jutros sam otkaskao 7km tu naokolo po bregima onako rekreativno, tek koliko da uturim prosek ispod 10 km/h, nogice su mi bile polusvezane samo prvi minut i odmah posle toga sam primetio da će ovo biti jedno baš lagano trčanje, u smislu lak zadatak. kao kad na ispitu na fakultetu izvučeš tablicu množenja do 100 recimo, pođoh da se našalim i kažem "samo kad bi moglo" ali kad vidim ko sve ovih dana uzima diplome fakulteta sve više mi se čini da je tako nešto zaista moguće.
nego ono što sam juče obećao, nakon pomenutog Čekiranja sam samo presekao glavni asfalt i otišao da prođem jednom baš onako lepom i ne naročito zahtevnom varijantom, makadamom koji prolazi ispod jednog od lokalnih brežuljaka a ovde se svi vrhovi zovu Vis, pa imaš sašin vis đokin vis boškov vis kao da se božemeprosti radi o nekim drugim dragocenim uzvišenjima.
i negde u drugoj polovini tog makadama od nekih 4km možda, prođe me na uzbrdici jedan auto, ja 8 km/h on 12 km/h klima po kamenju i bira kuda će jer se put sastoji od dva duboka kanala puna krupnog kamenja i okolo toga dve bankine i sredina od usitnjene zemlje od koje se diže prašina nebu pod oblake. srećom imamo sam gde sa se pomerim a da se ne srozam u neki od tih kanala, duvao je jak vetar pa se nisam ugušio u prašini jer je sve brzo odneo dalje.
no minut zatim, začuo sam neki grublji zvuk, okrenem se da vidim da li je traktor kad ono TAM šerpa plavi dahće mi za petama rekoh e ovaj će me već prekriti prašinom za vek vekova amin. dodam gas, naiđe zaravnjenje, čak mu malo odmaknem, opet krene strmo uzbrdo opet mi priđe na 20m, i tu me uhvati neraspoloženje jer znam da ću ubrzo naići na jednu nizbrdicu koja je ista kao i onaj uspon malopre, podosta onako pogibeljna ako juriš prebrzo.
kad dragička!, ceo put je poravnat i nasut sitnim kamenčićima kao pred asfaltiranje, do kojeg doduše skoro nikada ne dođe, bezbroj puta sam se radovao novom asfaltu a makadam je do proleća opet bio ista oranica kao i pre zime i tog nasipanja ludom radovanja. tu dodam gas i uzletim par manjih nagiba, i kad sam stigao do asfalta od kamiona nije bilo ni traga ni zvuka motora.
i tu se zamislim, koliko mi je komfornije da idem ovim seoskim makadamima, koji skoro nigde nisu nemogući za vožnju, a pazi ironije kupio sam novi bajk jer me opčinjavaju planine. po planinama pak imaš toliko tih izlokanih nemogućih kamenjara, eno u nedelju u tri navrata zamalo ne završih na nosu koliko god da sam se pažljivo spuštao. kupio novu biciklu da bi išao po selima u ravnici, baš fascinantno. ali kažem, za sada mi ovo prija, i uglavnom makadame biram kad idem uzbrdo jer su putevi u jako lošem stanju, a vratim se po mogućstvu asfaltom.
baš sam u nedelju pokušao da sročim to objašnjenje između prihvatljivih, minimalno održavanih makadama, i divljih puteljaka po planinama, i zaključio sam da za spust po rizičnom kamenju i izlokanij zemlji nije potrebna ni neka naročita 1) snaga, jer sam se popeo svuda kuda može da se popne biciklom, ali je potrebna 2) veština kojom sam već donekle ovladao i sve sam slobodniji na prosečnim makadamima, štaviše sve češće se spustim a da ni ne pipnem kočnice, nego se radi o tome da ti je potrebna i 3) sreća.
i tu je svo objašnjenje. spreman sam i za više treninga koji će mi dati snagu i veštinu, ali da ja iz neke vukojebine gde nemam mobilnog signala guram biciklu 10km dok dođem u zinu dometa da bih zvao hitnu zbog slomljenog lakta, pa prosto mi je to malo predebilno, posebno jer poznajem 2/3 svih koji rade u hitnoj pa bi mi blam bio dvostruki. idi lomi ruke i noge ali nemoj bespotrebno maltretirati druge svojim glupiranjem.
kontam da bi nekom klincu bilo fora da slika natekli modri lakat i da emituje uživo iz hitne dok broji lajkove srca tužiće i podršku, da se raduje što nekoliko dana neće ići u školu i što će biti faca kad mu se budu potpisivali na gips, ali meni je život još uvek ono što sam formulisao na blogu pre 10-ak godina "živi kao da ti je svaki dan pretposlednji".
u skladu s tim odmah počnem da se mrštim kad kamenje ispod mene počne da proleće brže od života, bicikla krene da se otima a točkovi krenu svaki na svoju stranu i koliko god bio uzbudljiv taj trenutak kada prosto čekaš da vidiš da li ćeš kroz krivinu slučajno proći ili ramenom slučajno poljubiti neku stenu, istovremeno sam svestan da ta sreća ne prati baš uvek ni hrabre ni lude nit ima neka osećanja spram tebe, prosto nikada nemoj da se navikneš da se više uzdaš u sreću nego u veštinu.
zbog toga mi je još uvek pomalo "frka" kada po nekim zabićima na 1000m nadmorske ipak odlučim da se sjurim, i da kad se jednom otisnem niz kamenjar ili izlokan zemljani put znam da mi silaska sa bicikle više nema, svaki put kad pomislim "pomozi bože da nigde ne proklizam ili se izvrnem" ja sam ustvari nezadovoljan što sam dopustio da se više uzdam u sreću, ili hajde da je blaže nazovem i "očekivani povoljan ishod" no to još uvek ne umanjuje bespotreban rizik.
jutarnji trč je čekiran,
posao je gotov,
podmaži lanac i beži.
Nema komentara:
Objavi komentar