četvrtak, 28. rujna 2017.

gosn. Rossić



Drug koji prati motociklizam mi je skrenuo pažnju na vest sa naslovom:
"To može samo Valentino Rossi: Kakva vožnja sa slomljenom nogom!"

Postoje dve stvari po kojima se moja dva preloma razlikuju.
1) Ona manje važna, kojoj sam pre par dana utrostručio važnost, da mi se ovaj prelom dogodio u petak a ne u ponedeljak, pa ću možda uspeti da se vratim trčanju nakon 5.5 umesto 6 nedelja
2) Ona puno važnija da je svaki prelom priča za sebe i da svaki ima svoje Odbrojavanje do trenutka zadovoljavajućeg srastanja

Upravo zbog prve teme mi se drug grohotom nasmejao - Hohoho, petak umesto ponedeljka, zar svetu nije dovoljan samo jedan Valentino Rossi!

Opet, lako je Superstaru vrednom milione maraka. Operisan u roku od par sati, od strane najboljih orto-hirurga, uz najsavremeniji potrošni materijal, da bi se njegovim sponzorima što pre vratilo ulaganje, što kroz rezultate što kroz publicitet. 

Kada budem u Crikvenici trčao (nažalost samo POLU-) maraton, ako i to, nikog neće boleti ćošak što sam 2x prekinuo sezonu i sveukupno proveo tri meseca imobilizovan. Niti će se iko sećati da sam letos trčao polumaratone na +30° i završavao ih ispod 1h30. Rekreativni sport je katkad surov koliko i profesionalni, naročito u "penzionerskim" kategorijama: samo nek se drugi polome ili umru, pa da se ja vratim na podijum.

Lako je klicati parole kako nas "učini jačim sve što nas ne ubije", no mudri ljudi znaju da nije isto kad malo potkrešeš voćku da bi lepše rasla, i kad drvetu slomiš pola krošnje. Uostalom, to "orezivanje" voća preneto na sportsku sezonu predstavlja onih par nedelja novembarske pauze, a ne dvostruku lomljavinu i gipsanje na mesec dana pred prolećnu i jesenju polusezonu.

BEZ OBZIRA na činjenice, još uvek se nadam da sportska 2017-ta nije prošla.

Neki osećaj mi govori da mi je nakon 13 dana kost već u onoj fazi srastanja kojoj je u februaru trebalo 20 dana. Sve je manje škripanja kad jedan deo struže o drugi, mogu da preživim sa samo 2 brufena dnevno (400mg ujutru, 600mg pred spavanje), a evo mogu i neke minimalne pokrete da izvedem bez bolova, tipa stavljanje šake u džep, ili skidanje dukserice preko ukočenog levog ramena. 

Ko zna.
Možda ne mora da znači da baš svaki potpuni prelom u ovim godinama zahteva 6 nedelja imobilizacije? (iako sam zimus čitajući na desetine stručnih članaka tu teoriju prihvatio zdravo za gotovo) Naime, ortoped i tehničar tvrde da je onaj februarski prelom bio NAJGORI MOGUĆI i toliko ekstreman da je postojala mogućnost da dva kraja kosti uopšte ne srastu jedan za drugi, i da na kraju ipak bude potrebna operacija spajanja. Ovaj put je nažalost sve opet puklo kao jadac (wishbone), no nije svaka polovina pobegla od one druge, već se jedna naslonila na drugu i čuči odozgo kao ptica na grani.

Ko zna.
Možda se ponadam da ću se ovaj put provući sa 10 dana kraćom pauzom, pa se na kraju teško razočaram i popijem jedan hladan tuš razmera cunamija? Jedno je sigurno: gledano na duži rok, ubija nas i ono što nas čini jačim, i ono što nas oslabljuje. Vreme radi za sebe, i boli ga dupe za nas. Nemojte da vas trenuci euforije prevare da poverujete u suprotno.

srijeda, 27. rujna 2017.

mesto zločina



To je dakle mesto na kojem je Planeta izvršila podmukli napad na moj skelet. Tamo 50-ak metara dalje nizbrdo se (ne) vide dve-tri rupe koje su u međuvremenu popunjene novim asfaltom. Ima jedan sličan pravac kad se iz pravca Limskog kanala vraćamo u Fuškulin, i onda iz sela Flengi ima jedan sporedan putić kroz zaselak Čuši. Prosto kao da sam tamo pao, pa me (u onoj 10-minutnoj pauzi bez svesti) neko teleportovao u ovdašnju selendru još slikovitijeg imena Žabari. Hmmm, 700 km za pola sata, nije loše...

Zašto sam pao, neću nikada saznati. U balon sam kao i pre 7 meseci naduvao 0.00 alkohola, a ni u krvi nisu našli ništa protivzakonito. U međuvremeno se ispadalo kiše koliko hoćeš, pa nisam mogao ni po barici sasušene krvi da pronađem tačno mesto poljupca sa asfaltom. Pih. Otpešačio sam 13.2 km pre podne, i čeka me još malo šetnje do bolnice večeras, možda zaokružim na 15.

ponedjeljak, 25. rujna 2017.

nekad i sad

Mogu vam reći da se nisam ulenjio. I da mi nisu zato blogovi na 2-3 dana, a nekad se znalo da je svakog dana obavezno jedno javljanje, katkad i 3x. Možda sam ranije mislio bolje o sebi. Živeo u ubeđenju da sam brz, dobar, vredan pažnje, faca. Pa onda tako pun iluzija da sam zvezda u rangu Bitlsa, nudio... (NIKOME) to što traže.

Sada pak, više sebe vidim kao neko potrošeno bezvredno bićence. Možete onda tek zamisliti kako gledam na sve koji stignu iza mene, na prvoj trci koju preteturam nakon teškog preloma. Bolje da stvari ne nazivamo pravim imenima, jer ni ja ne bih bio zadovoljan izvlačenjem na takvoj tomboli.

I dok bi mnogi drugi bili presrećni da im lekar zabrani kretanje na 10 dana zbog prirode potresa mozga i iskoristili taj alibi za ležanje i gledanje filmskih maratona uz kokice, ja sam u pet-sub-ned prešetao 12+8+13km. S tim da je petak bio iz 5 kraćih šetnji a nedelja je bila Dužina. A šta ću kad ne umem da ležim, nisam mačka. Ajde Živka pokaži narodu kako se to radi:


Život teče dalje, kažu neki, a moj teče bliže, no hajde. Ko ne može u Varaždin i Zagreb i Ljubljanu, može po predgrađu. Srastaj, kosti, prelom mi oprosti. Prošlo je 10 dana, medicinski bukvar kaže da ću čekati još 30.

Zanimljivo je da sam u februaru sve do mesec dana od preloma bio zadovoljan šetnjama od sat vremena i nisam ni pokušavao više, a sada mi već nakon 10 dana 2h dnevno deluje skroz normalno, naravno NE nužno odjednom. Hmm...

subota, 23. rujna 2017.

desanka

Malo mi je dosadno i zamarajuće da kucam samo desnom rukom jer ide puno sporo. Jeste brže nego kad tipkam na telefonu ali je frustrirajuće kad ti dojučerašnjih deset minuta zabave preko noći postane rad od pola sata. Kao što je šetnja od pola sata odmarajuća, a dvosatno pešačenje već ulazi u sferu "treninga". A hteo sam da pišem o gluposti koju sam sanjao :-)

San počinje tako što sam od ortopeda dobio uput za snimanje, za koje ne postoji potrebna oprema u bolnici. Na uputu stoji adresa i broj telefona i Lola i ja smo zapucali do tog odredišta negde u daljem predgrađu. Praktično već dolaziš u neko selo. Da sve bude potpuno bizarno, došli smo city biciklama. Burazeru ako možeš da dohvatiš guvernalu i da upravljaš biciklom, ne moraš se brinuti za ključnu kost, to je dokaz da ti je čvrsta kao od kamena.

Bez obzira na taj propust u scenariju...

ČOVEČE KUCANJE JEDNOM RUKOM JE KAO DA SAM NA ZAGREBAČKI MARATON KRENUO AUTOPUTEM - PEŠKE!!!! OVOME SE NAZIRE KRAJ

... ja ulazim kroz neku kapiju i vidim grupicu ljudi koji čekaju na Doktora. On je navodno "negde u gradu" i ja čekam pitajući se kakav to moćan skener može da se nalazi u nekom prigradskom selu, u malom trošnom kućerku. I slušajući šta pričaju ljudi pored, u trenu shvatam da se ne radi ni o kakvom lekaru već o nekom lokalnom vraču kostolomcu koji namešta iščašenja!!!!

Sav preneražen se vraćam do Lole i kažem joj - ona kurva od ortopeda nije smeo da mi kaže da je nesposoban da mi namesti rame, nego me je poslao kod ovog domoroca, sa nekom farsom od službenog uputa, da ja do zadnjeg časa ne saznam gde uopšte idem!

Dalje odatle nisam sanjao ili se barem ne sećam, što je nakon onog udarca i potresa mozga sudbina bar 50% stvari koje su mi se dogodile. Što bi reko Bajaga - ne pamtim ništa, čoveče.

Kad smo već kod pešačenja juče sam prvi put 7 dana od preloma izašao iz kuće (neurolog je prema jačini potresa mozga odredio mirovanje od 10 dana) i iz 4 šetnje nakupio 12km, a danas samo 8km ali u komadu. Nosio sam fotoaparat pa se može reći da sam bio više na izletu nego na pešačenju.

petak, 22. rujna 2017.

dosadan

Čitam sopstvene blogove iz februara i krstim se kao naka baba kad sretne hipstera.
Zamisli tog paćenika koji je LEVOM RUKOM svakog dana pisao po 2 kucane strane A4 i iz dana u dan jedno isto "znate u drugoj nedelji preloma kost ulazi u ovu fazu"
Pravio sam planove trka za 3 meseca unapred.
I naravno u međuvremenu se pojavile neke druge trke i eto...
Đizuse kako sam bio d-o-s-a-d-a-n.

Zimus sam pisao o padu vodeće žene na OI u Riju, koja je pretela preko guvernale i povredila kičmu, i ostala da leži pored puta dok su biciklisti motori i auti iza nje prolazili pored, prolazili.


Kao da sam znao da ću isto završiti, tako pomno sam to analizirao. S tim da je ona izubijala kičmu i nakon 10 dana bila opet na bicikli. A šta sam ja radio? Ja sam mesec i po zatezao one utege ("osmicu") na ramenima, spavao sa otečenim utrnutim rukama, trpeo bolove, sve "da bi preklapanje bilo što manje" i da bi se kost što manje skratila.

I ništa, opet se jedan kraj navukao preko drugog za 2-3cm. Sad gledam: slično je i sa druge strane, možda čak i manje. S tim da je desni prelom bio blizu ramena i tamo ostao skutkan, a levi je posred srede i puno više će štrčati. Jbg.

Tako da sam ovaj put nonšalantniji. Nek se preklopi, ionako mora, a za par mm (možda i nula) da trpim narednih mesec dana onolike bolove - NE PADA MI NA PAMET. Nosim osmicu da se ništa ne bi pomeralo, stegnuta je, ali ne onoliko krvnički koliko mi stegnu u ambulanti da mi je šaka nakon par sati kao krofna od manjka cirkulacije.

Jedino što za sada moram da primetim je da od prvog dana sve stoji čvršće.
Desna ključna je bila kao da su dva kraja nedeljama igrala neko kolo jedan oko drugog, a ova leva, iako snimak jasno pokazuje da je došlo do totalnog "kud koji mili moji" razdvajanja 2 dela, izgleda kao da se odmah jedan šiljak zaglavio ispod drugog i da tačka mimoilaženja vrlo malo "žvaće".

Okvirno,: proletos sam se na prvi jogging otisnuo nakon 42 dana, a prvu trku trčao nakon 54 dana (pao u ponedeljak a trčao NS 10.5km u subotu).

Dakle da za "trku" (ajme) tražim vikend koji mi dolazi nakon 50-ak dana od pada, ako na prvi jogging odem nakon 40-ak. Evo ga: 43-ći dan od pada imam trening-trku na 4km od kuće, valovitih 10400m. Kao drugo-treće trčkaranje nakon preloma, poslužiće. Ne kao trka naravno.


I nakon toga prc milojka prazan vikend u srbiji, ZG je predaleko putovanje za trening sa rovitim ramenom. Dotle ćemo nešto već iskopati.
Pa onda gde možemo da se vidimo:

11.11. - novi beograd 21km - starek 10/21km
hmmmm 21km će mi biti predugačko, jer znam kako rame boli već nakon pola sata truptanja po asfaltu...
19.11. opet ništa?
26.11. uh da li još uvek postoji trka oko jezera na Adi Ciganliji?
3.12. CRIKVENICA JEEEEE :-D
jedino što ću umesto planiranih 42km trčati samo 1 krug od 21km, a i to brzinom manjom od planirane za 42km :-/
Ili možda ne.
Na beogradskom sam išao 1h34', 11 nedelja nakon pada.
Crikvenica je nakon 11.5 nedelja.
Bumo vidli. Možda ovaj "manjak trkâ" bude i dobra stvar, možda uspem redovnije da treniram. Mada, trening je trening a Fata (trka) je Fatofatofato ti si moje zlatooooo

srijeda, 20. rujna 2017.

slabiji spol



Noćas sam iz panike ustao iz kreveta i počeo da šetam po kući. Bio sam na pragu nesvestice od jačine bolova u ramenu. Već mi se zamaglilo i brzo sam legao u neverici da je toliki bol uopšte moguć. To je po kriterijumima nekog ko recimo samo protrči kroz žbunove kupina i tek po povratku kući primeti i iz potkolenica povadi trnje 1-2cm dugačko. Ako se na 10 onesvešćuješ onda je ovo bio bol za 9, a pad i trenutak preloma nekih 7 - 7.5

Jutros na kontroli mi je lekar rekao da slobodno uzmem lekove za smirenje jer sam već 5 noći premalo i loše spavao, i već počinjem da ličim na zombija. Pritom, ovaj prelom zahteva spavanje isključivo na leđima sa jastukom duž kučme, da bi ramena "padala" ka dole. Obzirom da su mi i leđa izudarana od tumbanja po asfaltu, osećaj je kao da satima ležim na gomili kamenja.
Ali...

Ne dâ mi Lola da pijem bensedin jer ona to nikada nije pila a imala je velikih modrica, i jednom u životu joj je čak napukla plećka. Kao končić se videla ta naprslina na rendgenu, sraslo za 7 dana. E sad. Ako bih ja tražio bensedin...

1) To bi značilo da su moji bolovi veći od njenih jer ga ona nikada nije pila, A NE POSTOJE VEĆI BOLOVI OD NJENIH, SAMO ŠTO ONA MOŽE DA ISTRPI 3X VIŠE OD NAS SMRTNIKA

ili

2) Značilo bi da sam pičkica, jer ako je ona sve svoje bolove pregurala na brufenu, onda je koncept anestezije obično govno jer ENO U PARTIZANSKOM FILMU KAKO SU ČOVEKU AMPUTIRALI RUKU TESTEROM ZA DRVA I NIJE NI KUKAO SAMO JE ZAGRIZAO DAŠČICU (taj mora da je bio Lolina prethodna reinkarnacija)


Sad ti budi pametan. Ili uzmi jače lekove i prihvati doživotni status kukavice, ili se bar onesvesti i prespavaj sledećih 15-ak dana dok bolovi malo popuste, posle od 4-te nedelje je ipak podnošljivije...

ponedjeljak, 18. rujna 2017.

hronologija jednog pada

u petak ujutru smo završili prvi deo pakovanja za Varaždin i otišli da se malo provozamo biciklama pre II smene na poslu. 
nahranili neke ostavljene mačiće iznad grada, 
lola okrenula odmah kući a ja otišao još nekih 10-ak km uzbrdo, 
LAGANO jer nismo nigde žurili.

obzirom da sam uključio aplikaciju Strava telefon je svo vreme "snimao" sa opcijom AUTO-PAUSE i nisam morao da stiskam stop/start/... 

u najdaljoj tački 17km od grada sam slikao planine i jednoj NS porodici koja je pošla na Zlatibor kao turistički vodič na parkingu objasnio pogled na prazno korito Suvaje i taj fenomen reke ponornice tj. "izvora" reke Gradac


zbog previše kamenoloma koji su bacili prokletstvo na saobraćaj oko ovog nekad lepog grada, na 9km od kuće sam skrenuo na alternativni manji put da bih izbegao teške kamione i oblake prašine na magistrali

čak i sa povratkom 2km dužim putem, imao sam 10 minuta zalihe.
bio sam na kilometar od izlaska na glavni put, vozio jako pažljivo jer se tako pogodilo da su putari krpili razrovani asfalt i privremeno svuda ostavili rupe, pesak, kamenčiće

vijugao sam kočeći, i iz fajla se vidi da su mi na nizbrdici brzine bile 28-32 km/h
zaista nigde nisam žurio, u planu je bio dan odmora, i hteo sam jedino da se bezbedno vratim kući


dobro se sećam prelaska preko malog kupsera gde sam pogledom tražio magarce kojima smo prošle godine brali travu sa druge strane puta i gurali im kroz ogradu :-)

nakon toga put je sve strmiji, sa 28 km/h dolazim samo do 31.8 km/h iako nagib dozvoljava 50-ak km/h

prolazim levu pa desnu krivinu i ulazim na pravac koji je pod drvećem sa obe strane. 
oštre senke jedva dozvoljavaju da razabereš šta je crna senka a šta rupa na putu

poslednja snimljena tačka na 10-15m od pada pokazuje opet 28 km/h što znači da sam uprkos nizbrdici svo vreme čvrsto stiskao kočnice i usporavao


obzirom da sa auto-pauzom Strava pokazuje TOTAL TIME, sve je lako analizirati
pao sam u 12h41 a u 12h46 je neko sa mog telefona pozvao Hitnu
prvo je pokušao sa pozivnim brojem grada 014 194 i odmah zatim 194
ja sam sve to očigledno "prespavao" sa arkadom nabijenom u hrapav asfalt


lista poziva kaže da sam Lolu pozvao čitavih 7 minuta kasnije
(dakle 12 minuta nakon pada)
prvo sam je pitao gde smo pošli (jer mi je taj deo puta delovao kao da sam na letovanju negde u Rumuniji), pa "zašto sam na crvenoj bicikli", i onda upitao još nekoliko nebuloza. 

kad je 15-ak minuta kasnije došla autom, kaže da me je pitala sve i svašta a da sam je samo tupo gledao kao da me pita na kineskom.

naknadna rekonstrukcija kaže da je "neki dečko" pozvao čoveka iz obližnje kuće
koji me je probudio i uspravio u sedeći položaj, 
dodao mi moj telefon i rekao "evo ti zovi nekog javi šta ti se dogodilo"


nekih pola sata kasnije još uvek sam tamo

koliko se sećam nabijali su mi neku gigantsku bandažu pod lakat i to pokušavali da naduvaju, ali ga nisu ni stavili kako treba, ni zakopčali jer fale kopče i kaiševi, a na kraju ga nisu ni naduvali više od 20% tako da mi je uz vatromet bolova ruka visila na skrckanom ramenu


nekih SAT VREMENA od pada još uvek sam tamo!!!!!
rekao bi čovek da su me oživljavali u najmanju ruku, operisali, 
vraćali oči u duplje, creva u utrobu, i hemoroide u guzicu


i to je bilo to, fajl kaže da sam otprilike nakon 1h pauze "nastavio trening" 
s tim što sam se umesto na bicikli švercovao u Hitnoj. 


nadam se da me sudije neće diskvalifikovati zbog toga :-)


poslednja slika pokazuje kako je na Stravi snimljeno i ležanje
(prva pauza u sredini)
zatim ovi visoki špicevi pokazuju kretanje/brzinu Hitne, 
i na kraju tri sata ravne linije beleže tamo-vamo po urgentnom centru 
sve dok mi Lola nije dodala telefon 
a ja primetio da on još uvek neumorno beleži "trening"


nedjelja, 17. rujna 2017.

najgora priča

Evo moje priče na fb stranici 3sporta koja nije ušla u top 7 (od ukupno 10-ak) komentara koji su osvojili dokolenice. Tako sam i zvanično postao najgluplji i najNEduhovitiji fejsbukovac u bloger na balkanu. 

... i naučio da se nagrada za najinspirativniji i najduhovitiji odgovor na pitanje "zašto dolazite na VŽ polumaraton" osvaja odgovorom "JER VOLIM MOJ GRAD I BITI ĆE MI TO PRVI POLUMARATON A STARTNINU MI JE UPLATILA PRIJATELJICA HVALA TI SPOMENKAAA AAWWW" iako će Spomenka od 10:30 - 12:30 u krevetu jahati tvog muža uzduž i popreko i nije ti tek tako uplatila 2.5 sata odsustvovanja, ali jbg da bi tako jeftino dobila dokolenice moraš negde skuplje da prođeš. Pozdravi mi Spomu i pripremi se da ćeš nakon polumaratona po hladnoj kiši morati ti da masiraš muža umesto što si se nadala da bi mogao on tebe! A sad još jedan ljubić:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Moja priča je tužna :-( 
Mene je moja Kuma blokirala na Instagramu 
i naljutila se bez ikakvog razloga, 
samo zato što sam joj u komentaru napisao 
da je debela kao prase. 
Ona je inače najvitkija i najzgodnija maratonka Hrvatske. 
Sada čudesnom igrom sudbine oboje dolazimo u Vž, 
dakle na dvoboj, i onaj koji izgubi plaća pivo i kebab. 
Inače smo oboje povratnici nakon teških ozljeda, 
kod nje stres-fraktura a kod mene čista fraktura! 
Obzirom da je ona deblja od mene 
svakako će je kiša i hladnoća manje usporiti, 
a za slučaj da ipak pobedim 
pokloniću joj dokolenice kao utešnu nagradu. 
Samo nek budu roza, jer ona nosi isključivo roza. 
Kumo kumice srculence moje 💓💕💖💗 
ponesi svoju novu gopro kamericu da je stavim na glavu 
i snimam kako mi odlaziš prvih 12km 
i kako te stižem do 19-og, kada ću je okrenuti da snima iza mene 
a ti se probaj smešiti jer od nerviranja nema ništa, 
jedino možeš smršati :-)

Saša Antić,
prijavljen i platio startninu

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

četvrtak, 14. rujna 2017.

plač

evo seo sam za kompjuter da malo plačem pa se u međuvremenu možda i odmorim za neki trening. možda kroz suze izbacim nakupljene toksine iz organizma. naime juče mi se Plan raspao. a Plan je glasio utorak-sreda-četvrtak ujutru u podne i uveče po jedan manji trening. tako sam hteo da udarim Turbo Blok od 9 kraćih treninga u 3 dana, s tim da to bude
trč-trč-trč, pa
trč-bicikla-trč, pa opet
trč-trč-trč.

i sve je fino krenulo prvog dana sa 11+14+10km,
ali drugog dana nisam imao vremena za biciklu, a bilo je i prohladno i oblačno.
onda sam zamenio drugi i treći dan, pa rekoh otići ću na 3 kraća trčanja.
nakon jutarnjih 12km sam u podne otišao 13km i na poslu bukvalno crk'o.
leđa, noge, sve me je bolelo da sam jedva i ležao a kamoli trčao.

tako sam stigao do učinka 5/6, a danas je svanuo treći dan.
pa eto. probudio sam se još umorniji i bezvoljniji, iz prostog razloga što kajgod budem danas uradio, Plan je još uvek propao jer povratka (u juče) nema. trt.

pritom danas nemam pauzu u podne nego samo slobodno prepodne.
dakle trebao bih na trčanje pa odmah na biciklu, ili da i od ta dva jedno žrtvujem i završim trodnevni juriš sa učinkom 3/3, 2/3, 2/3...

sveukupno Strava kaže da ove nedelje imam pretrčanih 60.1km, s tim da je to sve u utorak i sredu. sva sreća pa sam sve snimao na Stravu i sve imam na jednom mestu, inače da moram kopati podatke po polarima garminima i ordinary štopericama i sveskama mislim da bih dobio nervni slom ili dva.

eto, što sam se isplak'o isplako sam se, ajd da krenem malo i danas, neće se kilometri sami pretrčati. oj živote robijo, ooooj maratoni dušmani dabogda dobio proliv ko vas je izmislio.

srijeda, 13. rujna 2017.

prva trećina Druge Trećine



jutarnjih 12km otrčano s lakoćom tenkovskih gusenica namesto čilih odmornih nožica :-)

čitam upravo jedan od 1000 milijardi tekstova o tome kako nas trčkaranje 6'/km neće ništa ubrzati na ritmu polumaratona od 4'15"/km ali s druge strane opet kažu da duže trke traže veću kilometražu od 10km svakog trećeg dana.

evo na primer jedna tablica za maraton ima okvire 100-140 tjedno za Elitu odnosno 30-50 tjedno za Smrtnike. ako nađemo sredinu između dve sredine (120 i 40) dođemo do 80. problemčić je što se ne radi o kilometrima nego o miljama :-)

hmm, 130km nedeljno već nije mačiji kašalj za nekog ko je pola elita a pola smrtnik. naročito ako bi iz zadovoljstva voleo da svakog vikenda otrčiš trku, pre i posle koje je poželjno malo se odmoriti.

onda se pak pitam, ako su najkorisniji race-pace kilometri, kako da nedeljno istrčim 6 polumaratona u ritmu Polumaratona, a da to ne bude previše. doduše ako bi 5 dana zaredom cepao Half za 1h45 verovatno ni na trci ne bih mogao brže. bingo, sve se uklapa! :-)

utorak, 12. rujna 2017.

trećina

za sada sam ispunio trećinu bolesnog Plana i već se osećam trećinu mrtav, eto kako ja umem dobro da planiram! :-)
naime nakon odmora u ponedeljak, plan je bio da se trenira uto-sre-čet, i to ništa jako, ali da malo povećam obim jer idu maratoni pa nije loše malo noge naučiti da se muče duže nego što im prija.
tako sam jutros trčao 1h08', u podne 1h25, a uveče 58', za ukupnih 35km.
sutra ili prekosutra bih morao biciklom da nahranim one kučiće, njima bi bilo bolje sutra jer je od nedelje dosta prošlo, a meni bi bilo bolje prekosutra jer je sutra najavljeno oblačnih +22 a prekosutra sunčanih +29.
hmmmm...

kad sve to završim biće mi lakše da odmaram dva dana jer sam se zadnji put bukvalno ucrvljao pa sam veče pred trku išao da se šetam malo s jednim kučetom malo s drugim malo s trećim i na kraju sam nakupio preko 2 sata na nogama.
ovaj put će nam subota proći u putovanju pa će utoliko biti lakše preživeti "samo" petak odmora.
tačnije neće to baš biti odmor, treba otići na posao plus se verovatno malo provozati biciklom.

nakon što sam shvatio KOLIKO su mi dobre ove asics hyper tri patike, skontao sam da ću da kupim i treći par, dok su ovako jeftine.
prvi par je preživeo 420km od čega SVE na trkama tj polumaratonima i zagrevanjima za iste, i još uvek mogu da posluže za neki Half po kiši ili razdrndanom asfaltu, a drugi noviji par je tek na 100-tinak km i skroz su još uvek nove lagane mekane i brze.
pa sam mislio da jesenas i na proleće nosim njih na trkama, da ove prve prebacim za treninge tipa yasso i slično, a da imam još jedne u rezervi.
kad PRC MILOJKA, ni u jednoj od onlajn radnji nemaju moj broj :-(

tražeći čega ima, naleteo sam na gel ds trainer 22 koji je više nego dobro ocenjen na testu runners' worlda, a sa 8 unci nisu ništa teže od starih ds racer koje sam skroz ošmirglao.
čak sam i poslednji Sljemenski u njima trčao, nemaš tamo nigde nekog baš kamenjara pa da budu pretanke, niti ima silnog peska pa da proklizavaju.
tako da možda odem ovih dana tu do prodavnice da ih probam, ili da tražim da mi naruče ako ih nemaju na stanju.
čak nisu mnogo ni šarene, mogao bi čovek i kroz grad da prođe u njima a da se ne oseća kao putujući klovn.


ponedjeljak, 11. rujna 2017.

medalje


sedim u ordinaciji i pišem blog o tome kako je do nedavno prosečan rezultat na trci od 7km bio 35/40min za M/Ž, a sada je za Mamine Gladijatore odličan i bivši ženski rezultat, a cura je extra ako tu ultru savlada ispod sat vremena. 

megatrend (privatni faks) menaĐeri tj manipulatori su uspeli da ubede rekreativce da za svaku svoju šetnju ZASLUŽUJU medalju koju će pokazati mamici, pa se tako udesetostručio broj "učesnika" na srbijanskim trkama, koji ne žale džeparca da bi se okitili medaljom koju će "osvojiti" bez obzira na brzinu gmizanja. 

nekada smo preko brda i kroz trnje išli na kupanje ili trčali za ovcama, i brže prelazili 7km nego ovi koji danas za slično DOSTIGNUĆE očekuju medalje. 

da li je ovo zaista NAPREDAK domaće trkačke scene, i u čemu se taj napredak materijalizovao, osim u broju naštancovanih medalja i majica? 

zar oduvek nije vredelo više ono što se trebalo osvojiti, a ne kupiti? 
koliko je potrebno da se čovek pretvori u ovcu (za šišanje)? studio?



voli me ne voli me



E upravo tako mi je izgledao početak polumaratona.
Odoše crnci i profesionalci, odoše elitni i poluelitni, odoše triatlonci sa dokolenicama, odoše rekreativci u majicama trke koje su dobili pre sat vremena na prijavama, odoše juniorke iz atletskih klubova, dakle uobičajena stvar.
Još se nije rodio taj Prvi Kilometar tokom kojeg nisam pomislio "jbt ja ću ovde biti zadnji!".

Obzirom da je na GPS satovima trenutna brzina jako promenljiva, pitanje je puke sreće da li ćeš ugledati tri puta zaredom 4'15''/km ili će pisati 4'40'' pa 3'55'' pa 4'22'' i tako u krug. Zato meni uvek stoji ekran "lap pace".
Od starta do 500-og metra mi se kreće od 5' do 4'40'' i do kraja prvog kilometra dođe sebi.
Nakon što sam ugledao 4'10'' noge mi se odsekoše od straha, nije valjda da je i mene ponela atmosfera.
Dok su svi još uvek ubrzavali, ja sam za nijansu usporio.
Nakon drugog km sam imao prosek 4'15'' i tako je ostalo do kraja celog kruga od 7km.

Nisam baš bio presrećan što mi je za prvu trećinu trebalo 30'10'' jer mi je jedina moguća projekcija izgledala tako sa ću morati malo da "padnem" pred kraj trke.
Vrućina je bila prevelika i očigledno nisu postojali uslovi sa otrčim onako lepu i laku trku kao u Subotici prethodnog vikenda.
Nema ništa lepšeg od onog osećaja sveMoći kad poletiš zagrejan na +30˚ i istovremeno nema ništa gore od osećaja kada ta sveMoć ispari na pola trke i ostavi te na nogama u kojima nema ni frtalj atoma preostale energije.
Imaš onaj osećaj kada trčkaraš, kada si u laganom Tempu, kada si u jakom Tempu, i imaš taj osećaj kad očigledno zamahuješ prejako, grabiš koracima 5cm dužim nego što si ikada mogao, a kontaš "pa ništa me ne boli, lepo mi je ovako".
Tu nastupamo mi "iskusnjare" koji onda smanjimo na onaj osećaj Laganog Tempa svesni da je to ipak klasično Tempo trčanje, samo zamaskirano adrenalinom.

U međuvremenu mi je otišla i poslednja grupica onih koje sam mogao držati, i počelo je ono beskrajno ribolovačko čekanje.
Dakle ideš ovako lagano, što verovatno i nije baš lagano jer sat insistira na 4'15'', a koliko god lagano išao uopšte mi se ne čini da mogu puno brže.
Pa bih, ako sve svetske i istorijske logike još uvek važe, negde od 10-og ili 12-og km već trebao da pohvatam par onih sa najlošijom procenom, od 14-og do 18-og da pohvatam one koji su mogli sa mnom završiti, da su bili pametni da sa mnom trče od početka a ne da se zalete, a od 18-og nadalje možda uberem i neki mnogo cenjeniji skalp.

I gle čuda, šta sve učini sat strpljenja.
Sve one dreč žute patike, crne dokolenice, narandžasti i plavi dres, sve ono što sam zapamtio u prvom krugu i već zaboravio u drugom, sve njih i još ponekog više sam ugledao u trećem krugu, pa su mi se približili sve više i više, pa su me propustili, pa su nestali negde daleko iza.
Nakon što sam uzeo medalju vodu pomorandžu i energetsko piće (posle trke?) vratio sam se na stazu u krivinu gde se sa krugova skreće u ciljni pravčić od 20 metara. Neki koje sam prošao na početku trećeg kruga, ulazili su i nakon 7-8 minuta. TO je bio bolan treći krug, burazeri moji!!!!

A ja? Ja opet ne znam kako sam uspeo da istrčim ovakvu trku, iako sam je dočekao sa jako bolnim gluteusima i leđima.
Kaže Dida da ne treba piti brufen pre treninga a i internet kaže da zbog skidanja temperature NE TREBA piti aspirine i brufene pre trčanja jer su uočeni samo raznorazni kontra-efekti.
No jebeš ti to, ja bez brufena ne bih mogao ni da dovezem auto do Šapca... pa makar i trčao trku sa kontra-efektima, koga briga.

U suboticu sam zaboravio da ponesem puls-traku pa mi je Lola rekla da je to možda i bolje. Kaže, ko zna šta bi video, možda bi te uplašilo :-)
Ovaj put sam u prvom krugu video prosek od 152-154 zbog "niskog starta", u drugom krugu sam se vrteo oko 159 pa spustio na 158 negde oko sredine, a u trećem sam bio na 162 pa sam se skoncentrisao na osećaj a ne na puls koji je očigledno bio previsok.

SVE je govorilo da ću se raspasti, nakon par km ispod 4'10'' sam otrčao jedan (blago uzbrdo po lošem asfaltu i direktno u vetar) za 4'15'' valjda i nakon toga sam samo ubrzavao do cilja.
Da me maneš sa puls ti je ovoliki, vidim valjda da li mogu da izdržim na nogama još 4-3-2 kilometra ili ne. 4'09'' pa 4'08'' pa 4'04'' i zadnjih 250m (kod nas je pojam Polumaraton malo rastegljiv) par sekundi ispod minut.
Vreme u cilju 1.29.09 što je u okviru sekunde ili dve sa Suboticom, s tim da je ova staza bila za pola minuta duža.
Maksimalan puls 172.
Jesam "finiširao" ali daleko nežnije od sprintanja i maksimalnog napora, izgleda da bih trebao da prepravim onaj maksimalni od 175 koji sam upisao u Polara i Stravu.

Ostaće misterija kako sam 14km trčao tačno na sredini klackalice između "mogu valjda ovako do kraja?" i "nema šanse da izdržim ovo, daj bože da ne odustanem i prihvatim neko bolno cupkanje pred kraj", i kako sam nakon toga uspeo zadnji krug da otrčim za minut brže odnosno 10''/km brže od prvih 14km.
Možda je to ta razlika u adrenalinu, kojeg sam uključio tek pred kraj?
Možda sam prvi sat uspeo nekako da se umrtvim i da napravim simulaciju malodušnog treninga, a da u zadnjem krugu ubedim sebe da je "trka tek sada počela"?

Pala je u vodu ona teorija da sporo trčanje uništava tehniku i usporava trkača, jer ja sam celo leto bio više nego umoran za svako brže trčanje i skoro jedino sam se razmrdavao trčkarajući po 5'40''/km.
Unatoč tome, opet sam sa proletnjih 1h36 1h34 1h32 1h31 (half Branko Ćopić ali sa više spusta nego uspona) došao do evo 1h29 1h29.
Sada je najpotrebnije imati u vidu da su tri uzastopna polumaratona na +36˚ +26˚ i +30˚ isuviše preveliko trošenje za organizam, i da mi ove nedelje pred Varaždin nije najvažnije trenirati nego odmoriti se. Teško da ću nešto silno "utrenirati" ovo prase, baš u 4-5 dana pred božić.
Taman mi je dosadilo ovo domaće okruženje gde sa 1h30 uđeš u prvih 10 i skoro celu trku trčiš sâm, i uželeo sam se onih "pravih" trka na kojima se zaista i osećaš kao na trci a ne kao na solo treningu na pustom ostrvu.

četvrtak, 7. rujna 2017.

hura

legla je uplata za Šabac i dobio sam startni broj 422 što zvuči kao 42.2km s tim što se radi o polumaratonu. to je bilo zbog onoga što sam zadnji post nazvao Duplo.
da ne ispadne duplo golo pobrinuo sam se juče pa sam nakon jutarnjih laganih 11km otrčao popodne 18km u nekom laganom tempu, do srednjem.

sinoć sam otišao u 3 šetnje sa 3 psa i dodao još 8-9km na nogama, a pretrpeo je kompjuter jer onaj dnevnik treninga u excelu nije dobio novih mesec dana arhive.
popunio sam februar i mart što je bilo najlakše jer sam skoro ceo period proveo umotan u one utege za opravak ključne kosti, i sad mi fale 4-5-6-7 mesec.

nakon polumaratona u Subotici sam trčao dakle 10+10+23+11+18km.
jutros sam odabrao usisivač kao Fredi Merkjuri, i to je neki aerobik.
ne moram baš napraviti od nogu splačine, popodne me čeka vožnja stardandnih brdskih 49km da odnesem vodu onim ostavljenim kucama i macama.

nakon Šapca se definitivno ide u Varaždin, jer imaju trku na 5km za Lolu, a Tuhelj je otpao jer trku na 5km prave dan ranije (?) pa ćemo vikend 23-24 septembar opet na Rajac na treking ligu. za dva evra dobiješ markiranu stazu i okrepe, kartu i bedž u cilju, a možda i medalju ako se uglaviš u top 3. prošle godine sam pobedio ali sam imao puno više planinskog trčanja nego sada, ove godine sam gro vremena proveo na asfaltu.

ostaje da se vidi koliko ću biti brži u VŽ nego prošle jeseni, ako uopšte budem brži. 2016-te sam u apatinu išao 1h29 kao i sada u subotici, a do VŽ imam još 10 dana da se poboljšam ili upropastim. polusezona se zahuktava...

utorak, 5. rujna 2017.

duplo

da ne ponavljam onu staru Fata je Fata, jer svi mi znamo da je dvaput bolje nego jednom. eh kad bi se moglo živeti dvaput, svako bi pristao, makar mu taj drugi život bio najteže robovanje i mučenje. to da si živ, nema cenu. a mi horoskopski Ovnovi se jedino u pokretu osećamo živi.

podnevna pauza je izgledala kao neki srednjevekovni grešnik kojeg je inkvizicija odlučila da raščereči. s jedne strane vuče ideja da otrčim što više. sa druge strane vuče vreme koje kaže da imam 2h10' slobodnog vremena.

sa treće strane vuče neki unutrašnji osećaj da je nakon 10km ujutru najbolje trčkarati lagano u podne, a ne juriti kilometre i prosek zarad čiste megalomanske euforije.

sa četvrte strane vuku noge kojima se baš i ne zapinje jer su već ušle u taj ritam "za vikend - Trka, ostalim danima - laganica".

usred tog Raspeća između želja i mogućnosti preko svojih muka još naletim na ostavljenog psića kojeg je pojela šuga i sav je u krastama, a pritom mršav kao kostur i izgladneo.

pozvao lolu telefonom, otišao na neki krug preko brda od 6km, pa dok je ona stigla sa hranom i lekovima ja se vratio na to mesto, pa nastavio na skroz treću stranu da dopunim kilometre koliko ih već nakupim, do tog poslednjeg minuta pauze od posla.

teoretski sam imao vremena za nekih 26km i to je ujedno bio minimum za nešto što bih mogao da nategnuto nazovem Dužinica, no zbog silnih pauza sam na kraju završio na 23km, doduše malkice bržih od plana.

mislim da ću one kučiće ići da hranim u četvrtak, biciklom naravno, (pa u nedelju kad krenemo autom na trku) tako da mi sutra (sreda) ostaje za još jedan ovakav "dupli dan" pa već prema inspiraciji, koliko i kako uspem.

ponedjeljak, 4. rujna 2017.

plan

obzirom da sam se već malo popravio i na kraju leta otrčao dva polumaratona za 1h32 i 1h29, razmišljam da li da išta menjam u ovome što zovemo treninzi. zašto menjati tim koji dobija?

naizmenično trčim i vozim biciklu, a u danima bez bicikle otrčkaram 2 puta. u jednom od tih trčanja ubacim kratke promene/ubrzanja, u drugo ubacim 1-2 km tempa, a jednom nedeljno odem na stadion i uradim 20-30-50 dijagonala.

iskreno, nisam očekivao half ispod sat i po jer mi je na treninzima jedino prijatno da trčim oko 5'40"/km, i stalno se osećam umoran, težak, trom... mislio sam da će mi nakon što je Tašta slomila ruku 7 dana pred Sljemenski, nakon izgubljenog leta isto tako propasti i jesen. no eto.

sada već razmišljam kako bi bilo zanimljivo otrčati još neku trku. 
sresti iste stare i nove ljude. 
nakon rume i subotice idućeg vikenda imamo half u šapcu, 
tu na 67km od kuće. 
taman da mi dosadi ista "konkurencija".

nisam ni znao kako izgleda Kalendar pa sve radim u zadnji čas. 
sarajevo je skupo a i pre par godina nam se nije svidelo. 
u varaždinu sam uvek ali baš uvek podbacio no puno mi je privlačniji jer poznajem 50% učesnika. 
to bi mogao da bude onaj drugi vikend. 
u šapcu je trka građana 7km a u vž je 5km, 
dakle ima nešto i za lolu koju muči trn u peti i 21km joj je izvan mogućnosti.

obzirom da mi se obrve same od sebe namršte na pomen Odžaka i tog polumaratona, nakon VŽ je verovatniji half u tuheljskim toplicama i proba nove staze. 
napokon nas ne vozi dosadni bus onim serpentinama na start, 
a nakon 6 ili 7 istrčanih na staroj stazi kroz Kumrovec radujem se trci po kupserima sa okretom na pola i sretanjem prvo bržih pa onda sporijih. 
taman da prebrojiš plasman, 
i da vidiš ko se raspao i da planiraš kada ćeš ga stići.

da rezimiramo, 
10.09. šabac, 
17.09. varaždin, 
24.09. polumaraton tuhelj

haha, promena!

ispričao sam na fejsbuku jednu anegdoticu pre mesec dana. trčao sam poslednji kilometar treninga kroz stambeni blok i jedna od dve klinke koje su se igrale pred zgradom mi je doviknula 
- trči, trči! :-)

ja sam se odmah nasmejao i u trku odgovorio 
- doći ćeš ti kod mene jednom, predavaću ti fizičko ;-)

odlazeći sam čuo da je druga devojčica uzviknula prvoj 
- oooooo pa ti si ludaaaaa????

pre par dana sam opet tuda protrčao i video ih da sede na stepenicama ispred ulaza u zgradu. ovaj put sam prvo čuo onu drugu kako kaže 
- evo ti ga opet onaj...

pogledao sam ka njima i krenuo da kažem zdravo, 
ali me je ona prva vrckasta preduhitrila. 
brzo je podigla pesnicu u vis i uzviknula 
- samo jako!!!!! :-)

nasmejao sam se od uha do uha i ništa bolje mi nije palo na pamet osim da kroz smeh odgovorim 
- tako je!
izgleda da smo se sprijateljili...

nedjelja, 3. rujna 2017.

čekanje

Izgleda da je u vreme svemirskih brzina još uvek najpametnije - čekati. Evo sinoć sam upalio kompjuter da vidim ima li slika iz Subotice pa sam shvatio da su se taman pojavile slike iz Rume. Daš ljudima internet od milion megabajta u sekundi a njima treba 7 dana da usb kablić utaknu u kameru. Onda onako kako su rafalno slikali, u albumu od 500 slika imaš 50 slika ali svaku u 10 varijanti, pre nego što sam trepnuo i nakon što sam trepnuo. Genijalno.

Nakon nekoliko polu-neprospavanih noći zbog alergije, koju nisu uništile ni nedozvoljene dvostruke doze lekova, nekako smo doteturali do Subotice. Ja sam za polumaraton poneo crveni broj sa utrke građana u Osijeku, a Lola je ponela žuti broj sa Plitvičke štafete. Da niko ne bi rekao da smo trčali "bez brojeva". Unatoč dizanju u 5 ujutru u Suboticu smo stigli negde pred 10 a prijavljivanje na dan trke je radilo do 9:30. Dok smo se presvukli i odšetali do starta bilo je već 10:15 no radost da smo stigli u pravi čas za par kratkih ubrzanja se ubrzo pretvorila u beskrajno prženje u zoni starta koji je prvo odložen na 10:40 pa malo kasnije i na 10:45. Svejedno u džepu nam je ostalo 30€ od neuplaćenih startnina, dovoljno za 2 džaka hrane za napuštene pse.

Trka je protekla očekivano i neočekivano. Misliio sam da ću zbog silnog umora i neispavanosti tokom cele nedelje biti jedini koji će u Subotici trčati sporije nego u Rumi iako je nakon onih +36° bilo najavljeno samo +26°. Za većinu je to i vredelo, nekima čak i desetak minuta, a ja sam se popravio za samo 3 minuta. Umesto 1:32:18 sada sam utrčao negde na 1:29:0* (između 07 i 09) i u roku od pola sata već sam sa sata to prebacio na Polar aplikaciju u telefonu odakle je automatski "leglo" na Stravu. Samim tim moje učešće je postalo ZVANIČNO jer se zna da se Strava poštuje više od svega, čak i od zvaničnih rezultata. U oficijelnim rezultatima na sajtu organizatora na primer nigde ne piše niti se igde vidi da li si skratio stazu. Tek kad ti pogledamo fajl na Stravi, onda ti možemo verovati da si uradio ono što piše u rezultatima. Moderna vremena jbg, ili što bi naši stari rekli SVE TO VIDI ONAJ ODOZGO, s tim da su oni mislili na boga a mi znamo da su to GPS sateliti koji budno motre na svaki naš korak.

Jedino podložno varanju je da sam platio nekom profesionalcu da otrči umesto mene ali imam nekoliko slika sa staze, a možda se pojave i još neke na fejsu, poželjno na ulasku u cilj. Mrzelo nas je da komplikujemo sa slanjem fotki, pa sam odmah u autu za potrebe ilustracije fajla na Stravi samo "uslikao svoju sliku" sa Lolinog mobilnog :-)


Ukupno sam utrčao osmi u generalnom ali sam zbog manjka čipa svoje mesto poklonio devetom, i tako dalje sve do poslednjeg, svako je završio jedno mesto ispred u odnosu na ono gde bi bio da sam se prijavio na vreme. Takođe sam bio velikodušan u kategoriji pa su se dvojica okitili jednim mestom iznad na proglašenju, i odgovarajućom medaljom i poklonima, a četvrti je uskočio na mesto trećeg i popunio podijum. Eto šta su sve dobili na pokon od mene, a ništa mi nisu platili. Oni na dobitku ja na dobitku. Imam za jednu majicu više mesta u ormaru, i za još jednu medalju više mesta po onim kutijama od patika gde to sve trpam. Sve u svemu jedan predivan dan. Ko ne plati na mostu platiće na ćupriji kaže jedna druga stara narodna, kad sabereš samo benzin i putarine ova trening-trka nas je koštala 50€, a gde su pljeskavice gde je pivo gde su sokovi gde je naknada za pretrpljeni stres od onih silnih munja i gromova koji su nas izrešetali prilikom povratka.

O samom tempo-trčanju imam samo da kažem da izgleda da sam skroz zaboravio kako to izgleda. Svaki fartlek mi odgovara, ali tempo nikako. Lakše mi je da držim grupu kad mi malo odmaknu pa ih par ulica jurim i tako u nedogled. Op uđem u neki ravnomeran ritam odmah mi postaje teže, nešto mi kleca u kolenu, kratki su mi koraci i kad gazim petom i kad gazim prednjim delom stopala, i viša i niža frekvencija, ništa mi ne odgovara. No odgovaralo mi je tih prvih 40' trčanja na 5-10m iza grupe jer su oni zbog čestih skretanja stalno leteli sa jedne strane ulice na drugu i volonterima dovikivali "kuda? levo? desno? desno???", a ja sam iza njih budno pratio šta se događa i na vreme presecao male dijagonale.

Grupa od nas 10-14 je držala zastavicu 1h30 nekih 5-6km, onda nas je ostalo 8-10, onda je oko pola trke to puklo i svi su se razdvojili 2 po 2. Ja sam ostao negde pri kraju razmišljajući da mi zbog otprilike 40 raskrsnica i skretanja po svakom od dva ista kruga više odgovara da ne budem previše napred i negde pogrešno skrenem, što bi me sa drž tamo drž nazad koštalo minut ili dva, ili nerviranja i odustajanja. Nažalost sve te "nervozne" koji su poleteli napred sam obišao u sledećih 3-4km i ostalo mi je da nakon malo solo trčanja i buljenja u strelice na svakih 100m (volonteri su stajali sa rukama u džepovima i samo gledali ko će da pogodi pravac a ko da pogrešno skrene) jurim jednog od 16-18km i drugog od 19-20km. Malo pred skretanje u ciljni pravac sam Loli doviknuo "sat dvaes sedam" što je značilo da mi treba još 2' do kraja i da ću stići brže nego što sam očekivao. Polar je pokazao 21.1 što je značilo da uprkos krvničkoj zloupotrebi trotoara nisam ništa naročito uspeo da skratim stazu, kontam da su ovi ostali nakupili 22 kilometra ako nisu na svakoj raskrsnici išli najkraćim putem.

Prolaske sam stisnuo na 5km 10km 15km i 21.1km i prosečna
brzina po segmentima mi je bila 4'13 - 4'20 - 4'12 - 4'10,
a prosečan puls 147 - 147 - 152 - 155.

petak, 1. rujna 2017.

300

odrobijao sam prvih pola sata od onih 7 ukupno, i ukucao sve za avgust
statistika kaže da sam pretrčao okruglih 300km
od toga samo jedna trka, onaj vrući polumaraton za 92 minuta

trenutno pregovaramo sami sa sobom i vremenskim prognozama i ranojutarnjim satnicama da li smo sposobni da se sutra ranom zorom uputimo spram Subotice na polumaraton/5km, ili je to mišn imposibl

zvuči kao da smo ozbiljno zagrejani za putovanje, ja sam ove nedelje pretežno bio na bicikli i vrlo malo trčao pa bi trebalo da sam se odmorio od tog predugačkog Tempa za ove netrenirane nogice i umorna leđa

ostatak slobodnog vremena sam proveo pešačeći sa psima u pokušaju da ovo dugo toplo leto iskoristimo do maksimuma

u međuvremenu sam uzaludno čekao da se Kuma odljuti jer je izgleda rešila da bude ljuta mereno godinama a ne danima. kao da sam joj ja kriv što ne ume da drži telefon pa je slikala noge iz takvog ugla da joj kolena izgledaju kao kod neke bacačice kladiva. ali ne smeš ženi reći da je debela, pa čak ni najdebljoj