ne vredi, nije mi se trčalo
često mi se desi da mi se ne trči pa na kraju ispadne solidno
ali nekad se umeša i satnica
dok se nećkam i tražom pravo mesto za start, kružim gradskom biciklom po predgrađima, vreme polako teče, ostaje mi sve manje do posla, a što duže odlazim više će mi trebati i da se vratim
usput naiđem na neku divlju deponiju pa krenem u obilazak i istraživanje čega sve tu ima na hektar prostora.
iza vijuga Kolubara, na mestima gde su vadili šoder su ostala mala jezera, skoro pa savršeno za tumaranje i fotkanje
spazim i napuštenog psa od 15 godina, nagluvog i zapuštenog, krmeljavog, kako leži između nekoliko gomila zemlje koju tu dovlače kamioni sa obližnjih gradilišta
utom eto i kamiona, pitam vozača otkad je tu taj pas, kaže juče i prekjuče nije bio, noćas se pojavio očigleno
doveli ga da umre tu, da se ne potresaju kod kuće dok mu broje zadnje dane
prona5555555
(gledam čemu služi ovo num.lck dugme, možda sam već gledao, kao da isključim brojeve na tastaturi a ne pada mi na pamet zašto bih to radio, šta mi smetaju
elem
pronađ(tu sam stinuo pogrešno dugme umesto Đ)em flašu koja doduše nema čep, pa odem do reke da mu natočim vode da barem od žeđi ne ode tako mator i dezorijentisan, apatičan
u međuvremenu skontam da je sa druge strane tih gomila zemlje nekuda sišao i da leži tik uz reku
dakle ume da nađe vodu, ajd bar nešto
tu je već prošlo i više vremena koliko sam mogao da ostanem na trčanju, trčao nisam, plus kasnim na posao koliko god žurio
bar ne moram da se tuširam, ostaviću to za popodne
Nema komentara:
Objavi komentar