petak, 31. srpnja 2020.

ludnica

gledam šta sam zadnje pisao da ne bih opet o istom :-)
prošlo je par godina u ovih par dana, par letovanja i nijedno zimovanje, desetak užina i tako to
mislio sam da ću nakon one ubitačne vožnje biti umoran za život umoran za sport, ali nisam, ali nisam
(od ovoga bi mogao neki hit za Georgijeva da se napiše)
i dogodi se šta
dogodi se da se probudim sledećeg jutra i odem na trčanje, ničim izazvan, ničim uzrujan
odem ja na trčanje, na trčanje odem ja i prođe mi 12 kilometara dok si rekao keks
dok si rekao keks 12 hiljada puta na svakom koraku po jednom
eto gde je prošao godišnji i dve godine, treba toliko puta reći keks
i ništa, sa trčanja vratio se ja, rekoh biću popodne smlaćen ali koga briga, ali koga briga
odrađeno je trčanje, štonobi rekli ovi modernog jezičkog izražaja
i onda kao rekoh ajd neko popodne u polu-leru, da provedem Lolu nekim novim putevima
jerbo ja svaki drugi dan pronađem po neki novi putić, onda nekom sledećom prilikom odem donekle s njom, to nam dođe umesto standardnog septembra u Poreču
nešto novo, da osveži dan, da osvježi dan, i tako dan po dan
evo i danas ću da je provedem tako jednim puteljkom pre nego što nastavim u nove avanture, u nove istraživačke aktivnosti
jednom ću da izmenim određeno slovo u blogu, na primer odabraću select all i onda replace n with ž
i ožda žećete zžati šta dam hteo na žapišem, a možda žekako i shvatite
i tako nakon tog juče izleta Lola nastavi kući a ja odem na još jedan polukrug da jedan puteljak kojim sam se spustio pre desetak dana "obradim" i uzbrdo, pa se s druge strane i ja skotrljam u grad
što samo Loli da bude septembar u Poreču, na svaki njen dan ja moram da uzmem dva
zbog onih koraka, zbog onih koraka,
zbog onih momaka, snajkinih ćoraka
i onda, dogodi se čudo
čekaj to je Đibo, to nije Georgijev, Vlado nije to, Vlado nije to
i krenem ja da se ubrzavam kao sestra
do juče sam imao tuce burazera i pobratima a od pre nekih par nedelja imam na Stravi i sestricu
i sestricu imam ja, i sestricu imam sad,
sestricu gazelicu, sestricu bombonicu
i čim je sestrica spičila neki treningić ispod 5 minuta po km, rekoh da cepim i ja tako nešto kraće
dobro išao sam onih 12km po 4'40'' ali tada sam bio odmoran a sada sam smlaćen, smlaćen i napaćen
zato nisam ni hteo da trčim neke iole ozbiljne dužine, rekoh idem na nešto što će da se završi pre nego što je počelo
a što ću i umoran moći da navrtim na pristojne brzine
odem biciklom pony (što je Milijana gony) cirka 8.5km od grada (!) i odatle cepim 2km preko jednog brdašceta, pa malo siđem na reku da se istegnem, pa cepim preko istog brdašceta ista 2km nazad


šta reći, pretprošle godine sam trčao polumaratone ovim brzinama no dobro, na half ne ideš ni umoran ni bez zagrevanja, mada bih i bez tih hendikepa bio sporiji, naravno
realno tek u povratku sam se zagrejao nakon 3-4 minuta i taj zadnji kilometar mi je bio još i najlakši, delimično što je pretežno nizbrdo no čak ni na mestima gde zaravni ili krene nežno kontra-uzbrdo nisam usporavao nego sam držao istu brzinu prebacujući se na prednji deo stopala
tako da, eto imam odakle da počnem
2x2km @ 4'10''
sada mogu da trčim i hiljadarke po 4' kao neki iseckani tempo uz minimalne pauze više da noge podođu a ne zbog pulsa koji mi ni danas zbog umora nije bio nešto dignut (?)
poštovao sam ograničenja :-)


a popodne opet na biciklu, nije ovaj ritam loš, nije loš, oću još

Nema komentara:

Objavi komentar