DE(hid)RATIZACIJA

e pa sad, kad pravimo naše reči iz stranih, 

nije nikakvo čudo da ne znamo kako je najbolje reći.

dehydrate, dakle dehidrirati, to se kaže dehidracija, ili dehidriranje.

otkud se pojavila dehidraTAcija, nemam pojma, ali ja oduvek tako kažem

valjda jer kažem hidratacija (hidriranje?) a ne hidracija (hidranje?)...

jer je na italijanskom izraz idratazione a dugo vremena mi je italijanski bio ispred engleskog u nekom unutrašnjem rasporedu?

u tom čvoru hrvatsko-srpskog dobijenog iz latino-sanskrita 

ne bi se ni Noam Čomsky snašao :-)

uglavnom kao i za sve drugo, imate dve vrste ljudi

imate one koji su uvek žedni i one koji nisu nikad.

a možda postoji i nešto između?

imate one koje zanima zašto su žedni i koliko treba da piju,

a imate i one koje je baš briga.

od ovih prvih imaš one koji će poslušati i glupe savete,

a imaš i onih koji će glupo i slepo slediti pametne savete.

od ovih drugih imaš one kojima nikad ništa nije falilo,

a imaš i one koji svaki maraton završe na infuziji.

dalje, imaš brze i spore, imaš pametne i glupe.

brz i glup će misliti da je to što ne pije vodu za vreme maratona upravo dobitna kombinacija, a čak znam i za primer iz stvarnog sveta, poput takođe jednog istinitog primera kada sam čuo da jedan trener zabranjuje mladim biciklistima da po vrućini nose bidon vode sa sobom jer im "voda oduzima snagu". oni koji su ipak nosili vodu smeli su samo da uzmu mali gutljaj, probućkaju po ustima i da ga ispljunu. tek da ublaže osećaj suvih usta. divno.

spor i glup će pojesti kilo soli ako mu kažeš da se tako povećava žeđ i da tako sprečava dehidrataciju na letnjem maratonu ili ironmanu.
ljudi vole da saslušaju savet nekog autoriteta, a oni manje obdareni logikom zbog toga jer se tako i sami osećaju pametniji i prosvećeniji. problem je što mnogima autoritet predstavlja polupismena kolumnistica ženskog časopisa ili trkač rekreativac koji je nešto loše preveo sa kineskog (išlo uputstvo uz komplet tegova...) pa sastavio tekst za lokalni tri- portal. znate ono, u jednom članku sam pročitao...

ma da. 

svi znamo sve. 

u svemu tome potone i ono malo ljudi koji nešto zaista znaju, pa sutra čuješ pretpostavku kako je i to njihovo znanje samo još jedna uzmi-pare-i-beži prazna voodoo teorija.

i sad kako ja mogu biti pametniji od cele planete, od stručnjaka da bih nešto stručnije napisao, i od čitalaca da bih im nešto novo rekao (kad svi već znamo sve i nema nikog pametnijeg ni od mene ni od tebe ni od njega)?

obrni okreni, uvek svakim uvodom iskopam sebi septičku jamu i svedem se na dve mogućnosti

1) piši nešto zabavno i zabavi narod - mada ni tako nemam ni 1% šanse protiv jutjuba televizije realitija i pornića

2) piši nešto kao-pametno i pridruži se svim ostalim megalomanima koji bi da zarade pare preko reklama i klikova, na račun praznih članaka koji a) onom malom procentu debila koji ih progutaju načine više štete nego koristi b) onaj inteligentniji deo čitalaca prokomentariše sa "ala kenjaš Sale!"

i onda se uglavnom odlučim za 

3) pokušam da pišem nešto o čemu niko nije pisao, ili o tome nečemu pišem na način na koji niko nije pisao

što ne znači da sam odabrao najhrabriju varijantu, naprotiv. da mogu da pobedim pink televiziju verovatno bih pisao upravo o onome što bi mi donelo duplericu u Grand Reviji (onaj časopis uz koji ide cd sa cajkama). a da mogu da zaradim milione pisanjem, pisao bih o tome svaki dan po dva sata, pa ostalo bi mi opet vremena i za vožnju i za trčanje i za ovakvo "kenjanje". no kako ne umem ni da pobedim jutjub ni da zaradim milione pisanjem, ja podvijem rep i pobegnem u varijantu 3) ...

eto tako vam je to. oni svi lažu i varaju a ja sam iskren. 

dakle, opet ja pobedio :-)

nakon MNOGO uvoda, sledi MALO malo iskustva o hidrataciji

sine kako baratam caps lock dugmetom, ko rambo mačetom

kad smo počinjali da vozimo, ja uopšte nisam pio vodu

a Lola je liptala ko da je ribu večerala i doručkovala, stalno

i ja njoj nisam nikad prebacivao kako treba da pije manje,

a ona je mene uvek grdila da treba da pijem više

i ništa, vozili mi sve više i više, dok nismo počeli previše

išli i preko 200km, a imali neke stare glupe 3x7 MTB-e,

obične pedale i patike, čak štaviše ona je imala točkove 24''

to je bilo ono vreme sankcija i embarga, ja sam sâm pravio nosač za bidon savijajući neku žicu, a prvi bidon nam je bio prazna flašica od šampona, sa nekim zgodnim otvaračem koji je ličio na ventil (?) od bidona.

kad smo došli na vrh brda 35km daleko i trijumfalno izvadili flašicu da se napijemo vode, na vrhu vode se penio venac od šampona. prosuli smo "vodu" i vratili se kući žedni ali živi i zdravi. koliko god smo ispirali tu flašicu nije bilo dovoljno. 

posle toga se par puta događalo da se premorimo na tim predugačkim izletima, i iako smo svaki put to pripisivali najobičnijem zamoru (a tako verovatno i jeste), par puta sam se izmerio i primetio da npr u odnosu na jutarnjih 66kg nikako nije logično da uveče nakon vožnje treba da imam 61kg? 

tada sam počeo da razmišljam (prvi put u životu) o tome da bih mogao malo više da pijem vodu. nosio na trening po 2 bidona, kad pije ona pijem i ja i tako, popijem ja koliko i ona, međutim ne mogu reći baš da sam nešto procvetao od toga, isto sam se osećao kao i ranije. na dugim vožnjama isto, kad sam crko ja sam crko, posle 10h po planinama, pio ne pio.

tu ide mali memorijski blek-aut (jel se tako kaže?) i dolazimo do trčanja.

sad, ako na bicikli popijem pola litra vode za 3 sata jurnjave, šta će mi na trčanju voda ako idem sat, sat i po? gde je bila česma tu smo stajali da pijemo, a gde nije - nismo. jednom smo strčali sa Kopaonika do nekog sela u podnožju, napili se vode sa česme (jer smo bili žedni) iako je okolo sve bilo pod ledom, vratili se nazad uzbrdo u hotel i sutradan dobili takvu upalu grla da smo preležali narednih 15 dana. ispalo je da bi bilo bolje da smo se žedni vratili nazad, jer čisto sumnjam da je tih 1dl vode moglo TOLIKO da me rehidrira, da mi je to spasilo život ili već šta. naime to je išlo tako da popijem jedan gutljaj, bućkam ga po ustima minut dok mi prođe utrnulost nepca zuba i jezika, progutam ga, sačekam još minut, uzmem sledeći gutljaj... brate bolje da sam sneg žvakao i lagano topio u ustima, bar ne bih sjebao grlo.

po sistemu "1dl je isto što i ništa", shvatio sam da je voda totalno nebitna u sportovima izdržljivosti :-)

onda su došli maratoni, treninzi bez vode, sa vodom, i sve se svelo na to da ako imam pri sebi vodu - ja ću je i piti, a ako nemam - pa, onda je nemam? nekada sam trčao na neku stranu gde imam česmu pored puta, nekad me put odvede gde nema vode pa se vratim kući žedan-žedan, sa bordo kolutovima oko očiju i sa "pišaćom boje mahagonija" (ovo mi je pre par godina Janko ukrao u jednom tekstu, samo par dana nakon mog bloga!) ali živ! brate ljudi poistovećuju da je žedan jednako mrtav, e to je problem danas, ja bih rekao. a to ide na ruku ovima što prodaju vodu u bočicama od 0.5l.

sad ću malo da skrenem sa teme i da se vratim 40 godina unazad. bili smo deca, igrali smo fudbal doslovno po ceo dan, išli smo na kupanje i pešačili prugom (železničkom) 10km u jednom pravcu, tamo se kupali i skakali u vodu 5 sati (ali niko nije pio vodu iz reke) i pešačili prugom 10km nazad, i kada se uveče vratimo u Grad, na prvoj česmi kreće sprint, i svi viču "prva žeđ!!!", "druga žeđ!!!" i tako se pravio raspored po kojem ćemo piti vodu, trik je bio setiti se da to vikneš što ranije dok česma još nije bila na vidiku, a posle toga već ostali poviču isto u jednoj sekundi :-)

i dao bog ostajali smo i živi i zdravi, eto malo žedni, no sve se to dâ nadoknaditi. a danas, vidiš klinku koja je pošla u školu, kilometar daleko, kući ima česmu (nismo etiopija), u školi ima česmu (nismo somalija), ali ona u ruci nosi flašicu vode :-) ono znate, pročitala je u časopisu "Lepota I Zdravlje" kako treba gucnuti po malo vode na svakih 15 minuta, a njoj do škole treba 20 minuta (za kilometar brzog hoda) pa je odlučila da NE UMRE na putu do škole, ili barem da ne dehidrira. jer to je jedna opasna bolest, ta žeđ, od toga ti otkažu bubrezi za čas, ostaneš invalid i do kraja života plaćaš veliku cenu za tu jednu naizgled sitnu grešku, što IGDE po toplom danu krećeš bez te male flašice vode. nositi 0.5l vode na putu do škole, jednako je držati Mamu za suknju na putu od kuće do štale, 10-15 godina ranije.

i tako dođemo do smešnih situacija, prođem pored 10 ljudi koji nose u ruci flašicu vode, dok se šetaju po gradu, a ja se vraćam sa trčanja od sat i po (na istih jel tako 35 stepeni) i ne nosim u ruci ništa. napio sam se vode pre trčanja, napio sam se na pola trčanja, ili nisam (zavisi da li sam išao "tamo gde ima česma" ili nisam), i napiću se kad se vratim kući. ŽIV!!!!!

e sad ima ona druga strana tematike, to je da li bih se BRŽE vratio kući da sam usput pio više vode... a ja sam krenuo na neki Progresivni Lagani Tempo (PLT) i završio ga prema planu, dakle nedostatak vode me uopšte nije omeo u treningu. krenuo sam po 4'40'', srednji deo sam išao po 4'30'', i završio po 4'15''/km. koliko je to preračunato u hladan dan, nemam pojma niti me interesuje, ionako uvek trčim po osećaju a vremena samo očitavam da vidim da li sam ubrzavao ili nisam, tj da li sam ubrzavao ONOLIKO koliko sam imao osećaj da ubrzavam. još mi samo fali bočica vode u ruci, dok na 35 stepeni i samog sebe jedva nosim!

zašto ti ljudi nose tu vodu, zašto je kupuju kad imaju vodu i kod kuće i na poslu i u supermarketu i gde kod kreneš imaš negde da uzmeš čašu vode, ja nemam pojma. biće da je ta voda na Balkanu postala isto što i Rolex u švajcarskoj. ono po čemu se razlijukeš od drugih, gotovo statusni simbol. znate, ja držim do sebe, znate, ja brinem o svom zdravlju, meni je kozmetičarka rekla da mi je koža suva jer ne unosim dovoljno tečnosti, znate, nekako se osećam sigurnije sa tom bočicom u ruci, osećam se zaštićena od sunca i ove užasne vreline, to mi je prosto kao da nekog držim za ruku u mračnoj ulici.

(ovo Mračna Ulica nisam slučajno iskoristio, znači puno više)

e sad, fala onoj stvari, još uvek ovi pametnjakovići iz ženskih časopisa nisu počeli da čitaju triatlonske i maratonske revije i da odatle prepisuju mudrosti, inače bi svi ti ljudi-iz-gradova (TM* EKV) uz svoje dragocene bočice vode nosili još po tabletu soli :-)
i tako sam ja trenirao da na trčanju popijem još i još jer mi može zatrebati, a kada sam istrčao jedan od svojih najboljih maratona ja sam promašio 2/3 okrepa! jednom sa pomislio "ma nema veze", drugi put sam popio samo gutljaj, treći put sam umesto vode greškom uzeo neki pregusto rastvoren izotonik pa sam ga odmah bacio, zatim opet nisam uspeo da uzmem čašu ili mi je ispala, i sećam se da sam tada do kraja maratona popio sve skupa oko 2dl vode i pojeo 20 kocki šećera, baš genijalan odnos :-)

ali što jest - jest, uvek sam pre maratona bio PRED-hidriran, i to žestoko. dok drugi jedu špagete za pasta party, ja preko svojih nakrkam tunjevinu i dobro je posolim. uz to popijem litar vode i ništa ne ispišam preko noći. sutra smutim litar ness kafe ujutru i to sve popijem od uzbuđenja čekajući doručak, uz doručak popijem još toliko a nakon doručka napravim muesli i progutam činiju od litar. stanem na liniju starta sa stomakom kao trudnica, i verovatno 3l do 3kg viška. na stranu sav taj kofein i šećer i sve ostalo što se ne preporučuje, jer jedno je diuretik a drugo veže vodu iz želuca, pa ispadne da sam prepun vode koju neću iskoristiti za vreme trke nego će je pojesti neki unutrašnji zombiji u mom maleckom organizmu. 

tako ja pred maraton isplaniram da ću trčati određenim tempom, da ću pojesti nešto malo (ako ponude) ili ništa, uglavnom ništa, da ću popiti tu i tamo malo vode, i da ću držati određeni tempo. i sve se završi tako da ne pojedem ništa (osim ako baš ne ugrabim nešto, mada se to retko događalo) i da popijem 1/3 planirane vode, a da ili zadržim planirani tempo ili ga nadmašim za par %...

dakle što se mene tiče, nisam NIKAKAV autoritet da bih pisao o hidrataciji, to je barem očigledno i naučno dokazano. nisam nikad bio žedan, nisam nikad završio na infuziji, nisam nikad povraćao jer sam se previše napio (vode), jednostavno nisam nikada osetio da imam bilo kakav problem sa viškom ni manjkom tečnosti. a što se tiče sporta, uglavnom mi je sve išlo prema planu, i mogu se na prste moje 2 ruke i 2 noge nabrojati svi treninzi koje u zadnjih 20 godina (koliko je to treninga, 10000?) nisam završio prema planu, pa bili na -10 ili +40 stepeni, bilo trčanje ili bicikla, sa vodom ili bez vode, sat vremena ili 10 sati. eto tako. 

hidratacija? ja ustvari ni ne znam šta je to, 

ni čemu sva ta buka, i sva ta voda u bočicama od 0.5l 

koje naizgled čitav svet šeta po gradu...

kod mene to ide isto kao i disanje - ne razmišljam o tome,

ali se nijednom nisam zbog toga ugušio...