nedjelja, 1. studenoga 2020.

pametniji popušta

umesto u subotu uveče utiske ću napisati u nedelju ujutru:

Na kraju je sat popustio i ostao ćutke na mom wočnom zglobu dok sam ja trčao, takođe ćutke jer mi nekoliko stvari baš i nije bilo po meri. Odmah sam primetio da su mi pulsevi nešto niži, poput zadnjeg maratona u Ljubljani, s tim da ovaj put nisam pokušavao da "pojačam" nego sam te pulseve ispravnije očitao kao da zaista i jesam neodmoran, nedospavan, ne-nešto-treće. Osećao sam se u zoni komfora za polumaraton negde oko 140, 138 mi je bilo očigledno sandbaggin'-ženje, a kada me je kombinacija čeonog vetra i blagog uspona poterala na 143-145 odmah sam osećao da je to previše i da će mi nakon par minuta doći ona drvenost u nogama koja govori "uspori pod hitno, inače puče mače pa će da plače kao pače".

No dobro, brzine čak i sa tim utroškom kiseonika nisu bile loše. Ipak je drugo kad srce razvozi gorivo sa 10% više kapaciteta, a i disanje mi je bilo onako dosta opušteno. Malo sam se vrteo oko 4'40'' pa su naišla dva jača kupsera u sredini i tu sam nekako držao prosek oko 4'50'' da bih na kraju opet malo ubrzao, i osim pulseva tu se pojavio PRVI PROBLEM.

Već na prvoj trećini odlaska (3 x 3.5km = 10.5km) mi je sat pokazao 3.43km što mi uopšte nije bilo pravo jer tih 70m mi je nekih 20-ak sekundi, i ako se tako nastavi ladno će me častiti dva minuta do kraja, odnosno 400 metara. Svašta. (kasnije se ispostavilo da nije lepo pohvatao satelite i da mi je malo po vrhu brda skraćivao krivine, kao da sam helikopterom sekao).

Taj trend se nastavio do kraja, i kada sam došao do tačke do koje sam najmanje par stotina puta izmerio 10.55km, što satovima što telefonima što ciklomasterima, falilo mi je više od 100m!!! Obično bih samo okrenuo nazad i rekao sebi "sat greši" no prijavio sam Virtual NY i morao da imam na satu dužinu bar malo iznad 21.1km, za svaki slučaj, pa sam protrčao dalje. Kad sam se vratio na zvanični Okret, već sam dakle pretrčao 10.75km (100m dalje i 100m nazad), a sat je pokazivao okruglih 50', dakle idem ritmom za 1h40', kao kad naručiš "produženi espresso".

Povratak je išao lakše, malo nizvodno malo vetra u leđa, vrteo sam se bliže 4'30'' nego 4'40'' i na mestima čak zaboravljao da trčim koliko mi je delovalo da mi je napor u nogama manji, no ostatak tela je itekako radio pa su mi pulsevi bili skroz isti i kad god bih pokušao da dodatno ubrzam nailazio sam na istu onu "rampu" koja mi je govorila "ne glupiraj se, pu'ćeš!".

Cirkus je imao i drugo poluvreme. Dakle na okretu sam produžio, nadoknadio sve što mi je GPS skraćivao, i dolazim na cilj tj tačku odakle sam krenuo i vidim šta - vidim 19.93km, te nastavljam još skoro DVESTA METARA dalje ka kući, zbog je8enog NYCM virtuala, sav nadr-kan i iznerviran ali sa smeškom na usnama, jače su ove noge od pola kilometra gratisa!


Iskreno sam sve nade polagao da će mi Strava sve nadoknaditi u onoj opciji "correct distance" no nakon što sam istovario fajl i seo za kompjuter, umesto 21.110 mi se pojavilo 21.200 i to je sve, prosek mi se sa 4'40'' spustio na 4'39'' i dalje odatle sam samo mogao da plačem. Po mom obračunu dodao sam 200+200m pa ukupnih 1h38 daju prosek od 4'34''/km što je naravno dosta bolje i gotovo vredno ponosa po ovako buđavom danu. Ne Ma Ve Ze, više sreće u sledećem izvlačenju, test odrađen, a čak sam i brži nego na polumaratonu u Čačku pre mesec dana što je samo po sebi fenomen.

Iako u mom slučaju svet bez trkâ teče sličnim tokom kao i onaj sa polumaratonima iz vikenda u vikend, ovaj deo iz jedne priče može da se primeni na sve pa čak i na neku aktivnost koja višom silom izostaje, jer vidim da se mnogi maratonci osećaju besciljno ovako bez maratona na koje smo navikli. "Nemam gde da smestim onaj deo duše koji sam davala njemu. Taj deo se pretvorio u avet, luta po ledenom gradu, razgovara sa ulicama i klupama, grebe po zidovima sobe i doziva ga, a njegov glas putuje večno, jer nema mesta gde bi se skrasio, gde bi se sklupčao, zaspao i smirio."

Maratoni nas dozivaju, njihovi datumi kao rupe u kalendaru slute na neko trajnije zlo, škripe noktima kao po školskoj tabli, blog koji sam započeo sinoć a završavam jutros je full u znaku noći veštica koja je uveliko prošla jer naše jutro je tamo u Amerikama tek ponoć. Ta noć PRETHODI 31. oktobru što znači da su svi koji su sinoć kačili slike sa maskama i vampirskim zubima zakasnili nekih 18 sati, ujutru su videli slike iz amerike pa pola dana kasnije podigli nogu na kovanje kao žaba iz izreke, bože koliko je ovaj svet glup i površan.

Nedelja je pak dan za izlet, vozdra raja!

Nema komentara:

Objavi komentar