petak, 30. rujna 2016.

srpska posla



zašto sad igor vuković?
ko je uopšte igor vuković?
on je ovde samo primer.
jedan od teško oštećenih domaćih ultra trkača.
igor je momak kojeg smo bodrili kad je već mrak nadjačao suton, dok je strčavao svoj poslednji kilometar ultra trke na tari 2013.
da se podsetimo, tada su se trčale tri trke, 27, 53, i 96km u najavi, a u praksi je ispalo 27, 58, i 105km.
igor je momak s kojim smo se sutradan družili na proglašenju, i sa njegovom curom razmenjivali neke silne anegdote i tračeve iz biciklizma.
igor je momak koji nije istrčao nijednu ultra trail trku.

PA KAKO SAD??? pitaćete...
pa lepo, igor je nastradao kolateralno.
tog dana su na tari bili idealni uslovi za trčanje, sve trke su se trčale po danu i nikome od najbržih nije trebala lampa, bilo je suvo i sunčano, ali ne pretoplo.
mnogi su istrčali veoma dobre rezultate.
među njima i ja.
pre nekoliko meseci, kada je Uglješa objavio čuvenu ITRA trail listu, digla se prašinica oko toga kako neko može da bude bolji od jovice spajića.
ne zato što je jovica supermen, nego jer ima najbolji marketing pa narodu prosto ne može da bude jasno otkud iko može da bude bolji.
da bi se sudbina baš svemu usrala u tanjir, ja sam bio drugi na toj listi.
a jovica treći.



ovaj spisak koji i sada stoji kod uglješe na coveru fb profila, to je rang lista za kategoriju trka "trail ultra XL", a ne za sve tri kategorije trail ultra M trail ultra L trail ultra XL.
naime "moj" tara challenge je bio u rangu 42-69km, kao što i vidite na ovoj slici.



btw, ITRA NIJE ULTRA ASOCIJACIJA, 
to je TRAIL asocijacija, 
koja ravnopravno uvažava i rangira trail trke DO 42km, i one PREKO 42km, podeljene u tri podkategorije.

proletos smo malo diskutovali "da li je moguće porediti trailove od 60km i od 110km" pa smo zaključili da ako je u desetoboju moguće porediti bacanje kladiva sa trčanjem na 100m i skok u vis sa trčanjem na 1500m, i sve pretvoriti u tačan broj poena, ipak je između ultre od 6 i 12 sati puno manja razlika :-)
uostalom da je to nemoguće, ITRA ga ne bi ni poredila.

pre par dana sam pogledao ITRA stranicu, i video da je iz važećih trka potpuno obrisan tara ultramaraton 2013.
te poene, pošteno osvojene, neko je nepošteno oduzeo i igoru, i svim ovim silnim curama s kojima sam se tada družio i razgovarao o trci.
ni slađana jovanović, ni tamara čanković, ni mirjana kovačević, ni tanja stojanovski, NIJEDNA OD NJIH NIJE TRČALA NA TARI 2013-te.
i ko zna koliko još muškaraca.

sve to zbog očuvanja mita o jovici spajiću kao nenadmašnom ultrašu.
napominjem da ovde nemam ništa ZA igora ni PROTIV jovice, samo je veoma nepošteno da neko od "naših nadležnih" celu jednu trku sa toliko trkača jednostavno obriše iz istorije, postojanja, i da tolikim ljudima oduzme njihove rezultate.
zar ne bi svaki rodoljub trebao da se ponosi time da u srbiji imamo svetski vredan rezultat i u trailu od 60, i od 111, i od 350km?

kome smeta poređenje, rangiranje, koje je izvršila svetski priznata organizacija?
zašto je važno slaviti jednog mezimca, po cenu da sahranimo sve ostale, i ceo sportski ogranak u kompletu?
kakvu poruku ovakvim muljažama šaljemo drugima, pa ako ništa drugo, onda susedima, jer evo barem ovaj blog će pročitati mnogi iz bosne i hrvatske?

zašto moramo da budemo rodoljubi baš na takav način, 
da usput pokažemo kolika smo govna?

evo predajem se.
nisam nikada trčao ultra trail.
uglješa je najbolji, jovica je drugi.
ostali ne postoje.
sportski čestitam svima.

četvrtak, 29. rujna 2016.

Heja Heja Lokosi

za one koji ne vole fejs-buku, 
evo ponavljam popodnevni Prvi Dojam:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

kilometar prvi
zateže me kad pružim nogu prema napred
razmišljam da li da se odmah vratim kući ili da trčim još koji minut, da zaokružim na recimo dva kilometra

kilometar drugi
odlučujem da trpim i da idem malo dalje
ako baš bude bolelo presvući ću se i otići biciklom

kilometar treći, blago uzbrdo kroz grad
sad boli i desna loža, to je umor od juče
boli sve po malo, i to maskira onaj prvi bol uklještenog živca

kilometar šesti
ništa mi ovako ne fali, kud šest tud i trideset, odoh dalje na planiranu dužinu
koga briga što me boli kad pravim dugačke korake, ako ionako ne mogu da napravim duži korak od 115cm, zbog umora

kilometar petnaesti
euforičan sam, zamoliću nekog da mi uplati za Zagrebački, i to ću ići full maraton, pa makar i lagano ili na 80% ali ZAŠTO DA NE?

kilometar trideset treći
hmm, sve je to lepo, ali treba sedeti u autu 6 sati, šta ako mi se nešto opet dogodi?
da se ipak ne zalećem?

sat kasnije nakon tuširanja
hmmmmm...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

kako su lepe ove krivudave linije, kao neka čipkica iz ere čarlstona

elem, nemam pojma otkud mi je palo na pamet da nakon 10x800 treba da trčim Dužinu
ionako taj pojam dužine shvatam rastegljivo,
pa sam ovo danas doživeo kao neko podugačko rastrčavanje
možda podsvesno priželjkujem da još malo smršam, pa zato, vrag bi ga znao


štos je u tome da je ova brana napravljena kasnije nego satelitski snimci, mislim da su je nekako docrtali ili šta već. jer kad trčiš po vrhu nasipa, kuda ide asfaltni put, ovo očitavanje nadmorske ode po dnu vode, kuda ide zemlja koja je ispod ovog visokog nasipa.

tako kad pređeš po vrhu brane asfaltom na drugu stranu, pa se vratiš nazad, umesto ravne linije uvek ti se na grafikonu pojavi 50m spusta pa 50m uspona u jednom, i opet u drugom pravcu. 

ovo bi bilo dobro za skupljanje nadmorske u onom Strava challenge, odeš do brane i samo trčiš tih 500m napred 500m nazad, PO RAVNOM asfaltu, i nakon svakog kilometra ti se pripiše poštenih 100m uspona i 100m spusta, mašala! 

na tamo sam išao negde oko 5'30''/km jer je uzvodno sa nekoliko kupsera, a vraćao sam se samo par sekundi sporije od 5'/km. 

ukupni prosek mi je dosta pao tu oko same brane, jer sam pronašao neke kučiće pa sam silazio do vode da im naspem vode u flašu pa sam im to nosio nazad pa ih jurio po šumi i tako sam desetak puta stani-krenuo i ceo taj deo trčkarao jako sporo.

vidi se i na slici da sam išao istim putem napred-nazad a nisam napravio onaj uobičajeni trokut da se popnem s jedne a spustim s druge strane brane.

u nekom trenutku sam bio baš tužan što mi noga nije skroz prošla i odustao od trke u nedelju, ali obzirom da je Kragujevac tu samo na 120km i da bi to moglo da se preveze za 2h autom sa jednom kraćom pauzom za istezanje, mislim da ćemo ipak otići.

prijavio sam oboje, startnina se plaća na licu mesta, to je trka kakvu volim.
ritam i sve ostalo će biti skroz nevažno, od jedne trke ili treninga se niko nije popravio za 10% pa neću ni ja u nedelju, videću kako će mi se trčati, a najverovatnije mi se neće naročito žuriti.

~~~~~~~~~~~~~ opet čipkica ~~~~~~~~~~

evo popunio sam prijave i za ZG!
opet će onaj spiker da brblja kako sam prešao iz Metalca u Lokomotivu za nepoznat iznos kuna, šta li će biti dogodine kad pređem u... nema veze, nek ostane tajna.



sad imam fore do subote u podne da odlučim da li ću da uplatim ili neću. ako uplatim nagrabao sam jer ću morati da trčim Maraton, ako ne uplatim još gore sam nadrljao jer ću onda morati da trčim 42km simulaciju Zagrebačkog ali ovde kod kuće na treningu sa pet gutljaja vode na okretu i to bi otprilike bio sav hajp kojem bih mogao da se nadam.

usrati se u gaće, ili direktno u pantalone, to je ukratko dilema.

srijeda, 28. rujna 2016.

na mala vrata

nekako sam se ovome nadao, ali u tu nadu nisam zaista verovao
tačnije, više sam maštao nego što sam se zaista nadao
kao, svaka povreda i poremećaj bi trebao/la kad-tad da prođe
po tim pitanjima sam uvek radije bio pesimista, nego optimista
bolje da me iznenadi raniji oporavak, nego predugo čekanje

nakon tehnički veoma zahtevne planinske trke od okruglo 2 sata,
dva dana sam jahao biciklu kao da je najavljen smak sveta.
jutros sam se probudio sa nogama u leru, i spljoštenih ambicija.
pokušao sam da malo popravim stvar dužim spavanjem, ali bezuspešno.
druga slamka spasa je bila da skratim šetnju sa psima,
pa smo umesto uobičajenih 2h + 1h otišli 0.5h + 1h.

treća slamka spasa (jedna je potonula i držao sam se samo za drugu)
je bila ona teglica Linolade koju sam juče kupio na akciji.
to uzmem dvaput godišnje,
kad mi za oko zapadnu oni procenti, velikim crvenim slovima.
pola sam uništio juče pred vožnju, a drugu polovinu danas za užinu.
uz duplu kafu, naravno.

kad sam pre nekoliko dana pročitao kako je kolega bloger trčao 7x800m,
poželeo sam da ga što skorije obradujem nekim relativno sličnim treningom.
jer on voli ta upoređivanja, paraleliziranja, naučna istraživanja.

ima par godina kako ne pamtim da sam radio tih 10x800m,
trening poznat po tome što ti ako ga radiš "iz punog treninga"
može približno pokazati neko idealizirano vreme na "maratonu iz snova".
tipa da još malo treniraš i da ti sve ide kao po loju i da ti se poslože sve kockice.
po pravilu se nikome ne poslože i svi na kraju popuše taj "test".

naime, ako u proseku uradiš tih 10 puta 800m za 3m45s,
to bi trebalo da znači da si spreman za maraton od 3h45m.
pretvoriš minute i sekunde u sate i minute, i voila', eto nade koja umire poslednja.

nakon što sam se neko vreme matematički zabavljao tim treningom,
koji podrazumeva pauze od 400m laganog trčkaranja između deonica,
spontano sam prešao na varijantu 800-200-800-200...
jer mi je onih laganih 400m bilo dosadno i predugačko.
kasnije sam od jednog poznatog Ironman-a saznao kako on te 800-200m
promene vrti i po 30 kilometara i to smatra jednim od treninga Dužine.

danas pak, kad sam pomislio "ma idem, pa šta bude!",
bio sam svestan da će ovo biti jako netipična varijanta tog Yasso treninga
(nazvanog po čoveku koji ga je prvi "patentirao" i zajebao milione maratonaca).

prvo, shvatate i sami, svako ko je nakon Trke dva dana krvnički gazio biciklu,
predaleko je od nekog iole nagoveštaja odmornog čoveka.

drugo, nemajući u gradu (selu od 100,000 stanovnika) pravu atletsku stazu,
nego samo dve varijante grbave šljake ili zemlje, i betonske od 250m,
uvek sam ovaj trening radio na asfaltu, kroz krivine, po kolotrazima,
i morajući da skačem na bankinu kad god nailaze neki kamioni.

treće, nemajući zaista ravan asfalt bez prevelike gužve,
ovaj trening sam radio na putu za Loznicu na kojem se obrni okreni
uvek na tih 10 intervala nakupi nekih 50-60m uspona i isto toliko spusta.
zbog toga mi je i danas najsporija 800-tka bila 15 sekundi sporija od proseka!

četvrto, za razliku od kolege koji je taktički pristupio izazovu,
planirajući da 800-tke napadne prvo iz 6-7, pa 8, pa 10 pokušaja,
ja sam u svom stilu odmah tresnuo svih 10,
računajući da ću umesto po broju ponavljanja napredovati u brzini.

(JER IPAK, KOLIKO SAM DANAS BIO UMORAN,
NAJBOLJE GOVORI PODATAK DA SAM DEONICE OD 800m
TRČAO ISTOM BRZINOM KAO TRKU NA 10km U UGLJEVIKU PRE 4 NEDELJE)
:-)

peto, očekujući umorne noge, odabrao sam udobne ali teške patike,
pa sam upravo tako i trčao, udobno ali teško.
naravoučenije, ipak idući put uzmi neke lagane "brzinke".

za kraj, minimum statistike, tek da ne kažem da se prvi mačići...

prosek za tih 10 puta 800m = 3'04''
prosek za laganih 400m između = 2'08''
prosečan puls za brže trčanje = 154
prosečan puls za lagano trčanje = 145 (čitaj - nije ni stigao da se spusti)

ako je gospodin Yasso znao o čemu priča, ovo bi trebalo da znači
da sam spreman za maraton od 3h04', sa 300m uspona i 300m spusta,
tri dana posle teške Trke, i bez odmora nakon nje, naprotiv,
i čekaj, da dovedemo Proporciju do kraja,
jer 42km je više nego 5 puta duže od ovih 8km,
dakle ako bih pred taj maraton pojeo tri teglice Linolade
i popio 11 kafa.

ONO ŠTO JE NAJVAŽNIJE OSTAVLJAM ZA KRAJ,
DUPE ME JE ZATEZALO SAMO NA ONOJ "NIZBRDO" DEONICI
(koju sam otrčao kao lagani tempo, tek da se spustim nizbrdo)
DOK SAM GA NA OSTATKU TRENINGA OSEĆAO NEKIH JEDVA 10%

utorak, 27. rujna 2016.

da-nas-nam-je-di-van-dan

kao što naslov kaže evo me s nekog Rođendana pa dok hodam od ulaznih vrata prema krevetu, usput bacajući po podu čarape i gaće kao neka glumica, rekoh daj da na telefonu otkucam jedan "post race mikro-blog".

nakon što sam u nedelju napregao noge malo više nego što su navikle na ovim štedljivim trčkaranjima, jedva sam dočekao da se malo bacim na biciklu.

ponedeljak 2h jačeg Tempa,
utorak 3h jačeg Tempa.
srokam po tri kafe i juriš, a zima je duga i tek dolazi, pa ću imati vremena da ispravljam aritmije.

noge bi mi bile kilave da sam pokušavao da trčim, zato sam im i dao ovu dvodnevnu promenu.
sutra bih trebao da pokušam neko malo manje brdsko trčanje, da vidim ima li nekog napretka po pitanju toga koliko mogu da zagrabim i zamahnem u daljinu.
bu kaj bu...

ponedjeljak, 26. rujna 2016.

nedelja kad je otišo Hase

ako mislite da ću sad nešto da se puvam jer sam sa dva poslednja kola treking lige doneo dve zlatne medalje, varate se. da sam juče trčao Berlinski maraton bio bih zadnji, prema tome nije bitno koji si bio na proglašenju nego da li je i koliko bržih došlo na istu trku.


ono čime sam više nego zadovoljan, to je da sam nakon poslednje 3 nedelje pocupkavanja po brdima i nemogućnosti da pružim korak kao zdrav čovek, uspeo koliko-toliko "normalno" da trčim dva sata, i da nakon toga ne primećujem nikakve žute kartone iz leđa dupeta i lože.


koliko god imao dobar osećaj za napor i umeo da rasporedim raspoloživu snagu na celu dužinu treninga ili trke, razumljivo je da sam juče bio posebno oprezan jer se nalazim u kritičnom trenutku na 3 nedelje posle povrede a na 5 nedelja od Maratona, i svaka veća greška bi mogla da mi preokrene 2016-tu u najgorem mogućem pravcu.


evo dakle, kao kad profesor sprema čas pa flomasterom crta po onoj foliji koju će staviti na grafoskop, tako sam ja dodatno obojio sve špiceve gde mi je puls prelazio određenu vrednost, a to je recimo onaj neki prag koji ne bi trebalo prelaziti na duže vreme, ako želite da vam noge "potraju" sve do cilja. ovaj grafikon "traje" 2h01', 




ako ovaj puls iznad određene linije/granice shvatite kao nešto što bi mogli nazvati Rezerva, videćete kako sam je juče pažljivo trošio u prvom delu trke. samo na najoštrijim delovima staze "na kašičicu", i pred kraj usponâ, da bih u zadnjih 20-tak minuta izvrnuo kofu naopačke i sve izručio napolje :-)


važna napomena: zbog tehničke zahtevnosti staze sam jako retko uopšte imao priliku da pogledam na sat. on je više služio da sve zabeleži, pa da kod kuće natenane pogledam da li je sve bilo baš onako kako sam uživo doživljavao, ili me je osećaj varao, i koliko.


u teoriji, mogao sam da trčim i malo ravnomernije, da se manje štedim na nizbrdicama i da baš ne ostavim sebi prostora za baš ovakav turbo finiš, međutim bio sam ograničen povredom/poremećajem živca i morao sam da se celim putem snalazim kako znam i umem, da što manje iritiram bolno mesto a da pritom prelazim kilometar za kilometrom manje-više najpametnijom mogućom brzinom.


stoga je ova trka ispala svojevrstan sinergijski podvig dva putna kompjutera: jednog koji je pokušavao da je otrči kao Trku bez obzira na sve probleme, i drugog koji mu je svo vreme smetao sa svojih desetak kontrolnih lampica koje su non-stop treperile i nešto signalizirale.


nedjelja, 25. rujna 2016.

1.


jutro pred trku sam lepio patike super-lepkom, s tim da nisam odmah shvatio da taj lepak treba da se istisne iz tube nego sam ovako pokušao. sva sreća pa sam na internetu našao uputstvo


naravno da nisam imao vremena da pre lepljenja sve dobro očistim pa su u cilju bile opet razlepljene, ali ok, poslužile su da me kao i pre mesec dana popnu na vrh postolja.

učinak im je za svaku pohvalu, dve trke treking lige, dve pobede.
za razliku od prve pobede, ova je bila maltene u foto-finišu i pred kraj sam morao puno više da se pomučim, ali šta da se radi, takva su pravila. kad nisi 100% spreman (zbog povrede) onda ti život zaprži da moraš na kraju trke da nagaziš na 120%. proći će.

subota, 24. rujna 2016.

balkan i ja, da!

vidim da je danas bila balkanijada za veterane u polumaratonu.
ja pola godine ovde serem o odžacima i rajcu i hoću-neću, a taj polumaraton nisam ni pomenuo.
jedino što znam je da mi je neko pre par meseci za to rekao, ali niti sam zapamtio gde je ni u kojem terminu.
ostalo je na onome "biće to i to, tamo negde u septembru, javiću ti, čućemo se još".
i onda ovde 107 ljudi zvanično, i još 5x toliko nezvanično, čita šta ja trabunjam, nešto lajkuju, povremeno komentarišu, i ama baš niko da se seti da kaže Čekaj bre sale ima i taj neki polumaraton, ne znam da li znaš?
sva sreća da sam (polu)povređen pa mi nije žao što nisam to trčao, jer nisam ni mogao toliko da zapnem po ravnom.
ali da sam mogao, eto bilo bi mi baš žao.
i oterao bih vas sve u kompletu "tamo" gde vam je mesto!
no eto, ovaj put imate sreće :-D

petak, 23. rujna 2016.

odmor

otkako sam shvatio da me od trčanja ništa više ne boli noga, štaviše nastavlja da prolazi sve dok se držim planinâ i kratkih koraka, u 6 dana sam pretrčao 18+18+18+19+21km, i usput napravio nekih 3600m uspona.
danas neću stići da nešto više napišem o tome, provozao sam se par sati lagano biciklom, poneo foto-aparat i malo slikao po gradu.


utorak, 20. rujna 2016.

pa evo ovako...

ceo dan kiša, bez pešačenja sa psima, bez bicikle, bez trčanja, ovo mi je najgori dan od zadnjih 15 jer sam prinuđen na sedenje, ili eventualno da stojim u mestu.
samo se plašim da mi se ovo dupe nešto ne pogorša.
došao s posla i sedim na lopti za pilates i još sam one bodlje okrenuo u vis kao fakir.

što se tiče Kalendara, stvar stoji ovako:
sledećeg vikenda je odžački polumaraton, koji me zanima koliko i kurs vezenja goblena, međutim upravo mi je javljeno (kako ovo prepotentno zvuči) da je istog dana Treking Liga na Rajcu, u okviru koje postoje sledeće trke

Mala staza: dužina 15,7 km, uspon 580 m
Srednja staza: dužina 22,8 km, uspon 940 m
Velika staza: dužina 31,8 km, uspon 1100 m

iz ovoga se jasno vidi da je Velika staza najravnija jer u odnosu na Srednju ima 9 kilometara više ali samo 160m uspona više. Što ne verujem da bi prijalo mom dupetu, koje se zadnjih dana uspešno borilo sa 18km i 650m uspona, dakle
79% dužine Srednje staze i
69% uspona Srednje staze

praktično mi ova trasa više odgovara, nešto kao moj trening bez izbačenih onih par ravnjikavih kilometara po vrhu brda (koje ne mogu da izbegnem).
tako da, ako se ništa dramatično ne pogorša, eto mene u nedelju ujutru na Rajcu.
gde ćeš veće sreće nego kad do starta trke imaš 50km autom :-)

pritom treba imati u vidu da NIKADA nismo prošli stazom od Rajca do Suvobora (prvih 8km zajedničkih za sve trke) što je već samo po sebi vrednije od bilo kojeg drugog gradskog polumaratona.

naravno da je startnina simbolična i da se plaća na licu mesta, jer ovo prave ljubitelji prirode a ne novopečeni mešetari koji su na brzaka završili marketing, advertajzing, menadžment sportski i nesportski. sad bih baš voleo da neko počne da me ubeđuje da je teže I SKUPLJE rasporediti okrepe i volontere na krugu od 7km koji se tri puta trči kroz grad, nego na 100km stazâ širom Suvobora.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

nakon toga ide vikend 01-02 oktobar za koji ne vidim ama baš nijednu trku što mi je malo čudno, u tom terminu je nekada bio polumaraton na Adi Ciganliji ali nemam pojma da li se to još uvek održava.

nakon toga, 9. oktobar ZAGREB

ako mi dotle bude OK ova nazovi povreda tj poremećaj, ozbiljno se nosim mišlju da odemo u ZG i da trčim bez broja. naime rok za prijave i uplate će uveliko proći, prijave su ionako pozamašne (200kn = skoro 30€), dakle od Loline prijave platimo smeštaj a od moje platimo putarine, ostane mi samo benzin :-)


realno kome treba majica (btw ove godine je posebno debilna i ne bih je ni mrtav obukao) ili nešto što se zove UČESNIČKA medalja, pa imam od svakog polumaratona barem 15 težih treninga mesečno i ni za jedan mi niko nije dao neku medalju, možeš misliti koliko mi je takvo nešto potrebno.

da je ZG malo bliže ne bih ni razmišljao, ovako nek ostane otvoreno.
poseban šlagić na tortici je taj što bih po prvi put mogao da trčim 21km.
42km je ipak vredno prijave i medalje, a ovako bih mogao da se provučem neopažen dok još uvek postoji relativna gužva na stazi.

moja logika je uvek bila da ako već idem negde daleko na neki maraton, zašto bih trčao neku rezervnu trčicu od 21km, i iz tog razloga nisam nikada ni u NS trčao ništa osim maratona, ni u Zagrebu, ni u Podgorici, ni u Beogradu. samo u ta tri grada sam pretrčao 20-ak maratona i nijedan polumaraton! (u danu Maratona)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

16. oktobar NOVI SAD.

e do Novog Sada ima skoro 4 nedelje, to bi bila fina prilika da se nešto otrči, takođe je moguće plaćanje na dan trke, pa svejedno šta god odaberem, trku na 25km ili 33km ili 42km.

ako bi otišli i u ZG i u NS, naravno da u jednom (preostalom) slobodnom oktobarskom vikendu ne bi išli u Apatin jer je zaista potrebno malo odmoriti noge i leđa od tih silnih putovanja, posebno imajući u vidu da je poslednjeg vikenda Ljubljana. tako taj Apatin uvek da izvinete popuši ali tu zaista ne mogu ništa, da je trka u nekom drugom terminu rado bi otišli. (naravno pod uslovom da nisam morao da uplatim startninu pre dve godine)

ponedjeljak, 19. rujna 2016.

ko mutav na telefon

deset dana sam vozio biciklu, duže, kraće, slabije, jače,
i uopšte me ništa nije na bicikli mučilo,
ali je ovaj živac u dupetu svo vreme kad NISAM na bicikli isto zatezao.

tako je prevagnulo da bez ikakvog osnova,
po nadanju da Sreća Prati Hrabre,
prekjuče krenem na najkrvničkiju moguću stazu za planinsko trčanje.
sitni koraci uzbrdo, sitni nizbrdo, ništa ne zateže.
super.

pa sam juče ponovio isto, po vrućini, istih 18km sa +650m -650m.
i danas treći dan zaredom, ali ovaj put po kišici i na idealnih +20°.
skinuo sam dodatnih par minuta u cilju, a Garmin je izračunao
da sam u zadnja 4 treninga na toj istoj stazi imao dužinu koraka
0.92m, 0.95m, 0.96m, 0.97m.
nemojte se smejati osim ako po strmim kamenjarima trčite brže,
naime na ovakvim stazama je prosečan korak od 1 metar nešto odlično.

još uvek imam taj bol u dupetu,
naročito kad sedim evo ovde za kompjuterom
pa ću ustati što brže.
kad se "normalno" istežem ne osećam nikakvu nelagodu,
ali kad se savijem u polučučnju (poza "zalet za ski skokove")
bogme opasno mi se zategne kroz dupe odmah sa spoljne strane kuka.

eto, nakon 54 km u tri dana, sa skoro 2000m uspona,
najverovatnije mi jedan dan odmora neće škoditi,
a posle toga bih možda mogao da eksperimentišem sa
postepenim produžavanjem koraka,
dakle da probam neki trening po valovitom asfaltu.
hmm


subota, 17. rujna 2016.

plan C

plan je bio ovakav
03.09. oderem Žumberačku Trku i dignem formu za još jedan promil
11.09. otrčim polumaraton u Bijeljini
obzirom da sam u Ugljeviku trčao 10km po 3'50'', skromno sam na to dodao 20''/km i došao do nekog vremena od 21km srednje-ugodnog tempo trčanja za 1h28, mada mi je nešto govorilo da bih prepodne trčao bolje nego uveče i da bi to ispalo negde bliže 1h27

nakon dve nedelje treninga između Žumberka i Varaždina sutra bih trebao odatle da skinem još minut, i u to sam takođe bio skoro-pa-siguran.
jer odlično znam kako to ide kad krenu trke pa s polumaratona na polumaraton, prosto "ulazim u fazon" i forma nežno ide na gore a ja iz trke u trku po malo manje ostavljam u rezervi i shvatam da te trke mogu da se "mažu" uvek još malo jače nego što ja krenem.

prošle godine sam otrčao Stareka za 1h25 ali sam imao puno slabijih 10km, i na kraju sezone sam otrčao jedini maraton u Crikvenici i totalno ga uprskao sa 3h08 jedva se dovukavši do cilja. nisu moje noge bile krive nego celonoćno putovanje, enorman manjak spavanja, potpuni "jet lag", i sveopšti haos u organizmu. štaviše tih 3h08 su na kraju ispali jedno malo Čudo, u odnosu kako sam se tog jutra osećao...

da se vratim na Plan, sutra je taj Varaždin koji neću trčati, a baš sam ga voleo u tom mom Planu. mnogi domaći šibicari bi mogli da se ugledaju na VŽ Organizatore koji su dozvolili prijave i plaćanje na dan trke, time jasno poručivši svima da MOGU DA ORGANIZUJU TRKU BEZ MOJIH PARA. za razliku od njih kod nas se polako ustaljuje običaj da svi prave trke od mog novca koji je poželjno da im uplatim mesecima ranije, da bi mogli da kupe i štampaju majice.

šta ću, kud preboleh sve ostalo, moraću da prebolim i taj Varaždin, s tim da mi se Plan raspao i svi oni minuti su netragom nestali, ostavivši iza sebe desetak znakova pitanja koje ću u narednim mesecima popuniti, a možda i neću.

plan je dalje išao tako da u svakom narednom vikendu nađemo polumaraton ili kakvu bilo trku, da odemo u Novi Sad na maraton ili onih 33km, svejedno, i da nakon dve nedelje odemo u Ljubljanu gde sam prijavljen za 42km. tu bih ako ništa ne krene po zlu (ali jeste) trebao da otrčim malo bolje od prošlogodišnje Crikvenice, pa kolicno god bolje bio bih prezadovoljan. iz prostog razloga jer nakon toga opet ide polumaraton Starek gde se uvek diže forma za taj poslednji 1% u godini, i nakon kojeg 2-3 nedelje kasnije ide Crikvenica, staza koja bi trebala da mi "leži" najviše od svih maratona u regionu.

da li ću se u nekoj tački vratiti u taj Plan, ili neću, toje još uvek lutrija.
nakon dve nedelje biciklizma noge su mi čist dinamit, ali ne mogu da pružim korak čak ni ulicu da pretrčim kad prestane da trepće zeleno.

danas sam otišao da hard core planinsko trčanje jer po nagibima od 10% i više ionako ne mogu da pravim dugačke korake, spustovi su takođe po kamenjarima pa brzina puno više zavisi od tehnike nego od dužine koraka.

otrčao sam trening sa 650m uspona i 650m spusta u 18km dužine, i to za 3 minuta brže nego u onaj ponedeljak nakon trke u Ugljeviku.
to bi moglo da znači da nisam ništa izgubio od snage na trčanju, ali to istovremeno ne znači AMA BAŠ NIŠTA jer bih prvo morao da otrčim neki ravan trening, pa tek onda da počnem da upoređujem one "prave" brzine trčanja.



srijeda, 14. rujna 2016.

"1+1" (2+2)






obzirom da evo već deset dana vozim biciklu i čekam da mi prođe ovo uklješĆenje, nemam nekih anegdota s trčanja kojima bih ovde zabavljao raju. za danas sam nešto planirao na blogu, ali nisam stigao. naime:

planirao sam da u nekoliko slika uporedim dva para asics zaraca koje sam kupio pre 16 meseci, i od kojih su jedne "prešle" 1029km pa sam ih upravo ovog meseca prebacio za šetnju i zamislio da u njima više neću trčati jer su se onako nekako "stabale" i osećaj je kao da trčiš u nekim tankim papučama.

ne bi mi palo na pamet da uzmem dva para istih patika ali su mi na prvu probu dale neki osećaj kao da na nogama imam stare dobre asics speedstar koje su još uvek nešto najbolje u čemu sam svih ovih godina trčao, a obzirom da je akcija bila "1+1" ionako me je taj drugi par izašao džabe :-)

mislim da u njima nisam trčao nijedan polumaraton, jer sam uvek imao neke lakše i "brže" patike, ali sam ih isprobao u crikvenici na maratonu i sasvim su me (tada glanc nove i tek nežno razgažene) lepo poslužile.

kasnije sam u njima trčao dužine, i to sve one planinske između 50 i 60 kilometara koje sam cepao proletos. biće zanimljivo slikati pregaženi i novi par istih patika, iz prâvih uglova, da se najbolje vidi razlika koju je napravila ta hiljada kilometara. možda sutra...

i to je bio hiljaditi post na ovoj novoj adresi bloga (zadnje 3 godine)


ponedjeljak, 12. rujna 2016.

pivo pivo pivo pivo pivo i dane korica


kao prvo, ovo moramo Franchesca i ja brzo da popijemo, dok Lola ne dođe, inače će da bude beri kožu na šiljak neće te spasiti ni kožne gaće.



kao drugo, anegdota ovako glasi:
sedimo nakon Žumberačke Utrke na klupama i sa drvenih stolova u etno stilu kusamo pasulj, da ne kažem grah, a preko puta nas sedi neki par, i još skroz na kraju klupe sedi još neki drugi par malkice starijih ljudi.

i ovaj tip preko puta nas stalno vadi iz ranca neka piva i sve nudi i deluje onako uopšteno veoma uzbuđen oko toga što je doneo sve te silne ohlađene limenke, i žao mu je da se ugreju, a ovi njemu najbliži su nekako slabo zainteresovani da mu pomognu...

tu naravno nastupam Ja, ponudivši čoveku da proba Valjevsko Pivo kad već toliko voli pivo, uz malu ogradu da je iz gepeka i mlako i da će morati prvo kod kuće da ga ohladi.

za razliku od desetak srbijanskih krmaka kojima sam letos rekao isto, i koji su svi odreda povikali "ma ovo iz gepeka je super, grok grok" odmah otvorili i iskapili ga onako mlako, ovaj gospodin iz AK Maksimir ga je spakovao u ranac. zna čovek znanje.

tada je započeo razgovor o trkama, sljemenu, trci od trga Baneta Jelačića do vrha planine, i o maratonu.

reče on da je jedne godine kad nije bilo ama baš nikakve konkurencije, štaviše i pobedio tu trku od dole do gore, a ja rekoh eto super, i ja sam jedne godine pobedio Sljemenski, imam koliko se sećam 1 2 3 4 8 mesto, ne nužno tim redosledom.

i kaže on, pa kako se zovete, a bili smo svo vreme NA VI, jer ipak EU, i ja rekoh onako bez nekih prevelikih očekivanja da je to nekome poznato, saša antić se zovem, tek čovek sav ozaren uskliknu ZNAČI VI STE TAJ ČUVENI SAŠA ANTIĆ????

ja u čudu, lola u čudu, usledilo je slikanje, pa crkle baterije na fotoaparatu, pa daj jedan mobilni, drugi, treći, svako sa svakim, ja u sendviču između njega i njegove žene koja je, par minuta kasnije se ispostavilo, NEĆAKINJA DANETA KORICE, i tako uz priče iz danetovog detinjstva i mladosti nastavismo da kusamo pasulj...

e tu kad smo već shvatili da smo svi "naši" i da imamo previše zajedničkih prijatelja, opet vadi on iz ranca limenku, kaže jeste li nekada probali KOZEL?

1) NISMO!
vičem ja, računam čak iako sam probao to pivo iz srbijanskog Metroa, ko će ga znati da li je isti proizvod koji se prodaje u hrvatskom lidlu ili kauflandu ili gdegod već, kad već imaš priliku probaj i uporedi, pa negde zabeleži tu recku tj iskustvo.

2) JESMO!
povika lola, jer ona zna da šta god utrpam u auto to ću verovatno i popiti iste večeri, a auto je već preprepreprepun piva.

naime kad smo uzimali pasulj ja sam samo pokazao dva bona za ručak, i vratio ih u džep, pa smo kasnije uzeli još dva pasulja i još dva, je li tako, ožujska.

a dok sam šetao do kafane usput sam spazio da su ovi mađari svoja dva piva samo spustili pored auta, pa sam se uplašio da će neko od ovih hrvatskih lešinara maratonaca to da im ukrade, i te dve limenke sam brže-bolje sklonio na sigurno mesto u naš gepek, i pokrio ćebetom, da se ne vidi.

tako smo praktično imali barem 4 piva viška, i taj Kozel peti, i još neka dva koja greškom nismo popili veče pred trku, i eto dakle razloga lolinoj panici.

da je ovaj čovek izvadio limenku iz bangladeša i pitao da li smo probali to pivo, lola bi kao zapeta puška rekla BOŽE PA NARAVNO DA SMO PROBALI, KO JOŠ NIJE PROBAO TO PIVO IZ BANGLADEŠA?????? :-D

21 42 21 42 00000000000000

kažu tako neki pametnjakovići puno je ovoliko kilometara puno je onoliko, zašto si trčao ujutru+uveče po 21 kilometar u pet uzastopnih dana, zašto si dan za danom trčao dve planinske dužine od 42 kilometra, i evo sad kad mi se bez ikakve veze sa trčanjem nešto uklještilo i kad sam u zadnjih osam dana pretrčao samo 10 km imam da im odgovorim samo jedno - ZNAO SAM DA ĆE OVO (ili neka druga povreda) KAD TAD DA SE DOGODI I EVO SADA ŽALIM ŠTO NISAM DESET (umesto pet) DANA TRČAO 21+21, I ŠTO NISAM PET DANA  (umesto dva) ZAREDOM TRČAO DUŽINU 42 km :-)

subota, 10. rujna 2016.

instarunners

znate ono kad uključite sijalicu, pa ne radi. pa pogledate da li radi neka druga, ako radi onda je do sijalice ako ne radi onda je do osigurača. ako ne rade a nije do osigurača onda je nestalo struje. e tako sam nekim algoritmom uspeo da izolujem srž teme o kojoj se kao diže neka prašinica.


biće da svako ima neku svoju predstavu šta je to SPORT. tanka je linija između sporta i rekreacije jer imaš ljude koji se rekreativno bave trčanjem i uopšte nemaju pojma da su brži od nekih koji su članovi klubova i treniraju pod budnim trenerskim okom.


tako da, tu granicu će svako povući sâm za sebe. meni nije sport gledanje filmskog maratona, niti mi je sport ajde da igramo kolo 48 sati bez prestanka da uđemo u ginisa, niti mi je sport bauljanje i saplitanje 7 dana i 7 noći po kamenjarima. to mi je više neko hodočašće a kad pogledaš ko tu učestvuje shvatićeš da to pre liči na neke sektaše nego na sportske klubove.


isto tako svako će sâm odrediti da li će da se divi sportisti ili rekreativcu ili majci petoro dece, da li će da poštuje šampiona ili onog zadnjeg koji se dovukao do cilja, ili samo sebe.


što se tiče poređenja i dokazivanja, treba biti poprilično neinformisan pa od mene očekivati da se bilo kome iz nekog razloga dokazujem, ako je poznato da sam NA SLJEMENSKOM MARATONU ISTRČAO NORMU ZA BOSTON. kome se dokazuje, eto mu te lepe trke odmah tu na 400km, ne mora da ide u čile ili mongoliju.


ITRA ima sistem bodovanja koji nekom formulom obuhvata sve dužine i profile trail-ova i na njihovim stranicama se može naći koliko "vredi" svako ko je ikada istrčao makar jednu trku koju oni priznaju kao tačno izmerenu.


kad je pre dve godine Uglješa (slučajno?) otkrio da je u celoj Srbiji on taj koji ima najveći broj bodova, i ja sam (slučajno) otkrio da sam (tada bio) drugi na rang listi, na samo par poena iza njega. njemu su bodovali FG ultramaraton, meni Tara challenge.


moj sistem vrednosti je takav da cenim sportiste tj sve koji ne kriju svoje rezultate kao zmija noge podmećući u prvi plan cirkuski aspekt svojih "takmičenja". sa prezirom gledam na kostimirane, selfere, nedojebane skakačice u vis, i sve ostale koji na svaki polumaraton idu kao na kobasicijadu ili majmunijadu.


jednako tako izuzetno cenim sve koji sportsko takmičenje shvataju i poštuju kao sportsko takmičenje, što je jedan od razloga zašto češće biram trke "hrvatskog cestovnog kupa" na kojima se protiv konkurencije i štoperice utrkuje sve od 17 do 77, sa sve zagrevanjem zalaganjem i finiširanjem.


AKO OD TRKE NAPRAVIŠ CIRKUS, TIM ČINOM SI POD CIRKUSKU ŠATRU UVEO I ONE DRUGE KOJI SU DOŠLI NA TAKMIČENJE. tu su zakoni i demokratija da zaštite tebe, a da li postoji i koja ravnopravnost će da zaštiti sportiste od klovnova, to ćemo tek da vidimo.


to dovoljno govori i tome koliko ti poštuješ druge, naspram toga koliko voliš sebe i svoju nesposobnost da se baviš sportom, pa je maskiraš u kostim zabave kojim ćeš skupiti puno više lajkova od istomišljenika koji majmunisanje vrednuju više nego rezultat.


isto tako poštujem svakog planinara čiji je izbor da pređe preko nekog vrha, eno išao sam i ja na Međeda isto tako u društvu, aj pola aj polako aj laga aj lagano. i onog što radi sklekove u parku i nikog ne dira, poštujem i njega. od mog poreza su napravljene te sprave, no problem.


poštujem i one što trče s kučićima, ne volim kad na nekoj trci nekog prestignu pa ga pobede u kategoriji ali to je stvar pravila i Organizatora, mene bogme ako bi prestigao neko s kerom dobili bi motkom i on po nogama i kuče po dupetu.


NE POŠTUJEM nikakve zaluđenike, fanatike, sektaše, koji odbijaju da siđu sa staze jer im je oficijelni lekar ultre rekao da imaju ojede opasne po život, i koji bi radije dobili sepsu nego odustali. u tim glavama nisu čista posla, takve ljude žalim i zaista nemam na čemu da im se divim. volim takmičenja samo dok su u granicama zdravog razuma.


moja predstava zdravog razuma je da volim da trčim koliko god mogu da zaista i TRČIM, pa samim tim sve manje volim neke ekstremne dužine koje ushićuju raju koja ionako nema pojma kako to izgleda trčati 6, 12 sati, 50, 100km. trčao sam jednom ultru, video kako to izgleda, završio sat vremena pre drugoplasiranog, doviđenja.


kome god se trči godinu dana bez prestanka izvoli trči, ionako ćeš da šetaš a ne da trčiš a zašto bih ja to pratio i lajkovao stvarno pojma nemam. blago tebi kad nemaš drugog posla u životu, i kad možeš sedam dana da pešačiš/trčkaraš a da se ne kupaš kao neka divlja svinja, to je sve što bih imao da kažem.


dok smo se aktivno bavili biciklizmom najduži treninzi su nam bili 210-270km, uglavnom krug na debelo brdo taru kadinjaču divčibare, i to smo završavali za najviše desetak sati, plus ukupno pola sata - sat da kupimo kekse sokove i da natočimo vodu na česmama pored puta.


zvali me ljudi da idem na neke ultre od dan i noć, od 600km, ja im rekao da li ste vi bre normalni. ja ću da odem danas 200 sutra 200 kilometara, ali hoću kao čovek da sednem kući da večeram, da se istuširam, odgledam filmić na tv-u i uvučem u pidžamu.


iz pomenutih razloga niti volim da trčim noću niti sam ikada trčao po mraku, iz prostog razloga što ako hoćeš da trčiš zaista dugačko možeš leti da kreneš već u 4 ujutru i do 9 uveče imaš na raspolaganju SEDAMNAEST sati dnevnog svetla, opet ponavljam, ako ti ni to nije dovoljno za trening (svetski rekord na 100km je 6h13', svetski rekord u ajronmenu je 7h35') onda za mene više nisi sportista nego psihopata.


ja sam u januaru pretrčao 1191km, od čega me samo u tri navrata uhvatio mrak, dakle i kad su dani najkraći možeš da se sit natrčiš a da ne bauljaš po noći. ako je neko pretrčao više, neka se javi, evo pitaćemo ultraše, studio?


moj lični rekord je skromnih 75km koje sam u januaru istrčao iz 4 treninga u jednom danu, tačnije u rasponu od 08:15 do 19:10. poslednji trening je bio po pustim ulicama i pod uličnim svetiljkama, a konkretno tog dana sam se tako lepo osećao da sam bez problema mogao da odem još 25km pred spavanje, samo me je mrzelo da se četvrti put tuširam. a i ovo je već bio rekord, tako da...


eto, sve vas volim, neke cenim više neke manje, razmišljajte šta je za vas sport, šta je takmičenje, šta je zabava, koliko zabave vam je (ili nije) potrebno da bi preživeli minute sporta koji vam teže padaju, ko su vaši heroji, zašto je to tako, trčite, zabavljajte se, uživajte, širite ljubav :-****** ... po zemlji u kojoj ima više skaj ranera nego ljudi sposobnih da pretrče 10km ispod 40 minuta.

petak, 9. rujna 2016.

zao statak



blog od jutros

juče smo išli na pešačenje-skoro-pa-planinarenje uz reku Gradac, potrajalo je preko 4 sata. par puta smo malo potrčkarali nizbrdo, taman mi je 10 km/h granica do koje ničim ne pritisnem to nešto u kuku pa me ne boli. kad napravim duži korak od metar, neki od mišića iz dupeta iliti finijim rečnikom gluteusa se zategne preko kuka i preseče me vrlo neugodan bol. pokušaću da otrčim neki "trening" gore-dole, pa ako može - može, ako ne može presvući ću se pa na bajk. ideja je bila da ako juče mogu da otrčim bilo šta i bilo koliko normalnim korakom, da danas odmorim, sutra otrčim zagrevanje i Hiljadarku, pa ako i to prođe ok onda da u nedelju odemo u Bijeljinu na trku. nažalost propalo je. puls u odmoru 31. nijedna povreda već dve godine, baza kilometara da na njoj nazidaš mauzolej, forma u blagom usponu, sezona polu- i maratona se zahuktava, a meni neki živac povukao ručnu i zaustavio me u mestu. 66 kila mišića i 4200 km ove godine bačeno u đubre. koga hoće - neće :-)

update

opet će mi satić poslužiti kao podloška za blog. baš mi je lepo označio oranž bojom te 4 brdske deonice koje su me koštale malog pogoršanja bola u dupetu. onaj manje-više izdignuti deo grafikona je tih 10km trčanja. najviši puls je naravno na kraju zadnjih 800m, suviše sam iskusan da bi bilo drukčije. rezultat u granicama proseka, bol na treningu primetan ali ne ometajući, dakle otrpljiv (?), ali me zato uveče boli dupe/loža malo više nego prethodna 4 dana. bar imam neki orijentir za ubuduće, pa ću kombinovati biciklu i trčanje, dok to uklještenje skroz ne prođe. mislim da neću trčati narednih par dana, ne bi li stvari opet krenule malo nabolje.

srijeda, 7. rujna 2016.

mrtav

tako mi i treba, zezao sam druge da su mrtvi jer slabo na blogu javljaju šta ima novo, a sada ja pišem li pišem a trkački sam UMRO.

u zadnja 4 dana sam imao
- 4km trčanja u nedelju (puževom brzinom),
- 95km bicikle u ponedeljak,
- 20km bicikle u utorak (nisam hteo opet da je čistim pa sam s prvim kapima kiše pobegao kući), i
- 52km danas. ok, ovo danas je bilo poprilično brdsko kotrljanje, kao što pokazuje i slika sa instagrama



a sada o PROBLEMU:
dolazak u Žumberak je bio skroz normalan.
5 dana pre trke sam osećao neku tupost u pokosnici, 4 dana pre trke bol u levoj peti, 3 dana pre trke neko žiganje u stopalu, 2 dana pre trke jake bolove u leđima, dan pred trku naravno ništa jer sam sedeo u autu.

u tu subotu smo se odvezli do Sošica, seli u autobus i krenuli na start. jesu u busu bila tvrda sedišta ali bože moj, od toga se ne umire.
stigli smo dosta "knap" pred start, pokušao sam da se zagrejem, trčao gore dole gore dole, čak sam na lokalnom groblju (iskustvo, iskustvo) pronašao česmu i umio se, pokvasio, malo se istezao i razgibavao čekajući start i to je bilo sve.

START.
okej, kome se gine neka gine prvi kilometar strmo nizbrdo, trčim neki polulagani tempo, počinje da me zateže nešto u levom kuku. kao kad mi je pre 8 godina napukla zadnja loža. svakim korakom bol sve neugodniji, pokušam onako u trku da se malo istegnem, ritnem se u dupe jednom pa drugom nogom, napravim pokret kao da šutnem loptu prvo desnom pa levom JJJAAAAOOOOOO tako me je zabolelo da sam zamalo jauknuo na sav glas!!! :-(

šta je dođavola ovo??????
trčim dalje, "kroz" taj bol, panično razmišljam, trčati ili ne, odustati, ma daj cirkusa, trpeti, hmm ko će ovo trpeti, šta ako se još gore povredim, metri prolaze i navikavam se na taj bol. ma nek ide sve dovraga, ako ću i ćopati narednih mesec dana, trku ću završiti.

usput dalje razmišljam, ako sam nezgodno sedeo u autobusu, pa nije bilo dovoljno protoka krvi kroz kuk, pa se tu nešto dogodilo, pa sam nešto naglo opteretio, MA NE, pa to bih osetio odmah na zagrevanju. ili, da sam jurnuo sa starta, istegao mišić, MA NE, pa trka je krenula lagano i nizbrdo zaboga, ne možeš od toga pocepati mišić.

ovo mora da je opet neki išijas, neko sranje, s tim da je nakon godina i godina u desnom dupetu sada rešilo da mi pređe u levo dupe, baš zanimljiva promena, i baš zanimljiv termin, u danu kada sam došao na trku!!!

tokom trke sam imao ON OFF ON OFF faze, čas je bolelo više a čas nije uopšte, povremeno sam se plašio da pustim korak nizbrdo ali sam zato bez ikakvih problema gazio po ravnom i naročito uzbrdo. poslednji oštar spust od par kilometara sam sleteo kao lud, rekoh ako će nešto pući neka pukne, baš me briga.

sutradan sam jedva hodao a pokušaj trčanja je bio više nego jadan, koraci su mi bili ograničeni na metar pa ti vidi, koliko se može cupkati tako "kao usran". malo sam pešačio još malo strčkarao nizbrdo, napravio polu šetnju polu izlet i to je sve.


nakon toga evo 3 dana mazanja Vukovom Masti, masaže i istezanja, rekla mi je koleginica da vrtim dupetom u krug kao da okrećem hula hop i evo par dana vrtim dupetom na terasi pa su počeli neki pederi da se okupljaju na parkingu ispod i da me posmatraju.

večeras mi deluje da je malo popustilo, no i ranijih dana sam imao te faze kad "deluje bolje" da bi nakon samo par minuta opet bio u bolovima. kalendar trka se neumoljivo okreće, sledećeg vikenda će polumaraton u Bijeljini verovatno otpasti jer mi ne deluje da ću za par dana toliko uskrsnuti da od nepokretnog stignem do trkača.

nakon Bijeljine je po kalendaru išao Varaždin, za koji nisam ni gledao dokle traje prijavljivanje jer je pre 10 dana bilo prerano a sada sam em nesiguran em najverovatnije postaje prekasno.

posle Varaždina su bili u kalendaru Odžaci s tim da sam planirao da nađem bilo koju drugu trku u HR u istom terminu, jer mi je autoputem SVE bliže nego da se provlačim kroz Vojvodinu. no eto, sve stoji na stend baj, drugi trče a ja sam umro, a da li ću proživeti, trenutno je misterija.

utorak, 6. rujna 2016.

majica

bože šta sve neće uraditi moji drugovi, prijatelji, obožavatelji, carevi, kraljevi i kraljice, samo da me/nas zabave :-)
da vas nema, trebalo bi vas izmisliti, i uramiti :-)

MAJICA IZ ODŽAKA, NASTAVAK DEVETNAESTI !!!! :-) :-*


money money monKey (ABBA)

imam da vam pišem o jednom Poznaniku
da smo na društvenim mrežama gotovo bih ga nazvao Prijateljem no kad vidite o čemu se radi, shvatićete zašto ne mogu


elem, trčimo nas dvojica maratone i polumaratone u Hrvatskoj već godinama, nakupilo ih se tuce
(videh na neko piše "tucet",
osećam se protiv svih tih reči kao don kihot)


kaže on meni prošle godine, daj mi sale neki mejl, da mogu da ti se javim ako mi nešto zatreba, kupio bih neku biciklu a tamo kod vas u srbiji ima taj sajt CIKLOBERZA i svakakvih povoljnih biciklica


dao mu ja mejl, on tražio mobilni ako mu nešto bude baš hitno, ja mu dao i mobilni mada ga nikad sa sobom ne nosim, praktično je brže da mi se javite na mejl


par puta se nešto javljao, ja se napravio lud jer sam bio u frci i računam još mi samo fali da putujem po srbiji i njemu kupujem bicikle, a nemam vremena ni zube da operem kako valja nego uzmem žvaku i istrčim iz kuće na posao


sad se sretnemo zadnjeg vikenda, kaže on, pa šta bi vam bilo teško, u onaj vaš kombi biciklistički samo ubacite par bicikli i kao bajagi idete na trku, i samo ih meni istovarite


kažem ja, okej, ali pazi, sve to što se kod nas "povoljno" prodaje, bicikle vredne 4000 evra koje kupiš za 1200, to je sve ukradeno, to je javna tajna, i štaviše sve više ih je pokradeno iz slovenije i hrvatske. dakle kako ti misliš da ti ja dovozim takvu biciklu, bez ikakvih papira? daj ti meni neki ugovor gde piše da si ti to kupio, da je to tvoje vlasništvo, a da ti ja samo dovozim.


ehhh, reče on, pa kakvi papiri, pa to niko nema. jednom sam (nastavlja priču) tako kupio biciklu u srbiji pa dao oglas na nekom slovenačkom sajtu da je prodajem, i javio se čovek da je njegova bicikla, baš sam imao puno problema...


gledam ja, nema skrivene kamere.
tip je mrtav ozbiljan.
on ZNA da kupuje ukradene bicikle, on to radi već duže vreme, on ne kupuje biciklu za sebe, i NEĆE da mi kaže ajde sale ja na svakoj zaradim hiljadu evra evo tebi 20% za prevoz.
jok, on mene moli kao da mu donosim lekove za teško obolelu taštu, ja mu tu dođem kao neki volonter u kriminalu.


mislim da sam uspeo da ga oteram u pičku materinu najlepšim mogućim rečima, prosto da nije ni primetio da sam ga oterao, nego recimo da sam mu do tamo naručio taksi.

nedjelja, 4. rujna 2016.

ko s mađarima tikve sadi...

imam da vam ispričam jednu anegdotu:
nakon prijava, skroz gore u planinama ispod slovenačke granice, spiker preko razglasa reče kako autobusi neće voziti trkače na start u 14h00 nego u 13h45, obzirom da je start u 15h ali jako teškim putem za autobuse...
krenem ja u bus, i primetim da ova mala mađarica leži u bunkeru automobila, stavila slušalice, kulira, totalno u drugom filmu od ovog da busevi kreću za 5 minuta
pretrčim i tih 20 metara i prodrmusam je, kažem (na engleskom) - aj budi se, evo kreću autobusi na start!
kaže ona (na nemačkom) - sad odmah?
kažem ja (na mađarskom) - jašta!
skoči ona, nabaci ranac na leđa, i u papučama nekako prećopa tih par stotina metara, i uđe u neki drugi bus...
i tako, vreme prolazilo, vozač oduzet od realnosti kopao nos, mi čekali, prođe pet minuta, deset, jesen stiže dunjo moja, ni makac.
počeše trkači iz popunjenog autobusa da dobacuju, ajd majstore kreći, šta čekamo, blać truć
vozač kao krenuo, pa zastao, pa par minuta pričao sa organizatorom, pa opet krenuo, pa opet zastao, uveliko prošlo čak i onih najavljenih 14h00 a meni panika da li ću gore stići da se iole promrdam, otkočim, zagrejem
napokon krenuli mi, za nama drugi autobus, pa treći
trebalo nam dobrih pola sata za tih 15.5km, sve same krivine i serpentine, čas gore čas dole, vozač se mučeničak preznojio od šaltanja brzine prva druga i jednom treća, a bogme i svi mi ostali od vrućine
stigli smo na START cirka 25' pre starta, ja odmah izleteo kao iz puške, računam dok odbijem 5 minuta da pođubrim tu čuvenu Granicu, pa dok malo protrčkam, pa dok uradim koje ubrzanjce (nisam stigao, prim. prev.) eto pištaljke
i tako, trčkaram ja nekim sporednim puteljkom nizbrdo, tek krenuo na zagrevanje, odmeravam korake, hvatam gps, hvatam puls, usput računam koliko koraka mi je preostalo do kraja tog express zagrevanja, tek vidim Magyaricu kako trčkara isto tako uzbrdo, lagano, meni u susret
ona u recimo "kolonici" trkača koji idu uzbrdo, ja u sličnoj kolonici koja kaska nizbrdo
kad mi je bila na 20m, vidim da zastaje, saginje sa ka bankini, i otkida komad nekakvog korova, neku grančicu (?)
pppfffffffff već mi se pali neka lampica u glavi, rekoh gle koja je ova faca, našla neku lekovitu biljku i sad će da je otkine i da je nosi gore nazad u autobus i da je ubaci u ranac i dalje da je otfura skroz u rodni Pecs
nije prošlo par sekundi, još uvek mi je u glavi titrala ta misao, tek ona počinje da se smeje, i skreće direktno ka meni
heh heh, blentavo mi proleće kroz glavu, ova meni nosi buket nekog korova, šta li će da se dogodi
i šta se dogodilo:
ona dotrčava do mene (prva sekunda), ja se još blentavije smejem jer nemam pojma o čemu se radi, ona zamahuje rukom kao da će da me udari tom granom (druga sekunda), ja zaklanjam glavu šakama u igri, jer kao ako se ti PRAVIŠ da ćeš da me udariš, ja se PRAVIM kao da se sklanjam, i sledećeg delića sekunde TRAAAASSSSS grana udara po mojim leđima i...
ona nastavlja dalje uzbrdo kikoćući se na sav glas, a ja
nastavljam dalje nizbrdo smejući se kao lud jer tek tada kapiram da mi je to "kazna" što sam joj rekao da busevi kreću 15 minuta ranije pa se zbog toga krčkala džabe u limenoj kutiji umesto da je lepo odremala u petim vratima neke mađarske kršine od automobila


(u nedostatku bolje ilustracije ove anegdote,
prilažem selfi sa jutrošnjeg futinga.
opalim jedan na pola godine, pa nek se vidi)


subota, 3. rujna 2016.

krigle za vino :-)

nije da nemam internet pa zato ćutim, nego čekam da mi se slegnu utisci, a bude tako nekih prilika kada im baš puno treba da se slegnu, i onda ti džabe internet, jednostavno ne ide da pričaš o tome kako ima iks faktora, pa obzirom na blać, onda je srać više nego zadovoljavajući, ali u odnosu na truć, mogao je i buć da bude još efektniji, možda, valjda, i tako u krug.

sve ovo mislim isključivo na sebe, a što se tiče same trke tj organizacije sve je bilo najbolje moguće, u okvirima okolnosti koje određuju više sile (tipa ne možeš se žaliti na vrućinu početkom septembra ili na krivine u planinskom kraju ili na težinu staze koju si sam odabrao da trčiš ili što su uz pehare u obliku krigli za pivo davali nagrade u vidu flaše vina ili već šta slično).


petak, 2. rujna 2016.

panj






Zahvaljujući dragoj S.S. koja nam je preuzela i poslala nagrade, 
stigao mi je i POBEDNIČKI PANJ (!) sa Maljena.

Vidim da su me ubacili u prvu brzinu, 
to valjda znači da je drugoplasirani vozio drugom, 
a treći trećom?
Hmm, 
nije čudo što su im se ugasili motori po onakvom profilu, 
ja mislim da sam prvom išao i uzbrdo i nizbrdo :-P

Volim nagrade koje imaju upotrebnu vrednost 
jer bi idućeg petka trebali da pečemo paprike, 
a kao što je poznato, panjeva nikad dosta :-)

četvrtak, 1. rujna 2016.

žu žu

nakon pretrčanih 610 kilometara (i to pretežno brdskih) u avgustu, mogu septembar i da prespavam :-D
ali ne, ne ide to tako...


9. mesec sam započeo bici vožnjom do prevoja Kaona (745m) i nazad, a sutra je dan za dugačko putovanje.
nakon barem deset poziva obećanja propuštenih prilika i petljancija, izgleda da se napokon sve namestilo da prvi put u životu otrčimo čuvenu Žumberačku Utrku.
15.5km po brdima, ko živ ko mrtav.
dan nakon toga još jedna trka u blizini Samobora, kratkih brzih 5km tek da malo iscentrifugiram noge pred povratak kući.


ZA RAZLIKU od Srbije gde svaki šaban pravi trke pa mi još kažu "dragi Sale počastvovani smo što ćeš uveličati našu manifestaciju" a onda me ogule za startninu i u paketu mi uvale kilo lokalnog vazduha i prijateljski stisak ruke, ovamo idem kao Kasijus Klej u Las Vegas. znaju ljudi ko sam i koliko se pažnje pridaje mojim utiscima i rečima.


sećam se kad sam Anu pitao da li je staza u Parku Prirode Žumberak teža od "kruga na Žabare" koji smo tada trčali kao tempo trening, ona mi je rekla - bogami... jeste.
gde ćeš teže, tada sam se pitao, a evo koliko za 40-ak sati ću stati na startnu crtu i proveriti taj mit, lično.


valjda sam se dovoljno odmorio, potkresao nokte i na nogama i na rukama da budem što lakši, spakovao sam najnovije i najbolje patike. jerbo kad sabereš koliko košta prosečan put u Hrvatsku na trku, patike izađu jedva 20% od ukupnog troška! tako da ispadne da se isplati za svaku važniju trku kupiti par novih. šteta što sam to shvatio 7-8 godina prekasno, kad više nisam sposoban za svoje najbolje rezultate.


http://www.akzumberak.hr/index.php?sadrzaj=rezultati