subota, 26. travnja 2014.

pred-maratonski

kaže Lola da treba da promenim ovu profilku zimskog štimunga, pa će tek onda da nam se vrati Proleće. eh, draga moja, rekoh, kad bi samo stvari tako funkcionisale... odmah bih kao profilku stavio jednu Kiflu, i ne bih je menjao do kraja života, a na ovom svetu više ne bi bilo gladnih.

i uopšte, nešto mi smeta, ali ne znam šta, vezano za ove statuse i blogove. ok, napišeš nešto što misliš da je "pametno", ali fejsbuk je skratio to "pametovanje". skratio je razmišljanje. i to ubrzavanje mi se ne sviđa. voleo sam ranije, da tako sednem svakog ili svakog drugog dana, da brate razmišljam pola sata - sat, i da nešto sebi za to vreme objasnim. sada pak, nije fejsbuk (taj točak dešavanja koji se stalno okreće) toliko promenio mene, koliko je promenio druge. jer ako ćemo pošteno, više niko ne piše sportski blog. ali niko. ostala je šačica ljudi, poslednjih mohikanaca, koje žulja to što blogovi nestaju, pa se koprcaju, tipa "nisam odavno ništa napisao". mnogi su samo prozujali kroz tu fazu i ubrzo prestalo skroz da pišu, šteta, bilo je tu zanimljivih tekstova.

od statusa do statusa, od te potrebe da komuniciraš sa drugima, ostane ti manje vremena koje provedeš sâm sa sobom. to je kvaka, to je tajna, to je i objašnjenje, jer biti previše sâm sa sobom ume da uplaši, da dosadi, da uznemiri, dok druženje s drugima nema taj momenat u kojem se zapitaš da li je sve tako lepo glatko i slatko. žvaćeš i gutaš, ne razmišljaš previše šta to žvaćeš, jer ga nesvesno uzimaš po redu kojim dolazi, filteri su nam jako oslabili.

da iskombinujem statuse i blog, kao što sam i počeo u prvom pasusu. juče idem biciklom ka Plavom Mostu, i setim se onog vica kad se ciga sprema da skoči sa skakaonice u bazen, raširio ruke, pa pita drugog cigu
- kako izgledam?
- izgledaš, ko kondor bre!
- auu, jel zbog lepeze?
- jok bre, zbog nokti!
tako bi moderan vic glasio da je došla plavuša u teretanu, počela da radi zgibove pa pita instruktora kako izgleda kad se uhvati za onu šipku
- kao kondor!
- jez zbog lepezâ?
- ma jok, zbog tih kandži od 3cm.
moglo je i to kao status, mrzelo me baš da kucam sa bicikle :-)

to je ustvari jedna od dobrih stvari na fejsu. nekad, čak i kad ljudima padne nešto na pamet, uglavnom su zaboravljali. sad ko god nešto "smisli" on brže-bolje oseti potrebu da to podeli sa drugima, kao u nekoj utakmici "hej, pa i ja imam šta da kažem!!!". i to je super.

pre par dana mi stiže poruka od nekog koga ne poznajem, na tu temu, gde mi skreće pažnju kako Taj i Taj dečko stalno krade statuse po fejsu i kači ih kao svoje, bez da je ikada napomenuo kako to NISU njegovi aforizmi. "on se kiti tuđim perjem", pisalo je u toj poruci.

realno, meni to nije nikakav problem. dovoljno mi je da s nekim razmenim par rečenica, i odmah znam kakav status je on kadar da sastavi. uopšte ne moram da mu prekopiram "misao" i ubacim je u gugl, da bih potvrdio svoju sumnju, jer brate, znam. a to što je fejsbuk prepun tupih ljudi koji misle da je svako genije, da ne postoji copy-paste, to je bilo i biće, to ja ne mogu da promenim. uvek će se neko kititi tuđim perjem, i ako, neka se kiti, ako ga to čini zadovoljnim. samo on zna šta misli o sebi kad ostane sâm, bez svojih statusa i lajkova. da li misli o sebi kao o vrednom, pametnom, prepredenom, uspešnom prevarantu, neuspešnom prevarantu, jer na kraju krajeva, KOGA ti ustvari lažeš, kad se praviš pametniji nego što jesi? ;-)

prođe tako i ova nedelja u kojoj sam rekao da neću da se premaram, naravno da sam prvog dana nakon tog bloga u utorak odmah opičio skoro dva i po sata jakog tempa, pa sutradan još sat i po, pa sutradan otišao na lagano planinsko rastrčavanje po kišici, e to je tek bila uživancija za dušu, a noge će se valjda snaći.

juče je bio prvi dan tzv. Taper-a, sat i po vožnje biciklom, malo sam slikao poplave, ono, za čukun-unuke. posle podne smo otišli u Bgd, uzeli startne pakete za maraton, malo bazali po gradu.
eh da nađoh i hrvatsko izdanje Rolling Stone i u njemu Ninu Romić i Dunju Ercegović. 




pa na kraju koncert... nakon kojeg smo na parkingu, kao zadnji klošari, društvu organizovali degustaciju Valjevskog Piva iz gepeka automobila. povratak kući, farovi koji prosecaju noć kao munja, i bela traka koja se provlači između točkova brzinom od 130 km/h, Ibarska magistrala je najlepša u 2 ujutru :-)

bio je to jedan jako zbrkan blog, daj šta daš. odoh da šišam travu, to se ne može kad se trči 2 sata tempa, nego mora u danu odmora, i naravno, pred maraton :-P

ponedjeljak, 21. travnja 2014.

još 6

'nači poslednji opevani trening je bio onaj od 20km Tempića.
nakon toga sam u Petak otrčao brdskih 15km i tada sam, računajući dva poteza unapred malo skratio trčanje jer sam pretpostavljao da me u subotu čeka paklen Plan, no kao i uvek kada sa društvom pravim paklene planove, od toga ispadne polu-ćorak :-)

tako sam zamišljao da ću se u tih Subotnjih 3 sata po Avali sit natrčati, a sve se svelo na šetnju kružnom stazom, i pred kraj jedan adrenalinski mikro-spust sa Nidžom na kojem sam kroz blato izleteo u bar 20% krivina. dobro, imali smo i mikro-alpinistički poduhvat penjanja uz zid od blata :-)

tog jutra sam se probudio u 4, a uveče zaspao u 3, nakon što sam se od 2:30 do 3:00 svo vreme pitao da li ja to večeram ili doručkujem. naravno da sam celu Nedelju prespavao tj prekunjao, a pokušaj trčanja se naravno pretvorio u beskrajno rastrčavanje. tokom ta dva sata slaloma kroz naizmenične nagoveštaje razvedravanja i kratke pljuskove, bio sam ubeđen da sam tako lagano mogao da trčim ceo dan, a pred sam kraj trčanja mi se noge totalno oduzeše i jedva se klecajući dokopah kuće. tek tad sam primetio da je 16h30 a da sam ja samo doručkovao, i da sam na tu sitnicu skroz zaboravio. valjda sam mislio da je tek podne, ko će ga znati...

i ništa, danas je, gle, svanuo novi dan. za sat vremena dolazi društvo iz Beograda koje ću trebati da odvedem na trčkarajući obilazak okoline, a kad oni odu videću da li ću biti raspoložen za neko, samo moje, trčeće "drugo poluvreme".

tako su se sve moje (eventualne) "završne pripreme" za Beogradski maraton već polu-rasplinule kao nenapisana pripovetka nakon šestog piva. ostalo je još 5 dana koji će svi proći u pokušaju da se bespotrebno ne iscrpim na nekim predugačkim trčećim izletima u planine, odnosno na nekim kratkim trčanjima u koja ću "za svaki slučaj" ubaciti što više što jačih ubrzanja :-)

pa u nedelju, kom obojci kom opanci, da ja na vreme rezervišem za sebe ovo prvo, i drugima poželim što bolji rezultat. pred taj maraton praktično nemam nikakvih briga. nisam adekvatno trenirao, naprotiv, dva meseca sam trčao samo lagane dužine u brdima, pa mesec dana nisam trenirao, pa sam mesec dana šetao i povremeno trčao železničkom prugom, i evo zadnjih desetak dana sam zalečio povredu i opet trčkaram.

iz te perspektive, sve je uspeh: i završiti, i dobro se provesti, i dodatno se ne povrediti, ma bukvalno sve. čisto, takva je situacija. šaćeš... medalja je medalja :-P 


nešto me brinu ovi belhospis dresovi jer ako budu kao stari, od one debele gusto pletene neprobojne sintetike, pa još s kratkim rukavima, u tome će bogme solidno da se krčka na najavljenih sunčanih 24 stepena. uopšte nije svejedno da li ti se tokom maratona telesna temperatura podiže malkice, ili mnogice. to grejanje u plasteniku će mnogima doneti minut dva i na polumaratonu, a maraton, na kojem su nekad i dresići na bretele previše, da ne pominjem. moram da se setim da ubacim u auto makazice, pa kad nam tog jutra drugarica bude predala startne pakete, da ja to mogu nekako fino da skratim, da koliko-toliko liči na trkačku opremu.



... iz čega se vidi da iako nemam neke silne ambicije pred Beogradski, još uvek ne mogu da se otrgnem svom maničnom planiranju svakog detalja. valjda ću zato i istrčati nekih, aj da se nadamo, 3h10, iako najverovatnije nisam spreman za ispod 3h20, mislim ako bih samo izmerio mogućnosti svojih nogu i trčao bez mozga. a ako pratimo ovaj blog, onda odlično znamo da na maratonu mozak može da skine 5% (ako ne i 10%) od rezultata, već zavisno od toga u kolikom odnosu (naspram nogu) ga upotrebljavaš.

petak, 18. travnja 2014.

idu dani

e sad sam tačno negde na sredini. ja sam ona sinjska alka nabodena na koplje i sad čekam da vidim da li će neko da me sačuva kao suvenir ili ću da spadnem negde usput u blato i da se koprcam dok me ne pregazi onaj sledeći konj što dolazi iza. jebale vas notifikacije, moram skroz da ugasim taj tab gde je FB da bih mogao na miru da kucam :-) kad pomenuh FB, samo zbog njega više volim da koristim Firefox, jer u njemu s leve strane otvorim onaj Bookmarks bar, i onda se ostatak ekrana suzi, i više ne vidim onaj dosadni FB ticker desno. u Chromu pak uvek sve bude na punoj širini i non stop mi kotrlja da je kurta lajkovao ovo ili je murta komentarisao ono, što uopšte nisu moja posla, ali te stalno mami da proveriš ko to tamo šta radi. e zato ne volem Chrome, mada mi nedostaje ona opcija "novi anonimni prozor" :-P ... koja možda na neki način postoji i u Firefoxu samo što nisam ni tražio. nema veze. jutros mi je najjači bio Đ kad je postavio snip ekrana telefona u grupi za plank i vidi se baterija na 19%, rekoh jbt čoveče svaka čast kad možeš toliko dugo da plankuješ da ti se ispraznila baterija :-) ali nisam u toj grupi, baš da ne bih dolazio u iskušenje da stalno nešto komentarišem, tako da nisam mogao da svoj blaženi namig-osmejak šerujem sa javnošću :-) elem, nakon poslednjeg javljanja (sad moram da pročitam sopstveni blog da bih video šta sam uopšte pisao) i one potpuno (domaća reč sa "totalno"?) neplanirane Dužine od 37km (a ja mislio da sam povređen?), usledio je prvo sendvič-kompletirajući trening da bih stigao do 20-37-20km u nizu, a nakon tih 20km koje sam odskakutao po najtežim brdima kao jare svo vreme u čudu zašto nisam umoran, sledećeg dana odoh na 23km i takođe se svo vreme zapitavah (a?) zašto nisam umoran. svašta. e tada sam zaključio da sam otporan na umor, i sutradan jedva preživeh samo 19km, dal zbog kiše i blata dal zbog nekih cokula od pola kila koje sam uzeo samo zato jer su široke pa me u njima ne boli stopalo. e tu sam shvatio da nisam otporan na zamor, ali nema veze, juče odoh da malo provrtim dupetom između kiše i kišice (mada sam zakačio nešto rosulje ali bar nije bilo baruština), i to sam znajući da ću da budem mortus (ipak je 6-ti dan trčanja za redom) uzeo da jedem neku anti-hranu pred trening, dakle nakrkao sam nekih pekmeza i nutelle u muesli, napravio "šećer sa malo musli" ako ćemo pošteno, i još umesto nečeg ičeg bilo čeg kofeinskog i razbuđujućeg popijem jogurt! kad mrem, nek mrem sa stilom, odoh da se saplićem kao mrtav konj, i da vidiš čuda pretrčim 20km koji uopšte nisu bili ravni, za 1h33, što je, ček da sračunam, ritam za maraton od 3h17? pa nije loše. nosio sam stare Pegasus 27 od 325 grama, dakle ništa za race day, bilo je dosta hladnog vetra, a noge onako, čudne. s jedne strane osećam tromost, a s druge strane imam snagu. trčao sam malo krupnijim koracima i sporijom kadencom nego kad sam ono normalno umoran, tada nekako "usitnim". i taj osećaj snage me je držao do kraja, čak sam u jednom trenutku bio siguran da bih mogao tako da nastavim još 20km. čudan neki dan je bio juče... zato ću danas da se raspadnem :-P neću valjda. samo da uhvatim trenutak kad ne bude baš pljusak i biće ok. neću ići nešto predugačko, jer za sutra imam dogovorenu ekspediciju upoznavanja Avale i njenih staza, što će takođe potrajati barem par sati, pa da ne preterujem sa dužinama ako već trčim svakog dana.


ponedjeljak, 14. travnja 2014.

most i ćuprija

ovo sve je ispalo malo neplanirano. otkako sam negde početkom marta "skoro prestao" da trčim i prebacio se na upoznavanje svake krivine železničke pruge, u svakom tunelu, i svake staze preko svakog tunela, bitno mi se promenio odnos pešačenja naspram trčanja. a i ranije mi je stopalu smetalo hodanje. valjda se duže i drukčije zadržim na tom prednjem delu stopala. i tako se desilo da mi se vrati ta upala metatarzalnog zgloba na prstu do palca. ako je ikada i odlazila od mene, ko će ga znati. možda imam i neki artritis, rahitis, stopalitis.

nakon te druge polovine novembra kad se prvi put pojavila povreda, mic po mic bol je popuštao, ja sam trčkarao, i čak krajem decembra istrčao Reciklažni Maraton. 42km tabanja po ravnom, da te bog sačuva od same ideje, ali ajde, tako se pogodilo da me nije bolelo niti se pogoršalo. tri nedelje kasnije pretrčao sam i Mojstirski Maraton, to beše valjda 3h40' ako se ne varam, bogumi podosta vremena na nogama.

i tako dalje, sve u razmacima od 40 dana kao što je bilo od povrede do prvog maratona, zimus je prošlo 40 dana od drugog maratona do povratka povrede, a sad evo 40 dana od povratka povrede pa do prvog pravog dugačkog trčanja, jer juče nekim sticajem okolnosti pretrčah brdskih 37km!

sad me proganja tih 40 dana koji se stalno ponavljaju - prvo je povreda ispustila dušu, pa je trčanje maratona i euforično treniranje ispustio dušu, pa sad opet povreda, pa se pitam ko je sledeći. negde oko 20-og maja, zapamtite taj datum :-P

e sad, juče. mislim The Juče. kao ideja je bila da odemo na planinarenje. pa nije bilo previše zainteresovanih. pa kao aj da gledamo londonski maraton pa ćemo posle toga s nekim malo da protrčkaramo. pa u zadnji čas okupismo ekipu od 4 komada, super! pogodilo se da dvoje nisu bili baš toliko ludi za celodnevnim trčanjem, pa im je odgovaralo 20-a km, a ja sam bio ni-tamo-ni-vamo, čekao sam da vidim šta će da ispadne. i četvrti manijak koji se btw sprema za Fruškogorski maraton reče da bi išao duže, i tako ja završih s njim u nekoj tački 17km od kuće, odakle je tek trebalo pronaći pravu navigaciju kako da se dokopamo najbližeg puta. cool.

nešto kasnije sam na nizbrdici nagazio na kamen tačno onim delom stopala koji me boli, i video sam sve zvezde, čak i one udaljene 40 svetlosnih godina. od kuće smo krenuli u 13h30, a ja sam se vratio u 17h45, s tim da smo se u gradu podosta čekali pred polazak tako da ne znam netto vreme trčanja. a i prvi deo je bio baš laganica, dok smo bili svih 4-oro u grupi. mapmyrun pokazuje 900m uspona a google earth 1100m, nije bila neka ekstremna staza ali ipak sa neprestanim gore-doliranjem i gde god je moguće izvan asfalta.



zanimljivo je da smo Vlada i ja trčali skoro 3.5 sata, i da nismo nosili ništa od okrepe niti smo igde zastali da gucnemo kap vode. pravi trening prilagođavanja na leto koje dolazi. posle kad vidim dete koje se vraća iz škole i nosi u ruci flašicu vode, zapitam se da li bi bez nje zaista umrlo od žeđi dok se pregega tih 5 ulica do kuće? sve je to lepo, ne treba dehidrirati, blać truć, ali sve više se preteruje s tim hajpom da bez flašice vode ne smeš ni do obućara da skokneš inače ćeš dramatično ugroziti svoje zdravlje.

jutros me ništa ne boli bitno više nego npr juče, dakle nisam dodatno sj.... stopalo, a videću kako će se ponašati danas na trčanju. trčaću nešto kraće, naravno, i razmišljati/maštati šta sve može da se desi u tih narednih 40 dana života... od Beogradskog sam već deset puta odustao, pa sam u zadnje vreme počeo da vrtim tu ideju Fruškogorskog maratona. sad više nemam pojma.

ako bude najavljeno idealno verme za trčanje, verovatno ću otići na Fruškogorski, da prvi put probam i to čudo. da ne budem ljut na sebe što u Beogradu nisam istrčao "neki" rezultat jer se nakon ovih 40 dana pauze od iole normalnog trčanja ne osećam spreman za išta bolje od nekog truptanja po 4'30''/km pa na kraju eventualno malo da spustim ručnu, nešto tipa kako sam krenuo prvih par krugova na Reciklažnom.

ako bi pak bio najavljen "pakao" za Beograd, e onda bih ga možda i trčao. jer realno na +25 ili +28 stepeni mogu da istrčim isto vreme koje mogu i na +15, a svi drugi će da plate desetak minuta, ako ne na mostu (Brankovom, na početku) a onda na ćupriji (Brankovoj, u povratku). onda bude cool kad stigneš tu negde odmah iza ljudi koji su realno 20 minuta brži, odnosno kad završiš pola sata ispred svoje standardne "konkurencije". 

naravno, sve to uz preduslov da narednih desetak dana mogu normalno da trčim, i da mi tri sata umesto "pffff, ko će da trči tri sata?" opet postanu "pffff, tri sata, šta je to?". za šta je naravno potreban samo jedan pred-preduslov, a to je da me ne boli stopalo. ništa više od toga. videćemo...

četvrtak, 10. travnja 2014.

mozak

moj drug i ja, imamo jedan problem koji izgleda nepremostiv.
evo o čemu se radi. do pre nekoliko godina je bio normalan, veseo čovek. išao na trčanje, povremeno u teretanu, oduvek je imao te ideje o oblikovanju tela i kako svako treba da izgleda po nekakvom kalupu, rugao se onim šmokljavim štreberskim grbavcima. ok, svačije je pravo da izgleda kako hoće, meni je čudno i kad se oni kilavi zgražaju onih napumpanih, govedastih, a i obrnuto.

i sad, koliko god bio narcisoidan, pretrpan na poslu, imao problema da nađe devojku, uvek je bio nekako veseo, bilo je u njemu života. nije ni sada mator, tek je napunio 37 godina. e ali do koje promene je došlo? pre par godina je prestao sa svakom aerobnom aktivnošću. prestao da trči skroz, ranije je povremeno išao da se provoza biciklom nekih sat vremena a sada ni to, teško mu je (psihički) da odskakuće i onih deset minuta na steperu kada mu instruktor to zada na kraju teretane. da ne bude zabune, u privatnom životu mu se apsolutno ništa nije promenilo, sve je jedan beskonačni status kvo, i tu nema nikakvog razloga za tu promenu raspoloženja u zadnjih par godina.

pretvorio se u nekog mrzovoljnog zombija kome sve smeta, ničim nije zadovoljan osim svojim telom "mada i tu ima još dosta da se radi", a na sve drugo je skroz zaboravio. i taj fitnes instruktor, koga on uporno zove Trener. on je rekao ovo, on je rekao ono. on mu sastavlja jelovnik, on mu objašnjava rezultate krvne analize, on sve zna i on je "svojim Trenerom" jako zadovoljan. čak je došlo do tako bolesne situacije da on svog Trenera vuče kao prikolicu u svoju novu teretanu, i tako, Trener budno prati svaki njegov pokret. bar da su pederi pa i da ukapiraš nešto, ali jok, to je najobičnija platonska ljubav, proizašla iz ljubavi prema mišićavom izgledu.

gledam tog polumrtvog čoveka koji više nema volje ni za šta na svetu, osim za tih tri puta po sat vremena nedeljno u teretani. već tri godine govori kako mora da odnese laptop u servis ali nema vremena. mozak je počeo skroz da mu se gasi, u tim gimnastičkim podrumčinama punim puveža. ode na posao, sve što bi trebao da uradi za tri sata on radi 8 sati i još donese kući poslovni laptop i nad njim bdije pola noći, a često i preko vikenda. kad mu kažem da izađe, da se proluftira, da udahne, da potrči samo deset minuta pre tuširanja i da malo razbistri glavu, on filozofski pita a šta će time postići po svoje TELO, šta će time OBLIKOVATI, sa tih samo deset minuta?

njegov mozak je prestao da primećuje da je telo sačinjeno od mozga i mišića, i sada primećuje samo mišiće! NJEGOV MOZAK VIŠE NEMA MOZAK!!!

i tu se krug zatvorio. ja pitam pa zašto ne probaš, potrči dva kilometra jebote, nećeš crći, evo idem i ja s tobom, a on kaže - rekao mi je Trener da će to da poništi rezultate onog treninga od juče. njegov Trener takođe zanemaruje uticaj aerobnog vežbanja na mozak, i forsira teretanu kao vežbu za mišiće, a PROTIV MOZGA.

ja pokušam da mu objasnim ovako. trče i pametni i glupi. i svi su pametniji posle trčanja. to je univerzalno provetravanje vijuga. i gari kasparov je išao na trčanje i to po 10 kilometara svakog jutra. i onaj bez dva osnovne kad ujutru nacepa drva, oseća se bolje, aerobno vežbanje povećava i volju i sposobnosti glave. onaj ko trči pola sata, radiće bilo šta drugo, pola sata, sat, dva sata. ja mu kažem, a koliko TRAJE TVOJA VOLJA? on ćuti.

jer njegova volja sada traje onoliko koliko je uvežbava, a uvežbava je da uradi sledeći čučanj, leg press, klinac, palac. njegova volja se tim upornim treninzima u teretani svela na DVE SEKUNDE!

i da li je sada čudno što odustane od raspremanja sobe, od završavanja svakog posla, od toga da ode u grad na koncert, jer "treba da menja dva prevoza". on odustaje od svega što traje duže od nekoliko sekundi, sve mu je dosadno, naporno, smor. eto šta je taj vajni Trener od njega napravio. čak i da zaista zna SVE o ishrani, SVE o zdravlju, SVE o fiziologiji, SVE o svemu osim o glavi, e pa tu je problem, jer da bi čovek živeo potrebna mu je glava, a ne samo mišići.

a moja noćna mora je što to više ne mogu da se probijem kroz taj blindirani, začarani krug, što ne mogu sve ovo ni da mu objasnim. jer njegov mozak, ispran svim tim glupostima koje "nemaju veze s mozgom" (kako slatka i odgovarajuća igra reči!!!) jednostavno ne želi da čuje za neke druge istine, mogućnosti. tamo ništa što je drukčije od Trenerovih teorija više ne dopire. njegov mozak je nezainteresovan za GLAVU, od celog tela samo vidi mišiće, izgled u ogledalu. jedino je važno da li na dupetu ima 2mm ili 3mm potkožne masti.

to što mu se mozak pretvorio u splačine, to mu ne smeta. smeta mu to što je skoro prestao da se smeje, što se svake godine oseća po 3 godine stariji, što sve manje postiže u jednom danu, što je stalno mrzovoljan i nezadovoljan... sve to njemu kao smeta, ali ako mu samo napomeneš kako bi sve moglo da se vrati na staro, ako bi se vratio starom dobrom trčanju pa makar samo dva puta nedeljno po pola sata - sat, odmah se naroguši i počne da se svađa, i vrati se na priču o tome kako u tome nema nikakvog smisla (čitaj efekta na spoljni izgled), i tačka. jer Trener je rekao suprotno, šta će ti trčanje?

jednom mi je čak poslao sliku koju mu je pak poslao njegov Trener, gde se opet "očima koje vide samo mišiće" filtrira i izvlači iz konteksta razlika u građi. 



ako se već pitamo šta je bolje za zdravlje i rezultat, ako uzmeš dva zdrava svetska prvaka, jednog u hodanju na 50km i drugog u dizanju tegova, izgledaće krajnje različito, što dakle pobija ovo pitanje u startu, i vraća se na početak mog bloga gde sam rekao da ne treba ni doktor nauka da se ruga debelom bacaču kladiva niti ovaj drugi nema razloga da ismeva profesora elektronike. svakom svoj izgled, a ako ti je potrebno da se rugaš nekom ko drukčije izgleda, e tek onda imaš problem u glavi brale moj. 

što je najgore, zanet tom ljubavlju prema telu, poslao mi je ovu sliku jer misli da se ja smatram maratoncem, pa je ovo valjda trebao da bude neki konačni argument u korist njegovog gledišta. a ja sam daleko od tipičnog maratonca jer sam dugo vozio biciklu i celog života nešto fizikalisao, teglio, cepao drva, i kao trkač sam građen poput 800-metraša, dakle negde u sredini između ove dve krajnosti sa slike. ako već moramo da pričamo o telu.

a svetskih prvaka imaš od sporta do sporta zaista svakakve građe, itekako. baš me zanima ako bi napravili presek izgleda SVIH NOBELOVACA do sada, kako li bi izgledali. jer ako nisu živeli u svojim telima, u čemu su onda boravili njihovi mozgovi? što jednom reče Ognjenka Lakićević, svi odu da operišu uši i nos, a zašto niko ne ode da operiše mozak, da bude pametniji? pa zato jer mozgovi na tom stepenu razvoja vide samo ono spolja, nisu kadri da ugledaju sebe, jer su previše sitni.

šta da kažem za kraj, žao mi je tog mog druga, koji je u životu našao pogrešnog gurua, što bi rekle babe "naš'o lonac poklopac", i kome je lepo tih tri puta sat vremena nedeljno u tom svetu bez mozga gde volja traje dve sekunde do kraja još jednog čučnja. jer čim se odatle vrati u ovaj stvarni svet u kojem obaveze traju znatno duže, on se oseća kao da ga je neko zeznuo, i kako nije kadar da se izbori sa svakodnevnim zadacima. a šteta. umeo je tako lepo da se smeje. ali baš.

utorak, 8. travnja 2014.

živ je


prosto nisam stigao da napišem ništa ovih dana.
neka jurnjava onamo-ovamo, i ta neka buka.
duša mi čezne za 24h neprekidne tišine.
dođe mi da uzmem dva šrafcigera i da ih nabijem duboko u uši.
i da guram, dok se ne dodirnu.


kao nekad, dok su se u ovoj zemlji još uvek pravili tuneli, pa kad jave kako su oni sa one strane došli do onih sa one druge strane i potrefili se u metar. jebote tad nije bilo dži-pi-esa, ničega, a danas bi se garant omašili za 20 metara na tunelu od 400m. otprilike kao i ti moji šrafcigeri u sred te rupe zvane mozak.
jedino je zajebano što sutradan ne postoji opcija "UNDO bušenje ušiju".
svo vreme pamtim jedan blog, i to neću ostati sebi dužan, da metnem na papir.
možda popodne, ako stignem.

što se tiče vežbanja, u petak sam probao da trčim malo brže.
nakon puuno vremena.
tojest, hteo sam da vidim da li mogu na ovom stopalu da izdržim 10-ak km.
izvukao sam iz rukava jedan od default treninga kada mi ništa pametnije ne pada na pamet, a da nije Dužina i da nije Tempo trčanje.
otišao sam biciklom 3km izvan grada, otrčao 500m lagano, i to mi je bilo dovoljno za zagrevanje.


uključio sam štopericu i krenuo sa promenama 100m/100m brzo/lagano.
trčao sam levom stranom puta a odmah sa starta mi se priključio neki čovek na bicikli koji je naravno vozio desnom stranom, pa sam morao da mu objasnim, onako u trku, da ja pravim promene i da ako hoće da se družimo mora tome da se prilagodi.


odmah je sve ukapirao i narednih 5km smo se fino ispričali o trčanju, maratonima, bicikli, svemu. tu smo se oprostili, ja sam zastao nepun minut da malo popustim pertle jer su mi bile previše stegnute i stopala su počela da mi lagano trnu, i odmah sam nastavio nazad isti trening, drugih 5km.


sve skupa sam pretrčao 10 km tih promena za 41 minut. odlazak je zbog snažnog vetra u leđa bio malo brži, a u povratku sam pred kraj čak malo i isfušerio jer sam video da će ukupno vreme da mi bude bliže 41 nego 40 minuta, pa sam onda namerno ublažio one lagane delove, da bi ubrzanja bila što odmornija, pravilnija. a imao sam u vidu i da sutra treba da trčim trku.
istog dana smo otputovali do Vršca, toliko dugačak put mi baš nije prijao posle treninga ali ajde.

trka se zvala vršačka transverzala i moglo je da se u hodu odabere između 24 i 35km o čemu nisam previše ni razmišljao jer sam pretpostavljao da ću svakako pretrčati svih 35km, kad sam već tamo onda bar da obiđem celu planinu, čisto iz turističkih pobuda.
nekako na startu smo se odvojili nas 4-ica, i preko prvog brda prešli zajedno, više-manje. donekle smo se svi držali zajedno, a donekle je svako malo varirao taktiku prema sebi.


Prvi je krenuo prejako i to se odmah videlo ali mi nije bio problem da ga pratim pa se nisam brinuo. ionako sam bar 10-ak kg teži od njega pa sam računao da će moja snaga kad-tad morati da dođe do izražaja, naročito na blažim uzbrdicama i spustovima pred kraj.
nizbrdo je Drugi odmaglio sto na sat, ja sam propustio i Prvog da ga juri, a prestigao me je i Treći (govorim u konačnom plasmanu).


međutim kad smo se spustili na ravan deo kod manastira, ja sam nekim laganim tempom stigao prvo jednog, pa drugog, a na blagom makadamskom usponu prema drugom vrhu sam stigao i poslednjeg begunca. već tada je bilo očigledno da ja najbolje raspoređujem snagu. kako je trka odmicala sve više sam trčao sa zatvorenim ustima i početni jak tempo je nakon onog lomatavog spusta u srednjem tempu sada prerastao u lagano tempo trčanje, klasičnu brdsku Dužinu.


međutim kada je staza kroz šumu postala previše oštra, počela je da me muči povreda. uopšte nisam mogao da savijem onaj prst do palca na desnoj nozi, stajao je ukočen prema napred zbog otoka na metatarzalnom zglobu, i taj bol se u samo par minuta pojačao od 2 do 7 od mogućih 10, sa nekim ispoljavanjem u obliku jakog grča. pokušao sam da promasiram stopalo, tu negde su mi prvih dvojica odmakli 10-20 metara ali sam što se tiče samog utrkivanja bio potpuno bezbrižan, znajući da je trka predugačka i da to nije nikakav "zaostatak" jer smo se već i dotle rastezali i stizali kako na lastišima.


zastao sam, malo razmišljao šta da radim, pokušao da se penjem sporije, ali se bol nije ništa smanjio. okrenuo sam nazad. kad je naišao Treći, objasnio sam mu šta me muči a on mi potvrdio ideju da odatle nakon povratka do poslednje kontrolne tačke mogu lako da se vratim u Vršac po ravnom, asfaltom. jeste da je trebalo dobrih 22km da odatle dođem na polaznu tačku gde mi je bio auto (umesto da sam se vraćao istom stazom kuda bi mi trebalo valjda samo 9km, haha), ali sam nekako uspeo da prilagodim tehniku trčanja i da ne ćopam puno po ravnoj podlozi.



na kraju sam nekom savršenom unutrašnjom navigacijom uspeo da najkraćim putem iz predgrađa dođem do crkvice gde je bila poslednja kontrola i odatle stazom trke da pretrčim poslednjih 5km i stignem na start/cilj. 


sve u svemu, nemam pojma da li je sama trka bila loša ideja, ili ono trčanje dan pred trku, ali tako je ispalo kako je ispalo, tj propalo. ostaće da me kopka ono večito "šta bi bilo kad bi bilo", jer koliko god da me procena i samopouzdanje nikada nisu prevarili, ipak je svaka trka za sebe i nikada ne možeš da kažeš da li bi završio prvi treći ili peti, sve dok to zaista nisi i uradio. tako da je bolje ne razmišljati o tome, ionako nije bilo svetsko prvenstvo.

da su prvoplasirani takmičari nošeni adrenalinom utrkivanja podosta omašili taktiku shvatio sam i iz opisa trke Prvog, koji je priznao da je pred kraj puno hodao zbog grčeva, Drugi je uprkos tome zaostao čitavih 13 minuta, a Treći dodatnih 10 minuta.


no bez obzira na sve, zadovoljan sam svojom odlukom da odustanem jer me je stopalo previše bolelo čak i na laganoj šetnji sutra ujutru, nakon samo par sati šetnje po vršačkom bregu, do kule i nazad u grad.


lajf gouz on

srijeda, 2. travnja 2014.

mesec tračnica

prođe i taj mart, mada april nije doneo nikakve promene
e sad kako je ovo jedno lepo lančano samo-sj*bavanje:
da bih napisao blog moram da izračunam koliko sam pretrčao km
da bih to izračunao moram da otvorim excel i da popunim polja

da bih popunio polja moram da prepišem podatke iz sveske
i prc milojka, u svesci nema svih podataka!

pa sad otvori albume sa slikama i pokušaj da se prisetiš gde si onog dana išao, koliko od toga je bilo trčanja a koliko planinarenja siparima uzduž i popreko (da, išao sam i uzduž), i još se seti u kojim si patikama bio!
ok, ponegde sam slučajno uslikao i patike, što olakšava stvar


daklem, u martu 201 km trčanja, i to skoro sve prugom!


mogao bih to da trejdmarkujem, bar po nekoj budalaštini da postanem čuven
prvo napisah "slavan" ali nije isto, može da postoji čuveni razbojnik i čuveni serijski ubica, ali ne postoje slavne budale, ipak nije isto
eto

sad, ima tu dve stvari
jedna je da sam zbog iznenadnog povraćaja povrede dosta proredio trčanja, 
druga je da sam zbog nekih privatnih problema totalno neraspoložen i nezainteresovan za išta pa i za trčanje,
a treće je to što je pruga istovremeno beg od svih tih stvari

pa onda, jeste beg od treninga, i nije beg od treninga
mislim, ko god hoće nek ode na najbližu prugu i nek pretrči 10km, za početak
daleko od toga da je lako
ali tamo ne razmišljam o brzini
dokrajčen nedostatkom samopouzdanja, tj odsustvom istog, uopšte nemam želju da krenem da trčim asfaltom (a ionako ne bih mogao zbog ovog stopala) i da izmerim iks kilometara

na pruzi pak, ne razmišljaš o tome
dovoljno je da se krećeš, da trčiš, i svakih desetak koraka je nova pobeda
a tek od onih 21km, ne da sam stabao stopala, i dobio jedan pol-žulj iako sam u tim patikama već proveo 1000 udobnih sati
ali sva ta igra, ima neku magiju

i to nešto novo, neuobičajeno, da ne kažem nemoguće
već sam upoznao par radnika koje redovno srećem
gde si druže, kako ide, neće voz, vidiš da mu nije otvoren signal, teraj slobodno kroz tunel

i tako, usput sam sto puta skrenuo sa pruge levo i desno, upoznao svako brdo, izgrebao se na svaki trn, popamtio staze kojima ponekad prođe neki čovek i one kojima idu samo srne i već ko zna koje životinjice, preskakao sa brda na brdo, išao paralelno sa rekom i prugom i po izohipsi peglao sipare i skoro-pa-neprohodne delove klisure, a shvatio sam i da to što neka stena nije pod uglom od 90°prema zemlji nego "samo" 80°, da to uopšte ne znači da se uz nju može lako popeti nekih 4-5 metara, a NAROČITO sam shvatio da kad se tako zaglaviš na pola tog penjanja, sa sve 4 razapete kao pauk, da je koliko god nemoguće izgledalo peti se dalje, još sto puta nemogućije vratiti se nazad dole
 

prvo pravo trčanje je došlo neočekivano, tokom planinarenja sa društvom sad u nedelju
jedan dečko je sa pola planinarenja morao da strči nazad u grad jer je imao neke obaveze i ja kao ajd da mu napravim društvo, otrčah s njim nekoliko km nizbrdo. pa onda isto toliko uzbrdo, pa stigao na dogovoreno mesto pre ostatka ekipe, pa dok su oni stigli ja optrčao oko nekog brdašceta par km, pa onda s njima na taj drugi vrh i nazad, i na kraju kad smo svi završili ja pride strčim nekih 5km u podnožje brda gde smo ostavili auto, i krenem kolima uzbrdo da oni malo prištede nogice. i ispadne da sam trčao nekih 15km, planinskih, i to sasvim onako lepo, nisam kilavio


tada sam pomislio da još ima nade za Beogradski, ipak, 4 nedelje je večnost ako prioneš na treninge
no međutim, problemi su se vratili, nešto manje ovaj sa stopalom, nešto više ona privatna sranja koja ti obore volju na nulu i uopšte ti se ne trči, i tako, ode mas' u propas'
u petak popodne ćemo da otputujemo u vršac da bih u subotu kao pokušao da trčim tu treking ligu, pa ću videti kako će to da izgleda
to je neki labav (kaoi uvek) nezvaničan plan, tj to je Plan u planu, a tek ću da vidim da li će da postane plan