letnji polumaraton sa +750m -750m uspona/spusta
Danas mi je bilo malo teže nego juče.
Bolje da pišem o jednom čudnom jučerašnjem trenutku.
Odem tu 3-4km od kuće biciklom Pony (što je Milijana gony) da nahranim neke mačiće. Pobacao neko, 4 komada, jbg. I vraćam se kući nekim zaobilaznim putem po periferiji, tek čujem neko vrištanje i neke krike ispred sebe.
Dolazim pred vrh malenog uspončića i vidim u jarku pored puta klinca od možda 5-6 godina, kako sav zarozan od plača pokušava da izgura biciklu iz kanala ali nema snage, u nešto udara prednji točak. Usto vrišti kao da je upravo iskočio iz one slike gde ljudi u Vijetnamu beže poprskani napalmom. Smenjuje se krik TATAAAAAAAA i urlik AAAAAAAAAAAA, i nemaš pojma ni otkad to tako traje, ni dokle će.
Ja se osvrnem naokolo, upravo jedan čovek iz susednog dvorišta prilazi ogradi i nadviruje se preko tarabe, pogleda me upitno, ja kažem - pao mali s bicikle, valjda. Prilazim detetu, on me pogleda nekako odsutno kao da sam providan, nastavlja da gura prednjim točkom u neku prepreku, stoji i dalje u mestu, pa me kao pogleda na kraju, i opet viknu TATAAAAAAA.
Kakav crni tata, pomislih, nemoj tako brzo da se vezuješ za ljude, nastradaćeš kasnije u životu.
Uhvatim šakom prednji točak, neke široke gume su bile, i povučem snažno i izvučem gore na asfalt i biciklu i dete koje se grčevito drži za guvernalu. Šta je bilo, jesi li pao, boli li te nešto, mali samo AAAAAAAAAAA i ništa ne izgovara, seda na biciklu i kreće dalje po zaravnjenju bez ikakve komunikacije sa mnom, kao neku bubu da sam sa leđa okrenuo na noge i sad ona piči dalje, nema pojma da postojim.
Utom primećujem čoveka od 30 godina na bicikli, ide polako prema nama sav natovaren nekim torbama, pita šta je bilo. Kažem izgleda da je upao u kanal, pa nije mogao da izgura biciklu. Ne fali mu ništa, vozi kao zmaj, samo se uplašio. Prođoh dalje svojim putem, dete se zaustavlja iza mene a čovek počinje da ga grdi - puu kakav si kilav, kako si pao, nemoj više da mi tražiš biciklu, jesi čuo!?
Već sam ovo bio zaboravio, nego danas, taman sam seo na biciklu posle trčanja, otišao do izvora i napio se hladne vode, polu- se okupao i krenuo nazad ka gradu, kad vidim idu mi u susret njih dvojica, ćale vozi ispred a klinac na svojoj biciklici odmah za njim. Nisu me ni pogledali ni prepoznali, ali pomislih - dobro je, mali se ipak izborio da ga prati na bicikli! Vozim dalje ka kući i razmišljam. Ipak, umesto da mu pokažeš, da ga naučiš, da mu kažeš da to nije ništa strašno, samo tako pretiti detetu i grditi ga što je pao, više je nego kretenski. Ko zna, možda mu i nije otac, mada je i ta pretpostavka daleko od ikakvog opravdanja. Čudnih ljudi ima.
Nema komentara:
Objavi komentar