22/21 Sudijska nadoknada u Podgorici

dođe i taj dan, uđoh u ciljni pravac
ovaj pravac je kao onaj u Podgorici, skreneš ka trgu i nikad stići
vidiš semafor i kapiju ali ako si već umoran, dođe ti da se rasplačeš u te dve ulice
zgodno mesto da popunim jutro jednom anegdotom, koju već i vrapci znaju no na blogu uvek ima nekog ko ga nije čitao pre desetak godina, ili nekog ko nije pazio na času

putujemo pričom kroz vreme, napred-nazad


1

prve godine sam se raspao na Beogradskom i "skinuo mrak" što se tiče maratona, zatim na Cerskom postavio lični (nešto slično Plitvicama samo sa malo manje brda), i u NS istrčao 3h10' po kiši zahvaljujući Bojanu Mariću koji je pomagao štafeti triatlonaca, pa sam im se priključio i prvi put u životu shvatio da maraton, ili barem jedan njegov deo, može da se trči kao Tempo a ne isključivo kao Lagana Dužina, kako sam običavao na dugačkim treninzima. toliko mi je dobro išlo u tom Novom Sadu da sam trčeći iz cilja produžio dalje do auta, navukao šuškavac i uzeo flašicu sa sokom, pa pojurio u susret Loli i pravio joj društvo u njenom poslednjem krugu, da bih ukupno pretrčao do tada nezamislivih 50km.

na završetku sezone, moja PRVA Podgorica je prošla u bespotrebnom mučenju, a Lolina naročito. naime, za razliku od ovih klasičnih fensera koji dan pred maraton provode u čekiranju i selfiranju po restoranima, pivnicama, trgovima, slikajući se u društvu do besvesti, mi smo iz auta izvadili svoja dva MTB-a, i krenuli ka periferiji. pa od periferije negde severno na obližnja brdašca, i na kraju zaglavili na najkrvničkijem mogućem treningu od tri sata, jer smo uboli neke dvocifrene nagibe većim delom "rekreativne vožnjice". sigurno sam bio u formi da popravim tih 3h10 iz NS no jedva sam se dovukao u cilj nakon 3h14 (po sećanju) na najmrtvijim nogama koje sam mogao da zamislim.

3

kad sam dve godine kasnije TREĆI put trčao taj maraton, znao sam da semafor ume da bunca. to je jesen kada sam se upropastio i načetu ložu umesto odmora počastio dodatnim cepanjem, da bih zbog lečenja propustio par sledećih godina trčanja. malo pre Podgorice sam bio zec u Zagrebu na 3h, istrčao 2h59 i utrčao u istoriju, i od tada vučem ovaj nadimak Zjec iako se i na hrvatskom kaže ZEC kao na srpskom, ali jbg, Zagreb je Zagreb. te treće godine trčanja sam lični u polumaratonu preko 1h20 1h18 1h17 1h16 konačno doterao do 1h15 i desetak sekundi, rizikujući da pobedim Helenu Javornik u jednom od njenih boljih izdanja. trke od 7, 8, i 10km sam trčao na 3'30''-3'35'' i upravo zaključio kako više nikada neću na treninzima trčati sporije od 3'30''/km, jer će mi to biti brzina sledećeg polumaratona. međutim CVRC, teška povreda, godine oporavka u kojima sam nešto i ostario jer sam trčanje počeo sa 40, i velika nada domaće atletike je otišla u zaborav pre nego što je zaista i stigla da postane nada. dakle laže izreka da umire poslednja. nada umire prva.

(preskočiću sve ostale maratone, da ne ispadne autobiografija)

elem došla je i ta Podgorica, grmljavina i provala oblaka celu noć, staza na mestima kao bazen. po cesti pedalj vode, pa ili protrči i još rizikuj da staneš u neku rupu i iskreneš zglob, ili idi polako peške okolo kroz njivu. trčao sam sa jednom poljakinjom stasa Lidije Rajčić, mogla je da obara ruku sa mnom ladno. mene je već dosta mučila loža ali sam mislio da će proći. maraton sam trčao u starim "kišnim" patikama štedeći nove maratonske, i na svakih nekoliko kilometara trčao po 50-ak metara unatraške, kad god je zatezanje delovalo zabrinjavajuće jako. kad sam prošao kroz cilj i video rezultat na semaforu 2h44, samo sam se nasmejao jer je moja štoperica pokazivala 2h51 i pomislio sam eeeee ova podgorica i njen semafor, hahaha. poljakinja je utrčala nešto kasnije i brzo mi prišla pokazujući na semafor, ushićena da će joj to izaći kao zvaničan rezultat. IMALA JE SAT NA RUCI. ne može trkač klase 2h50 da se "prevari" za 7 minuta u cilju, ako je 42km znao koje prolaske ima. nonono, rekoh joj, ovaj semafor uvek brlj brlj. a-ha, tužno reče ona...


2

na DRUGOM maratonu u Podgorici nisam znao za hirove semafora.

te godine sam na prvom maratonu (Bg) istrčao rutinskih 2h58 kao da mi je stoti put da trčim maraton ispod 3 sata, iako pre toga nisam imao manje od 3h10. znao sam po treninzima da mogu, jeste bila vrućina ali valjda sam mogao i brže pa sam samo "0dradio" šta je trebalo. uđeš u cilj i kažeš "to je to, fala bogu da ništa nije pošlo po nekom nepredviđenom zlu, ali realno, ovoliko vredim".

prošle godine (2016) je tako istrčao Zoki Radičanin, imao je to u nogama i samo overio formu. za razliku od njega Goxy Vendlener je pukao od emocija kada je u Čikagu prvi put istrčao ispod 3h, i na primeru njih dvojice se videla razlika između "velikog i malog maratona". Zoki je bio u formi za recimo 2h56, trčao je malu trku i većinom sâm, pa je završio 2h59. ali je znao da toliko može. Goxy je bio u formi za 3h02-3h03 koliko je trčao par zadnjih maratona, onda ga je povukla rulja od početka do cilja i istrčao je (da se tako izrazim) tri minuta brže od svoje trenutne forme. to je ta razlika u adrenalinu koja deluje kao legalni doping, kao što će i Mišović jedva istrčati običan maraton za 3h a u Berlinu su ga povukli na 2h48 pa je pocepao ložu a da nije mi primetio. ovi mlađi tipa Goxy ipak prođu jeftinije. umalo da zaboravim Uglješu (jer pišem o 3h) koji je briljirao u NS sa 2h51 (ako se dobro sećam) na takođe jednom maratončiću koji je toliko smešno mali da verujem da u nekim zemljama svaka nedeljna klupska Dužina ima veću grupu od početka do kraja. za sve nas se može reći da smo Lični "istrčali na treningu", jer domaći maratoni to realno i jesu. da bi se zvalo Trka mora da ispuni uslov konkurencije od starta do cilja, a nijedan domaći maraton još uvek tome nije ni bio blizu.

ja recimo nisam imao tu sreću da ikada otrčim veći maraton, makar Ljubljanu, kada sam najbolje išao, pa su mi eto dva najbolja rezultata ostala iz Podgorice, trke na kojoj od polovine trčiš sâm i maltene ti je sve do cilja nepregledan pravac kao da si na nekom treningu samoprevazilaženja usred pustinje. nakon nekoliko maratona otrčanih rutinski kao najobičnije tempo-dužine a opet sa izvrsnim rezultatima, i nakon neverovatnog serijala uličnih trka u kojima sam doslovno leteo na stazama od 3-4-5km, dan pred Podgoricu sam sa Anom Subotić na stadionu u Baru uradio "hiljadarku" (svako za sebe, ja završio pa tek onda ona krenula) za 2'55'' i to sa lepom rezervom i finiširanjem.

Podgorica je išla kao švajcarski sat, od početka do kraja sličan ritam s tim da su njihove oznake na svaka 2.5km po sto-dvesta metara napred-nazad i to je ono što mi je na tom maratonu uvek smetalo. umesto 10' po prolasku vrtiš se između 9' i 11', da poludiš! a najviše su pomerene na 37.5 i 40km, pa mi je delovalo da ću završiti preko 2h51, a kad sam ušao u ciljni pravac video sam 2h48!!! usporio sam, mahao ljudima, idem ispod 2h50 osmehujem se blaženo i sve dalje mi je bilo svejedno. doslovno sam udžogirao u cilj tražeći pogledom ko mi sve dovikuje sa strane, a na semaforu je pisalo 2:49:04. nije ovo loše. kod mene na satu samo par sekundi ispod 2h50, ko zna šta sam i kada na startu stisnuo? svašta. tek u odštampanim rezultatima par sati kasnije, meni stoji 2:49:59 (???????????). eto koliko je falilo da ne uđem ispod zacrtanog plana. da je semafor pokazivao stvarno stanje bogme bih se izuo iz patika finiširajući ceo ciljni pravac, grabeći za svaku sekundu.


to je bila priča o ciljnim pravcima, rezultatima, mogućnostima, raspoloženju. čak i tada nisam ništa likovao. pa nećeš valjda od treniranja biti sve sporiji??? 2h50, bože moj... idemo dalje. ako Šepeljeva može 2h44, a može i Rajčićka koju derem na Plitvicama, eto i mene uskoro ispod 2h45, nije to ništa nedostižno. meni je uvek sve to bilo sasvim normalno i očekivano. niste me nikad videli da sam ljubio asfalt, briznuo u plač, vrištao uraaaaaa idemoooo kao ovi što trče maratone 6.5 sati i misle da su od mame nasledili poseban dar za trčanje kakav se rađa jednom na milijardu debila. nisam ni pehare dizao iznad glave, to mi je bilo isto kao kad mi u prodavnici vrate kusur, umesto izvol'te kažu čestitamo, ja kažem hvala, čemu histerija?

PS
biće da je moje sećanje sabilo 4 godine u 3, jer mi nešto fali u ovoj priči ali to na kraju krajeva i nije toliko važno