ponedjeljak, 16. studenoga 2020.

odneli strini lekove


kao što sam i napisao na Stravi u naslovu, strina nije bila kući a ionako smo zaboravili lekove tako da smo džabe išli. MAPSi su opet napravili ršum od plana jer ono što sam ucrtao gotovo da nije postojalo. dođeš na mesto gde ti putanja govori IDI PRAVO a pravo je neki zaprežni puteljak kojim niko nije prošao skoro pa je korov do ušiju, na toj stazi bi i volovi tražili beneficirani radni staž. 
ono što je spaslo stvar to je da ovaj moj puteljak umesto u taj koroviti nastavak dolazi na puno širi put koji dolazi s leva i ide na desno, a koji pak uopšte nije ucrtan na karti. nešto što bi se moglo opisati kao najsavršeniji mogući makadam, ako je i makadam, jer je toliko dobro navaljan da na mestima postaje glatkiji od asfalta.
odatle je logično moglo ili desno ili levo, desno je značilo odlazak u srce planine i par sati dužu vožnju te posledično povratak po mraku, pa je praktično jedino ostala mogućnost "teraj Levo pa gde god izađe". jeste delovalo da će da vijuga i vijuga po brdu unedogled ali na tu zapadnu stranu nemaš gde kroz šume beskonačno, kad tad moraš do Drine stići tako da...

e sad
ono što sam najavljivao, ona greška koja pokvari sve, ovaj put su bile jedna akutna i jedna hronična greška.
akutna je bila ta što mi se nije upalila lampica, što znači da treba da menjam lampicu ili da menjam celu instrument tablu. elem, ako najave zadnji lep dan u godini, požuri junače, požuri, urani, pohitaj, ubrzaj se, nemoj da daviš i da pustiš da ti prođe sat ovamo sat onamo sat u pakovanju sat u putovanju i da kreneš na vožnju u podne.
TO NIKAKO NEMOJ DA TI SE PONOVI.

druga ali hronična greška, zbog koje je i ova akutna dobila dvostruki iznos bodova, bila je nedostatak jednog pravila koje treba takođe ugravirati negde u mozak, to je valjda ono što se zove ISKUSTVO i što normalni ljudi stiču vremenom a pored mene prolazi kao voda pored vinopije.
sve te ture treba jasno razgraničiti. 
ako imaš ceo dan na raspolaganju, idi u istraživanje, probaj, vrati se, probaj drugim putem, opet se vrati, zapamti kuda može kuda ne može, za ubuduće, lutaj, gledaj karte, uvećavaj, zumiraj, zakreći telefon kao što orijentirci zakreću kartu, ako ti je sudbina dala tu priliku da "kradeš bogu dane" a onda ih proćerdavaj kako god ti najviše prija.
ali ako ti je vreme ograničeno, bilo satnicom ili dužinom dana, pokušaj da svu orijentaciju i navigaciju svedeš na minimum. ili idi poznatim stazama ili nađi trasu koju poznaješ barem napola i gde nikako nećeš provesti puno vremena zastajući i proveravajući skretanje.

kada se sve sabere, mogu samo da se zahvalim slučajnosti što je TAMO postojao ONAJ put inači bi se kao posrani vratili sa sredine planiranog prolaska preko brda, ili bi (još i gore) neko vreme pokušavali pošto-poto da se probijamo dalje kroz onaj korov, pa bi se i odatle vratili kad bi shvatili da je to preko sat vremena guranja kroz blato i travuljinu. 

sledi relativno težak povratak u kolotečinu, nažalost nije relativno nego veoma poznat. nakon toliko dana odlaska na sve moguće strane sveta i surfovanja po brdima i šumama diljem županije, uvek dođe do onog što cigani kažu da je najveća kletva "dabogda im'o pa nem'o" i sada valja iznaći motivaciju da se opet trčka tu naokolo puteljcima koje znam napamet, pokušavajući da izmislim nešto zbog čega mi neće biti baš kao da trčim po kazni. 

obično u takvim slučajevima pokušam da motiv nađem u nekom određenom delu treninga, tipa idem da otrčim malo jače ono brdašce, ili idem da prođem odande do tamo pa da napravim segment, ili nešto treće. mislim u ovim ovako među-danima kada mi se ne trenira, u protivnom nema šta puno da misliš, odeš na stadion otrčiš 12x400 i ajd zdravo. tojest nakon 10x400 sam planirao 12x400 ali pošto sam krenuo sa 11, kontam da ću sada trčati 13x400 pa nakon još dve nedelje 15x400m, recimo.

Nema komentara:

Objavi komentar