31 km, a kukam kao da je 131

pogledaš na karti neko brdo, neko selo, učini ti se blizu.
kreneš da trčiš a noge kao dva balvana.
nemaš pojma da li je to posledica 17+7km pešačenja juče i jutros, ili nečeg između, ili nečeg ranije, uglavnom noge - kao tuđe.
onda opet u glavi zamišljaš onu kartu, pa to je sve tu negde odmah iznad grada, desetak kilometara tamo, pa ovamo, pa nazad, šta je to, sat trčkaranja do tamo, pa preko brda, pa do kuće.
onda se usput pitaš ako ti se uopšte ne trči ni deset minuta, zašto bi trčao tri sata, a istovremeno se pitaš, pa jebemu miša, ako kurta i murta mogu svakog dana da otrče tri sata lagano, e zašto i ti to ne bi mogao.
i na kraju ništa, otrpiš, sačekaš da prođe, dođeš kući, legneš pod leden tuš, pa izađeš napolje da te kučići mokrog ližu deset minuta.
to mu dođe umesto masaže, valjda.
da li mi je to trebalo, pa mogao sam da preživim i bez njega, treninga.
da li mi je smetalo, pa nije, bolje da sam trčao nego da nisam.
i tako...