30 listopada 2016

auf ljudi

prvo da vam kažem, i pri tome ću ostati, ovo mi je bio najteži maraton u životu, ako ih sortiram po procentu vremena trčanja provedenog u mučenju.

mučio sam se na maratonima par minuta, desetak minuta, čak i po pola sata, ali da mi od 3h10' (nešto malo ispod) skoro tri sata prođu u teškoćama, nisam verovao da je moguće.

nisam se zaleteo, nisam "pukao", nisam udarao u te neke zidove o kojima pričate, nisam probijao neke plafone kad pričamo o pulsevima, naprotiv.

jednostavno je od prvog koraka sve krenulo naopačke, i tako se nastavilo doslovno do samog kraja.

među hiljadama ljudi, ovo je bio skroz neuobičajen maraton za mene koji sam navikao da po pravilu već oko 10-15-og kilometra ostanem sâm i trčim kao na treningu sve do cilja. zvalo se to beograd, zagreb, novi sad, plitvice, podgorica, u drugoj polovini sretnem uvr glave desetak ljudi.

ovde je više manje bilo ljudi ispred-iza sve do razdvajanja 21 od 42, negde oko 20-og km, a nakon toga sam uvek imao po 1-2-3-4-5 ljudi ispred sebe u rangu nekih stotinak metara, mada je (dakle!) čak i ovo premala trka da bi se sve do cilja trčalo u polu-grupama kao što je slučaj u štajaznam berlinu na primer.

negde između 5. i 7. kilometra sam bio bukvalno očajan stanjem nogu i jedino o čemu sam razmišljao je bilo DOKLE trčati. 14km? 21km? (tu negde blizu 21-vog nam je bio parkiran auto, a tabla 25. kilometra je bila na 15-ak metara od mesta gde smo ga ostavili)

svo vreme između tog prihvatanja činjenice da nešto VELIKO nije u redu s mojim nogama i organizmom uopšte, i tog baš 21. kilometra, u glavi mi je odzvanjala eksplozija DA LI UOPŠTE MOGU DA OSTANEM NA NOGAMA 25 km, ili ću ipak morati da se zadovoljim polumaratonom.

e sad, da malo objasnim. noge bolne. ja u totalnoj nemoći da pojačam. pulsevi niski, preniski. prvih 5km trčim na pulsevima 141-145, a recimo u novom sadu sam trku 34km od početka držao 154-155, da bih u drugom delu to dizao na 157-158 bez ikakvog divljačkog zapinjanja, nego onako, prirodno trčeći.

malo malo pa se sapletem o sopstvene noge i neku neprimetnu neravninu na asfaltu. onaj svima poznati osećaj "duša mi spava". okej, jesam se sinoć puno budio, u nekoliko navrata bio budan i po sat vremena (skroz neuobičajeno pred trku, već godinama to uopšte ne osećam na taj način). ali na samom trčanju, eto kao da nisam spavao tri dana i tri noći. koma na kvadrat.

uopšte nemam pojma zašto sam na 21-om km odlučio da trčim dalje, iako nisam mogao. tu me prestiglo par ljudi, ja prestigao par ljudi, ritam mi je pao za još jednu nijansu, valjda jer sam tu negde zamišljao KRAJ, no eto, nešto mi je došlo, hajde da idem do auta okolo u krug, pa ću se zadovoljiti sa tih 25km.

tu sam pak počeo malo da pojačavam, podrazumevajući da za 15-ak minuta završavam mučenje. usput sam pokušavao da povećam kadencu, da se nekako "ubrzam", da dâm nogama veštačko disanje. bolovi u ložama su malo popustili, možda i od dejstva dva gela koja sam usput iz očaja pojeo, jer u skoro svim tim gelovima ima kofeina a on donekle umanjuje osećaj bola.

tu negde se desila prekretnica u celoj trci, i dalje se sve odvijalo nekako ubrzano, barem u sledećih 10-ak kilometara. negde na 200m ispred sam među drugim trkačima koji su se malo zbili u neku "produženu grupu", prepoznao stjepka i veroniku. oni su me prošli oko prvog km, i u mislima sam se tada od njih oprostio. rekoh oni će 3h, ja ću 3h10, svakom svoje, nema tu zavisti ni ničega, niti imam razloga da jurim brže i jače. barem sam tolicno iskusan da svakog pustim svojim putem, i da se ja držim sopstvenog.

ne lezi vraže, prođoh ja pored svog auta a da ga nisam ni pogledao. NE DA BIH IKOG JURIO ILI STIZAO, ILI POBEĐIVAO, nego iz čistog nagona za opstankom. ako su oni meni odmakli pre skoro dva sata, a ja ih sada vidim, sve upućuje na to da su malo usporili. odoh ja lepo da njih stignem, pa makar mi mic-po-mic trebalo za to 5km, i onda ću s njima bla-bla, jer sa ovim stanjem u nogama svaki rezultat će mi biti neka mala pobeda.

tu sam uzeo pola trećeg gela, prebacio se na malo sitnije korake i ubrzao frekvenciju. pulsevi su se lagano podigli za par otkucaja, a dodatnu motivaciju mi je dalo to što je narod konačno počeo da puca. stigni ovog, prestigni onog, i za par km se cela ona polugrupa od malopre raspala i uglavnom ostala iza mene. nisam ja toliko išao prema napred koliko su svi krenuli prema nazad.

još par km kasnije sam stigao v. i s., i zadržao se pored njih na par kilometara čašice druženja. iz priče sam saznao da stjepko baš kao i ja proživljava neki totalno fuj dan, što bi talijani rekli "giornata no", pa sam na nekoj okrepi, to je dakle 30. km, otišao napred da jurim sledeću grupu zečeva.

odatle je sve išlo kao stani-kreni. od 30-33 sam prestizao ljude, od 33-35 sam se malo primirio i držao ritam onih koji su se trenutno našli oko mene, onda sam par km opet malo jurio i motivisao se tim "koliko ću ih prestići u svakom kilometru" ali sam se nakon troje u 34-om i 4-oro u 35-om zabrojao i dalje zaboravio gde sam stao.

na nekom uspončiću koji je jedva primetan i blaži od svih prethodnih, iz čistog mira mi je "pao mrak" na oči i sve mi se zabelelo. sunac ti žarki sad ću da padnem ovde u nesvest kao neki juniorčić!???

posisao sam poslednji gel (nosio sam ih u džepu i tek naknadno shvatio da ih ima i na okrepama, ali prekasno) i napio se vode, pa da li psihološki zbog gela ili doista i fiziološki, tek više mi se nije vrtelo u glavi. ali jeste u nogama. opet mi se vratila ista ona malaksalost i saplitavost s početka trke, ali gledaj - rekao sam sebi - pa ako ti je isto na petom i trijes petom, to je u stvari dobro, jer znači da ti se ništa ne pogoršava to što osećaš. prema tome ako ovako možeš 50 kilometara, pa teraj barem do 42, nemoj da si grlica.

tu je valjda došao neki dugačak blag spust, napokon, ja sam se razmlatarao rukama i verovanto izgledao kao vetrenjača koja pokušava da trči. moš mahati rukama koliko hoćeš, ako se nogama ne prave koraci duži od 120cm teško da ćeš tim krilima baš pomoći guzici da poleti. ipak sam uspevao da na svakih 200m pređem još po jednog raspadnika, a svo vreme sam imao na nišanu nekog debelog matorog italijančića koji me je stigao i mučki prestigao baš gore kad sam  bio ubledeo.

mamicu ti žabarsku, stići ću te do kraja pa makar crko. za glavu niži a građen ko veprić, ako me to pobedi tebao bih da se obesim na liniji cilja. spust se završio pa smo imali malo gore-dole-levo-desno-gore-dole, i kad smo i to prošli semafor na 40-om km mi je pokazao okruglo tri sata. kako se odavde stiže do cilja za deset minuta, nemam pojma!? posle onog spusta, koliko god blag bio, ne možeš da džogiraš na auto-pilotu i da se nadaš da će to biti brže od 5'/km. mora da se trči, burazeru.

i mislim da sam se od te tačke prebacio na trčanje na prednjem delu stopala, i da sam tako otrčao kompletna zadnja dva kilometra. u pravcu pre ciljnog pravca, koji mi se otegao kao gladna godina, prešao sam solidnu grupu maratonaca i triatlonaca i svih onih jadnika između 25-35 godina sa proširenim venama koji ne skidaju kompresione dokolenice ni dok drkaju, i u toj raštrkanoj gomili udarih klempušu i onom kvazimodi talijanskom, nadam se da me je dobro zapamtio.

skrećem levo i ulećem u ciljni pravac i odjednom mi se to sve čini nekako nizbrdo, ili sam se ja zaleteo kao debil, tek na 100m od cilja mi se noge pooootpuno oduzimaju i moram doslovno da kočim da ne bih pao od gubitka koordinacije. raštimovan kao kontrabas bez žica, tehnikom "vuk karadžić" (u prevodu, kao na štulama, ali nije mi u tom času bilo ni do crnog humora) jedva protrčah kroz cilj pogrešnom trakom za polumaratonce, jer sam video da neki raspadi ispred mene tuda ulaze u cilj. a nije mi ni palo na pamet da su oni došli s druge strane i upravo završavaju polumaraton. niti mi je bilo sumnjivo da dve ženske guzičetine od po 125 kila finiširaju 42km ispred mene.

odmah za mnom je uleteo raning dida kao mlaznjak, bled kao krpa, ali ne neka bavarska crveno-belo-roze krpa nego ona boje papira. ja rekoh mora da se nečim premazao zbog ove noći veštica kad god da je bila ili će biti... nego videh na društvenim mrežama da je to ovih dana hit kod kretena koji nemaju u životu ništa pametnije čime bi se bavili, te se ovom prilikom izvinjavam didi što ga pominjem u tom kontekstu vampira i ostalih bledolikih čudesa. uglavnom čim su istakli rezultate prvo sam poleteo da nađem koji je on u kategoriji (a završio je PRVI, HEJ, POZNAJEM POBEDNIKA U KATEGORIJI LJUBLJANSKOG MARATONA!) pa sam tek onda krenuo da tražim moje jadno ime duboko zakopano na 11-tom mestu.

nedugo za njim su ušli i veca i stjepko, obzirom koliko su bili usporili na 30-om km mislio sam da će stići barem 5 minuta iza mene kad ono eto ti ih tu meni na petama. a ja kao nešto bum tras mambo džambo turbo finiširao, moš misliti. za razliku od dide, njih dvoje nisu baš nešto hteli da se druže i razmenjuju utiske, izgleda da neki budu ljubazni prema meni samo kad me pobede, a u protivnom im odjednom i nisam nešto simpatičan. daće bog da me oderu u crikvenici pa da se opet lepo ispričamo kao u starim dobrim vremenima.

posle trke, ništa, nekoliko puta pođubrio ljubljanu uzduž i popreko  jer sam u cilju standardno blejao pola sata i prehladio stomak, i posle toga se malo šećkao s Lolom i Kumom. malo smo gluvarili po tromostovlju i zezali ove što ulaze na 4h50, tešili ih kako imaju još samo sedam kilometara, i pružali im ostale vidove drugarske i kolegijalne podrške. nudili bi im i kebab i pivo ali nismo ni za sebe imali dovoljno, šta ćeš. nismo se ni slikali, jer je Kuma kupila neki crni šinjel na cvetiće pa je provela popodne u ugodnom rafalnom ispaljivanju selfija, a mene nije htela da ponižava slikajući me samsungom. za kuma ili ajfon ili ništa, nema tu zajebancije.

29 listopada 2016

pronađi uljeza

nije taj što mislite :-)

mrak

koliko god sam uvek voleo maraton poslednjeg oktobarskog vikenda, toliko sam sada zbunjen ovim časovnicima. to što sam ove 2016-te navikao da se budim između 5 i 6 ujutru, znači da ću na dan maratona da ugledam plafon najkasnije do 5, a ovde će doručak da služe tek od 7. tih 7 će biti dojučerašnjih 8, vreme do kojeg sam bar 2x doručkovao. a ne ide mi da postim pred maraton. jednom kad prođe klopa, lako je sesti u auto u pola 8 i negde u ljubljani naći parking do 9. čak i to je sat i po pre starta, tako da su sve šanse da će to biti jedno jaaako razvučeno jutro. tešim se da kad god sam mislio da ide po planu, uvek zafali 10-20 minuta, pa će sav taj višak vremena dobro doći. a i značiće to što će do 7 ujutru uveliko biti dan, za razliku od ove trenutne mrakače. leći u krevet po mraku, normalno je valjda, ali kad treba da upalim svetlo dok doručkujem, osećam se nekako jadno.

28 listopada 2016

a po reci tena plovi, nema ko da lovi

a po reci tena jeca, nema ko da peca

morao sam da ispraznim ranac pun neiskorišćenih starih patika. nosio sam ga u apatin, da bi sa frendovima iz rijeke organizovali noćni turnir u nabacivanju na žicu. međutim taj plan je propao a patike ostale u rancu. ranac nam je trebao za ljubljanu, ali prazan. tako sam ga juče okačio na ramena i seo na bicikl pony, što ga Milijana gony, i otišao do mosta pored Deponije. poneo foto aparat. sa uzvodne strane istresao 8 patika u reku, pretrčao do nizvodne ograde mosta, upalio aparat, zumirao u vodu, kad ono - nigde patika! nasumično sam opalio desetak slika mutne uzburkane vode, pa rekoh pogledaću kod kuće da li sam nešto uhvatio. i eto, na par slika po pola patike, to je sve. bar je u stepeništu par dana bilo prohodno, dok nisam iz kutija povadio nekoliko novih pari, i vratio taj prolaz u uobičajeno stanje. u sloveniju sam doneo samo saucony kinvara 7 u kojima sam bez problema otrčao novosadsku trku od 34km. ko zna, možda na nešto naletim sutra na expo-u? uglavnom ova plutajuća patika u kolubari će biti cover na stranici blogoje kad je u utorak ponovo aktiviram. to je bila ta važna vest zbog koje sam uzeo da pišem blog. a na hrt1 upravo ide emisija o hrvatskom panku.

ps
internet mi je toliko žestok da ne mogu da ubacim sliku od 50kgb

27 listopada 2016

24 teme



za sada je poprilično lepo vreme najavljeno za vikend
obzirom da je start u 10:30, to je ovo što se danas zove 11:30
cilj polumaratoncima rekreativcima je između (DANAŠNJIH, pre pomeranja sata) 13:00 i 13:30 (rezultat 1.5h-2h), dok će nekim maratoncima ipak postati vruće na suncu bez vetra između 14:30 (3h) i 15:30 (4h), odnosno sat ranije (13:30-14:30) po pomerenom nedeljnom "zimskom" časovniku.


hoću da kažem da pomeranje sata neće pomeriti dinamiku otopljavanja, pa to što ću završiti maraton između 13:40 i 13:50 ne znači ništa drugo nego da bih ga u subotu završio između 14:40 i 14:50. novi brojevi na časovnicima će biti samo "novo ime" za staro vreme.


nadam se da ovo očigledno sabiranje od nula do 15 nikome nije bila nekakva "viša matematika" i da nikog nisam zbunio :-)


sve ovo sam napisao preko reda, a hteo sam da iskoristim slobodan trenutak da objasnim svoje netipične treninge. ima naime neke draži u tome što imam samo svoje staze, i samo svoja vremena, koja niti mogu da uporedim sa nečijim tuđim, niti iko drugi može svojih 10x800 (na primer) da uporedi sa mojim 900+800+900+800m na neravnomernom usponu. zato pak mogu da poredim svoje rezultate sa svojim, mogu svake jeseni da otrčim 10km iz promena 100/100 na istom putu, i da imam neku predstavu o tome "kako mi trenutno ide". a valjda je jedino to važno.


sećam se kada sam pre nekoliko godina redovno pre svakog polu- i maratona radio hiljadarke, i to je silno zabavljalo raznorazne atletičare, dok na primer ja nijednom nisam saznao za koliko oni urade to isto. svet je takav, hoće sve ponuđeno da uzme, a da ništa ne dâ zauzvrat. potraje to tako godinu, dve, tri, pola života, i kad-tad pomisliš - ma ko vas jebe.


mogu tako ponešto da podelim s nekim kome se takođe deli to isto, a neka sve ostalo bude oblikovano samo po mojim željama i komforu. obzirom da nemam 100% ravnog terena na raspolaganju, ionako su mi sva trčanja svojevrsna papazjanija raznih profila i podloga, pa se i ja u tom šarenišu prosečnih brzina i trajanja treninga teško snalazim. a tek su efekti takvih trčanja potpuna misterija.


na ovu temu može da se nadoveže druga tema, donekle srodna.


kolega maratonac i bloger se pre par dana mučio da odgonetne vezu između određene brzine i pulsa, jer je nešto od ta dva pobeglo izvan naizgled jednostavne formule.


moje objašnjenje je da se svakog dana budi Novi Čovek, i da svake večeri umire, da bi se sutradan probudio novi Novi Čovek.


juče mi je maksimalni puls bio kombinacija zamora, (ne-)spavanja, vremena hladnog ili toplog, motivacije, doručka, raspoloženja, količine kafe ili izbora patika. ako se probudim KLJOK, sa pulsem koji ni puškom ne mo'š naterati preko 150, logično je da je trening na 140 više nego naporan.


ako se pak probudim sav HIGH, logično je da ću na 140 poskakivati od sreće i nakon dva sata "pitati ima li još".


stoga su ove teme srodne jer je potpuno besmisleno porediti tvojih 10x800m na tartanu za koje si se odmorio, spremio, motivisao, raspalio sa sparing partnerom, pokidao, i mojih 10x800m koje sam iz čiste radoznalosti otrčao po valovitom asfaltu na jedva 60% od neke granice pristojne odmorenosti za takav trening.


otud dolazi do neusaglašenosti između 1) tih različitih Ja, kod normalnih ljudi, koji su uvek slično umorni/odmorni za određene treninge (deonice, dužina, tempo trčanje), i uvek slično oporavljeni pred trku, i 2) tih različitih Ja kod mene, koji su uglavnom umorni na treninzima i čas-umorni-čas-odmorni za trke.


tada se dogodi da se dobro odmorim, kao pred par ovih planinskih trka, ili pred 10km u Ugljeviku, i da otrčim trku rame uz rame sa kolegama koje su dotle sve trke završavale sa 5% boljim rezultatima od mojih.


u nekom mom univerzumu, veoma je mala razlika između treniranja i trkanja, kod mene dani teku kao na pokretnoj traci i svi su slični, motivacija je slična, rezultati su slični. da sam umesto u Apatinu otrčao polumaraton kod kuće, to bi bilo 1h33, kad odbiješ preskakanje trotoara i par brdašaca to bi bilo 1h32-1h31, a na trci sam otrčao 1h29 što i nije baš neka razlika. pretpostavljam da bi od one grupe koja je banula u cilj na 1h31 većina njih istog dana na treningu istrčala puno sporije od mene, zbog svega gore navedenog.


otud je Ljubljana jedna velika nepoznanica. apatin sam otrčao prosekom 4'14'', a trku od 34km u novom sadu vikend ranije prosekom 4'25''. očigledno je da je 34km ipak bliže maratonu (+8km) nego polumaratonu (-13km), a da li ove proporcije vuku igde drugde nego prema 4'30'' za 42km, videćemo. moram priznati da sam veoma radoznao.


nadam se da će na startu stajati neko od malo boljih izdanja ovih mojih Ja koji su ove godine već pretrčali skoro 5000km.


jedino od čega zaista strepim je taj start, jer nemam pojma kako izgleda stajati pola sata u gomili i čekati na pucanj. ipak je drukčije ovo na šta sam navikao, kad trčkaram do bukvalno dva minuta pred početak, i samo stanem na liniju.


već sam spremio jednu staru duksericu u kojoj ću došetati tih par kilometara od auta do startne zone, i koju ću minut pre starta svući i baciti negde u stranu. daj bože da mi to stajanje u ladovini ostane najveći problem u toku dana.

26 listopada 2016

4 teme

lažem, imam barem 14 tema, kao i uvek, ali mi je lakše kad kažem da imam samo 4
ne zbog nekog ko će čitati, jer raji je i 2 previše, nego zbog sebe
lažem sebe zbog sebe
to jedino zvuči dovoljno logično, valjda

elem jedna od tema koje mi se vrzmaju po glavi glasi 34:42
šta ti je to?
pa kilometri.
bila je pre 10 dana trka u novom sadu, i mogao si da biraš između 10.5km (četvrtina ili kolokvijalno "frtalj" maratona), 25km, 33km (a u stvari 34), i 42.2km
ja sam odabrao 33km, da bih se TRKAO
jer kontam, ako već idem na Trku, zašto se ne bih trkao
kako sam zamislio, tako je i bilo
pratio sam ko nosi plavi broj (svaka trka je imala posebnu boju), odmah otpisao prvog koji je odmaglio predaleko, jurio drugog, pobegao četvrtom, jurio se sa trećim i na kraju ga ipak nadmudrio, sve u svemu odlično sam se zabavljao, kao da sam igrao neku igricu

nego ne radi se tu samo o meni
radi se o tom PITANJU, o tom nekom, kako ga nazvati, KONCEPTU
jer, šta sam video?
evo šta sam video:
dva sata nakon kraja moje trke, sedeli smo na spratu pizzerije Caribic u pešačkoj zoni, sa pogledom na šetalište
naišao je jedan od naših "starih maratonaca"
pognute glave, iscrpljen, potrošen, vukao se kao mrcina
on je jedan od onih koji "jure broj" pretrčanih maratona
ne znam da li mu je ovo bio 100-ti, 200-ti, 500-ti, niti me zanima
ganula me ta propast koja se očitavala iz njegovog hoda
gledam leš koji korača, gledam ugašeno telo, ugašen pogled
kao neki mrtav robot, eto tako je izgledao
slon koji ide na ono poznato Groblje Slonova, koji pravi poslednje korake
sve to, zarad još jedne "recke"...

sad ćete vi reći, pa i tvoj pehar na 33km, zar i to nije recka?
NIJE, jebemu miša, naravno da nije!
ja bih jednako uživao i da sam pobedio, i da sam bio drugi, treći, četvrti kao što sam bio na Sljemenskom pre 3.5 meseca, peti, šesti...
ja sam došao na trku sa idejom da se provedem, da se jurim s nekim ili protiv nekog, da odmerim svoje noge, svoje srce, svoju volju i motivaciju protiv nekog drugog ili više njih, i protiv staze koliko god bila dugačka

a ovaj neko, zaista ne znam koja muka i ovisnost su ga provele kroz tih pet sati dobrovoljnog mučenja
on sigurno ima prepunu fijoku ili pun zid medalja, čisto sumnjam da će mu jedna manje ili više nešto bitno promeniti u životu
da li ta medalja, ta "recka" zaista toliko vredi, toliko znači?
krenuti doslovno poslednji, završiti poslednji, truptati 50 hiljada koraka, protiv svakog užitka i zadovoljstva (trebali ste da vidite taj izmučeni i beživotan izraz lica, bez ikakve emocije osim čiste proceđene patnje), meni tu nisu čista posla

sad će opet neko reći, pa ti voliš to što voliš, on radi to što radi, ali zaboga, da li sam ja ikada za vreme ili nakon trke nekome izgledao kao da to radim po kazni, kao da bih radije umro nego trčao, kao da se namerno uništavam, kao da ne osećam ni mrvicu zadovoljstva u koracima koje pravim?

tako kako je ovaj čovek izgledao na cilju svog maratona, dok je koračao ulicom ka autu da se presvuče, upravo tako sam ja izgledao kada sam sahranio majku.
šta je to ušlo u ljude, da im je recka to jest medalja, ili broj medalja, važniji od sebe samih, od sopstvenih kostiju i mišića, od sopstvene volje i sreće, od jetre, OD OSMEHA?

25 listopada 2016

jasosajosajossasoja



kad ja nazovem trening YASSO to mu dođe kao skraćenica od
Ya Sam nešto SraO, a sad nisam ni
--->>>JASO
nego sam
OSAJ<<<--- nbsp="" p="">pa ti pogađaj šta bi to moglo biti.

da ne ispadne kviz reći ću odmah da sam eto u nedostatku bolje ideje smislio tempo trčanje od 14km (toliko sam imao vremena) s tim da sam pravio promene između trčanja Tempića u dužini 800m sa ubrzanjem od 200m na kraju svakog kilometra.

stručnim opisom 14*(800m/200m)

obzirom da mi je staza u nežnom valovitom usponu do okreta, pa nazad nizvodno na početak, prvu polovinu (7km) sam trčao koliko se sećam nekih 4'31''/km u proseku, a vraćao sam se oko 4'25''/km.
obično bude veća razlika, no imao sam solidan vetar u leđa u prvom delu, koji je ostao isto toliko solidan i u povratku, pa mi je za nekih neprimetnih par sekundi/km ispeglao brzine.

na kraju sam nakon 14km produžio još pedesetak koraka da bi mi ispala TREĆINA MARATONA mada sam se previše zaleteo i izašlo je na 14,080m što je jel tako trećina od 42,240m.

ciljno vreme malo ispod 1h03' dakle da sam produžio ovako još dva puta ispao bi maraton za 3h09'.
kao i uvek, jedini problem je što nisam mogao ovako da nastavim 3x duže, eventualno bih izgurao do 21km i to je sve.
mada kad razmislim, nije ni to loše.
prosečan puls 141 ili 142, bilo je nekih grešaka na početku.

kad sam zatvorio fajl, garmin mi je rekao da sam ostvario novi najbolji vo2max otkako sam kupio sat, pa se to valjda tamo negde ažuriralo samo od sebe. ionako nemam pojma šta li će mu taj podatak.

na trčanje sam se iz grada išunjao biciklom pony (što je Milijana gony) i istom se vratio kući ta 3km, taman da vrtuckajući pedale malo odmorim napaćene nogice.

dobra i ujedno loša vest je da su mi iz laboratorije stigle analize govneta, i da nemam nijednu bakteriju ni gljivicu, a evo nekoliko dana nisam ni prolive imao, valjda jer sam sa trostruke kafe prešao na duplu.

a taman sam se ponadao da će mi nešto naći, pa ću reći ETO ZAŠTO SAM OVAKO SPOR, SAD KAD SE IZLEČIM POPRAVIĆU SE ZA MINUT PO KILOMETRU!
ali mućak, ništa mi ne fali :-(

ooojjj tugo i sudbo prokleta, mogao sam sedam dana krkati neke turbo lekove i u Ljubljani istrčati 2h44', ali ne, idi sale trupći 3h15' i uživaj dok te usput pretiču motokultivatori i volovske zaprege...

24 listopada 2016

tandrčak, tandrčak, vreteno


ideja je bila da otrčim lagani Tempo, eventualno Progresivni Tempo
otišao sam u Apatin i poneo onaj istrošeniji par Asics Hyper Tri patika, sa namerom da to bude trenutak kada ću odlučiti da li da u Ljubljani trčim u njima (190g), ili u Saucony Kinvara (240g)
kasnije sam primetio da su zbog sniženja postale popularne u srbiji i da ih je osim triatlonaca nakupovalo dosta polumaratonaca, kao što se vidi na slici 3- & 4-plasiranog apsolutno



ta ideja se pokazala kao loša jer je bilo maglovito i hladno, sa nešto vetra gratis
bilo bi samoubistveno truptati lagano prvih pola sata i smrzavati se, da bih se tek tamo negde kasnije zagrejao.
pusti ti to, to mi nikada nije bio recept za dobar provod
tako sam nekako "u hodu" (igra reči) odlučio da otrčim nešto ravnomerniju trku
nekako se tako pogodilo da je kolega kojeg dobro poznajem (kao trkača) odlučio da trči Trening na ritmu za 1h30, pa smo krenuli zajedno, ili barem "u blizini" jer se oko nas nakačila poprilična gužva


sve je išlo po planu, i nije išlo
skoro svakih 5km mi je sat pokazao kao 5100, i iako smo svo vreme držali 4'12'' - 4'14'' po kilometru, te petice su ispadale malo previše iznad 21'.
pred kraj mi je to postajalo sve sumnjivije pa sam nakon 5, 10, 15km, stisnuo LAP na 18km, s namerom da taj završetak izmerim kao 3+3, tačnije 3+3.1

kad smo se približavali 20-om kilometru, negde na dobrih 200m od table koja se napokon pojavila u magli, shvatio sam da imam samo malo preko 5 minuta fore, za 200m (do table) + 1100m do cilja, dakle za 1300m. tu sam se oprostio od grupe koja je još uvek verovala u čuda (tj u svoje satove na kojima je već prošao 20-ti kilometar) i požurio ka cilju.
ipak, ako sam hteo da istrčim "tik ispod 1h30", zašto da to i ne dovršim, ako već mogu
par metara pre nego što sam prošao kroz cilj dužina mi se okrenula na 21.400, mašala
šta li bi bilo da sam nosio garmina, oni uvek malo šaraju po stazi levo-desno i pokažu koji metar više od polara...



vide se plava (brzina) zelena (kadenca) i crvena linija (puls) kako se sinhrono dižu u poslednjih 5 minuta, i kako sam u zadnjih 4.5 minuta prešao 1150m, dok je većina iz te grupe za isto vreme i držeći isti tempo uspela da pređe 100m manje, što je bilo podaleko od cilja na kojem je pisalo 1:29:5x



na cilju sam imao prosečan puls od 153 što bi savršeno odgovaralo prvoj polovini Maratona, naravno pod uslovom da sam odmoran
međutim dva dana nakon brdskih deonica ipak sam došao na trening tempa a ne na Trku, pa sam se tako i osećao, par kilometara lagodno pa par kilometara pppffffff ne sviđa mi se ova brzina i tako naizmenično od početka do samog kraja 

150-200 metara pred kraj sam video da imam viška vremena pa sam prekinuo to "finiširanje" i vratio se u zonu komforne brzine, čisto da bih u cilju lepo izgledao :-)


kad sam poslednji put prošao kroz istu ovu kapiju, na semaforu je svetlelo aritmetički progresivnih 1:23:45
ko bi rekao da ću se u nekoliko godina ovoliko srozati, i da će trčanje po planinama i kamenjarima toliko da mi upropasti tehniku?
ovo što se vidi na fotografijama je bukvalno da se ispovraćaš


tu sad treba isto toliko godina treninga na stadionu, ubrzanja deonica i sprinteva, da bi se svaki zglob vratio u svoju osu odnosno da bi se svi mišići i ligamenti oko njega (tog svakog zgloba) vratili u onu idealnu sinhronizaciju

možda jesam imao dobrih rezultata na planinskim trkama, ali sa ovako kratkim korakom i spuštenim i krutim rukama teško da ću u dogledno vreme probijati zvučne zidove
na stranu ovo levo stopalo koje stoji kao iščašeno, nemam pojma kako sam to napravio
slaba je uteha što sam postao otporan na one "obične" Zidove kojih se plaše maratonci početnici, jer je taj imunitet samo posledica ove tehnike kloparanja u mestu

21 listopada 2016

4 puta 800-900m @ 6.5% uspon

stala kiša i čak se nebo probilo u vidu nekih plavičastih dronjaka okačenih gore negde. rekoh ja, ode čiča u planine da vidimo čija tetka vlažnu dlaku četka. tu se misli da je asfalt naravno bio vlažan, a još po onom putu na kojem radim deonice i koji je zbog klizišta zatvoren za saobraćaj, tamo tek trava raste posred bivšeg asfalta.

otoplilo na +14, ja dole u nekom fudbalskom šorcu i gore u šuškavcu, kao rezervni golman, seo na bicikl pony (što ga Marijana gony) i otišao prva 2.5km do izlaska iz šireg centra. odatle imam 2km do podnožja brda, taman da se zagrejem.




prvu deonicu sam uradio kao da mi je jedina i poslednja, i bio sam vrlo zadovoljan prolaskom :-)
ali sam odmah znao da moram malo da "smanjim doživljaj" jerbo će mi se noge oduzeti kao fosne.

drugu deonicu sam se celih onih 800m iščuđavao "otkud to da mi je ovo prejako" ili možda "da ne poveruješ da ne mogu brže od ovoga, iako mi se čini da mogu". bukvalno kao neki klinac koji je prvi put u životu krenuo na deonice pa mu nije jasno da koliko može 300 metara, ne može i 800, pa još uzbrdo.

e zato sam treću krenuo skroz penzionerski no zato mi je ostalo snage pa sam pojačao pred kraj i ispala je skoro pa prosečna u okviru kako to inače radim, dobro sad, desetak sekundi ovamo ili onamo :-)

četvrta ko četvrta, kad nanjušiš kraj onda ti je sve svejedno pa možeš i da se udrveniš, mada čak i nisam uspeo, obzirom koliko sam pokušavao.
pulsevi naravno u umornom niskom režimu, jer nekad mi prosek za tih 900+800+900+800m izađe oko 150 a nekad oko 153, a jednom sam bio toliko odmoran da sam zavario na 157. sačuvaj bože!

eto sad kao što raja koja cepa po strogom planu ide one šeme UTORAK DEONICE ČETVRTAK TEMPO, tako se i meni slučajno namestilo da sam nakon 4 tempo-dužine odmorio jedan dan, danas odvalio deonice, sutra odmaram, a prekosutra Tempo!
(polumaraton u apatinu)
sad se osećam tako važno zbog toga :-)
nosiću bedž sa natpisom "ATLETIČAR"!

19 listopada 2016

dosada? ma kakvi!


ovo je drugi deo treninga.
naime puls mi je nešto puno grešio pa sam na okretu sačuvao fajl, ugasio sat, ponovo ga pokrenuo, pohvatao puls i gps, i snimio drugi deo treninga posebno.
tako sam imao 8.5 + 8.5 km.
sad ćete vi reći - ahahahaha Saša, pukao si, otkud da ti trčiš manje od barem dva sata???
pa eto, nekad za promenu i ja malo skratim

danas sam krenuo doslovno i najdoslovnije "mrtav".
frekvencija trčanja od 160-ak koraka (80-ak dvokoraka)/min,
kao neki slow motion snimak čoveka koji trči.
pri svakom koraku noge mi kažu stani, hodaj, stani, hodaj, odremaj malo.
ali ja uporan, trup... trup... trup... ... trup
strpljivo čekam na svaki sledeći korak

pritom sam zbog zime (meni je sve ispod sunčanih +18° hladno, a ovih mrklih rosuljavih +9° su tek fuuujjjjj) obukao neku duksericu-jaknu, nit tamo nit ovamo, nešto kao od ćebeta da je sašiveno, iz prostog razloga jer sam znao da idem na najlaganije moguće rastrčavanje, plus je ta jaknica trebala da se opere, i onda kontam eto prilike da se u njoj oznojim i odmah pafff u veš mašinu.

borio sam se kao grešan s dušom da nateram prosek ispod 6'00''/km ali nikako, noge trome, ja ukočen, zaglavio prosek između 6'10'' i 6'05'' i ni makac odatle.

na okretu skinem ja to ćebe s leđa, okačim na neku ogradu, i krenem malo da se razgibavam.
budi se blogoje, ako boga znaš, inače se ni do sutra nećeš vratiti kući.
utom mi sine sijalica, da ne kažem užari mi se žarulja:
SA'ĆU JA DA SMISLIM NEKI "TREEEENING"
rekoh, idem neke promene, neka sitna kratka ubrzanja, da vidim oli ću se razbuditi ili neću.

to je išlo bukvalno po par desetina metara - odredim dve tačke iste razdaljine, i onda vizuelno vodim sebe - idem brzo do onog drveta, pa onda lakše do onog žbuna, pa brzo do ove bandere, pa lagano do kraja krivine...

otprilike su te promene bile po nekih 50m-50m-50m...
nakon kilometar-dva su mi se razvezale noge i počeo da mi se vraća osmeh na lice.
prišao sam periferiji grada i naišao na bandere od struje koje su valjda na 50m i onda više nisam morao da gledam u granje i žbunje, početak i kraj krivine, pravca, branika pored puta.
negde kod Pivare sam otprilike trebao da imam 5km promena, i da mi ostane još 3.5km do kuće.

u hodu (igra reči!) sam odlučio da će te promene trajati 5km, i kad sam zaustavio štopericu na 21'15'' shvatio sam da imam tačno 5 puta 4' + 5 puta 15'' dakle 4'15''/km prosek.
napomena, povratak je bio u blagom padu, tačnije nekoliko gore-dole kupsera ali sveukupno ipak više dole nego gore. mada mi je vetar bio "kontra", tako da... budi pametan.

nakon toga se trebalo vratiti kući, i kako sam isključio Motivaciju, momentalno su mi se noge vratile u ono "mrtvo" stanje. frekvencija koraka pala u kliničku depresiju, i iako sam tokom tih ubrzanja skroz zaboravio na ručak, prilikom laganog rastrčavanja mi je svo vreme onaj pileći batak stajao u grlu. normalan čovek se ispovraća kad trči brzo, a ja u brzini ne primetim ništa, pa mi se povraća kad stanem, baš sam sav "naopak".

ELEM:
sad već imam ovakav mikro-ciklus, počev od trke u nedelju:
36km tempo (ravno)
16km lagano (brda)
26km tempo (brda)
17km lagano+ubrzanja (valovito)

ostaje mi još četvrtak da dokrajčim šta se dokrajčiti može, dva lagana dana, i polumaraton u Apatinu u nedelju. nakon toga još jedan sličan mikrociklus, pa Ljubljana i 42km još sedam dana kasnije. sve kao početak oporavka od povrede odnosno početak jesenjih priprema za Crikvenicu.

za Apatin nemam plan, mada mi se jedna ideja već duže vremena vrti u glavi, a to je da predviđeno ciljno vreme podelim na 3 dela i da ih otrčim u progresiji. tačnije, ako mislim da sam spreman za recimo 90', onda da 7+7+7km otrčim za 31+30+29 minuta.
to bi bio jedan BAŠ zabavan trening, koji bi sa dosta zagrevanja i malo rastrčavanja mogao da ispadne i nekakva polu-dužina.
naravno ako ne bude neko govnjivo vreme, jer onda će biti što kraće zagrevanje + trka + beži pod vreo tuš.

sad bi vi da vam ja pričam o Ljubljani ali to mi deluje kao deo nekog sledećeg Života. čak i ova priča o Apatinu mi deluje preuranjena, puno zanimljivije mi je da vidim šta će biti sutra. koliko dugo trčati, koliko gaziti ili zabušavati, koliko koliko kolikoooooo

Sveti Arterije (nije Antemije, nije Amfilohije)



od malih nogu sam se bavio sportom, evo jedne slike iz malog lošinja kada sam kao dvogodišnjak jahao magarca. ovo je jedna posebna vrsta magarca ("tovara") koja izgledom podseća na divlju svinju, možda još odatle vučem strast ka sljemenskom maratonu

inače nakon skoro 8 sati trčanja u zadnja tri dana, svako normalan bi razmišljao DA LI da trči danas ili ne, a ja evo čekam kraj ovog trudničkog radnog vremena i samo se pitam GDE ću trčati.

nakon onog Tempa juče i prijatnog iznenađenja od britkosti nogu posle jedva 46 sati od trke, prosto moram da iskoristim ovaj dan jer je danas Sveti Arterije, zaštitnik srčanih zalizaka i krvnih sudova (Kumo obrati pažnju!) pa bi bilo šteta ne skoknuti malo u brda i ubaciti crvena krvna zrnca u ringišpil

17 listopada 2016

ko o čemu, kurva o patikama


do pre par godina sam kukao kako imam samo jedne patike u kojima uopšte mogu da preživim maraton bez trnjenja i oduzimanja stopala, a i te su mi barem pola broja veće, a sada izgleda da imam izbor između nekoliko skroz pristojnih pari, pa sam opet na mukama "ŠTA DA RADIM".
tako ti je to kad je čoveku suđeno da ga nešto muči, eto šta je.
on ovde kuka da ga nešto žulja, a deca u bangladešu trče Ultre bosonoga.
morao sam da čekam ceo dan da se one od juče osuše da bih mogao da ih izmerim. jutros su bile negde oko 247 grama svaka, a evo sada su 238 leva odnosno 240 desna.
one kao Uglješine su oko 190, a najrasprostranjenije asicsove NOOSA su oko 290, pa tako ispadne da su ove saucony kinvara7 tačno na sredini.
izgleda da sam ovu levu previše osušio, pa je malo dehidrirala :-)


(šalim se, nisam ih stavljao u šporet, a otkriću vam i moj recept da se patike najbolje suše na podu ISPOD radijatora, naravno ko se greje na radijatore. tu je veliko strujanje vazduha jer radijator stalno "uvlači" hladan vazduh ispod sebe, pa ga nakon grejanja šalje u vis. tako patikama nikada nije vruće, a stoje "na promaji" i puno brže se osuše nego ako ih ostavite napolje po vlažnom kišnom danu. pretpostavljam da umesto radijatora može da posluži i svaka druga peć, samo patike treba odmaći na podu nekih pedalj do dva, gde se ne oseća toplota. jer njih i ne treba da suši toplota, već strujanje vazduha)

osim slike sa napisanom težinom (ako to vidite kod nekog drugog, odmah ćete znati da je od mene ukrao patike, dakle slobodno ga nokautirajte, izujte, i donesite ih nazad meni!) stavio sam još dve slike DESNE PATIKE:


na ovoj gde mi je prst LEVO, slikao sam taj sporni šav koji je sa unutrašnje strane i uopšte mi ne smeta.


na slici gde mi je prst DESNO, takođe sam odigao i slikao to platno koje vezuje jezik za đon, ali se nadam se lepo vidi da sam uklonio celo ojačanje tojest "porub" koji mi je prelazio tačno posred spoljnjeg zgloba od malog prsta.

tu operaciju sam izveo malim makazicama u hotelskoj sobi veče pred trku, jer je to ionako od prvog dana bio jedini uslov da kupim ovaj model - da ga što hitnije "operišem".
operacija je uspela, oba spoljna šava tj poruba su odstranjena kao slepa creva, i trčao sam (sa zagrevanjem) 2h40' bez da sam uopšte bio svestan da imam patike na nogama.
to je valjda jedan od preduslova da maraton protekne bezbolno.

PS

za ljubitelje brojki, tih ukupnih 36km sam juče otrčao prosekom od 4'25''/km.
nije da volim temperature ispod +18, nije da volim kišicu, ni vetar, ni baruštine, ni loše neravne ulice sa dubokim kolotrazima, ni ove neke "manje" trke gde si srećan za svaki kilometar u kojem imaš nekakvo društvo umesto čopora ili barem grupice, ali šta da se radi.

plan je bio 4'30''/km, obzirom na onaj težak treking po pesku od 40km pre samo sedam dana, kojeg sam se bogme više puta setio tamo negde između 2h00' i 2h20' na trci. zadnjih 10' me je roknuo adrenalin pa sam na to zaboravio, ali da je bio full maraton, bogme me nijedno čudo ne bi provuklo kroz još 8km nakon svega što sam juče pretrčao.

danas sam standardno nakon trke otišao na brdski izlet, zakačio sam i kiše i makadama i blata i svega, podosta uspona, niski pulsevi, niska kadenca, kratak korak, ali kad sam preživeo prva dva kilometra, dalje mi nije bilo teško.

16 listopada 2016

umoreska

sutra ću više detalja, sad samo da saberem utiske na gomilu. 
dakle sledi mala jedna humoreska.

kao prvo ne treba da slikam u kojim patikama trčim jer onda iste takve pokupuju neki šumari što su asfalt videli samo na razglednicama, pa u kupaćim gaćama istrče maraton 2:51.
i još dođu u cilj sa čičkom, na pomenutim, je li tako, gaćama.
a svi znamo koliko znači domaći teren i kad poznaješ sve prečice.
ali eto, ako laže koza, znate kako se kaže, ne laže čičak.
pa posle onaj drugi išao 2:59:08 a kaže nije se nadao nije očekivao.
a svi znamo da je u novom sadu staza ili dva kilometra kraća ili kilometar duža, tu nikad nemaš između.
pa je očigledno ove godine bila staza uvr glave 37-38 kilometara, inače se ne bi bronza na ženskom državnom rešavala između 3:15 i 3:20.
bar sam ja upućen.
mislim, u te stvari.
najgore smo prošli mi što smo sekli krivine jer su uz ivicu bile najveće baruštine.
što je pošteno, jer mi uvek najbolje prođemo, pa eto bar jednom u pet godina i mi da nadrljamo.



imamo u kući slika sa trke čitavih komada jednu, pa sam pažljivo birajući na kojoj sam najlepši ispao, odlučio baš nju da stavim kao ilustraciju.
to je trenutak kad smo se Ksenija i ja dogovorili da idemo prva 32 kilometra (do razdvajanja) ravnomerno po 4'30''/km, pa smo krenuli po 4'10''.
da bude ovekovečeno.
izdržali smo negde do 18-og kad sam ja shvatio da je ispred mene previše plavih brojeva trke od 33km, pa sam krenuo da sve to hvatam.
ko velim ako se raspadnem okriviću nove patike za to, stare cirka 16 sati.



em sam kurvinski u trenu zaboravio kako sam se godinu dana kleo u asics, em sam curu ostavio na pola trke bez doviđenja.
šta ću, ako negde moraš da se držiš onog balaševićevog - obećo sam, al jebeš ga... - onda je valjda najprikladnije da se to desi baš u njegovom novom sadu.

jedini kojeg nisam zeznuo je bio dečko koji je na podijumu moje trke bio treći, jer sam mu na 28. km vikao da stižemo onog mađara kojem je mrak pao na oči, a ovaj momak nije imao pojma koji je u trci i maltene je bio odustao i prešao u neko rastrčavanje.
bogme ni on ni njegova cura nisu mogli da veruju šta ih je snašlo, da si video te selfije i kako mu je popravljala frizuru za proglašenje, baš je bilo onako dirljivo.
nije baš da mi je rekao hvala ali hajde, nema veze.
izgleda da je dovoljno i deset sekundi da ti slava udari u glavu pa da na sve ostalo zaboraviš.


titulu naj slike sa maratona nosi ovaj dečko koji se tako stručno nasadio ispred nekog žbuna da je po frizuri bukvalno demolirao lenny kravitza :-)

šta ja ono rekoh, blog ću sutra?
a večeras napisao dupli!

15 listopada 2016

patike tenisice tene tenesice



dilema je sačekala poslednji trenutak, a čekaće još, najverovatnije skroz do pred start trke.
dakle Poslednji Trenutak Plus Jedan Dan.
1
imam ove lagane patike od 180 i koji gram, sivo zelene, u kojima sam proletos trčao sve polumaratone, a kad sabereš zagrevanje i odmah sa cilja kad okrenem nazad da sačekam Lolu pa zajedno s njom poslednje kilometre kao podrška, redovno sam u njima trčao po 30-ak km.
što bi trebalo da znači da su sasvim ok za trku od 33km sutra.
2
imam i ove teget šarene Noosa10, u kojima sam trčao Plitvice, i u kojima sam mislio da ću trčati još puno maratona, no nakon toga se pojavio i model Noosa11 pa sam kupio i njih. nisam se setio da ih slikam ovde a sada me mrzi. u njima sam napravio samo jedan trening i to dužinicu od 32 ili 33km, bez ikakvih problema i nekomfora.
1+2
dilema glasi, koje su bolje za maraton u ljubljani i crikvenici?
odnosno da li ove tanke lagane nisu pretanke i prelagane za 42km?
morao bih prvo da ih probam sutra na 33km, pa tek onda da se ohrabrim da ih ponesem i na 42km.
ili da idem na sigurno i prenesem preko svih tih kilometara na svakoj nozi po 110 grama više, eto, za svaki slučaj?
uvek će doći sledeći maratoni, do 2017-te se možda pojave neki modeli na pola između svega ovoga, možda konačno skinem ta 2kg a možda čak i treći preko ta dva, pa mi ove tanke više ne budu pretanke za Dužine?
eto o tome se radi.
u NS sam proletos pred polumaraton probao i Saucony Kinvara misleći da ih uzmem baš za maratone, PRE nego što sam ipak upao u ovu asics šemu, ali kinvara imaju neki čudan šav unutra koji mi prelazi tačno preko zgloba od malog prsta, tamo gde je stopalo najšire, pa mi se zbog toga nisu svidele.
a nisam hteo da kupujem patike koje bih prve večeri odmah s vrata kako ih unesem u kuću krenuo da sečem i operišem makazama.
možda sam trebao, ipak se samo jednom živi, i što neko reče "bolje je da žališ što si nešto uradio/pokušao, nego što nisi".
1+2+1+2
sve ovo malo previše serkam, jel'da?
čitajući ovo, neko bi mogao da pomisli da se meni radi o nekom maratonu gde se odlučuje između 2h39 i 2h41, pa kao hajde, neka se čovek posveti svakom detalju.
doduše, znam i ljude od 5 sati maratona koji jednako picajzlišu oko detalja.
štaviše, kada ste videli kenijca u kompresionim čarapama???
to je samo za nas napaljenu raju, kad pogledaš sutra na maratonu u novom sadu biće 50% ljudi u kompres čarapama, misliće narod koji nas posmatra sa trotoara da svi imamo proširene vene, pitaće se zašto onda kojeg đavola trčimo a ne sedimo kući s odignutim nogama.
1-2
može da se desi da presudi i spoljni faktor, tipa kiša.
jer mi se ove šarene Noosa i sva njihova izdanja čine malo onako kruto-glomazne, i da bi se puno više natopile od ovih sivih brzinki.
pa ako krene da sipulji, biće da ću se odlučiti za ove lagane i tanke, koje sam čini mi se nosio i u Vrbovcu.
(dan ranije sam u Fužinama takođe na 21km nosio baš ove teget sa slike, dakle tek sad kapiram da sam uslikao ta dva para koja sam taktički spremio za tih 21+21km u dva dana, za prvi dan ove tvrđe jer su mi rekli da u fužinama ima nešto makadama a sad više ne mogu da se setim da li ga je stvarno i bilo)
eto.
kao i obično blebetah blebetah a ništa ne zaključih.
bolje da sam proveo 15 minuta u istezanju nego u ovom sedenju.

14 listopada 2016

opet ja

zadnjih par dana sam podosta zapostavio blog jer se na planu trčanja ništa bitno nije događalo.

nakon trekinga od 40km i laganih 19km u ponedeljak te 20km tempa u utorak, u sredu i četvrtak sam otrčkarao po 20-ak km u brdima kao neke polu-izlete, znajući da mi je odmor puno potrebniji nego treniranje, a opet želeći da barem par sati dnevno provedem u prirodi.

imao sam tuce polu-nevažnih statusa na FB Pejdžu od bloga, no ništa vredno kopiranja ovde.

došao je i taj mrski Petak kad bi moj famozni "taper" trebao da počne, pa ako nekoj od 2 noge nije dosta 48h za odmor nek se žali Okružnom Sudu - Odjel Za Biomehaniku I Neurokinetiku.

za početak sam smislio genijalan vid aktivnog odmora, a to je otići biciklom u kanjon reke Gradac (preko brda visine 450m, i nazad) da bih dovukao pun ranac peskovite zemlje jer treba da presadimo neku jelku a njima takva zemlja najbolje odgovara.

zašto ne bih otišao autom?
glupo pitanje, nećemo se sad vređati valjda?

11 listopada 2016

požuri polako

nađoh konačno i rezultate, pa se setih...
imam i ovaj dodatak, mikro blog, o ovom jednom anonimusu kojeg povremeno viđam na domaćim trkama. 



od dva blizanca ovaj malo brži je trčao sa nekom damicom nešto ispred, njih sam logično uokvirio u ROZE, a ovaj drugi problematičan je taman došao do asfalta, kada i ja.
on na srednjoj stazi, ja na dugoj.
on nakon pretrčanih 26km,
ja nakon 34km.
slećemo na kontrolu, ja (u tom trenutku prvi na dugoj stazi) i odmah pet metara za mnom ovaj dečko koji je pobedio.
bukvalno dolazimo na Kontrolu sekundu iza dvojice sa srednje staze, od kojih je jedan dotični Jocić, ovaj na slici obeležen plavom strelicom.
prilazim onoj cvikalici sa već spremljenim kartonom, i vidim da se dotični i još jedan njegov konkurent nešto silno muče da pronađu kartončiće, da ih otvore, nacentriraju, overe, ovaj ga drži u ruci i okreće ga u krug kao pizzu, kao da bi da pojede sredinu ali vraga, svuda okolo je korica...
nakon dve sekunde posmatranja tog spektakla, ja poturim svoj karton, u desetinki sekunde tresnem pesnicom odozgo po cvikalici, TRAS, iščupam da i otrčim dalje.
tek čujem iza leđa
- šta je ovo, kako to preko reda?????
utom ovaj dečko što je trčao za mnom, overava i on koristeći trenutak zbunjenosti, i kaže - mi žurimo! :-D
tek eto ti ga Jocić, i on u žurbi "pod rotacijom" uzvikuje
- a mi, mi ne žurimo, jel???
sve to u trenutku dok smo mi OSAM KILOMETARA ispred njega na stazi, i usto spretni da overimo, a on još uvek vrti kroz prste svoj kartončić kao kad se cura prvi put sprema da umetne tampon tamo gde treba.
utom za nama volonter na kontroli dovikuje
- srednja staza - asfaltom desno!!!
ja se derem, za svaki slučaj, mada sam već otrčao 50m dalje
- čekaj, a duga staza? isto??
tada se pak Jocić teatralno ubacuje u dovikivanje, sa svim svojim kapacitetima logike i mudrosti
- vi ste dugu stazu odavno promašili!
- ... JEDI GOVNA!!!
bio je jedini moj komentar, i nadam se skroz zaslužen :-D

41-19-20...

ni sporijeg treninga ni umornijih nogu!!!
naravno umor je od onih 40km po pesku prekjuče, a ne od 19km planinskog trčkaranja juče, niti je baš od ovih 20km promenljivog tempa danas.

za one željne brojki
(MADA ZNAM DA BROJKE OBIČNO ZANIMAJU SAMO ONOG KOJI JE TRČAO, I AMA BAŠ NIKOG DRUGOG)
4x5km je izgledalo kao:
- zagrevanje 26 minuta,
- prvi deo lakšeg tempa 24 minuta,
- drugi deo bržeg tempa 22 minuta,
- i na kraju dotrčavanje kući kroz grad opet 26 minuta.
total 1h38 a prosečan puls 138.



ono što je meni zanimljivo je frekvencija trčanja, koja je na svakih 5km bila 175-180-185-174, a dužina koraka 109-116-122-110cm, uz napomenu da je u povratku trećih 5km bilo blago uzvodno, nakon što sam na sredini trčanja došao u najnižu tačku.



naravno da se pristojan maraton ne može istrčati koracima kraćim od 125cm, sve ovo ti je najobičnije rekreativno-penzionersko tralala. ukratko - kako ti je bilo na treningu? - odlično, u najmanji detalj onako kako sam zamišljao. - dakle zadovoljan si? - naravno da nisam!


PS



burazere ako ostane ovakva prognoza/vreme sad za vikend u novom sadu, ne da neću sesti u auto i otići, nego ću ladno u 6 ujutru da se okrenem na drugu stranu i nastavim da spavam uz zvuke čangrljanja kiše u olucima

10 listopada 2016

1 + 2 = 1 + 2


nemam nešto bogzna pametno da napišem.
ovi plavi i zeleni pikovi prema dole su kontrolne tačke, kojih je bilo 16 komada (!) a dva od tih zastajanja su bila đubrenje Deliblatske Peščare od strane mojih prehlađenih crevaca

problem je, čuj problem, problema nema jer ne shvatam ja sebe toliko ozbiljno da bi neki propust bio problem, nego detalj je u tome da sam baš pred kraj trekinga kada smo izašli na asfalt, zaboravio da stisnem lap!
tako mi je poslednji sat ispala totalna sarma, pola sata mesa i pola sata kupusa, pa sve zbrčkano u mojim prehlađenim crevcima:


da bi kolege trkači brže svarili brojke promenio sam aktivnost iz trail trčanje u road trčanje, pa umesto km/h možete da vidite min/km.

kad se razdvoje dva poslednja segmenta, vidi se prvi deo kroz šumarke sa puno krivina i kratkih oštrih uspona/strmoglavljivanja po pesku, koji sam evo najjače "nagazio" od cele trke jer sam nakon drugog sranja tu iznova dostizao dvojicu vodećih. pred sâm izlazak na asfalt sam shvatio da im brda i pesak baš i ne leže naročito, ali nažalost do kraja nije preostajalo još 5km gore-dole levo-desno nego još 5km asfalta, a ja sam bio u onim asics speedstar koje su se nakon 2000km toliko stabale da mi je delovalo da trčim bos po asfaltu



čim sam napravio prvih par koraka, lupio se po čelu i rekao sebi - eh budaletino, shvatio sam da mi se takmičenje tu negde otprilike završilo, i da mogu da pređem u neko cooldown rastrčavanje do cilja. svaki korak mi je bio naporan, pete su mi se lepile za asfalt, a za neko turbo-finiširanje na prednjem delu stopala nisam bio ni odmoran, ni naspavan, ni spreman, ni motivisan, ni ništa. već od pola trke se iskristalisalo da nas ima 4 "zainteresovanih" a na podijumu su samo 3 mesta, i samo sam čekao U-okret da vidim koliko je 4-ti iza. bio je više od kilometar daleko pa sam mogao dodatno da usporim i malodušno "otaljam" i poslednjih desetak minuta. 


nije baš ispala neki Progresivna Dužina, tačnije ispala je, jer je brzina na kraju bila veća, kao i kadenca od 89 naspram 84 (dvokoraka/min), ali naravno da će biti brže trčanje po asfaltu od skoro 3 sata moroganja po pesku i travi! u normalnim patikama na asfaltu uglavnom držim 92-93, a kad mi se žuri i malo više. 

obzirom na broj kratkih krivina i zalamanja ovamo-onamo kroz šume, više sam nego siguran da je staza imala minimum 40.0 km, a od ovih 3h18 treba oduzeti 16 kontrolnih tačaka i cvikanja kartona od po recimo pola minuta, i dva sranja od po ~minut. tačnije mislim da je prvo trajalo minut i po, a drugo minut. biće da se sve poboljšava treningom, pa i to. 

prosto je neverovatno da se na tako kratkoj trci nakupi 10 minuta zastajanja, ali šta ćeš, da je trka sa čipovima bila bi startnina 20€ a ovako je startnina sa kartončićima i overavanjima kontrolnih tačaka bila 2.5€, ulazak u nacionalni park 1€, ručak 2.5€, zaječarsko u restoranu je koštalo 0.8€, dakle sve skupa za dvoje 13.6€. i benzin za 305 km nekih 22€, putarine 0€, saobraćajne kazne 0€. ispade da su mi najveći trošak bile vlažne maramice koje sam potrošio duž staze. pu-pu-pu, ne ponovilo se u novom sadu, apatinu, i ljubljani!!!

danas sam kao oporavak od ovih 41km (bilo je juče i nešto malo zagrevanja) otrčao da istražujem tu neke prigradske šumarke i brdašca pa sam neprimetno stigao do 19km od čega skoro pola po travi makadamima i šumskim stazicama.

život ide dalje, sad se treba što više umoriti pre novog sada, zatim malo doći sebi do apatina, i u zadnjoj nedelji oktobra se koliko toliko odmoriti do ljubljane, da mi ta glavna test-dužina pred crikvenicu ostane u što boljem sećanju.

evo odmah da lupim nešto onako odoka,
zamišljam da ću novi sad (trka od 33km) ići otprilike po
4'35''/km ako bude toplo ili
4'40''-4'45''/km ako bude baš hladno,
apatin (21km) negde oko 4'20''/km ako ne bude nekog ledenog vetra i oblaka,
a u ljubljani bih voleo da uđem unutar 3h15, dakle 4'37''/km.

JER je prosto užasno koliko mi se primećuje nedostatak trčanja po ravnom asfaltu u toku zadnjih 5 nedelja, i teško da ću to tek tako popraviti u ovako kratkom periodu. jednostavno su mi se svi planovi (maštanja) pomerili za mesec i po, pa ajmo jovo nanovo da pecamo formu, u mutnom oktobru.

09 listopada 2016

40km



dogovor je bio da danas nećemo trčati ni maraton u zagrebu ni treking u deliblatskoj peščari, jer sam bio umoran, put je dugačak, leđa mi još uvek nisu 90% ok... jedina preostala mogućnost je bila trka na periferiji beograda, i to sa "naše" strane. koliko sam pak spreman za brzinku od 4km, nije se moglo znati, naročito nakon jučerašnjeg planinarenja od 4 sata!

i onda su jutros kučići počeli da laju kao blesavi i probudili nas u 3:15!!! a da odemo ipak u tu peščaru, nismo nikada bili? (za zagreb je bilo prekasno, to eventualno da smo se probudili u 01:15)

i tako 3 sata pre svitanja kao dva zombija, tumaranje po kući, pakovanje opreme, zbrčkaj instant kafu, i kad smo tamo stigli shvatili smo da nemamo ništa od hrane osim 5 piškota, 2 snikersa, i 3 kesice instant kapućina. u opisu staze je pisalo da će na kontroli broj 2 biti čokoladnih bananica, eto nade da ipak nećemo pocrkati od gladi...

40km kasnije strateški sam odabrao sto sa 6 praznih stolica i punom činijom pasulja koju smo potpuno ispraznili dok niko drugi nije došao i seo pa su kuvari otišli po novu činiju/šerpu. antići protiv pasulja, dva kilograma prema nula!

brojke nemam jer su u satu, a već mi se spava, pa ovo bockam na telefonu dok se na tv-u završava utakmica. mislim da sam završio za 3h18, pa valjda sam za isto vreme mogao i ravan maraton, ako sam mogao 40km po peščanim dinama i krivudavim single-track stazicama kroz šume i žbunje?

evo kako izgleda proglašenje, ali iz mog ugla, slikano sa podijuma. čisto da vide kakav je pogled, oni koji se gore nikada nisu našli. pa i nije nešto :-)

06 listopada 2016

zima

svaki put kad ovako naglo zahladni, ja se najozbiljnije pitam da li je moguće da sam IKADA u životu zaista izašao iz kuće i trčao ili nedajbože vozio biciklu po ovom ledenom vetru i užasu. po pravilu se osećam kao da mi se život zaustavlja u mestu. gotovo. kraj. odavde nadalje možeš samo da šlajfuješ, normalnog koraka više nema. dalje se sve svodi na taj PRVI sledeći pokušaj izlaska. onda uglavnom odjednom nestane sva drama, shvatiš da ti je u par navrata bilo čak i toplo, sledeći put malo koriguješ deblje tanje gaće duži kraći rukav kačket traku maramu i sve se nastavi kao da tog šoka nije ni bilo. možda je nekim ljudima lakše ako trče i rano ujutru i kasno noću, pa još u planinama, onda i tokom leta redovno zakače jednocifrene temperature. ja od zime bežim ko đavo od tamjana pa izgleda da što duže i uspešnije bežim, više mi se ona osveti kad joj konačno dopadnem šaka.

zbog problema sa kukom-kolenom tj tim nekim živcem koji me je onesposobio na polumaratonu između 14-og i 17-og kilometra jer je leva noga počela nekontrolisano da mi kleca i da se otrže kontroli, odlučili smo da NEĆEMO ići u zagreb čisto iz zajebancije, kao što je bila ideja, jer mi je onih 2x2 sata putovanja pre samo 4 dana bilo "knap" za kuk iliti narodski dupe, pa bi 2x6 sati tehnički bilo puno zahtevno. da ne postoji ta opasnost od predugog sedenja, 99% bih ipak otišao u zg kao na izlet, pomagao i malo se družio sa maratoncima koji idu na 3h, pa bih na licu mesta video da li bih stao nakon 21km tempa ili bih produžio još koji kilometar.

sad je ostala mogućnost vikend trčanja u deliblatskoj peščari, postoje trke od 20-ak 30-ak i 40-ak km, ili nešto dijametralno suprotno a to je trka u jajincima na 4km koju smo trčali samo jednom u životu i ostala mi je u lepom sećanju jer su se trčala 4 kruga na nagnutom terenu oblika kvadrata pa imaš niznrdo ravno uzbrdo ravno, puta 4. naravno uvek postoji i mogućnost da ostanem kući i trčim, a za dve nedelje ćemo na ns maraton, to bi već trebalo da bude u rangu 100% verovatnoće. prijavio sam se za 33km, a lola za 10.5km, s tim da na licu mesta mogu da popunim i neku drugu prijavu ako mi tako dune, postoje još opcije 25km i 42km.

nakon toga apatin, od kojeg sam odavno odustao zbog predugačkog puta, pa se pre neki dan predomislio jer je Kuma rekla da će doći, a nakon apatina dolazi ljubljana u koju ćemo ići polu-turistički kao što danas većina ljudi ide na trke, eto jer obećavam već 10 godina da ćemo otići a uvek završimo u podgorici, pa da jednom bude i kako lola kaže :-)

da se nisam povredio, da sam umesto trčkaranja po brdima ceo septembar išao sa jednog polumaratona na drugi, nakon zg bi mi ljubljana bila već drugi maraton i ozbiljan ulazak u fazon, a sve je trebalo da kulminira u crikvenici gde sam po svakom pravilu morao da popravim onih 3h08 od prošle godine, jer sam nakon stareka od 1h25' ipak bio u formi za bolji rezultat. 2016-ta mi se pak raspala kao bivša jugoslavija, pa ćemo videti šta ću uspeti da zakrpim od svega toga.

smešno mi je i ovo ratovanje protiv 2kg viška. počelo je sa - u januaru ću da pretrčim 1200km pa ću smršati, a onda sam od sredine meseca počeo da jedem kao vo da bih izdržao do kraja. onda je bilo smršaću u feb-martu taman da na prve trke krenem lagan, pa ništa. onda su krenule trke, rekoh od ovolikih polumaratona u maju i junu ću početi da se osećam kao pravi sportista pa će me to povući da se bolje hranim ali mućak. tačno sam se na plitvicama osećao kao da mi fali još jedna noga, da težinu rasporedim na tri. na sljemenski sam odneo i vratio ista ta 2kg viška, i prošetao ih tri kruga po medvednici, rekoh ajd nakon toga da iskoristim vrele dane avgust i tako to, da idem na duge vožnje i trčanja pa će sve to spasti mic po mic i opet ništa. evo sad imam tri nedelje do ljubljane, u ljubljani ću imati 5 nedelja do crikvenice, onda ću imati decembar i januar da lupam kilometre i izbegavam kajmak i čvarke, i tako u krug. proći će još 30 godina i ništa. ljudi će me nositi u kovčegu i proklinjati, ovaj je kao bio neki maratonac i sportista, mi mislili biće lak kao perce, odvalismo ramena dok ga nismo ubacili u rupu.

05 listopada 2016

dva i po mikro bloga u jednom

nisam crko, samo vam jako nedostajem nakon onih 11 postova u jednom danu.
danas ću da vas osudim na samo dva.
to vam je kao u onoj kletvi, dabogda imo pa nemo :-)



ne može čovek na miru da pokuca na ekran telefona a da mu neka živuljka ne ometa koncentraciju. ali danas je Svetski Dan Životinja, pa joj je oprošteno. neka nam još godinu dana sve životinjice budu dobre zdrave i vesele!
ok, i ukusne :-p



što se tiče trčanja, ova nedelja je zamišljena kao najaktivniji mogući oporavak koji neprimetno prelazi u najglomazniji mogući Trening, uporedo sa nastavkom poboljšanja ove anomalije u kuku. evo već jutros sam popravio vreme futinga za minut u odnosu na juče, a dodao sam +100 -100 metara visinske, plus kilometar kamenjara.

03 listopada 2016

finiširanje i ostali poremećaji ponašanja

Zove me Darinka iz Kluba i kaže, 
Sale, stigao je neki mejl, izgleda kao da ima veze s tobom. 
Čitaj, kažem. 
Ona čita, ja brzo zapisujem. 
Otprilike ovako: 
Šalje - hronometar tajming. 
Ko bre? 
Ne znam, piše hronometar tajming, to je sve. 
Okej, čitaj dalje. 
Evo ovako: Sale, tebi i Loli nije očitan čip 4 puta nego samo 3 puta. Pošalji mi vaše rezultate da to korigujem, jer mi se čini da ste oboje finiširali. Pozdrav, Bojan.
Počinjem da se smejem, pitam Darinku - čekaj stvarno je tako napisao da smo FINIŠIRALI?
Kaže, brate Sale, tako je, sestro slatka, evo gledam u mejl i smejem se i sama, ne mogu da zamislim da je Lola tako brza pa da ste vas dvoje zajedno finiširali.
Razmišljam posle, pa se krstim, i istovremeno sažaljevam tu dečurliju koja su toliko ograničena poznavanjem srpskog, da misle da svaka engleska reč mora da se preuzme kao "naša".
Brate zna se šta znači kad kažeš da si "finiširao".
To nikako ne može biti isto što i "završio trku".
Otkako je novinarima "trka je imala 333 finišera" počelo da zvuči svetskije od "trku je (uspešno) završilo 333 takmičara", svaka logika je nestala i sad se taj virus finišera i finiširanja proširio u nedogled.
Nekada smo imali staro dobro Na startu se pojavilo x ljudi od čega je završilo y a odustalo z, a sada imamo startere i finišere, još samo fali da usvojimo i one skraćenice za sve koji se nisu ni pojavili na startu (DNS) i koji su odustali (DNF) pa ćemo za koji mesec imati i de-en-esere i de-en-efere, hajde da se kladimo u deset ćevapa!
Obzirom da je poslednji put kad se sećam da sam zaista krvnički finiširao bio novosadski polumaraton pre dve ili tri i po godine, očigledno je da se ovom dečku ipak samo ČINI da smo juče oboje finiširali.
Čak i ako bih poželeo da mu odgovorimo na mejl, ne znam šta da kažem Darinki, koji jezik da upotrebi...


02 listopada 2016

omlet

pita ona, gde ćeš da me vodiš na ručak za godišnjicu braka, rekoh ajmo na gazprom benzinsku, imam neke bonove za 50% popusta na omlet sa slaninom. dobro i za onaj kolač što mu po vrhu narendaju instant kafu, i za njega sam imao kupon 1+1. a čast srbije sam odbranio tako što sam kupio dve limenke nekog ruskog piva, od po litar! ali to ne mogu da slikam jer se još uvek svađamo da li će ona da ga stavi na fejs ili ja na instagram. o trci ću da pišem kad se budem naspavao i poskidao fajlove, ono buđenje pre 5:00 me je solidno satrlo. laku noć.

01 listopada 2016

priglup sam i spor, al sam barem lep, al sam barem leeeep





vratim se kući posle prvog dela šetnje uz reku, zaustavim sat, izuvam se idem uz stepenice na sprat tek posle minut mi pisne piiiiiiippppp vaš puls u odmoru je 72, što je oporavak od ČITAVIH OSAM OTKUCAJA u odnosu na puls prilikom završetka treninga :-)
uzmem digitron i izračunam da mi je dakle dok sam ulazio u kuću puls bio 80.
što ti je nauka!!!

inače sutra putujem na polumaraton u Kragujevcu, NA KOJEM ĆU PREDSTAVLJATI SRBIJU!
tako vole da kažu ovi đaci pešaci kad krenu negde u planine gde za njih nema zime, onda oni tamo "predstavljaju srbiju". ko ih je poslao, ne zna se, ko im je odobrio, ko ih je ovlastio, ne zna se, ništa se tu ne zna osim da su oni u nekom teškom hajpu. 
pa ko velim, ako može kurta i murta pešadijska da zastupa srbiju, mogu i ja.
u krajnjem slučaju ako i ne pobedim, možda me izaberu za miss polumaratona.
to će Srbiji doneti i više lajkova od pobede, jer ako pobedim sad mogu odmah ovako unapred da vam nabrojim svih sedmoro koji bi to lajkovali. ovo drugo mi se više sviđa. 

prvo moram da tako lepo predstavim srbiju, da nema nikakve šanse da pobedim. dakle odmah da upalim i garmin i telefon i da odmah istrošim baterije na samom startu, da mi nikad niko ne bi tražio gps fajl. jer u kragujevcu poznajem puno ljudi i mahaće mi pored staze i pitaće me da me povezu autom ili na gepeku bicikle kojih stotinak metara, jbg kako to smem da zabeležim preko gps-a??? ondak dalje treba na svakoj krivini da preko vokitokija pitam organizatore da li sam se možda izgubio. jer stopostotno mislim da sam se izgubio. kasnije će se ispostaviti da sam svaki put od tih dvadeset poziva išao u ispravnom smeru, no to me nije sprečavalo da uporno pitam da li idem u prâvom pravcu. jer bilo bi greota da zalutam kad već predstavljam srbiju, jel tako? onda bih pred kraj mogao neko malo da me nosi na krkače ali da me niko drugi ne vidi, ali jbg biće u kragujevcu gužva pa će neko da me slika telefonom, AH TA ZLA KONKURENCIJA POCRKALI DABOGDA, SVE BI URADILI SAMO DA IH NE POBEDIM!!! onda ću u cilju to sa sudijama završiti uz malo namigivanja, eventualno nešto platim na odloženo sutradan u hotelu, u naturi, jel'te. ima se, može se. dodaće mi pola sata kazne na ciljno vreme polumaratona, ali hej, koga briga, ja sam tamo nosio majicu i maramu sa natpisom Srbija, tome treba dati prednost kad budem pisao blog, a nikako svim ovim varanjima na stazi. eh da, poneću u rancu i pet jakni, crvenu, roze, ljubičastu, narandžastu, i ciklama, pa ću ih već prema tome kako mi se zarumene obrazi ili pomodre usne, stalno rotirati kao vesna zmijanac između pesama na koncertu. a realno to samo zato jer ako me vide na nečijem motoru u crvenoj jakni, ja onda obučem onu roze i kažem nemam ja pojma koja se to starleta vozikala po kragujevcu, ja sam bogme svo vreme trčala. na sve varijante sam se pripremio, nema da omane.

evo već sam se prijavio i za zagreb i za apatin i za ljubljanu, svuda tamo ću takođe PREDSTAVLJATI SRBIJU. kladim se da će srbija od toga imati koristi otprilike koliko je izreklamiraju i naši šaneri po trstu. idem sad da pred ogledalom treniram onaj osmeh dok ulazim u cilj, juče sam skratio taj trening na samo sat i po i evo već se oseća kako izlazim iz forme.

kad se budem vraćao, ima ovde znate u Divcima mali sportski aerodrom, tu ovi lokalni lopovi i hipsteri na dvokrilcu leče krize srednjih godina. e tu na aerodromu ću da zakažem da me čeka tašta s kučićima, kad se trijumfalno budem vraćao iz kragujevca, i onda ćemo da se čekiramo AT AEROPORT DIVCI i da se tagujemo, i ja ću im se preko fejsbuka zahvaliti na podršci i požrtvovanju, i izjaviću za Blic kako bez njih ne bih postao to što jesam, a oni će svo vreme skandirati srbija srbija av av srbija. i svi će mi ostavljati komentare "Bravo care!", "Najlepši si!", "Jedinstven si, bez takvih srbija ne bi bila srbija!!!"
(naravno, bez takvih bi srbija bila norveška, ali to je tema za neki drugi blog)