pločica umočenih u pekmez, da bila je i jedna gibanica takođe umočena u nutelu. i energy drink, sve sama zdrava hrana, valjda da poništim unapred onaj organski paradajz planiran za sutra. da stvar umesto anegdote postane fenomen pobrinuo se moj veseli organizam jer sam krenuo u dalje istraživanje istog onog kraja koji me je fascinirao u utorak.

ovaj put sam krenuo sa malo druge strane, tu između je jedna tipa klisura i kada sam došao na vrh i naleteo na šumare, oduševljeno sam zastao verujući da će mi objasniti kuda se može proći, ako uopšte može. odgovorom nisam bio nimalo zadovoljan, jer je glasio nešto u smislu "nema dalje puta ovo završava u potoku", a nakon par rečenica "nisam doduše nikada dalje odavde išao pa ne znam". "odoh ja", rekoh, "pa ako udarim u nešto nepremostivo vratiću se, čudna mi čuda". mislim kad sam već tu, što da ne proverim, bolje da znam da puta NEMA nego da nastavi da me kopka pa da drugi put opet dođem na isto mesto.

nakon sletanja u potok nekim izlokanim zemljanim putem koji je više ličio na preoranu stazu za bob, pregazio sam potok i video kako tragovi traktora idu dalje kroz neke livade, doduše nagnute 30° pa sam naravno tu morao da uzguram bajk. no ubrzo je zaravnilo i tačno prema mojim prognozama, došao sam na jednu raskrsnicu u šumi, poznatu od prekjuče, kada sam pomislio da "to može biti to, put koji stiže da onog drugog brda/sela". zahvaljujući napolitankama ili 48h više iskustva, poslednji delić koji mi se pre dva dana učinio nemoguć sada sam izašao na bicikli i to sa čak ne ni previše napora, biće da je do napolitanki ipak. 

ukratko, odlična nedelja iako nisam odmakao više od 25km od kuće, ali obzirom da se radi o jako nepristupačnom terenu zavučenom iza brdašaca, više sam nego zadovoljan što sam uspeo da istražim i taj kraj. čisto sumnjam da je iko ikada tuda prošao bajkom ili protrčao, a tu se ukazuje i mogućnost da se to nekad jesenas otrči jer bih morao da odem biciklom samo 11-12km od grada i da napravim taj krug odnosno trougao. 

PETAK

obzirom da ovo pišem u petak prijavljujem još 23km jutarnje bicikle, takođe odmarajuće, a računam da će i vožnja popodne biti laganija tj barem ću se truditi, obzirom da za subotu planiram malo duže trčanje - još 4 dana je rok za prijave za Prvenstvo na 21km pa bih da proverim da li ja to mogu bez previše muke da otaljam.

za kraj standardno par sličica sa ovih explorerijada
eh da, juče me opet zamalo uhvatio mrak, je8o jesen!