petak, 30. studenoga 2018.

crkveni miš

crkveni miš. to je onaj miš koji trči maraton po crkvenici. ja i moj miš trčimo maraton. suunto miš. kao iz onih starih priča, nas dvojica smo crkveni miš i papudžijski mačor. imaš papudžiju koji pravi papuče, imaš kazandžiju, čamdžiju, hadžiju, i šerbedžiju. ovaj poslednji kuha šerbe(t), to je ono kad spališ šećer pa preliješ mlekom da manje smrdi. ovakav tok misli se zove buvino kolo. ako niste znali, a niste. tako se dogodilo da će buva večeras prespavati na pola puta kao i uvek, pa sutra ujutro produžiti do crkvenice. jesu prijave odavno zatvorene ali buva je buva, fata je fata, a mačor je crkveni miš. dvaput. ne sećam se koliko sam išao maraton tih pomenutih dvaput u crkvenoj nici ali mi kao neki sufler u glavi šapuće 3h08 i 3h14. nemam pojma evo priznajem. što bi altimetrijskom progresijom moglo napredovati do 3h20 pih fuj. ne znam otkud tako naprasno ja u autu pa još spram crkvenice ali eto. nagoveštavao sam mogućnost u nekom bunilu, što jes jes. svakakav šit hepnz pa i maratoni. valjda sam sve upakovao. patike su tu a ostalo možeš i kupiti, nije loše ni kad si zaboravan. evo zelene table zagreb 82 a mala tabla kaže 122 dakle još toliko km od slovenačke granice a pazi sad - ti brojevi se poklapaju sa čardakom u samoboru. i čim pređem granicu i vidim zeleni kvadratić 303 ja u sebi moram da uskliknem JOŠ TRISTATRI KAEMA DO JASTUKA. ovo "kaema" je engleski od km jelte pa propušteno kroz neki od padeža koji englezi nemaju. lako je njima do trojke iz maternjeg. eto. pa ništa, javiću se sutra s mora.

četvrtak, 29. studenoga 2018.

dvojac

... bez kormilara (to sam ja, heh?)
ili možda ne
jutarnje trčanje je dočekalo podne
no dobro, otoplilo je fino
a pojeo sam i jedno kinder nešto od bele čokolade hrskavo
na sredini između nezdrave hrane i otrova, ali ajd
napokon sam sebi delovao not-that-umoran
nakon tri dana osećaja više-mrtav-no-umoran to je bio pomak za ginisa
popeo se iznad grada, napravio pedalj visokog sneška, i strčao nazad
to je bilo 11km

popodne ili predveče (to je zimi isto) još 10km
s tim da je mobitel nešto zezao pa mi je strava skraćivala krugove
pogle ovog fašizma, i to baš na dan republike!!!


malo kraći krug pa još kraći pa još kraći i kad sam uzeo da proverim da li će mi 4 kruga od 1260m izaći na 5km ili slučajno MALO kraće, vidim da ispadoše jedva 4km (???)
tek kada sam opet uključio prenos podataka nacrtao mi je 4-ti krug kako valja i kuda sam zaista prošao a ne prečicom po drveću kao veverica.
kasnije sam video da u postavkama gospodin android traži wifi i mobilne mreže za preciznije određivanje lokacije (otkud wifi u šumi?) pa sam tu postavku promenio na "samo gps".
svašta.

tako sam danas pretrčao 21km i iz sata u sat bio sve svežiji.
onda sam pogledao dokle je stiglo čeprkanje oko crikvenice.
1) na lepe oči sam uspeo da rezervišem hotel.
2) uz rezervaciju hotela imam popust na startninu.
ALI
1a) na stranici su kao kontakt dali privatni mobilni od gospođe sa recepcije pa smo je dobili kod kuće, no žena je rekla da će odmah ujutru poslati potvrdu rezervacije
2a) na šta mi ovi iz maratona kažu kako će mi tek onda poslati email sa potvrdom prijave na trku, i uputstvo za uplatu
dakle to bi bilo u petak u podne, nemam pojma, upravo kada sam planirao da krenem na put

i sad je njima jelte goruće da uplatim u petak a ne u subotu u podne kad tamo stignem!
a dok stignem u zagreb u petak već će proći 17h i banke će biti zatvorene
sad se ti objašnjavaj sa maturantkinjama više turističke
još ću na kraju stići u crikvenicu i imati hotel, ali ću trčati bez broja
ako to nije ljubav spram trčanja onda ne znam šta je!

srijeda, 28. studenoga 2018.

devetka

što se tiče onog bloga o trčanju od nekada 7, sada 8, ili možda 9km, malo sam se preceniJo jer mi je sinoćnje trčanje ipak izašlo na (samo) 8.2km, dakle ni blizu blue steel 44 duge devetke.
naravno da sam jutros kao pravi manijak napravio isti krug u milimetar i izmerio ga.
obzirom da sam u dva navrata prešao po 8.2 upisao sam zvaničnih 8, a večeras sam sračunato zakinuo i pretrčao 8.7 da bih u svesku upisao 9.
lepo je kad imaš ušteđevine pa možeš da je iskoristiš kao džokera.

a danas sam u žaru pisanja zaboravio ono glavno zbog čega sam sve i započeo!
naime pre samo 3 dana sam na adi ciganliji trčao trku od 7.65km i sa zvaničnim vremenom od 30'30'' napravio prosek 3'59'' što verovatno opet odgovara proseku od istih onih celogodišnjih 4'04'' na ceneru.
jeste da sam zadnji kilometar finiširao kao lud ali to samo potvrđuje pretpostavku da sam do tog zadnjeg kilometra držao nešto slabiji prosek od ukupnog.

eto to su bila dva dodatka umetka podatka koja sam nepravedno izostavio.
tako sam nakon nedeljne trke ove nedelje pretrčao SAMO 6 (pon) + 8 (uto) + 8 + 9 (sre) i šta ću sutra evo da me ubijete nemam pojma.
pretpostavljam da ću biti napokon odmoran, a koliko će biti razumno išta zapinjati, ko to može znati, samo neki stoper ljut što me (srednjim) prstom prati.
počeo sam da razmišljam o crikvenici.
ipak je sutra tek četvrtak, a tri dana su čak i prerano da se odlučiš za maraton i napraviš tromesečni plan.

desetka

ima neko pivo desetka koje je vazda u interšparu na akcijama po 3.99 kuna pa po njemu nazvah ovaj blog umesto da sam napisao "cener" kao gospodin čovek
te daruvarske desetke sam doneo pun gepek i izdelio po gradu da narod proba rvacko pivo a obzirom na kakve su splačine naviknuti ovde u srbiji niko nije imao primedbi glede ukusa, naprotiv

nego, da mi nije ovih beleški ničega se ne bih setio.
ali ne znam ni zašto bih morao da se sećam.
kad svakog vikenda odeš na neku trku, trebalo bi biti malo poremećen pa da sve te brojke zadržiš u malom prstu.
najbolje mi je ovo kad udarajući Backspace zakačim taster Insert i onda nastavim da tipkam neđe u sredini ekrana a zdesna mi rep rečenice nestaje i uvlači se u ta nova slova.
onda buljim u tu magiju par sekundi dok ne shvatim šta se događa...

elem nakon dva preloma klavikule sportski mi se život utoliko promenio jer su mi se ustalili neki orijentiri u kalendaru.

nakon I preloma početkom februara 2017, otišao sam krajem marta nakon 7 tjedana na prvu trku i sa još ukočenim ramenom nekako preživeo tzv Frtalj trku na NS polumaratonu

nakon II preloma sredinom septembra 2017 sam opet krajem oktobra na NS maratonu trčao Frtalj i naravno opet bez broja padobranski jer ko je lud da ozbiljno pristupi trci sa sveže polomljenim kostima, a i povoljnije je kad ne platiš jelte

e tako sam se navukao na te Frtalje no ove godine nisam ništa lomio, još uvek, pa mi se tako pre prvog prolećnog Frtalja ubacila Holjevka
odatle počinje ova tužna priča

holjevka je bila delimično po snegu i ladnoći, cilj na bundeku kuda nije prošla grtalica, i iskreno sam bio veoma razočaran tim rezultatom 41'08'' a mislim da je staza bila nešto duža ali ne znam koliko tako da ne znam efektivni prosek

posle toga sam NS frtalj otrčao po 4'10'' a objašnjenje zašto nisam bio brži leži u podatku da sam nakon polumaratona u kruševcu vikend ranije, od ponedeljka do petka dakle bez odmora trčao 5 dana po 15km ujutru 15km uveče kao neki lični izazov.
očigledno jedna subota nije bila dovoljna da se od svega toga odmorim za cenera, šmrc.

sledeća desetka je bio Bečej gde sam takođe nešto jedva trčao i klecao i jecao i završio sa 4'06'' prosekom što je obrni okreni ipak bio sizons best pa mu nije red gledati u zube.

onda sam ovde u Valjevu napravio isti prosek 4'06'' na stazi zamišljenoj kao frtalj a realno 10.200m no dao bog imamo digitrone pa se prosek uvek može izračunati.
i tu je bilo par oštrih uspončića a to je ujedno bio vikend nakon plitvica koje su bile vikend nakon maratona u bosanskom novom koji sam pobedio i tako se uvek nađe neki izgovor za sporost.

posle valjeva je negde usred žarkog leta došlo standardno vruće Brčko gde na takođe malo dužoj stazi umalo crknuh i odustah no uložio sam 120% volje i nekako se dovukao do cilja sa bogme lepim pozitivnim splitom zahvaljujući vetru koji nas je do pola odgurao kao balone pa nam onda nije dao da se vratimo u grad.
tu sam pak napravio 4'03'' prosek i opet popravio sizons best u proseku ali pojeo govno štos tiče ambicija da ću spustiti cenera ispod 4 banke.

nakon brčkog je prošlo dosta letnjih vikenda do Ugljevika gde sam planirao opasan negativni split no nakon zadnjeg okreta me je oko 7.6km uhvatio grč u stomaku i morao sam da stanem a kad sam već stao onda sam i odustao.
dotle sam imao prosek 4'03'' ali da budem pošten ne bih do cilja mogao nešto naročito brže od 4'/km tako da bih završio eventualno sa 4'02'', da je sve prošlo po planu.
nekako su zajebane te predvečernje trke, i zbog ishrane i što pola dana provedem u putu i zbog najveće popodnevne vrućine i vlage, nemam pojma, nikad mi nisu prijale.

nakon ugljevika sam još otrčao pre možda mesec dana onih novobeogradskih 10 sa utrčavanjem u lajt šou velike Arene pa sam eto i tu napravio prosek 4'04'' uprkos tome što sam uveliko bio prestao da "treniram" i praktično celu drugu polovinu godine proveo u leru kaskajući i brbljajući sa drugaricom između 6 i 7 minuta po kilometru
ionako svi kažu da na svakih nekoliko godina treba jednu žrtvovati i usporiti, predahnuti, odmoriti se, pa se eto nakon 25 godina mahnitog treniranja i to dogodilo

doduše svakog vikenda sam otrčao po polumaraton ili nešto drugo tako da je i ta pauza bila onako selektivna, što bi rekao bog šest dana se zajebavaj a sedmog se razvali na trci.
sve ovo sam napisao zbog mogućnosti da za vikend odemo u osijek, a kao što rekoh nije ni važno da li će staza biti izmerena na 9800 ili 10100 jer je prosek uvek lako izračunati i pratiti te sitne napretkiće i unazađenjca.

utorak, 27. studenoga 2018.

8 ili 9

Mislim da sam pretrčao 8km. Do izlaska na gornju severnu periferiju imam 3.7 km, pa do stadiona još 2.1 to je 5.8, i do kuće prečicom 1.3 ali od pre par godina ne može prečicom zbog ograde između 2+2 trake pa zaobiđem barem 500m. I to je skupa oko 7.5 ali sam dodao još barem kilometar da bih u marketu Maxi kupio sim karticu za 200 dinara (12kn) da bih je ubacio u stari lenovo telefon i pokušao da taštu naučim na hohoho... viber! U marketu sam naleteo na ponudu na kasi, pola litra ekstraverđine maslinovog ulja za 270 din (17kn) pa sam uzeo dve flašice. Ne želim da zamišljam na šta sam ličio dok sam pretrčao tih par ulica do kuće, onako u šuškavcu i ispod kačketa, dok sam u dve ruke nosio dve flaše. Verovatno kao teži alhos koji je negde nešto ukrao i beži u sklonište. Upisaću 9km ipak. Ili ću sutra pretrčati isti kružić i izmeriti. Zašto ručno ucrtavati rutu u nekoj aplikaciji ako se može nacrtati nogama.

vikend

nije se ni prethodni vikend propisno završio a ja već buncam o sledećem.
"do kraja prijava je ostalo 3 dana, 7 sati, 38 minuta"...
mislim na osijek.
ima neka trka na 5-10km.
juče sam malo guglao i iščitao ko je ana rukavina, i sve oko nje. 
a trka počinje u 14h, puno bolje obzirom da je najavljeno samo oko nule kao maksimalna, i lep minus ujutru.
dok sam sve isplanirao to jest izmaštao, a to je kod mene kao što znate veoma slično, setio sam se kako mi je bilo lepo u poreču i koliko sam više pretrčao zahvaljujući lepom vremenu.
bukvalno mi dođe da umesto dileme osijek ili novi sad (za koji su već uzeli pare i zatvorili prijave, mašala) opet odem do mora.
da put za crnu goru ne vodi preko zlatibora zlatara i bjelasice zapucao bih u petak do budve ili bara, pa se vratio u ponedeljak ili utorak.
ovako ništa od mora.
možda da pogledam neke vikendice na potezu bale-rovinj hmm?
mislim da ću svakako tamo provesti penziju, no ne čeka mi se toliko baš, u ovom smogu.
jutros sam otišao na pešačenje i vratio se tek nakon 4 sata, 16 kilometara, i dva napisana romančića onako u hodu, za ličnu upotrebu.
iznad 400m nadmorske je magla iliti niska oblačnost, dakle 200-tinjak metara iznad grada koji je na 180m a.s.l.
nakon još malo odmora se spremam na kratko trčanje, tek da u dnevnik ne upišem ništicu.

ponedjeljak, 26. studenoga 2018.

samsung

eto trčao sam i sa ciglom u ruci, moralo se dogoditi kad-tad.
nakon lošeg iskustva sa onim fancy huavejom težine kreditne kartice iz čega sam trebao shvatiti da ni u glavi nema previše mozga, večeras sam poneo novu mašinu tipa audi q7 sa namerom da iskušavam sudbinu onako bez torbice džepa i rukavica.
rekoh ako se ovako umoran spotaknem na nešto ne bih znao da li da se dočekam na 3-4 sata svež mobitel ili da poturim laktove pa pomoz bog.
trening na stravi je odlično snimio, i zaslužio status počasnog stanara na ovoj adresi.
sada mogu mirno da nosim na trčanje onaj drugi malo manji, spokojan što imam valjan rezervni.
nešto me čačka da vidim kakvi su ti misteriozni xiaomi modeli jer svi ih nahvale u testovima i napričaju kako su duplo bolji od cene odnosno ravni duplo skupljima no plašim se da se opet ne zajebem eksperimentišući.
prođe ti silno vreme u podešavanjima i prilagođavanjima pa kad ti trud ode u prazno osećaš se kao debil.
tako sam se prešao i sa onom gopro kamericom.
dok je napuniš pa namestiš na glavu guvernalu gdegod pa dok to pohvataš telefonom u aplikaciji upali upari podesi parametre trt mrt pa dok se vratiš sve pregledaš iskrojiš filmiće pogledaš slike amaaaaannnnn pa mogao si na pet trčanja otići i sa svakog doneti po par slikica mobilnim.
eno je stoji i čeka nešto a ni sama ne zna šta.
izvadiću iz nje karticu od 32GB i staviti u telefon, jer njoj ionako treba 64GB ali mi još nije natrčala neka dobra na sniženju.
nekad se život sastojao od premeštanja kukuruza ovde onde da ga ne pojedu miševi a danas premeštaš micro sd kartice ovde onde a kukuruz je nečujno ušao u sve živote jer je jeftiniji od ječma pa mu je udeo u pivu sve veći samo što to narod ne zna.
bitno je da stomačine rastu dinamikom sd kartice pa smo uspeli u životu.

nedjelja, 25. studenoga 2018.

bum

bum može da se odnosi na moju trku ili na ono posle trke, svejedno.
još jedna loše prospavana noć i definitivno nisam bio ni za šta.
sve se nekako otezalo kao i uvek kada si umoran i dok trepneš negde prođe deset minuta.
opet prekratko zagrevanje, a ionako nisam mogao ni toliko.
ni potrčati ni ubrzati, ništa.
ne znam zašto opet uzeh telefon, valjda da ga isprobavam.
novi huaveji onaj pominjani i dečko koji obećava.
zagrevanje je lepo snimio na Stravu osim jedne falinke koja se stalno ponavlja a to je da prvih pola minuta ne registruje kadencu, nekako mu akcelerometar nije odmah povezan sa uređajem, i onda grune prosečna kadenca na 420 koraka u minuti i nakon toga počne da se smiruje pa se u narednih par minuta vrati na uobičajenih 170 kada sam raspoložen kao mrtav konj.
kada je spiker odbrojao 7 6 5 ja sam opet stisnuo start i stavio ga u torbicu oko pojasa.
da odmah završim ovu priču, pre nego pređem na trku.
kada sam ušao u cilj tek nakon pola minuta sam se setio da treba da završim snimanje pa sam ga izvadio da bih treći put u tri dana video ono obaveštenje kako je Strava preživela fatalnu grešku ali je uspela da se oporavi.
mućak, ništa od fajla, nula ništica nada zero.
malo sam ga zagledao kao da se opraštam od starog prijatelja na samrti, spustio ga uz ivičnjak i nagazio petom.
baterija se malo pušila ali se nakon još par okreta poput prženja palačinke do kraja rastočio do najmanjih delića, s tim da sam zihernadlom "obio" onu fijoku i izvadio sim karticu.
kupljen na crni petak sahranjen na crnu nedelju.
huaveji je definitivno samo za seljobere, zbogom i bajbaj.
ipak ću sutra uzeti još jednog samsunga.
elem, trka.
startovao sam iz trećeg reda i nakon deset koraka već bio u 20-om redu.
možda mi je to i godilo, dok su se drugi probijali napred ja sam dovršio zagrevanje a i tako mi je prvi kilometar bio samo manje sporiji od 4'.
dotle sam već prestizao neke zapuhtale debeloguze klince a i premršave klinke.
konkurencija je bila dobrih 100m ispred pa sam se pomirio sa činjenicom da ovo nije moj dan.
no preživeću, svakako.
bez pulsa bez pejsa bez ičega, oslonjen samo na svoj osećaj, nije mi delovalo da mi išta fali, više sam imao dojam da sam se oslobodio suvišnih tereta, kako na zapešću tako i u glavi.
ko bi sad još mislio da li je kadenca 188 visoka ili je 178 niska, da li je puls 151 previsok obzirom da sam umoran pa treba dodati +6 ili je prenizak jer je trka kratka pa treba uračunati -5% blablabla.
zanimljivo je da sam 2/3 trke pretrčao na prednjem delu stopala, samo sam povremeno spuštao pete.
sve do iza polovine (od 7.7km) sam držao isti razmak od jedine grupice koju sam imao na vidiku, no nakon toga su se osuli pa mi u rikverc prišli jedan po jedan i svi odreda prošli iza.
jedan mi se zakačio na pete i odvukao sam ga do samog cilja.
najveći problem je što nemam naviku na intenzitet, snagu, i brzinu.
nekako mi se čini da sam pola trke išao ne u četvrtoj nego u nekoj 3.8 brzini, pa sam od pola ubacio u četvrtu, pa sam svaki sledeći kilometar šaltao u 4.2, 4.4, 4.6, i tako sam završio u 4.7-moj recimo.
ništa peta.
ne umem, odvikao se.
možda nam se isplatilo i što smo se sreli s našom Kumom u poreču, jer je sporija polovina dobila polovne svetlo plave pišuljske nike free a ja sam dobio beli takođe pišuljski kačket iliti šiltericu koju sam takođe nosio na trci pa mi se tako prenelo nešto od kuminog deenka.
udarilo u glavu jelte.
šta li bi bilo da juče nisam rmbačio ceo dan, nemam pojma.
odavno nisam bio tako umoran pre trke.
utehu sam našao u Lidlu koji je otvoren na manje od kilometar od izlaska sa ade ciganlije, fino je to smišljeno: pola sata provedeš u traženju parkinga, pola sata u kupovini, pola sata čekaš na kasi.
lidlov triatlon.
no hajde, dosta stvari je bilo po toliko smešnim cenama da se strpljenje sasvim isplatilo.

subota, 24. studenoga 2018.

zavaravanje

obzirom da više nisam imao izgovora, danas sam prionuo na zavarivanje.
aparat radi lepo, mada me je u dva navrata "presekao".
jednom su se upalile sve lampice i tako je stajalo pet minuta čak i nakon što sam ga isključio iz struje.
to je poput onoga kad zatvoriš kafanu a onaj jedan leži ispod stola i moli za samo još jedno poslednje najposlednjije piće.
drugi put se pak ugasio i nestale su sve lampice pa sam doneo drugi produžni pa ga uključio u drugi utikač i kad sam već razmišljao da odem po ispitivač da vidim ima li struje u kablovima, aparat se upalio.
nešto se odmarao, šta li.

druga stvar koja može da se primeni na sve je ta promena fokusa.
neko vreme počneš da skrećeš pažnju na neki drugi aspekt, recimo hteo sam da izgleda što lepše.
onda sam uzimao tanje elektrode pa sam njima nešto cickao mickao no kad sam uhvatio kapiju i iz sve snage je povukao, vidim lepo da na jednom mestu onako malo giba.
nešto tipa kao da si vezao tankom žičicom.
tu shvatim (pazi nobelovca) da tanak var mora biti manje čvrst od masivnog (naučnik rekoh, najvišeg ranga) pa sam ipak uzeo onu debelu elektrodetinu i preko toga prešao još jednom, za onako dobar čvrst kameni erekcioni ugođaj.

posle toga sam uzeo da menjam gume na autu.
pa sam shvatio da su mi majstori toliko zavrnuli šrafove da ću ih jedva odvrnuti.
naprskao wedea ali džabe, nije prošao kud treba.
iskrivio ručku od gedore, raspukao se po dužini original GMotors ključ.
odem kod vulkanizera da mi samo malo popuste šrafove pa su onom polugom za kamione od metar dužine odvrnuli po pola kruga da bih ja kući nastavio posao.
nakon svega sam poželeo da se malo provozam biciklom no samo sam seo i naslonio leđa na zatvorena vrata i u toplom predsoblju čačkao pola sata po novom telefonu da bih tako izgubio svaku želju za dodatnim aktivnostima.
tako sam umesto odmora juče i nadražaja danas, juče otrčkarao mrtvačkih 6km a danas sam prespavao.
okej, i razvalio leđa kolena i šake, pomalo vrat i oči.
već danima slabo spavam, sva sreća da sam u fazi trčanja bez pulsmetra (ionako ga nemam, na stranu što mi nije interesantan) pa sutra na trci neću videti te podzemne cifre.
biće mi zanimljivo samo dve nedelje nakon maratona i pet krugova otrčati samo jedan krug istom stazom (ada ciganlija, poznata i kao beogradski Jarun), nadam se da će biti to malo najavljene kišice pa neće biti puno šetača.
dok se jedan ne smoči, drugom ne svane.
a nadam se i da ću imati kakvo takvo društvo.

petak, 23. studenoga 2018.

nije ništa


pita suvozačica zašto idemo tako brzo, a ja rekoh - da mogu trista, išao bih trista.
nisam bio ni nervozan ni ljut niti me je držao ikakav adrenalin jer je trka prošla pre 4 dana, ama baš ništa.
čak sam bio neispavan i umoran i sav tako nikakav.
koliko god da idem, delovalo mi je kao da stojim u mestu.
šteta što na trčanju češće nemam tu mogućnost, da ubrzam duplo kad mi se učini sporo.
iz telefona je spojena na auto-radio išla neka mračnjikava melanholična muzika, rekao bi čovek da sam slušao eminu arapović u garaži i pesmu vozio je preko sto na sat.
iako sam na petrolu u samoboru video da je auto na pola rezervoara i dosuo za sto kuna, opet se na spačvi upalila lampica.
brate na toj spačvi se uvek upali lampica, koliko god kazaljka pokazala u samoboru.
opet, nema ništa slađe nego projuriti pored kojekakvih audija q7 koji se drže svojih 130 da ne bi uvećali potrošnju iako su auto platili toliko za koliko možeš kupiti 20-ak ovakvih polovnih kao što je meriva 2003.
tačno je rođena one godine kada sam ja odlučio da ozbiljnije trčim, a ne samo povremeno preko zime kada baš nikako ne može na biciklu.

nisam ni gume promenio ali detaljno sam proučio pravila i piše da nova letnja guma sa šarom 8mm i lanci u gepeku zadovoljavaju kriterijum "zimska oprema" a ionako je još uvek dvocifreno toplo oko podne, zima nije baš pokazala zube.
no promeniću gume čim stignem.
pominjanjem "stizanja" sam već načeo promenu teme jer sam danas nešto malo čeprkao oko fasade, završio još par sitnih poslića i pripremio sve za sutra kada me čeka završetak kapije pošto sam preuzeo aparat za zavarivanje iz servisa.
zavarivanje bi bilo divna igra kada bi nas bilo dvojica i da onom drugom prepustim sve što se radi pre i posle, sečenja odmeravanja brušenja i ostalo.
a ovako ti na sve to propratno otpadne 90% vremena i snage a na zavarivanje samo 10%.
šteta.

iznerviran time koliko je koštalo ovo putovanje na zimsku ligu u poreču sa sve benzinom apartmanima cestarinama i vinjetama (jer smo se vraćali kroz sloveniju), a bogme bilo je i usputnih troškova, negde upravo tokom tog putovanja i ovih 170+ na sat mi je dunula ideja da ću da kupim jedan huaveji.
isprobao sam i nokije i lenovo i lg i nekoliko samsunga i kada sam shvatio da je samsung ustvari najbolji a ajfon mi je nekako blago antipatičan, eto rekoh uzeću jedan taj čuveni huaveji čisto da ih uporedim.
i taman mi je natrčao crni petak i takva sniženja da nisam morao da štedim na ambicijama nego sam uzeo jedan onako sasvim solidan komadić.
najbolniji je prvi sat kada moraš da se rešiš svega što te ostavilo užasnutim tipa tastatura za koju ti treba neka pinceta da bi ubo slova i slično.
jednom kad eliminišeš sve autoispravke i predloge, vibracije i zvrčanja za svaki dodir, imbecilne obavesti koje prave dramu ni oko čega, beskrajna samoažuriranja kad mu se ćefne, e tek onda možemo da počnemo da se družimo.
naravno najveća tlaka je setiti se svih šifri za sve aplikacije i svuda se prijaviti, kuku.
uprkos planu da se odmaram morao sam da upalim stravu i otrčkaram 6km tu naokolo čisto da se dodatno zbližim sa spravicom.
na prvi dojam je najviše uticao taj neznanti milimetar manje debljine i osećaj koliko to bolje leži u ruci.
eh da, i kamera se škljoca palcem pa kažiprst nikada ne upada u kadar.
ali polako, sutra ću mu tražiti i mane.

četvrtak, 22. studenoga 2018.

optimizerija

evo jednog kratkog javljanja jer mi oči takođe javljaju da su na samrti a bogme i leđa a bogme i ostatak tela, osim onog najvažnijeg detalja koji će me očigledno nadživeti.

sinoć sam po drugi dan zaredom odustao od večernjeg trčanja s tim da sam u utorak odustao onako iz bezvoljnosti (jutarnjih 20.5km nisu dovoljno opravdanje) a u sredu sasvim opravdano jer sam bio istovremeno i telesno zasićen & zadovoljen sa 29km do Buja, a pride me je i neko uzmučio sa čitavih 700km daljine.
ne shvatam kad kažu "daleko od očiju daleko od srca", kako to deluje da samo ljubav ne može da premosti dugačak put a ostale anti-emocije prelete milion kilometara dok si reko keks pa krkkk nožem u isto to srce, ha???

no zato sam danas po principu treća sreća uspeo da odalamim dvicu.
jutros sam otvorio karte, ahaaa, do tamo je nekih 5-6km, i još toliko, pa polukrug nazad, i još toliko, dakle 4 puta po 4-5km to je nekih 20-25km, bombona!
e nije nego govbona!
do tamo jeste bilo 5-6km, tojest malo preko 6, a do drugog tamo nije bilo još 5-6 nego su krenule serpentine i dvocifreni nagib pa sam shvatio da taj drugi deo ima dobrih 7-8km.
zatim onaj polukrug ima još bar toliko, a na kraju sam umesto dela od 5-6km imao po svoj prilici 6+5km, ili nešto kraće ako skratim preko još jednog oštrog brda.

kad sam shvatio da umesto 20-25km imam u totalu ofrlje 35km sa ozbiljnom šansom da sam i to u procenjivanju radije skratio za par km nego da sam ga povećao, nije mi bilo druge nego da okrenem nazad. teško bih nakon ovoliko natrpanih kilometara u nekoliko dana, mogao bezbolno da otrčim dužinu od 3.5-4h na samo dva parčeta tosta i bez ikakvih tekućina usput. a nisam imao ni vremena, morao sam da se vratim u smeštaj tu negde za dva sata ili malo više.

tih 400m nadmorske sam se popeo bez ikakvih problema i zaista me ništa u nogama nije mučilo. nisam baš razvijao neke svetlosne brzine no bez dileme sam napredovao podešen tako da mogu i deset kilometara a ne samo nekoliko. ionako u okolini nema brda od 1300m pa sam znao da se uspon mora uskoro završiti. spust je bio veći problem jer mi se nije baš nešto rastočavalo iliti rastočinjalo, a od kočenja na mokrom asfaltu obilato posutom rizlom se na strminama svakako umoriš jednako kao i od svesnog jurišanja i rastakanja.

nakon toga standardno tuširanje užina lidl petrol autocesta a na ulasku u grad sam napravio malu deviazione što bi rekli talijani pa sam svratio da preuzmem aparat za varenje, ne bih li sutra odmah od jutra mogao da se igram. daš muškarcu neku zanimljivu alatku ili uređaj i od jutra do mraka će raditi misleći da se zabavlja, fino je to tehnologija rešila. mi se igramo i uživamo a oni prave uređaje i alate koji se kvare i pregorevaju brže od žene u klimaksu, pa ti samo kupuj igračke, izvolte. mislim da imam barem 3kg raznih elektroda u šteku tako da sam miran do vikenda. nisam pisao poseban blog o brusilicama i testerama, e to će tek biti zabavno.

nakon svega sam I-P-A-K otišao na trčkaranje iz prostog razloga što sam ceo dan toliko grickao čas ovo čas ono da me je doslovno šokiralo 68kg na vagi a tek sam se spremao da večeram, haha. tako da sam nakon jutarnjih 20km u magli dodao i večernjih 8km, malo tu po gradu. ako ću u nedelju na trku, naredna dva dana ne moram ni trčati!

srijeda, 21. studenoga 2018.

sreda posle pola utorka

sinoc sam se nesto silno iznervirao i oneraspolozio i na kraju su mi se od tog stresa i losih hormona toliko oduzele noge da sam jedva skupio snage za tusiranje. no zamor je bio ocigledno samo emotivne prirode a ne onaj fizicki od kojeg zaspis kao klada. celu noc sam zaspivao na minut pa bio budan pet minuta i tako sve negde do 4. onda sam uzeo da vidim sta ima novo (?) na fejsu pa mi se pojavio oglas za elektricne bicikle. e onda sam se zainteresovao koliko to ide koliko trosi koliko se dopunjava koliko je tesko sklopivo zgodno i na kraju sam zaspao u 5. vec tada sam znao da sam trebao da ustanem doruckujem i odem na trcanje. kad sam se probudio u 7 bolela su me ledja i uopste sam se osecao kao govno. bez obzira sam otisao na trcanje porec-novigrad-brtonigla-buje. cimerka je svo vreme vozila auto 10 po 10 km pa sam imao pokretnu okrepnu stanicu koju i nisam nesto bogzna zlorabio jer sam jedino uzimao po nekoliko gutljaja sumecih multivitamina dakle brez kalorija. ionako sam doruckovao kao da cu da trcim do postojne a ne samo do buja. izaslo je na 29km iako se karta dvoumila izmedju dve putanje od 33 i 34km. prosek je za pretezno penjucu stazu ipak ispao 10km/h a kilometri u kojima sam zastajao da slikam i u trku odgovaram na poruke podrske su izlazili za pola minuta sporiji. fakat je brze trcati diskonektovan. veceras sam opet propustio vecernji termin jer smo prekasno stigli u samobor no imao sam sat setnje po koperu sa kebabom u ruci, valjda se i to negde racuna. jos sutrasnje jutro i mini pripreme se zavrsavaju. nista ne pretim, samo kazem...

utorak, 20. studenoga 2018.

utorak pred sredu

trčanje kao terapija jel?
oke, i nešto pešačenja.
zbog sumnje da je podloga dobrim delom makadamska, na putovanje odnosno ligu sam poneo stariji par laganih asics hyper tri, i one ds trainer 22 koje sam zimus nosio u brtonigli, pa su već upoznale istarsku zemlju.
umesto cipela sam obuo brooks glycerin 13 a ispalo je da sam u njima pretrčao najviše.
ligu sam ipak trčao u ds trainer, a one hyper tri nisam ni izvadio iz auta jer je od juče popodne okrenulo na kišicu a te hyperice imaju šuplje đonove.
kako sam za trening sa Stanetom opet uzeo ds trainer onda sam ih nosio i jutros na polu-tempu polu-dužini do funtane.
poželeo sam da se podsetim silnih vožnji i trčanja na koja sam kretao od tete iz fuškulina, i jedva sam prepoznao kuda je nekada prolazio stari put, ispod svih onih silnih kružnih tokova.
burazeru, samo poreč ima više kružnih tokova od cele srbije.
a dobro, na običnoj raskrsnici bi usred letnjeg špica neko čekao satima da prođu kolone kampera pa bi se svaka raskrsnica pretvorila u mini plažu.
kad sam već pomenuo srbiju moram da dodam još jednu anegdotu.
naime prvi put sam prolazio porečkom obilaznicom koja je duplo duža od valjevske obilaznice i naravno je ravna i glatka i blabla, i naravno je čista. ono veče kada sam je celu pretrčao, spazio sam dve bačene flaše, tojest jedna je bila flašica od fante a drugo je bilo limenka od kvasa, sa natpisom KBAC dakle na ćirilici. iz čega se naučnom analizom može izvesti dokaz da srbija u sveukupnom zagađenju poreča učestvuje sa 50% u odnosu na ostatak evrope. uz uvek izvesnu mogućnost da je neki srbenda bacio i flašicu od fante.
nisam nikada stavljao na blog ovako brojke i detalje ali kada sam već negde morao da zapišem podatke da bih imao odakle da prekopiram u excel i svesku, ne moram brisati jer nemam šta da krijem.

subota
9h00 samobor 6.1km 45' G13
poreč š 5km
19:10 špadići 8.1km 53' G13

nedelja
š prijave 3.4km
zag 2.7km 17' T22
trka 7.0km 29' T22
rastrč 1.3km 11' T22
18:35 laguna 14.1km 1h25' G13

pon
8:40 višnjan 13.2km 1h28' G13
motovun š 2.3km
motoun 1.5km 10' G13
15:10 potpićan 14.0km 1h09' T22

uto
9:30 fuškulin funtana 20.5km 2h00' T22

ponedjeljak, 19. studenoga 2018.

dan posle

ovo mi je mozda hiljaditi put da pisem blog sa naslovom Dan Posle. cak sam Stanetu u jednom trenutku rekao da sam jos uvek malo umoran od trke jer ipak je tek utorak. onda smo shvatili da je tek ponedeljak. ubio me taj jet-lag od Poreča do potPićana. preko Višnjana jer sam jutros otrčao 15km uzbrdo.
sa sinoćnih 14 do Mugebe i večerašnjih 14 makadamom uz reku Raču ispade da sam (uz rastrčavanje u nedeljno podne) sveukupno posle Trke nakupio 45km u nekih 28 sati.
sutra ću se u nekom trenutku uhvatiti za glavu i početi da sabiram i minute kao i kilometre/po/patikama. najavili su suvo jutro a gosti stižu tek oko podne. smeši li mi se to Dužina, hm?

nedjelja, 18. studenoga 2018.

liga

liga ce ostati upamcena po tome sto na start nisam dosao autom nego peske. volim te trke kad sam kod kuce. mislim, kad platis apartman onda je to tvoja kuca. hm. iako su mi juce bila skroz nepotrebna DVA trcanja, nisam mogao da odolim. mozda sam sinoc o tome i pisao. kao da sam imao jos jedan potres mozga, toliko sam rastrojen. zagrevanje je naravno opet ispalo prekratko. trka je pocela na vreme. imali smo i cipove. uplatio sam celu ligu jer kosta samo malo vise od 2 pojedinacne trke, pa eto motiva da dodjem opet. sve do proleca su mi startnine besplatne, uohhoo. na onom okretu oblika slova P sam prebrojao da sam otprilike 40-ti a u cilj sam usao zajedno sa jos jednim momkom i izvukao sam 28. mesto ukupno. poena ispod 80 sto je relativno dobro ali nekada sam osvajao i po 85 pa je nazadak ocit. pauze su ipak bile duge a nakon pola godine sa utegama nisam nista uradio na popravljanju tehnike. tuzno. u cilju sam dobio teglu meda ali ne kao nagradu organizatora (koji je spremio onoliko kolaca koliko 500 ljudi NIJE uspelo da pojede a bogme smo se trudili) nego kao poklon od prijatelja mog blogerskog alter ega, ako se tako moze reci. ono sto svi mislimo ti i napises, tako mi je rekao. hvala, sta drugo reci. na stazi sam cuo nekoliko "ajde saleee" sto mi se ni u beogradu ne dogadja. istrani i istrijani nemaju ni priblizno sujete zavisti i cegagod koliko sebicna nasminkana velegradska govanca. trickeri prave trke sa dušom (ulozih dodatne napore za ovu kvacicu na Š na telefonu) a najavljuju ih kao sasvim obicne normalne trkice, dok je u srbiji svako mesetarenje i sibicarenje naveliko razglaseno kao jedinstvena trka sa dusom i duhom ljubavi srece i grupnog seksa. valjda su zato i startnine onolike, jer ko bi ti poverovao u to sto obecavas ako ne napicis startninu do nebesa. da su trke bolje od seksa (barem u ovim umirovljenim kategorijama) govori podatak da sam uvece otrcao jos 14km dosta zivahnije od uobicajenog trckaranja. otkrio sam porecku obilaznicu!!! i jedva skontao kako se stize u mugebu i koji deo starog puta za orseru je izmenjen. brate onoliko kruznih tokova nema ujedinjena moderna srbija, jebe nas jedan porec kao sto bilo koja repka naguzi farska ostrva. sutra popodne imam dogovoren trening sa legendom istarskog trcanja. ne ide mi se zbog njega u Podpićan nego zbog pizze i piva. hoho. nisam planirao taj susret pa mu nisam poneo moje draft kraft pale ale (posrnule azdaje) pivo ali verovatno nije popio ni onu paletu sto sam mu dofurao u brtoniglu zimus. tako da. zivot tece dok nam rastu malje. uzivajmo dok i one izgube radni elan.

parenzo

haotično Juče sa dva kratka trčanja: jutro u bregama nad Samoborom, veče u Poreču uz more.
ali zato Danas kao da ne postoji. dok puzi oko mene, pitam se kakav je to dan koji prosto prekoračiš, koji ne zaslužuje bolje od sećanja na Juče i planiranja Sutra.
ne znam kako će mi proći ova IZL u Poreču. druga trka bez sata. ići bez ičega ili da ipak snimim na telefon zbog post-pregleda i analize. mada, kakvu analizu možeš napraviti nije mi jasno.

naivčina

... ili jednostavno glup.
doduše i vlatko stefanovski je pevao "prâvih se stvari uvek kasno setim". jednom sam u nekom gradu, a to je slučajno bio neki lepši kulturniji grad od mog, video obojen šaht. auuuu, kako je njima visok standard, pomislio sam. kad mogu i šahtove da farbaju. prolazile su godine a i ja sam, kad god mi je zatrebalo, prosuo u šaht kofu vode u kojoj sam sprao četke i valjke od nekog krečenja. pa je i šaht ispred moje kapije bio čas zelen a čas žut. ali to nije prebojila nikakva umetnička duša iz gradske uprave, nego je to bio "samo" trag prosute vode tj boje. i nikada nisam povezao taj moj šaht i onaj viđen pre par godina. jer onaj je bio namerno obojen jelte, u nekom finom mestašcetu. sve do jutros kada sam iz centra samobora krenuo na futing do vidikovca. u povratku sam naišao na isti prizor. neko je nešto farbao bojom na vodenoj bazi i prosuo istu onu moju kofu. obzirom da je ovo jedini obojeni šaht u celom gradu, logično je bilo da se ne radi o ulepšavanju opštine ni županije. kao što ni ja nisam sa tom idejom okrečio onaj ispred svoje kuće. eto postao sam mudar čovek. iznenada i bez najave.

četvrtak, 15. studenoga 2018.

16+4

nakon ovakvog naslova ništa ne moram ni da pišem. jedino je čudan taj odnos 16 naprama 4. radi se o tome da sam nakon što su nam u beogradu za vreme trke razbili staklo, tek danas uspeo da ga zamenim jer je ponedeljak bio neki praznik i firme nisu radile, pa dok pozoveš servis pa oni naruče staklo pa brza pošta to donese pa... uglavnom odvezao sam se 4km odavde i ostavio auto, pa nastavio da trčim. polukružno se vratio nazad kući preko brežuljaka sa severne strane grada i tako nakupio jelte 16km. ostatak je više nego jasan, predveče sam morao otrčati i da uzmem auto pa otud pomenutih 4km. nisam imao vremena za više mada bih vrlo rado otrčao barem 40-50 minuta no bio je kraj radnog vremena pa sam morao da požurim. zato mi je prosek ispao svemirskih 5'23''/km, uohooooo. ne znam zašto se radujem skoro minut po kilometru sporijoj brzini nego na maratonu, no nisam navikao na ovakve juriše na treninzima. ko će ga znati, možda je ovo zaista i prebrzo za trčanje nakon maratona. jedino što ja ni ne primećujem da sam bio na maratonu. juče i prekjuče da, ali danas sigurno ne. voleo bih kada bih stigao (ahh...) da napravim neki plan, tojest ne plan, nego samo da išpartam na listu papira preostale 3 nedelje do maratona, pa da imam uvid u taj prolazak vremena. mada nisam naučen na to pa bih možda samo gledao u beli papir i zamišljao nešto drugo a ne treninge. kad smo već kod toga, palo mi je na pamet da bih možda mogao i da se poigram nečim. bilo čim. hiljadarke neke, nekoliko komada. yasso ili neka varijanta. ili famoznih 100/100m, brzo / manje brzo, nemam pojma. čisto da popunim to vreme između, da imam o čemu da pišem ako ništa drugo. videću. prema inspiraciji.

srijeda, 14. studenoga 2018.

3

danas imam tri teme, a možda i ne.
učini mi se da imam tri teme pa se zaletim da to objavim i dok se raspišem ili zaboravim na ostale dve ili ih se pojavi deset.
prva tema je da sam kao bajagi rešio da se ozbiljnije pripremim za naredni maraton nego za ovaj skorašnji.
to "ozbiljnije" najverovatnije znači da ću umesto 6'40''/km trčkarati 5'40''/km i to će mi malo više ličiti na trčanje nego na trčkaranje i onda ću jelte biti u tom nekom fazonu vau pa ja ozbiljno treniram.
iz napisanog se vidi da sam uopšte uspeo da utuvim u glavu da 28 dana nakon (sada već) bivšeg mratona imam budući (takoreći) maraton, pa to više nije tema.
eventualno je to bila nulta tema, pre ove prve.

druga tema je da sam se razapeo na milion strana i sad mi je došlo iz dupeta u glavu kako će koliko sutra-prekosutra leto definitivno preći u zimu.
to je po onoj mojoj poznatoj podeli godine na svetlu i tamnu stranu.
tako sam danas završavao ogradu, farbao i malterisao, sutra imam drugu polovinu istog posla koji neću stići jer moram i auto da vozim kod majstora da zameni staklo.
(druga i po tema bi bila ta da su mi za vreme maratona obili auto tako što su početnički i slepački razbili staklo suvozača, umesto da su razbili na zadnjim vratima kao pravi profesionalci kojima je svejedno kuda će provaliti ali su ipak dovoljno ljudi da mi ostave mogućnost da se normalno vratim kući a ne sa najlonom koji me udara po ušima preko 80 km/h)
u drugu temu ide i to da neću stići da odsečem deo ograde koja je praktično dupla jer su od susedne zgrade stavili žičane panele na 10cm od naše gvožđurije, a neću stići ni da uradim nešto u garaži jer nisam stigao da kupim brusilicu onu veću što prihvata ploče od 230mm.
a brusilicu sam hteo da kupim kad iskoristim kupone od telefona a telefon nisam kupio jer sam tek danas menjao broj, a nisam ni pitao ko bi otkupio lolin sa razlupanim prednjim i zadnjim staklom, pa sam tako u desetak započetih projekata.
možda je teže onima koji imaju vremena za rad ali nemaju novca za alat, mada nije ni meni lako.

tako sam već ušao u treću temu a to je da kada imaš iole vremena i sposobnosti, sve se isplati uraditi sam.
nema tog većeg posla za koji ti majstori neće uzeti onoliko dnevnica za koliko možeš taj posao da završiš sâm i da ti za isti potrošeni novac ostane sav mogući alat koji je potreban i koji si kupio, umesto da ga majstori donesu i odnesu.
da ne pominjem onih desetak gajbi koje majstori popiju dok ja gledam, a tek taj duševni bol nema cenu.

druga i po i po tema je ustvari bila da ovih narednih vikenda i nema nekih privlačnih trka, osim ako nekome nije privlačan recimo osam hiljada kilometara udaljen zadar.
to mi zvuči kao da treba da idem na madagaskar na trku, sa startom kod rodne kuće fredija merkjurija, poput trke u mionici od rodne kuće đenerala mišića, ili beše vojvode.
pa sam (DAAA TO JE BILA TREĆA TEMA) počeo da razmišljam o nekim kratkim mini midi mikro pripremama tojest antipripremama.
tipa otići negde na produženi espresso vikend i trčati po nekim novim predelima, malo razbiti monotoniju i kućnu čamotinju, i onako se uopće regenerisati jelte.
kažem da su antipripreme jer bih u kratkom roku proveo dva dana u putu, a između toga bih usendvičio (?) u-send-witch nekoliko dana besomučnog trčanja pa bih se kući vratio toliko mrtav da bi mi pokojni komšija Mića opet mogao uputiti njegov čuveni kompliment "u mom selu i svežije sahranjuju".

osma tema bi bila kratak sažetak današnjeg trčanja na koje sam umesto ujutru (uzeo malo da farbam dok otopli) i pre podne (čekao kurira koji nije došao) ili u podne (iznenadni gosti) ili popodne (užinao sat vremena jer sam bio precrko od gladi, pa nastavio da farbam) ili predveče (jednostavno bio premoren i sedeo sat i po čekajući da proradi dupla kafa zbog koje sam evo budan dva sata kasnije nego uobičajeno) uspeo da se na trčanje otisnem (koliko ovih zagrada jebote) tek kad je uveliko pao mrak, pa sam zapucao putem kojim ima najviše bandera sa sijalicama na suprotnoj strani grada što mi je ispalo na 7+7km.
omako mi se jedan kilometar preko šest minuta ali opravdano, bio je uzbrdo a ja nisam pazio, ili sam možda petljao po telefonu, no svi ostali su bili ispod pa sam završio onako "hitro" kako sam i planirao.

utorak, 13. studenoga 2018.

odmor

12.11.2018.

dan odmora, vožnja, pešačenje, nešto malo i planinarenja bogme, a nešto i šetuckanja, čist vazduh, lepi predeli i pogledi, kao da mi neka boginja krivice čačka granice do kojih sam spreman da celog dana "ništa ne radim". kad sam poremećen pa su mi dva sata na bicikli i sati i sati na nogama u danu nakon maratona "ništa".

13.11.2018.

otvaram blog i pronalazim ovu skicu gore, a nema pojma ni kada sam to napisao ni dokle sam hteo da dođem. uglavnom danas sam potrčao dva puta i to lepo. ujutru 13km, nakon seče šiblja po dvorištu i iskopavanja jednog panja (!), a uveče 14km sa jednim većim usponom. po mraku. bez čeone lampe. samo sa telefonom. ništa strašno. nikad ranije nisam naišao na međeda pa nisam ni noćas. ovde se treba plašiti ljudi. jer je saobraćajni znak, na istom stubu ispod pokazatelja za manastir, izrešetan sačmom. to mora da je nečastivi lično ispalio. dok ja nisam bio tu, očigledno. možda kao upozorenje.


stepenice su takođe bile u totalnom mraku. to bi bila zanimljiva trka. pustiti čopor nizbrdo bez osvetljenja, i za pobednika proglasiti onog koji je poslednji nešto slomio.



u par navrata nisam bio siguran da li je danas prvi, drugi, ili treći dan nakon maratona. MARATONA? postaje mi smešna ta činjenica da sam "slučajno" i neplanirano istrčao maraton. neko se sprema godinu dana a meni je bilo dovoljno da me srodna duša upita "oš trčat s mojim brojem?". još uvek mi to nije došlo do svesti. mislim, nisam uradio ništa spektakularno, nisam otrčao dvostruki maraton ili kajgod, ali opet, dugo je već vremena kako sam siguran da do kraja godine neću istrčati više nijedan i eto PAF desilo se.

o rezultatu bolje ne reći ništa, nije vredan pomena. nego drugo sam hteo da vam pričam. ima za mesec dana još jedan maraton. i sad, logično, radoznalost je ubila mačku. šredingerova kutija je ostala odškrinuta i glupa mačka je jelte ušla. i sad ne znamo šta će biti. možda će za mesec dana trčati još jedan maraton, a možda će dotle i crći. a možda će poželeti da istrči bolje vreme nego prekjuče, pa će biti hladno i vetar i mačka će na pola trke dobiti proliv i sve će je boleti svaka tetivica i alveolica i mačka će odustati. fuj. pis!

ponedjeljak, 12. studenoga 2018.

roman

otkako sam pobrisao druge blogove nemam gde ovo da zapišem.
a možda i imam na onom tumbleru ili nečem drugom, već sam im zaboravio nazive koliko je vremena prošlo otkako sam "morao sve da probam".
elem nekada sam imao poseban blog za sve i svašta pa sam mučio ljude šaljući linkove sa sebe na mene i nazad, pa sve to preko moje malenkosti.
užas.
siguran sam da sam sinoć imao nešto JAKO zanimljivo na pameti, i da sam pomislio da je to toliko nemoguće zaboraviti da nisam lud da bih morao zapisati, i naravno jutros se ničeg ne sećam.

a veče pre toga sam zapisao nešto u par redaka, da ne bih zaboravio, i opet se događa nešto slično.
čitam šta sam zapisao i nisam siguran šta to tačno znači.
prosto sam sebi ostavio da pročitam previše između redova.
kao u audiciji, onaj skeč u kojem je neko došao da kupi "ono za ono" i uporno to traži, pa kad ga pitaju da pročita šta su mu napisali na cedulji, kad već ne ume da objasni, a on otvori cedulju i uzvikne "ONO ZAONO"

naime pre nekoliko dana sam nešto pisao tako što sam jednostavno krenuo da kucam šta mi je palo na pamet, ne znajući gde će me odvesti.
skoro sve priče sam tako napisao.
pišem i istovremeno čitam i uzbuđen sam kako li će se završiti.
katkad osetim strepnju, da li ću uspeti da IKAKO završim, da mi ne ostane sve bez kraja, bez poente, na pola.
u zadnje vreme nekako verujem sebi, poput onih što pretiču u krivini preko pune linije.
već ću se nekako izvući, to je ta mantra.
pašće mi nešto na pamet.
valjda.
jebiga.
i zadnji put mi se baš posrećilo, lepo sam završio, čak sam i samog sebe iznenadio.
kao da sam povremeno neki mađioničar za slaganje tih reči.
ili samo imam sreće.

onda sam počeo da razmišljam o tome kako li je drugim ljudima.
verovatno je nemoguće sesti i pisati roman kojem ne znaš kraj.
petsto strana da ne znaš kako će se završiti, to je kao da zidaš kuću koja će se možda srušiti.
preveliki je trud, da bi na kraju popušio, jelte.
pa sam dalje razmišljao koja onda to mora biti smorčina kada napišeš neku skicu, glavni junak će se roditi, pa će ići u školu, pa će se ženiti, rađati decu, pa će mu se desiti nešto čudno, pa će ga to promeniti, pa će se kajati što je sve mogao ovako a on je onako, i na kraju će crći.
i gledaj sad koliko je dosadno sve to razvlačiti na pretsto strana ko što vrane razvlače creva zaklane krave, a ja napisao u jednoj rečenici.
ne bih ti ja mogao tu robiju, te romane smišljene unapred, jok.
ili jako teško.
radije bih napisao petsto ovakvih pričica.

i sad ta moja beleška, ona na kraju kaže da treba uporediti te romane, priče, unapred smišljene i nedosmišljene, sa životima.
i videti šta je od toga bolje!
s tim da moje bolje nije tvoje bolje.
ti voliš (o precizni i detaljni Pišče) manje neizvesnosti, tok koji se ne menja naglo i bitno, voliš da slediš putanju svoje mašte pravolinijski.
a ja čak i kad maštam, puštam maštu da leluja pa je čas ispred čas iza mene, čas napravi krug oko mene pa me kucne po ramenu a kad se okrenem ona me povuče za čuperak sa skroz druge strane, ja krenem da je dohvatim a ona me ujede kao komarac pa odleti i sakrije se.
možda se celo to pitanje može shvatiti kao suštinska razlika u karakteru, biću.
niti je leptiru jasno kako čaplja može leteti samo pravo niti čaplji leptirov let izgleda kao let, sigurno nećeš tom tehnikom burazeru stići na jug.
ne znam.
gde sam stigao?

nedjelja, 11. studenoga 2018.

ukratko

minut pred start sam ipak promenio ime na startnoj listi i zalepio čip oko gležnja.
zbog prevelike gužve na šetnici sam malo birao grupu koja obećava najduže druženje jer nisam želeo da ostanem sâm. lakše je probijati se u koloni.
rezultat skoro ništa ne znači, jer razlike u vremenu po krugovima više govore koliko je bilo gužve na stazi, nego koliko sam jako trčao.
najveću gužvu su napravili učesnici "kruga podrške" koji su se u grupama raširili preko cele šetnice i smetali puno više od običnih šetača. prosto kao da nisu bili svesni da osim njih postoje i maratonci kojima je puno teže na 5.5 puta dužoj stazi.
uspeo sam da završim ispod 3h15 iako sam planirao ispod 3h30, priželjkivao ispod 3h25, i maštao o nečemu ispod 3h20.
zaboravio sam da jedem još malo pre trke, nisam poneo gel, pa sam sve istrčao na 2x po trećina banane i vodi.
na ulasku u zadnji krug sam maltene oteo flašicu nekog soka od momka koji je trčkarao stazom, i popio mu pola od 0,5l. hvala ti ko god da si, značilo mi je!
stomak me je nešto boleo i grčio se u zadnja dva kruga, povremeno, da li zbog vetra ili hladne vode ili što sam pio samo vodu, ne znam.
nove patike sa razgaženim ulošcima su me dobro poslužile mada mislim da bih isto istrčao i u istim takvim 300+ kilometara "starijim".
obzirom da nisam imao sat, nosio sam mobilni i snimao na stravu, no zbog prevelike gužve u 4. krugu sam na ulasku u zadnji krug dodao telefon nekome u zoni cilja i poslednjih 7.7km oslobodio šake za probijanje kroz gomile šetača.
sveukupno 8. mesto od 250-ak ljudi na startu, mislio sam da se baratalo većim ciframa u najavama ali sad više nisam siguran.
jedino što je bilo neizvesno je kako će se noge ponašati nakon cele godine bez treninga sa jednim polumaratonom preko vikenda, i da vidiš čuda noge su završile kao da sam imao redovne dužine, progresivne, digresivne, depresivne, opsesivne, svakakve.
čudna stvar, i veoma nepošteno prema onima koji redovno treniraju.

subota, 10. studenoga 2018.

maraton

nemam živaca ni snage za blog.
peku me oči od nespavanja, sinoć sam zaspao iza ponoći a večeras očigledno neću previše nadoknaditi.
uspeo sam i da izmučim leđa noseći neko kuče u rancu, biciklom pola sata.
a vozio sam 4 puta duže.
trčao samo 50 minuta i uradio par vežbica i istezanja.
nisam doslovno morao da trčim, ali.
u nekom trenu sam se setio da treba da naručim drugi par noosa FF.
kad sam ušao u prodavnicu nisam zatekao narandžaste kakve sam hteo ali su zato imali mog broj CRVENIH.
e dođavola.
i još neka crvena onako ulaštena, kako se to kaže na srpskom.
kao neke šljokice na ženskoj svečanoj haljini.
ALI!
bio je popust 20% na kasi, dakle na sve već snižene cene pa sam tako dobio 20% na već 50%.
za one koji vole da znaju ko je koliko potrošio, izračunaću da je to nekih 60€.
čisto sumnjam da vrede više, a ako im je to samo 40% od cene mogu misliti koliko je naduvana ta navodno "prava" cena, ajmeeee.
zbog toga sam na trčanje otišao u novim patikama sa starim ulošcima.
naime nakon 331km su se originalni ulošci oblikovali prema stopalu i lepo se može napipati ulubljenje od palca i metatarzalnih zglobića, dok novi uložak izgleda ravan i tvrd kao daska.
ne dao bog nikom da u tome trči maraton!
tako se namestilo da ću sutra reciklirati startninu od jarana koji nije mogao doći na trku, jedino ne znam da li će me prepravljati tamo na čip-lap-top-u ili ću ga obrukati pod njegovim imenom.
naime ako sam prošle nedelje u beogradu otrčao cenera 2 minuta sporije, to mu dođe 5 minuta na polumaratonu, 12 minuta na maratonu.
a on je u formi za 3h06 recimo, na onoj stipl stazi gde pet krugova preskačeš pešake i decu sa trotinetima, pa ispada da sam ja u formi za 3h18.
no kako ne nameravam potezati u neke motivacijske zalihe, neka to ostane kao teeoretski ideal, a to što na kraju istrčim lepo će pokazati koliko sam straćio od tog savršenstva.

petak, 9. studenoga 2018.

čekam

ljudi planiraju godinama unapred, dobro ajd mesecima.
a ja od danas do juče, pa tek unazad shvatim šta sam otrčao a da mi nije ni bilo u planu.
današnji dan je obeležilo događanje nemogućeg a to je da je crkao aparat za zavarivanje proslavljene firme wurth.
to je nešto poput onoga kada je pre nekoliko godina bekele odustao na svetskom u krosu jer je mislio da je trka na kraju i onda je shvatio da se preračunao za čitav krug.
hmmm.
12 meseci garancije je prošlo pa ništa ne gubim ako ga i otvorim, možda mi se sutra posreći pa unutra pronađem neki osigurač?
da sam odmah pročitao garanciju mogao sam to odmah i čačnuti, sada je kasno.
obzirom da sam ostao bez uposlenja, ostatak dana sam popunio razmišljanjem o predstojećem vikendu.
malo pešačenja malo vožnje biciklom i malo trčanja, tek koliko da ne zarđam.
da mi se ne uhvati paučina ni na noge ni na dušu.
usput sam video da je prvenstvo za veterane u polumaratonu pomereno za ponedeljak koji je valjda nekakav državni praznik.
nikad nisam popamtio te silne datume nakon što su 25. maj i 29. novembar izašli iz mode i upotrebe.
i tako.
sutra ujutru ću znati malo više.
i što se tiče eventualne trke za vikend, i što se tiče var-aparata.

četvrtak, 8. studenoga 2018.

četvrtak pred... ???

ne znam pred šta je četvrtak.
pred petak valjda.
no ne znam šta će biti za vikend.
ako ću na stareka to bih već sutra ujutru trebao znati zbog smeštaja.
ako ću u beograd na neku od trka to bih mogao saznati i u subotu, čudna mi čuda.
ako ću na maraton eeee to bi bilo bolje da znam što ranije.
dok saznam možda dođe i ponedeljak pa usput saznam da nigde nisam otišao.

crveno slovo po crkvenom kalendaru sam iskoristio da odmorim brusilicu i motorku pa sam malo duže trčao.
biciklom 24km do podnožja medvednika, pa jedan skraćeni expresso od 18km, pa mtb-om nazad istih 24km, pa city bikeom nekih 12km nekim poslom (...) pa uveče još 12km trčanja ali ovaj put (za promenu) u društvu.
onih godina u prethodnom životu kada su se vozile bici trke vikendom, uvek je četvrtkom bila Dužina, pa se noge taman oporave plus superkompenzuju do nedelje.
trčanje je malo komplikovanije glede oporavka no dobro, preživeo sam već sve i svašta.

sutra će biti sedam dana kako sam se zadnji put obrijao i već onako sumnjivo izgledam.
negde na pola između harmonikaša, ribolovca, i onih što skupljaju stare kartone.
još sedam dana pa će me staviti na omot konzerve tunjevine.
u dilemi sam da li da se rešim ovog sloja što ranije ili da sačekam pomenuti vikend i proverim da li će me neko prepoznati i zašto ne.
opravdanje nalazim u tome što sam bio posvećen dvorišnim fizičkim radovima pa sam prilagodio izgled poslu, da ne kažem zanatu.
nekako je lakše verovati zavarivaču koji ima koliku-tolicnu bradu.
žena i tašta su navodno očajne, no mislim da glume.
faze bi trebale da traju svaka po 4-5 dana i da idu redom čuđenje-snebivanje-zapitkivanje-zbunjenost-neverica-očaj-depresija što izlazi na mesec dana a ne na 6.
od drugova me niko nije ni video osim dvoje koji su različito reagovali: on me zajebava da mogu za dva meseca zarađivati kao deda mraz za iznajmljivanje, deset minuta deset maraka, a njoj je svejedno i rogovi da mi porastu tako da nijedno nije merodavno.
no eto, bar imam nešto zabavno u ogledalu #stopmonotoniji


srijeda, 7. studenoga 2018.

blogovi su pali na teme

lepše je kada za sportski blog imaš sportske teme, a opet s druge strane život je takođe sport i šta god uradio doneće ili neće neki rezultat.
nakon tri dana sam završio ogradu, sve zavario obrusio zagitovao šta treba i čak na mestima prešao osnovnom bojom za metal.
zbog toga su treninzi "trpeli" no svakako bi trebali da "trpe" nakon trke.
čak je i trka bila direktno iz teških radova po dvorištu no nadmašila je (standardno skromna) očekivanja.
ponedeljak je bio očekivano "kljok" a već utorak onako malo živahniji.
nakon uobičajenih sat - sat i nešto trčkaranja otišao sam ka školskom dvorištu i zavrteo nekoliko krugova ubrzanja na pravcu i lakšeg trčanja kroz krivinu.


opet je ispalo da sam prezadovoljan i to treći dan zaredom, pardon, četvrti.
prvo sam bio zadovoljan motornom testerom, pa trkom, pa je došlo nemogućih osam sati rada plus trčanje, i napokon oporavak i povratak brzinama na velika vrata (dvorišta osnovne škole? trt).
možda sam i danas zadovoljan, nemam pojma.
opet sam uglavio i dosta poslova, i jednu vožnju koju odgađam već nedeljama, a na kraju čak i trčanje sa umetnutim eksperimentom koji se srećno završio.
hoću reći, kad mi se ona grana već nije zabola u rupu (amputiranog rukava od) prsluka i kad nisam ostao da visim na nekom grmu kao plastična kesa, trebao bih da budem zadovoljan.
dnevne temperature su u pomenuta 4 dana savršenom progresijom sklizale 22-20-18-16 stepeni i pitam se dokle misle ovako, ali se onda setim da je ipak novembar i da možda očekujem previše od ovog leta koje sada već liči na starca od 107 godina koji pokušava da uradi 60 sklekova bez pauze.
dok ga baba od 90 godina posmatra držeći u krilu jelte mačku.
blago njima, baš im je zanimljivo.

ponedjeljak, 5. studenoga 2018.

još zadovoljniji

sve je stvar kriterijuma.
ili uraditi što bolje neki posao pa koliko god stigneš za jedan dan, i zatim naravno nastaviti isti posao još tri dana (kao što sam radio levu stranu ograde), ili uraditi kako-tako sve za jedan dan pa u narednim danima popravljati sve što nije ispalo savršeno.
kad olupaš šljaku i brusilicom skineš višak varova, ukaže se toliko rupa i koječega da mnoga mesta ne deluju zavarena uopšte, a kamoli DOBRO zavarena.
zato "majstori" to prefarbaju preko one sive šljake i onda svaki var izgleda lepo.
osim što se odvoji posle par godina ili prilikom prvog jačeg udarca.
no ovaj put sam imao drugu taktiku.
sve sam završio za 8 sati, i to neprekidnog rada.
čak ni ovaj rez kroz koji bi moglo da se izvadi slepo crevo, da je na pravom mestu (rez) a ne na korenu palca, nisam stigao da previjem nego sam samo vratio rukavicu da mi krvarenje ne odvlači pažnju.
sutra me čeka betoniranje ograde, odnosno pre toga ću popraviti sve veće propuste da ništa ne bih klimao i mrdao kad jednom nalijem beton.
neka me neko podseti da pre nalivanja betona (male su to rupe, pedal prečnika) zabijem par gvozdenih cevi od 10mm u zemlju u nekoliko pravaca, pa da ih onda "zalijem" i tako na kraju ta masa dobije oblik ježa koji je bodljama čvrsto zagrabio u zemlju.
sve u svemu jako sam zadovoljan.
JAKO!
iz prostog razloga što sam ovako malo i proširio dvorište.
stara ograda je bila 15cm u našem dvorištu pa je komšija imao više neplaćenog prostora, a sada sam nove stubove i čvrstu metalnu ogradu (umesto neke klimave žičane) pomerio na santimetar od njegovog prolaza i tako dobio širi prolaz za auto a i bicikle.
lakše je biciklu nasloniti na pravu ogradu nego na pletenu žicu.


zeleno je komšija, crvene tačke su stara ograda i moj stari prolaz, a plave tačke i linija su nova ograda.
bonbona!

zato sam pak popušio trening sve do evo mraka, pa ću nešto kasnije otići na (praktično) noćno trčanje, iako bi po letnjim okvirima dan trajao još 3.5 sata.
a ovako je već skoro sat mrak, fuj.
no dobro.
trčao sam i sinoć dosta, nakon trke.
umesto rastrčavanja smo samo malo prošetali i pojeli tri ručka (tri u jednom) pa sam nakon vožnje kući odlučio da je konačno došlo vreme za zakasnelo rastrčavanje i okajavanje ručkova.
ispalo je dosta brže nego što sam navikao, valjda me je držao aNdrenalin sa trke, nemam pojma.
ili su mi noge bilo onako "razvezane", nemam pojma ni to.
na šta će ličiti večerašnje truptanje nemam pojma (ni to!) ali kako god ispadne biću zadovoljan.
krenulo me to da budem zadovoljan pa ga ne bih menjao.
eto.

nedjelja, 4. studenoga 2018.

zadovoljan?

ništa nije moglo gore ispasti a ja sam opet zadovoljan.
eto recepta kako meni udovoljiti dakle?
prijavio sam se u zadnji čas pa mi nije prošla uplata.
no zato sam poneo uplatnice na preuzimanje brojeva.
pa su nam dali brojeve. ok.
dobio sam i čip, na poleđini.
cura je nešto pipkala po laptopu.
delovalo je da zna šta radi.
istrčao sam trku, SA BROJEM.
trčao sam bez sata jer sat više nemam.
prijalo mi je.
nisam brinuo da li mi je puls premali ili previsok.
nisam brinuo da li mi je brzina loša ili gps brlja.
nisam brinuo da li mi je brzina previsoka, iako ne dišem ubrzano.
NIŠTA NISAM brinuo, samo sam trčao.
pratio sam malo ovog malo onog i nakon par km se skrasio u blizini Treće Žene.
nakon što me je u prvih 200-300m prošlo nekoliko ljudi koji su brži a skromno startovali iz pozadine, više me niko nije prošao do cilja, a ja sam prošao bogme mnoge.
u zadnjem kilometru sam malo pustio korak pa je zaostala i Treća Žena kao i dva klinca koji su se našli u blizini.
u cilju je Treća Žena dobila vreme 40'13'' a mene naravno nema u rezultatima.
na semaforu je pisalo 40'04'' i sasvim sam s tim zadovoljan.
ne znam ni koja je bila tačna dužina staze.
frend sa garminom je izmerio punih 10km s tim da nakon ulaska u arenu nije moglo biti gps signala pa ne znam koliko je garmin mogao zabeležiti i taj deo.
sad ćete vi reći - da si nosio sat, sve bi znao.
da, ali se ne bih ovako lepo osećao, rasterećeno.
ili da sam nosio mobilni u torbici oko struka, ne bi mi MNOGO smetao ali bi mi smetao, to je sigurno.
ne znam šta ću raditi ubuduće.
ne patim što me (za sada) nema u rezultatima, mada bih voleo da se pojavim na barem jednoj slici iz ciljnog prostora ili makar na skretanju u arenu, par stotina metara ranije.
a nije ni bitno.
bitno je da se nakon puno trka i trkica opet osećam zadovoljan.
nije bila ni onolika gužva koliko sam se plašio.
ipak je jedno okret oko čunja, kakav je na mnogim trkama, a ovde smo imali onaj travnjak između dva smera avenije pa je svaki okret bio praktično veliki polukrug i gotovo nikakvo usporavanje.
otprilike kako sam se i nadao da će biti, u najboljem scenariju.
ulazak u cilj jeste bio spektakularan ali me nije dojmio, bio sam i na većim koncertima a lajt šou i muzika me nisu naročito asocirali na cilj atletske trke niti mi imaju ikakve veze s tim.
no ne smeta, ako se raji dopalo.
asics noosa ff opet odradile posao bez da sam se uopšte setio da imam patike na nogama.
sad je ispalo da su mi osim za maraton i polumaraton, idealne i za cenera.
a još uvek nisam naručio još jedan par.
neodgovan sam i nadam se da neću zbog toga platiti u budućnosti.
da rezimiram.
istrčao trku, zadovoljan osećajem i rezultatom u datim okolnostima, uz opasku sitnim slovima na dnu pakovanja, da nemam ama baš nikakav dokaz da sam uopšte bio u beogradu danas.
osim zagrevanja koje sam snimio na stravu, hah.
a opet ću dodati, po ko zna koji put - A KOGA BRIGAAAA???

magla

nije loše uvek krenuti na put malo ranije. evo jutros je gusta magla duž kolubare. pa se putuje otežano jelte. prekjuče sam trčao dvaput, pa juče nijednom. doduše imao sam dva bici izleta. prvo sam malo vozio pored ove drugarice što trči pa se pogodilo da nas je iz auta spazila proslavljena olimpijka i kasnije pozvala telefonom da proveri da li možda treniram neku novu opasnu konkurenciju. uveče sam išao mtb-om da potražim neko kuče ranije primećeno pored puta pa sam se vraćao kad se već uveliko smračilo. po mraku je bogme prohladno na +17 sa malim vetrom. ja krenuo u šorcu i majici, heh. zato je sada samo +6 a ja u toplom autu. život. ko zna šta će danas biti. da li ću trčati jednom ili tri puta. sporo ili manje sporo. sat sam bacio a sa telefonom neću trčati trke ni za pozamašne dnevnice. dosta sam napisao. asfalt oko lajkovca je takav da u sedištu suvozača odskačem kao na rodeu. nije ovo eu, ni zemlja za blogere.

četvrtak, 1. studenoga 2018.

2605

uplatio sam 10km u Novom Beogradu i proverio kako stoje stvari na prijavama.
piše da su svima dodelili startne brojeve jer je uplaćivanje moguće i u petak i subotu.
moja uplata će valjda biti proknjižena a broj mi je 2605.
uzeo sam da guglam šta se sve dogodilo 26.05., rekoh ko zna šta otkrijem.
piše da je na taj dan rođen džon vejn, gde ćeš veće karme.
i beše neka ženska čuvena ali sam zaboravio.
kauboj je zasenio sve.
eh da, nije bila ženska, bio je majls dejvis.
ali on je u kasnoj fazi nosio aljine pa mu to dođe na isto.
i nastavljajući da kotrljam (skrolam) po vikipediji šokiram se podatkom koji sam možda nekada i proturio kroz glavu ali zaboravio, a to je da je na taj datum poginula jedna biciklistkinja koju sam znao i onako "iz viđenja" sa nekih trka u italiji.
piše da je napustila biciklizam da bi zasnovala porodicu i tri meseca nakon rađanja ćerkice upala u nekakvu depresiju i bacila se pod voz.
koji džon vejn koja karma koji bakrači, sad sam sav popišan što ću taj datum nositi na trci.
udariću na startnom broju neki zarez pa će pisati 2,605 ili 260,5, pa će to značiti nešto skroz deseto, a neću ni guglati šta.
NE ŽELIM DA ZNAM!
inače danas sam napao Novembar onako frontalno, sa trčanjem i planinarenjem pre podne i trčkaranjem uveče.
još sam nešto malo gitovao šmirglao i farbuckao.
mislim ovako od penzionerskih slobodnih aktivnosti.
a oni blogovi o patikama još uvek čekaju.
već me je pomalo sramota.
biće valjda i toga, što reče bajaga da smo živi i zdravi i da nas čuva blog.