opro štaj

Ma ništa nisam opr'o. Tačnije nije oproštaj u smislu oprost već opraštanje, jer odlazim na daleki put. Stvari su uglavnom spakovane i čekaju u torbi na trosedu. Nešto je i u autu. Ko zna šta će ispasti od ovog vikenda. Ne pamtim kada sam u auto ubacio tri para patika "za zimu" i nijedne "brze". Ovo zvuči malo tajanstveno, ne?

Sutrašnje buđenje par sati pre zore će biti svojevrsno Mračno Krštenje. Jutarnji deo putovanja, pa jedna trka, pa drugi deo putovanja do tačke koja predstavlja Zlatni Presek cele avanture, i spavanje. Sutra ujutru odatle kratko putovanje na drugu trku. Nakon druge trke nas čekaju obe polovine subotnje vožnje odjednom tj. u paketu. 

Što sam trenirao trenirao sam, koliko sam se odmorio odmorio sam se. Primećujem i u excelu i u svesci (pišem oba, stara škola) da mi svaki lagani dan započne sa 9-13km pešačenja, dok se u onim ambicioznijim glede treninga ograničim na 6-8km. Prosto da čovek pomisli kako ja to sve imam u vidu i radim planski i svesno. 

No ne žalim se. Ništa nije kao prije, pa sve češće mislim kako bi tako možda i trebalo da bude. Ne možeš svakog aprila lični u polumaratonu i oktobra lični u maratonu. Štaviše nisam zadovoljan ni formom ni brzinama ni osećajem pri tim brzinama. Nego nekim vektorom, ili kako to već definisati. Da se sve kreće u nekom boljem pravcu. Tako nešto. 

Opušten sam možda i baš zato jer odavno nisam imao ovakav osećaj pred vikend. Ništa se ne mora, ni u top 10, ni u top 10%, ni prosekom ovim ni onim. Staze su mi totalno nepoznate kao i podloge, idem da se provedem, da vidim nešto novo, da usput lepo treniram, i da se vratim zadovoljan. Idem grlom u jagode ali suprotno od klinačkog "idem da se razbijem", nakon godine iz koje sam izašao polupan kao uskršnje jaje, ja sada "idem da se NE razbijem". Možda i Toma Zdravković snimi remix "pijem da je NE zaboravim" ko će ga znati.