31

jutros sam dovršio projekt 31
iako mi je već posle 5-10 sklekova delovalo da sam umoran i slabih ruku/ramena, nekako sam izgurao sav ostatak
čak sam pomislio da bih uz malo kukanja doterao i do negde između 35 i 40
nakon šetnje sa mešankom dobermana sam shvatio da podsvesno u razmišljanjima izbegavam svaku ideju trčanja
u teoriji bih umesto 1h šetnje mogao pretrčati 10-ak km ali to bi me umorilo pred biciklu
a zaludeo sam se idejom da ove dane sa +14° treba iskoristiti za vožnje
i sad mi nema odstupanja
neće svet propasti zbog 7 dana pauze od jogginga, naprotiv
onda sam u radnji lepio neke pločice u podrumu, pa sam posle posla na garaži krpio rupicu na oluku koji prokišnjava
na kraju sam seo na mtb i odmlatio 60km po brdašcima u jačem tempu
bilo mi je lepo i srećan sam zbog toga
super je kad se osećaš jak, kao da možeš nešto što do juče nisi mislio da ćeš moći
sad su mi noge malo pihtijaste ali koga briga
kad se odmorim biću još jači, a do proleća imamo još 2.5 meseca!
dakle još 6 dana do Godišnjice prvog preloma, huh

uf

Bezmalo sam se šokirao kada sam shvatio da sam propustio DVA dana i "dragi Dnevniče danas sam..."??? Nedelja je prošla u pešačenju kroz maglu, a ponedeljak u bici- vožnji po autoputu u izgradnji. Umesto standardnih 15+15km delom koji je završen ali bez naplatnih rampi i prilaznih raskrsnica, sada se može preko par stotina metara peska i makadama nekako pregurati do sledeće deonice koja je puno manje "dovršena" ali je, izgleda, čak i duža od ove bliže. Mi smo prošli nekih 10-ak km i morali da okrenemo da bi se vratili pre mraka, a biće da ima još podosta asfalta ka Obrenovcu tj. Savi. Doduše samo je jedna strana asfaltirana, i na puno mesta ima prekid pa je bilo potrebno prenositi trkačke bicikle jer se tanke gume zaglibe u pesak, valjda bi bilo lakše mtb-ima. ALI, mtb-ima je puno teže preći svih ostalih 90-ak km po asfaltu, pa ostaje dilema koje je manje zlo... Nadam se da ćemo na proleće uspeti da prođemo biciklama što više i što dalje, pre nego što se autoput zvanično otvori za aute, a nakon što se gro asfaltira i barem 90% završi. Juče smo prvi put imali i blizak susret sa nekakvom Šeficom radova koja je nešto vrištala iz auta ali je bila u onoj drugoj traci iza duplih branika pa smo samo ćutke pobegli u suprotnom smeru. Danas smo se vratili na mtb-e i provozali se ka planinama. Ipak je puno manje gužve nego po ovim glavnim putevima. Lakše je i lepše kada manje moraš da paziš na druge učesnike u haosbraćaju. Lepo vreme je trebalo iskoristiti i za silne posliće oko kuće i po dvorištu pa su zadnji dani brzo proleteli a tako će biti sve do sledećeg vikenda kada će se ovo mini Proleće završiti.

nije sve u treningu

Kako ono rekoše. Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi? A nije sve ni u treningu, ima nešto i u ljubavi. Nekad trčanje varam sa biciklom a nekad obrnuto, i sve je to ljubav, a u ljubavi i kuhinji je sve dopušteno. I svaka ljubav je prva ljubav, jer ako je prava onda zaboraviš na prethodne. A u ljubavi i u jahti je sve dozvoljeno, eno pitajte Severinu. I u ovalnoj sobi, eno pitajte Moniku. Jedino na bicikli nije sve dopušteno. Nikad ranije u životu nisam duvao u taj famozni balon i prošle godine završio dva puta u Hitnoj i oba puta mi dali da dunem. Kontam da sam od retkih koji imaju prosek 0.00%, i sada to ne smem da pokvarim do kraja života jer je cool kada si jedan-u-milion, o čemu god se radilo.

Elem prošao je i treći dan na bicikli. Sve su to još uvek dvocifrene kilometraže jer treba uzeti u obzir i hladno vreme odnosno uzan taj prozor za vožnju u toku dana (od podne do ~15h) pa dodati teške MTB-e na kojima je toplije nego na trkačkoj, pa brda jer nismo išli na ovu jedinu stranu ka Beogradu kuda je pretežno ravno. No vreme treninga od 2h08' + 2h25' + 2h29' je barem blizu mojih prethodnih trčanja :-)

Sve vožnje su bile u laganom do srednjem Tempu, i sa "gaženjem" malo krupnijih prenosa. Onih godina kada sam se svake zime nakon kratke pauze vraćao bici treninzima, po pravilu smo prvo neko vreme vrteli jako sitne prenose i visoke obrtaje, zbog tehnike pedaliranja koja je jako važna za preživljavanje na drumskim (cestovnim) trkama. Sada mi je pak važnija tehnika na trčanju, što se baš i ne vidi iz toga koliko sam se trudio da je upropastim...

A ono čega mi fali je snaga, naročito u odnosu na kilažu. Kad bi život bio matematika i ništa više, sada bih prvo ojačao da mogu bezbolnije da poteram svojih 67kg, a kad spadnem na 65kg onda bih uzbrdo i nizbrdo trčao kao kozica. Najvažnije je da me na bicikli nisu bolela leđa, to je možda i zbog vežbi koje sam radio zadnjih par nedelja.

Kad smo kod vežbi, sećam se da je bio 19-ti januar i završio sam taj set za kičmu i pomislio da bi bilo zgodno da 19-og u mesecu uradim 19 sklekova, i da to povećavam kako se datumi menjaju. Problem je što nisam bio siguran ni da li mogu da naređam 3 komada, zbog polomljenih klavikula i bolnih ramena. Jedan prob'o pa se usr'o? Srećom je bio bolji scenario pa sam izgurao svih 19. Nekada sam redovno radio po 50-ak, onako kad mi padne na pamet, i nikada mi nije bio problem.

Tako sam nastavio nekoliko dana 20-21-22... pa sam 24-og zaboravio i setio se tek sutradan. Uf! Nema veze. Pokušaću nešto drugo. Kao u starim danima. Odigao sam stopala na stolicu, ne znam koliko je to, 40-45cm? I onda sam sa šakama na podu tako nizbrdo uradio 25 sklekova. Tek tada sam se setio da sam TAKVIH radio po 50 a ne običnih. Nešto ovakvo. Samo što ja imam bolje dupe:

I onda sam shvatio da nema potrebe da svakog dana povećavam za po jedan sklek da bih stigao do 31, jer ovakvih 25 "vredi" više od tih ravnih 30. To je nešto tipa mojih 2h56 na Plitvicama koji vrede ihaj više od mog ličnog na ravnom, ali šta ćeš, sudbina je tako htela.

Još sam istog dana pokušao da uradim čučnjeve na jednoj nozi pa sam se nekako povuci-potegni pridržavao rukom za stolicu ali me je opet bolelo rame (a i drugo) i na kraju sam polu-zbunjen uradio 5 na jednoj i 5 na drugoj nozi, sa namerom da narednih dana nađem neki bolji način da ih uradim više, ali da me ništa drugo ne boli. Polako. Biće bolje.

snaga

Baš sam juče pomenuo snagu jer sam vožnju bicikle završio na najkrupnijem prenosu i tako se prisetio starih dana kada smo često tako trenirali. Valjevo - Lajkovac - Rudnik i nazad istim putem recimo 150-ak kilometara sve u odlasku recimo 53x17 a u povratku 53x15. Kad uračunaš prosečnu brzinu treninga od 30-ak km/h lako zaključiš da je to debelo ispod prihvatljivih prenosa za trkačku biciklu jer je na 53x15 stotinak obrtaja oko 45 km/h a na 53x17 oko 40 km/h. Praktično smo retko vrteli iznad te zone od 75-80 obrtaja i uglavnom bili na težim prenosima. Mlados' - ludos', i kamena kolena. Igrom slučaja jutros pročitam da je i Vištica upravo pisao o tome na blogu, govoreći o treningu snage. 

A sudeći po prognozi može se dogoditi i da narednih dana opalimo pravu malu etapnu trku. Predznak proleća, kako ono beše, italijani voze Tireno-Adrijatiko a francuzi Pariz-Nica. No načekaćemo se do toga, sada su timovi na Majorki i hrvu se sa onim poznatim vetrovima. Imamo nekoliko strana sveta za obići, u nedelju ćemo verovatno na najdužu vožnju da i Lola napokon vidi dokle je stigao autoput u izgradnji kojim sam se provozao pre par nedelja. Jednom ćemo sigurno i na ona kratka brda / duge kupsere prema Šapcu, ne znam da li je na tu stranu manja gužva radnim danom ili vikendom, pa da to planiramo ili za subotu ili neki od kasnijih radnih dana. Ima radova na autoputu i na jugoistočnoj strani pa bih voleo i to da obiđem u ovom toplom talasu, no to je malo podaleko za MTB na kojima imamo blatobrane, a trkačke (koje su dosta lakše) su možda previše rizične po lokalnim putevima.

Evo još jednog izgovora za bici-tjedan: u januaru sam već pretrčao 402 km i premašio prosek za prethodnih 14 godina koji iznosi 393 km. Ima tu svega kao i u onom vicu o statistici ili bikiniju, jer je razlika između januara sa najviše i onog sa najmanje pretrčanih kilometara skoro 1000, dakle odstupanja su naučno-fantastična :-)

PS

Da se vratim na Andrejev blog i pominjanje čuvenog Džonatana Vajata koji je pola volumena treninga pravio na bicikli, jer me to podseća na moje teorije kako sam najbolje trčao kada sam puno više vozio biciklu. Kad sam počeo da preterujem sa kilometrima na trčanju, na račun zanemarivanja bicikle, prvo sam malo stagnirao a onda naglo potonuo sa rezultatima. Da stvar dobije zvezdani sjaj pobrinula se 2012/2013 kada sam se punom silinom vratio na biciklu i gle, i rezultati na polu- i maratonima su se odjednom vratili na "stare dane". Najupečatljivija anegdota na tu temu je iz vremena povrede kada sam pobedio Sljemenski Maraton i kada me je Slovinac pitao koja mi je bila zadnja dužina, obzirom da sam vukao istegnuće zadnje lože, a ja mu iskreno odgovorio - pre 7 dana na bicikli, 190 km sa 2500m uspona. Granfondo kao glancanje forme za planinski maraton? A zašto da ne?!

oh mein gott

O blože grešio sam. Nisam te napisao na vreme. Čak ni u crticama. Sad nam je gugl dao onaj "notes" da pribeležimo sve ono što smo u vreme faksa zvali "teze". Prepisuješ recept za proju koji nije ništa više od dve šoljice ulja dve čaše brašna bla bla i još napišeš da su to bile "teze" pa moš zamisliti stepen ludila jednog fizičara. Dva-tri života kasnije evo me bez ikakvih teza došao blogu na istinu.

Dan bez trčanja. Bojkot trčanja. Nakon silnih hladnoća evo ga dan sa +8 nivesa celzijusa i PAF ja na biciklu pa juriš ka ski stazama. Stigao sam do lepog pogleda na Divčibare sa prekoputnog brda i kružno se vratio kući. Jedan od najstandardnijih krugova uopće. Obožavam ga koliko je težak. Sutra ću ubaciti sličicu u blog ako se setim.

Mtb-om od 15kg sa kramponkama sam na tih 52km napravio 24+ prosek uz par problema sa ukočenim vratom i menjačem koji me je zezao jer se od zime malo kočio. Ima i on 20-ak godina. To je za menjač ljudskih 80. Zadnjih 19km skoro ravnih sam odvezao na maksimalnom prenosu 44×12. Spora kadenca, za snagu. Zaboravih dotle u žaru borbe sa pedalama da sam navodno bio umoran od 7-8 uzastopnih dužina na trčanju. Doduše bio sam umoran ujutru, a trening je bio posle podne, možda se i to negde računa.

I onda sam nakon svih ostalih obaveza opet zalegao u fotelju dok mi ovo kuvano meso sa hrenom ("špic-rebra") napusti želudac i još sam pustio doktora hausa kojeg do pre par dana nisam dugo video, možda 3-4 godine. Ovo je neka godina u kojoj je šef bolnice debeli crnac od 100 milona dolara, ako to nekome nešto znači. I ona mala zgodna crnka je napustila posao pa je ostala samo buljava šefica. Bljak. I eto, prođe i veče dok si rekao hren.

Planovi su mi evo odjednom okrenuti kao palačinka kad zagori sa jedne strane i onda je u prevrtanju pride i pocepaš na komadiće. Prognoza kaže nekoliko sunčanih dana sa tipa 9-10-10-14 stepeni pa ću taman svoje nogice počastiti blokom bic. vožnji. Otpao je hendikep half u VŽ koji je do jutros imao 75% izgleda da ćemo počastiti prisustvom, a 99% ću propustiti i posmatranje ulične trke u subotu, tu u centru grada, iz prostog razloga što se ceo događaj uvek rastegne od 12-15h upravo u doba dana kada je najtoplije i kada ćemo biti na vožnji.

Već godinama se tu nema šta ni videti, 4 jača seniora + 4 polutalenta + par juniora na 5km, jedna i po seniorka vredna čekanja u cilju na 3km, i patetična trka raštimovanih veterana & rekreativaca na 1km. Pre toga naravno desetak trka dece po razredima. Prošla su vremena kada sam ja to pobeđivao sa 2'44'' i još po klizavim pešačkim.

Nemam pojma gde su nestali atletičari... Kad sam počinjao da trčim na svakom polumaratonu je po desetak ljudi stizalo do 1h10, sada u godini imaš deset puta više polumaratona i uđeš u top 5 sa 1h28. Nekad nisi ni znao ko su i odakle su svi ti momci koji trče polumaratone po 3'20"/km, sada su društvenim mrežama zavladali ultra-popularni "pobednici" koji tom brzinom ne mogu ni hiljadarku. Kakva nam je država, školstvo, zdravstvo, sudstvo, privreda, vojska, parlament, pozorište, film, muzika, takva nam je i vanstadionska atletika, i rekreativni sport. Era krosfita. Golo govno.

(nije) vojska

Kad bih se svakog dana budio u isto vreme, jeo iste obroke, radio iste stvari, nešto kao u vojsci recimo, onda bi bilo puno lakše pratiti telesnu težinu. Ovako, jednom otrčiš 10 a jednom 30 kilometara, jednom ujutru jedeš džem a drugi put tunjevinu, jednom si do mraka sit nakon kasnog ručka / rane večere  u 16h a jednom ogladniš pa nešto pojedeš pre spavanja, i ode svaka statistika u peršun. Posebno su bili nezgodni obroci oko praznika jer su prepuni soli. Naizgled minimalna večera od četvrtine tanjirića u narednih par sati očajnički "zatraži" nekoliko čaša vode da bi se organizam detoksifikovao od viška soli i eto belaja.

Na dnu ove excel stranice se bolje vide brojke kada su pretočene u grafikon. Prvih 7 dana godine više manje ok, onda 7-8-9 januar dani lokalnih religijskih svetkovina sa prazničnim ručkovima gostima i novim kilogramima soli i soli... A ako i pokušaš nečeg se rešiti na dužim treninzima dođeš samo dotle da dodatno dehidriraš pa se naliješ sa još par litara bilo čega a svaki litar je težak kilogram i opet eto belaja, sutra na trening krećeš težak kao parni valjak.

Nakon toga sledi desetak dana vraćanja u normalu s tim da me je i želja za trčanjem opet nešto "koštala" jer kao što je opšte poznato dugački treninzi povećavaju apetit. Još kad ih spojiš nekoliko, onda dođe do uvodnih znakova pretreniranosti koju organizam po pravilu pokušava preduhitriti sa povećanjem unosa hrane. No sada bar ne mogu kriviti božić :-)

Da bih se još preglednije snašao u moru brojčica izvukao sam na dnu tabele i proseke. Kad uračunam ceo januar ujutru sam nakon buđenja i pišanja imao 66.8 kg, a na trening sam kretao sa 67.7 kg. To je možda i GLAVNA brojka oko koje bi se sve trebalo vrteti. Kakve šanse imam protiv nekog "konkurenta" koji na startnoj liniji polumaratona stoji sa 63 kg???

Nakon treninga (ili samo šetnje ako je dan odmora) sam imao 66.2 kg a na spavanje sam odlazio sa 67.6 kg. Što je sve (sve pobrojano) puno bolje od onih jutarnjih 68+ koje sam imao prošle godine, no kad se štipnem za bokove i mišice lepo se vidi nalepljeni "višak" zadebljane praseće kože koje bi se trebalo otarasiti do kraja proleća, da ne kažem Plitvica.

Kad malo razmislim naravno da je logično da je dostizanje RACE težine jednako zahtevan "posao" kao i dostizanje forme. Otprilike sam shvatio da je upornost isto što i glupost. Možeš sa ovih 68 kg stajati na startu 300 sledećih polumaratona i nećeš se pomaknuti na tih par minuta brži rezultat, koliko god se jako "nadao". Naravno da isto vredi i za maratone.

I NARAVNO da isto vredi i za odnos trening:trka. Apsolutno je besmisleno očekivati neko spektakularno bolje vreme na trci od onog na svakodnevnom trčanju. Kad sam na treninzima rutinski trčao Tempo od 21km za 1h24-1h27, logično je da sam na trkama išao 1h20. Ali trka nije državna lutrija na kojoj možeš sa platom od 400€ uplatiti jeftin tiket i nadati se premiji u milionima. Nema tu prostora za velika nadanja i sreću. Svaki trening je jedan mali test, i treba biti slep pa ne videti šta ti testovi govore. Baš isto kao i vaga.

ležeći

Evo me. U fotelji, zavaljen sa dignutim nogama na taburet, poput nekog samosažaljivog nesposobnjakovića koji svakom trčanju pripisuje zavereničke namere. Asfalt me mrzi blato me mrzi i vetar me mrzi i kilometri se utrkuju koji će me najviše namučiti. Tojest ako me naročito mrze oni od 20-og do 30-og a vole me prvih 10-15 to možda može da se shvati i kao da nije do njih nego do mene? 

Zašto ne trčim samo prvih 15? Da li bismo onda bili u ljubavi? Sad shvatam one koji pričaju kako "vole trčanje". Oni uopšte ne idu na celo trčanje, oni idu samo na prvih 15-20km dnevno. Al dobro. Onaj prvi asfalt sam odavno merkao iako su mi rekli da ne silazi skroz do sela nego samo kilometar. Onaj drugi sam mogao i da ostavim za neku drugu priliku. Ali ne. Oće on da glumi heroja. Da izvlači iz sebe nemoguće. Čitao kako su cure pocepale Spartatlon pa se saživeo. Kad postane teško tad počinje žurka. Kako je to divno i inspirišuće kad čitaš tuđe memoare. 

Onda se dovučeš do magistrale i neke štatijaznam farme, pored tebe piče kamioni, iza ograde ti se smeju guske, noge su ti pune olova, dva i po sata nisi ništa jeo ni pio a bogme si i posle doručka svašta uradio i krenuo si od kuće 2h kasnije nego inače. Ko će trčati još skoro sat vremena, a da zaustaviš štopericu i pređeš u hodanje trebaće ti preko sat i po do kuće, realno šta time dobijaš? Bolje je ostati krpa i vući se kao krpa, nego se pretvoriti u govno i vući se kao, jel tako, govno. 

Opet, lakše je da ti na šetnji bude fino, da kažeš jebo trčanje zašto bih se mučio ako ne moram, nego da teraš te noge od olova na trčanje. I tako u krug. Problem je kad i psihološka pobeda i poraz imaju svoje prednosti. Moćno je reći ma boli me dupe, nisam rob pa da me neko sad šiba dok veslam na galiji, mrš! A opet moćno je i dotrčati tih 10-ak km do kuće NAKON što si zaključio da više nemaš snage ni za jogging, samo eventualno za šetnju. 

Da sve postane gotovo nenormalno potrudila se upravo prečica na koju sam se odlučio iz čistog 24-karatnog očaja. Umesto 4km glavnim putem skrećem ka gradu preko brda jer je kilometar kraće. Uličica koja je na vrhu nagnuta 16-17%. Prvo običan uspon pa tih 50m zaprške ali hej do malopre sam se saplitao i po ravnom. Rešen da ne posustanem ni kad je najteže, istrčavam na vrh nekim 40cm koracima i na skretanju u veću ulicu koja mastavlja da se penje samo par % shvatam da je napor za trčanje po ravnom doslovno smešan u odnosu na ono sizifovsko uzletište od pre minut. 

Poslednja 2 km sam trčao gotovo normalno, preko 300 ivičnjaka i raskrsnica bez straha od saplitanja. Pomerio sam granice prihvatanja svojih mogućnosti. Nažalost pogrešne granice. Bilo bi puno bolje popraviti brzinu snagu ili tehniku, a ne izdržljivost u samo-mučenju.

dvoblog

Naslov oponaša famozni "dvobroj" dnevnih novina za vreme praznika, s tim što su najveći praznici uglavnom prošli.

JUČE

Krenuo sam u nekim ravnim Salomonkama koje po asfaltu imaju odskočnost drvene letvice. Činjenica je da se trail patike isplate samo na stazama koje su 100% off-road. Tačnije 100% ili više, nikako manje. Eto juče mi je baš trebala akciona kamera. Bilo bi tako divno, neopterećujuće, jednostavno trčkarati i ne misliti ni o čemu drugom, znajući da će kamerica zabeležiti svaku usputnu anegdotu.

Nakon nešto malo snega na visinama ispod 500m je zahladnelo pa je pala kiša koja se zaledila na tlu kao glazura preko tog snega. Trčao sam po samoj ivici puta i lovio pokoji kamenčić ovde-onde da bih na njega stao, inače fijuuuu odoh u rikverc, a strmom usponu nikad kraja. Sva sreća naišao sam na neke ovčije brabonjke pa sam po njima trčao i prianjanje mi se dramatično popravilo!

Na prvom makadamu koji se ispod zaleđenog snega nije ni video primećujem nešto ispred. Mali zec! Biće da je čuo moje korake, i strčao iz šume na putić. Neko vreme je stajao i gledao me sa 60-70m daljine, radoznalo dignutih ušiju, onda se lagano okrenuo i odskakutao nazad u šumu. Jebote toliko sam spor da me se ni zečići više ne plaše. Šta li je pomislio? "Ovaj se neće ni do proleća popeti ovom stazom".

Ipak sam došao do vrha, i jedne šume kroz koju baš volim da protrčim bar jednom u toku zime. Kad sam prvi put tuda naišao pre desetak godina reakcija mi je bila "auuuuuu koliko je ovde lepo". Ima u okolini par takvih šumaraka i stvarno vrede tih 30-ak km planinskog trčanja da bi se do njih došlo (i naravno vratilo kući).

Celog dana su mi noge bile trome od prethodnih nekoliko dana trčanja a posebno od par poslednjih. Naime nakon 32km na treking ligi nisam imao dan bez trčanja pa se nakupilo progresivnih (kako sam se iz dana u dan sve više odmarao) 13+14+17+20+24+35+32 i evo sa ovim led-sneg-smetovi izletom biće još 28km ali zbog podloge i profila vremenski jedan od najdužih izlazaka.

Nakon minut pauze za fotkanje (nisam nosio sat jer mi se pojavio ojed na mestu HRM trake po grudima, nego samo mobilni) sam zaključio da će mi se putovanje previše odužiti pa sam krenuo prečicama. Aksioma kaže "kada je sneg, cela planina postaje staza" pa sam na oku držao samo tačku u koju treba da dođem, po principu "snađi se". Našao sam dobru kombinaciju azimuta i izohipse za prelazak sa svakog brdašceta na susedno i nakon nekoliko gore-dole zahvata se spojio sa putem na koji sam trebao da dođem. Vetar je naneo sneg na vrhu brda i na mestima napravio smetove od oko metar!

PUFFFF padam i kotrljam se, i tek tada mi padne na pamet "ali ja sam lomio obe ključne, ja NE SMEM da padam!" Hmmm. Prekasno si se setio. Otresam sa sebe sneg, opet oblačim rukavice, otvorio sam nekoliko pari očiju jer mi se ova neopreznost ne sme ponoviti i nakon par koraka PUFFFF eto me opet glavom u snegu kao noj sa obe ruke ispred sebe. Srećom je metar snega nešto valjda najmekše u šta možeš upasti pa me čak nijedno rame nije ni zabolelo, a kamoli da sam nešto oštetio.

Povratak asfaltom zadnjih 10km u onim Salomonkama bi bila čistokrvna agonija da mi se igde žurilo, ali nije. Strčao sam eto doslovno kao da se vraćam sa izleta, valjda jer sam se celog dana tako i osećao. Da sam znao da me izlet, uprkos nekoliko tako tehnički teških kilometara (tipa trčanje kroz 20cm snega uz i niz nagibe od 15-20% u trajanju od pola sata) može odmoriti za sledeći dan, bio bih još raspoloženiji. Ovako sam samo bio "tongue in cheek" polu-sumnjičav i to je sve.

podaci
za samo 28.2 km sa oko 700m uspona sam premašio 3h trčanja uz naizgled smešan prosek od 6.5 minuta/km ali hmm, ipak sam imao par otežavajućih okolnosti

DANAS

Opet sam krenuo sa dovoljno motivacije da opet otrčim 30-ak kilometara i čak sam bio zatečen pitanjem dokle tako mogu. Pa sam se onda setio 2016-te i onog ludog januara kada sam svakog dana mogao i po 40-ak km, i shvatio da ovih 30-ak i nisu baš dostojni pretendent na Ginisa (pivo). Ovaj put nisam krenuo na izlet i trčkaranje nego na trčanje pa sam naravno poneo sat a ne telefon.

E onda sam počeo da se predomišljam, i nastavio u tom pravcu skretanja sa početne ideje. Postepeno sam ubrzavao i kemijao kako najbolje da iskoristim gotovo ravan krug na desno od 21km, umesto valovitog kruga na levo od 31km. Možda sam se u glavi i zasitio tih Dužina pa mi više ne deluju "fora".

Prvih 6km su prošli u Tempiću, onda sam drugih 4km otrčao u Tempu polu-ili maratona, kako se uzme. Zatim predah od 1km lagano preko zaleđenog blata tj. makadama i mostića krcatog ribolovcima, pa nakon izlaska na širi put još 6km ritma maratona i na kraju 4km rastrčavanja.

podaci
21.15 km za 1h44' dakle prosekom 4'54''/km
puls povisokih 137
kadenca poniskih 172 (tojest 86)
osećaj "da je bio Polumaraton daj bože da bih mogao par minuta brže"

na papiru

Zanimljivo je koliko je stvari oko nas samo "na papiru" a u stvarnosti - ćorak. Slučajno sam pogledao svoju "adresu" na Stravi i iz broja zaključio da mi je trenutni profil negde 16-milioniti napravljen kod njih. Iako mi čak i tih 16 miliona ne deluje nešto bog zna koliko, opet je bolje nego 1.6 miliona ili za još koju nulu manje.

Onda sam uradio - šta? Evo šta: promenio sam zadnji broj za +1, pa za +2, +3, i pritiskao Enter. Otvarali su mi se profili i po pravilu svi su bili tzv Duh Profili. Nula aktivnosti, bez profilne slike, nije svako čak ni ime promenio nego se zove Strava Athlete :-)

Eto koliko je sve to jedan veliki privid. Milioni ljudi svakodnevno kupuju "telefon za dinar", instaliraju sve i svašta, isprobavaju aplikacije koje odmah zaborave. Moraš pregledati po desetak profila iznad i ispod svojeg (redosledom po brojevima) da bi naišao na jednog ili dva tipa koji imaju čak i par slika sa neke MTB vožnje, no i oni u zadnjih mesec dana imaju tu jednu vožnju i to je sve. Ko će ga znati. Možda od svih onih hiljada i hiljada joggera koji se pojave na Trci Zadovoljstva beogradskog maratona, jednak procenat (ovom udelu aktivnih profila) redovno trči, recimo. Ne znam da li sve više ljudi radi sve više stvari "slučajno" ili je oduvek bilo ovako.

Biće da je ovo Svet Promila. Naizgled su tolike mase završile školu a samo se pojedini posle par godina sećaju gramatike stranog jezika, gde je Panama, šta je to valenca, obrtni momenat, spora, logaritam. Od hiljadu ljudi sa najskupljim telefonom samo jedan zna da li ima instaliran anti-virus program. Na hiljadu ljudi sa najnovijim automobilima dođe samo jedan koji zna gde se prilikom pozajmljivanja struje za paljenje povezuju kablovi, ostalih 999 veže i plus i minus na akumulatore.

Isto tako na svakih 1000 ljudi dođe jedan koji tačno zna zašto danas trči baš toliko kilometara baš tom brzinom, e ja nisam taj jedan nego u toj oblasti pripadam u onih "ostalih" 999. Ja trčim tamo gde mi je lepo, i onoliko dugo dok mi je lepo.

Čisto sumnjam da me je nakon jučerašnjih brdskih 35km ovih današnjih valovitih 32km po kiši za išta "utreniralo" no eto, tako se namestilo. Bila je nedelja, Lola je bila raspoložena za vožnju MTB-om po kiši, ja za trčanje, otišli smo zajedno do velikog jezera i nazad i iskoristili slobodan dan za druženje odnosno "bračni trening". Da je bilo sunčanih +15 otišli bi zajedno na vožnju, ali je po ovakvom lošem vremenu praktičnije da jedno trči jer nema onog međusobnog zaprskavanja kao kada smo na dve bicikle.

Opet kratka statistika
dužina 32km sa +220m -220m uspona/spusta
vreme 2h48'
prosečna brzina 5'15''/km
projekcija maratona 3h41' (ne znam maraton sa ovakvim profilom staze)
prosečan puls 127
težina na početku/kraju treninga 67.4/65.6kg

PS

Nakon nekih 450km i dva bljuzgava dana došao je red da prvi put operem i Asics Noosa Tri 10 koje sam uglavnom nosio zadnjih mesec dana. Prilikom vađenja uložaka sam ispod desnog primetio zalepljen ovaj čip, pa sam ga brže-bolje skinuo, da mi ne bi sa nekog satelita konkurencija očitavala putanje i brzine :-)

dulek

Ako je rum bio zadužen za sporo trčanje, onda je za polet i dobar zamah zadužen dulek. Na internetu kažu da su dulek tikva i bundeva sve jedno isto ali tikve postoje razne no samo je jedna bundeva, dulek, sladak sočan narandžast i težak kao nakovanj.

Semenke uglavnom pobacamo jer se ne isplati sušiti ih kad su na kilogram tako jeftine, a i ko bi to sačuvao od mačaka. Katkad ga samo nasečem na kocke pa ga ubacimo u rernu, nekoliko puta sam spremao i džem, a sinoć smo napravili pitu za koju sam prethodno narendao potrebnu količinu.

Pre nekoliko godina smo imali kombinovanu beogradsko-valjevsku zatvorenu grupu na Fejsu, zvala se "Luđaci u planini" i služila nam je da se dogovaramo za planinarske akcije vikendom. Obzirom da se radilo o pozamašnim turama po snegu morali smo da nosimo i hranu s kojom niko nije škrtario pa smo uvek imali i više nego što je moglo da se pojede.

Jedan od zaštitnih znakova grupe je bila i Luda Pita koju je pravila Lolina mama. Samo što je umesto duleka tada po pravilu bila od jabuka iz našeg vrta, takođe narendanih i spremljenih tokom leta u zamrzivač. Zimi je bilo dovoljno samo dan ranije izvaditi paket da se otopi i voila'.

Nakon jučerašnjeg truptanja tokom kojeg me je organizam iznenadio tromošću i slou-moušn-ošću danas nisam znao šta da očekujem. Ako me je taj lagani trening odmorio, biće dobro, a ako me je dodatno razgnjecao biće kuku meni smak sveta. Inače mi je default-ni pristup treniranju "kreni pa vidi kako se osećaš, a zatim želje nekako prilagodi mogućnostima".

Već nakon par kilometara mi se smešak vratio na lice. Noge "idu". Popodne na programu imamo ručak kod rodbine pa sam razmišljao - ne bi bilo loše da pretrčim nešto više od uobičajenog, jer koliko god pojedeš kod rodbine oni nikad nisu zadovoljni. Odjednom mi se sve uklopilo. Luda Pita je donela preokret na tu veliku slavu, na Svetog Jovana (kresni jednu sveću... što reče Balašević).

Jeste da pita nije bila od jabuka nego od duleka, a i nisam je jeo na suvo nego sam je podgrejao i preko nje rastopio malo čokolade, a čak ni čokolada nije bila standardno "crna" nego najobičnija Milka od onih velikih koje dobijaš na poklon pa ti se negde u kući nagomila tuce komada. No sve to nije piti oduzelo od "ludila". Proradila je baš kad je trebalo.

Prvih 12km blago uzbrdo iz grada do južnog prevoja je prošlo u preskakanju kolotraga i bljuzgavice po sredini magistrale, na kojoj sam umesto uobičajenih 10 auta po minutu morao da izbegnem samo jednog ili nijednog. Gotovo pust put. Odlično. Nastavio sam malo nizbrdo zavlačeći se u podplaninska sela ka mestu gde sam pre godinu dana polomio prvu ključnu. Ajd još koji kilometar, ajd još malo, i kad sam sišao na deo uz reku okrenuo sam nazad iz tri razloga:

1) Nisam poneo telefon da bih javio Loli da sam iznenadno odlučio da baš toliko produžim preko "par sati"
2) Na tom ravnjikavom delu se napravilo previše baruština preko celog kolovoza i sklanjanje autima je postalo jednačina sa milion nepoznatih
3) Trebalo je doći kući na vreme da se rehidriram istuširam odmorim i pripremim za odlazak u goste
4) Ovo i nije razlog za zaokret ali naravno da svakog dana ne moraš otrčati baš onoliko koliko možeš pa još 10%, nekada je dobro zadovoljiti se i sa manje. Čisto za promenu od tog megalomanskog mentalnog sklopa.

Doduše minimalno sam popustio izazovu, jer je logična tačka za okret bila na dnu spusta, 17km od kuće no ukupnih out-and-back 34km mi je izgledalo bedno, pa sam morao da dodam još par krivina za ukupnih 35km. To mi je nekako minimum da bih trčanje nazvao Dužinom, sve ispod mi zvuči polovično i mlitavo.

Prosečan puls 128
Visinska razlika +525 -525
Prosečna brzina 5'27''/km
Projekcija maratona 3h49' (profil potpuno odgovara Plitvicama)
Usput nula kapi vode + nula mrvica hrane

rum

Pre par godina sam izmislio tu skraćenicu r.u.m. što je trebalo da znači Ritam Umornog Maratona. Kad se nakon par dana džilitanja opet uporno odlučim za trening pa usput shvatim da baš i nisam sposoban za nešto naročito, onda zamislim da me je neko naterao umornog da trčim maraton. Treba i u govnetu naći neku motivaciju. Da ne kažem ukus. I onda iz totalne propasti stignem do zadovoljstva jer eto u inat tom tiraninu koji me je naterao (tojest Meni) gle čuda ja ipak mogu da trčim. Tako nekako sam prošao i danas. Ne u romingu ali u RUMingu. Preteturao sam preko 24 kilometra sa pulsevima "u bunaru" ili kako ja volim da kažem u meteorološkom stilu "pulsevi ispod nule". Lakše bi mi bilo da nisam ni nosio pulsmetar, živeo bih tih par sati u uverenju da je sa mnom sve u redu.

A te dve stvari su povezane, barem u mojim teorijama. Naime moja Teorija Maratonskog Bića (i sportskog uopšte) ne priznaje fiksne parametre. Ja ne priznajem pojmove maksimalnog pulsa i anaerobnog praga i ritma maratona. Probudi gebreselasija nakon što je posle proglašenja u berlinu i rastrčavanja i užine malo prilegao da dremne, i reci mu - ajd sad druže opiči još jedan maraton za 2h05 a on bi zavapio - ne moguuuuu. Pa ajde idi koliko možeš, rekli bi mu, i on bi odgegao u park i pretrčao bi ga za 2h32 i pao bi u cilju kao mrtav i odmah bi poslao maserki poruku na pejdžer. Ali vi kažete da je njemu RM (ritam maratona) ispod 3 minuta po kilometru? To vi kažete, a ja kažem - MUĆAK!

Jedni barataju idealnim uvjetima, drugi se drže prosečnih vrednosti, a ja se držim toga da život traje 24h na dan 365 dana u godini. Juče mi je maksimalni puls bio recimo 175 (jer sam i juče bio umoran, ali ne kao danas) a danas mi je bio 165 i da me je jurio gladni divlji lav (koji je duplo gladniji od gladnog pitomog lava) ništa ne bi pomoglo. Bio sam toliko umoran, isceđen, ph krvi ovolika, onoliki nivoi hormona enzima hemoglobina uree tralala čega sve ne, sve to određuje moje trenutno stanje.

Stoga je moj RUM ustvari isto što i RM (ritam maratona) samo što je to pojam RM primenjen na određeni trenutak. Možda ja u idealnim uslovima nakon idealnog taper-a po idealnom vremenu (u idealnom društvu između 10-og i 40-og kilometra) mogu istrčati proletos 3h15. U realnim uslovima sam po nešto hladnijem vremenu i sa jedva malo više od nula društva zimus trčao dva maratona oko 3h20. Danas sam bio na kursu da ga pređem za 4h, ajd da je bila trka to bi bilo možda i 3h45 - 3h50, ali nikako ne bi bilo onih 3h15 iz udžbenika teorijskih maksimuma.

Svakog dana se menja i telesna težina, i puls u mirovanju, i to je naizgled svima jasno, a jedino većini nije jasno da se proporcionalno menja i maksimalni puls odnosno 80-85% (svakom njegov procenat) od tog maksimuma, tojest neka brojka na kojoj bih trčao maraton. Iz nekog sportsko-fiziološkog razloga danas sam bio naštelovan tako da mi je umesto uobičajenih 125 granica laganog bila na 115 otkucaja, a već 133 mi je delovao Jači Tempo što se inače događa tek iznad 145. Na treningu. Na trci često satima budem bliži 160 nego 150 i osećaj mi je da uopšte ne idem naročito jako, to je taj famozni adrenalin koji ti ubrza srce da štrekće u prazno i samo džabe troši kiseonik, pa na startu trke stojiš sa pulsem 105 a danas sam sa istim pulsem strčkarao niz blagu nizbrdicu 13 km/h.

Sad mi smešno zvuči čak i ideja da bih evo u 21h uveče mogao da izađem za neku opkladu od 200 tisuća evra i da pretrčim maraton. Koliko bi to trajalo leba ti, 5 sati? Uf, verovatno bih probao. Ako ništa drugo vodila bi me misao o zanimljivom blogu. Usput bih računao koliko zarađujem svakim korakom ili kilometrom, to bi me valjda održalo do cilja. A i taj blog, ta priča, imala bi neku svoju cool-oću zbog koje bi vredelo ne-odustati. Jebiga, za te pare, zar ne kažu da svako ima svoju cenu, nije pitanje da li si na prodaju nego kolika ti je. Maksimalni puls 145 prosečan na maratonu 115 hohoho, i prosečna kadenca od 160 koraka kao king kong. RMM = ritam mrtvog maratonca.

nedo umice

Obično ne razmišljam previše o dolazećim trkama osim u dva slučaja: radi se o nekom "važnom" maratonu pa se danima unapred već koncentrišem na njega, ili, radi se o nekoj novoj trci, stazi, i onda proučavam mape i profile, i upoznajem se sa nekim novim iskustvom tako unapred, pretpremijerno. 

Danas mi je pak na pamet pala jedna trka koju sam odavno zaokružio u kalendaru, sa zvezdicom "ako bude dobra prognoza", a to je hendikep polumaraton u VŽ. Posebno mi se dopalo što ove godine menjam kategoriju a u VŽ ne kreće svako godište posebno kao u NS nego kategorije kreću na par minuta razlike. Tako ispadne da startujem 3 minuta ispred sve konkurencije koja je godinu ili dve mlađa, što bi rekli francuzi - ženijalno!

Nakon dva brdska polu-hronometra od po 5km danas mi je iskrslo da treba da odem do neke tačke 9.5km od kuće pa sam smišljao šta da iskombinujem usput. Bilo šta zahtevno i teško nije dolazilo u obzir zbog ne naročito svežih nogu. Ispalo je da sam prvo iskoristio nežni pad staze (tzv nizvodno) i vetar u leđa da se još malo odmorim od prethodna dva dana. Kilometri su prolazili lako i tečno, bezmalo kao da sam na bicikli.

U povratku je prvo malo Lola pokušala da vozi ispred mene dok trčim iza bicikle u zavetrini no zbog promenljivog vetra i groznog asfalta to je ispao fartlek par ekselans. Njoj je na bicikli bilo svejedno i okretala je pedale prilagođavajući se uslovima a ja sam nevidljivim potenciometrima vrteo kadencu i brzinu uzduž i popreko svih mogućih skala i grafikona. 

Kad smo se dokopali lepog asfalta ona je požurila kući (i u rancu mi odnela sok taman minut pre nego što sam ožedneo, tajming razlaska savršen) a ja nakon prva 2km i malog predaha otrčao još 3km tempa. To su bili minuti u kojima sam razmišljao o toj trci u VŽ.

Naime pitanje glasi šta je uopšte trka. Koliko se adrenalin zaista "uključi" na hendikep startu gde otrčiš, pesničkim izrazom, kilometrima u Daljine Samoće, i ostaviš iza sebe gomilu ljudi da pocupkuje na startnoj liniji? Mnoge maratone sam zaobišao upravo zbog toga što je toliko tanka startna lista da je odmah bilo jasno da će od trke ispasti samo još jedan solo trening tempo trčanja. 

U krajnjem slučaju, ako želiš filing trke i sve što trčanje u grupi donosi, možeš da startuješ i sa masom koja nema hendikep. To se događalo u NS recimo, da ljudi zanemare plasman po hendikepu i kažu - zajebi radnju, nisam došao na trku da bih trčao sâm. Ja ću fino da startujem sa društvom, u čoporu, a vi merite šta god hoćete. 

Zanimljivo viđenje. Naime po propozicijama Trka može biti ovo i ono, može izgledati ovako i onako, a po ličnom osećaju i ugođaju svako od nas zna šta za njega predstavlja pojam "trka". 

S druge strane pak, i veoma zbunjujuća, stoji činjenica da sam na bicikli upravo na hronometrima imao najbolje epizode i sasvim uobičajeno drao 2/3 od onoga što se zvalo A B i C reprezentacija. Gde je tu sad caka, nisam siguran da znam odgovor. 

Kako je došlo do toga da sam na bicikli umeo da dominiram u tim van-čoporskim eventima, profitirajući na tome što drugi osećaju puno veći nedostatak adrenalina, a na trčanju eto baš ja neuporedivo više Trku doživljavam kao trku ako je mass start?

Možda je deo, ali samo deo odgovora, u tome što na hendikep half-u ja treba da budem zec. Psihološki je puno manje motivacije, štaviše kontramotivirajuće je, kada treba sat i po bežati umesto da nekoga juriš, ili da juriš u čoporu. 

Onaj koji beži ima cilj na 21km ispred sebe. Onaj koji juri svoj cilj vidi tu ispred, i što mu je bliži adrenalin jače brizga. Puno je lakši zadatak juriti ka nečemu što ti je na tri, dva, minut ispred, nego ići ka cilju koji je sat i po daleko. 

(Ovde stoji još jedna ograda a to je da je i u VŽ problem tankoća startne liste. Kad bi se Ljubljanski polumaraton trčao po hendikepu, u svakom ešalonu od 5 godina bi bilo dovoljno ljudi za čitavu trku pa bi me iskreno baš bolelo dupe ko je krenuo 3 minuta posle mene i da li će me stići, jer bih i u svojem pod-čoporu imao dovoljno zabave.)

Stoga se može postaviti i tehničko pitanje na koje bi odgovor bio psihološki jer analizira motivaciju i volju - koji je veći hendikep: vremenski (stajati u cilju i izgubiti par minuta na startu, da bi posle celu trku imao/pratio zeca), ili hormonski, motivacioni (krenuti ispred pa se ceo dan brinuti, okretati i bežati od rulje koja bi da te linčuje)?

lotus esprit

Kad sam bio klinac imao sam dosta onih minijaturnih automobilčića od kojih je jedan bio Lotus Esprit i tada sam mislio da je to najbrži putnički auto na svetu. Obzirom da je igračka bila samo 7-8cm "velika" nisam imao pojma kako to zaista u prirodi izgleda. A nisam imao pojma ni koliko će se estetika menjati narednih decenija, pa mi danas ovo čudo izgleda kao obična kockasta kanta. Lepši mi je i tristać, barem izgleda kao automobil, ovo više liči na sekiru.

Ceo ovaj uvod je normalnom čoveku već dovoljan za blog a meni je kao što rekoh samo uvod, i to ne ceo nego jedva pola! Što reče onaj vic - ne znam odakle da počnem pa ću od Kulina Bana... (to je izreka naših baba i deda, nemoj mi tu od kulina bana nego pređi na stvar)

Elem danas je umesto Lotusovih "4-5 sekundi od nula do 100" temperatura u samo par sati sišla sa 13.5 na 2.2 Celzijusa. I to će biti večerašnji blog.

Ujutru krećem na trčanje, Lola malo kasni pa u sobi nameštam jastuke (one za baštensku garnituru) na pod i radim vežbe za leđa "prvi put nakon drugog preloma". Ovo već zvuči malo bolesno... Muči me podizanje leve ruke od poda kada ležim potrbuške. Kao da u tom ramenu uopšte nema rikverca. Biće bolje, valjda. Možda.

Krećemo zajedno, nakon nepunog kilometra skidam biciklistički dres dugih rukava ispod kojeg imam dve podmajice (rupičaste) pa zatim skidam jednu i bacam joj na guvernalu, pa oblačim dres nazad. Onih +9 koje sam ugledao na termometru u vrtu već deluju zastarela informacija. Sunčano je i, brate, toplo! Pravo proleće, jupi!

Trčim dalje, 4km zagrevanja pa 5.2km uzbrdo i to sam odštopao ne baš kao The Hronometar ali onako sa 4/5 gasa. Ipak sam umoran od juče, ali nedovoljno umoran da bih se nešto "odmarao". Tako smo i na bicikli često u nekom "leru" između dva jača dana ubacivali "malodušni hronometar" što bi bila vožnja od nekih 25km ali ne na anaerobnom pragu nego na 5-10 otkucaja niže.

Kad sam došao na prevoj zaustavio sam štopericu i malo razgledao ceo venac planina analizirajući gde ima koliko snega, obzirom da je južni vetar savršeno raščistio vazduh i planine 20km udaljene su se videle "kao na dlanu". Kad sam se vratio kući bilo je preko 13°, vau! Za juče su najavili 12 pa je skoro celog dana bila magla i +5, za danas su najavili hladnu kišu kad ono gle, prolećni dan.

Nekako odmah iza trčanja sam shvatio da imam još lufta do posla pa sam odjurio da se provozam "odmarajuće" biciklom tu jedan ravan mikro kružić od 21km kojim nekad i trčim. Dok sam se spremio već je počela kišica, dok sam uzeo šuškavac već je prešla u kišu, dok sam opet pogledao na termometar već je bilo +9...

Vratio sam se sleđenih šaka i odmah ušao u kadu sa sve patikama jer su mi se i noge smrzle obzirom da sam svo vreme jurcao kroz duboke baruštine. Trebalo je desetak minuta da mi se otkoče prsti i da uopšte mogu da skinem patike i čarape. Kad sam pogledao kroz prozor kupatila već je padao sneg!!!! I to one velike dugačke pahulje, kao da neko na nebu čerupa bele kokoši i baca perje na zemlju.

Iskreno, više volim što sneg nije počeo dok sam bio na vožnji. Ovako sam svo vreme bio ubeđen da mi se samo čini da mi je hladno, jer ipak na +9 niko nije crko. Malo sam duvao u prste, menjao desnu i levu ruku, i to je sve. Rekoh mora da mi je hladno jer pada kiša. Da je prešla u sneg samo 15 minuta ranije, verovatno bi mi bilo puno hladnije. Ipak je bolje kad neke stvari ne znaš :-)

Nevidljivost

Zaređalo loše vreme pa nigde ne nosim telefon, samo gps satić. Ne kače mi se nikakve torbice oko struka, ranac mi tek ne pada na pamet dok trčim, a kad su temperature ispod +5° smrznu mi se šake pa ga ne mogu nositi u ruci kao kad je toplo. Možda se zbog toga zimi češće odlučim da "treniram" umesto da trčkaram na nekakve izlete i usput fotkam šta mi je zanimljivo. 

Uvek se neko pita šta bi bilo kad bi postao nevidljiv, evo čak mi iskače negde na internetu nekakav test da li bih voleo da budem na jedan dan nevidljiv i kako bih to iskoristio. A dovoljno je da ceo dan provedeš bez mobilnog telefona i eto, nevidljiv si. Nema te na fejsu tviteru instagramu bla bla isti đavo kao da nisi ni postojao. 

- Gde si bio, imaš li slike? 

- Nemam slike. 

- Pa to je isto kao da nigde nisi ni bio. 

To koriste svi koji bi da od mene imaju nekakvu korist. Eno na Stravi kažu - imate li neku rutu na kojoj najviše volite da trenirate? Instalirajte Stravu, napravite nalog, pokažite nam svoj rezultat, uporedite se sa drugima. Ako niste na Stravi isto je kao da tuda nikada niste ni prošli. Praktično te ubeđuju da ne postojiš ako samo pretrčiš od tačke A do tačke B i nazad, sa običnim satom tj. štopericom. 

Pre dosta godina sam u Intersportu kupio neki satić koji je čak imao i traku za puls. Bio je em jeftin em na akciji i koliko pamtim nije koštao preko 20€, marke Energetics koja pravi bučice i lopte za pilates. Računam istekla mi je garancija za starog Polara još pre nekoliko godina, a kupljen je u Italiji tako da mi ionako nije previše značila. Pa kad je baš kišurina a ja "moram" na trčanje, eto nek imam neku drugu štopericu. I čisto da prešaltam na sat da vidim jel kasnim na posao ili ne. 

Normalno da znam da je od kuće do podvožnjaka ispod Obilaznice 3km i par metara, normalno da znam da jedan brdski krug koji često trčim kao Tempo ima 13.7km i da nakon tog kruga opet imam istih 3km do kuće. Dođem do Obilaznice, zapamtim tih recimo 16 minuta do tamo, resetujem štopericu koja nema prolazna vremena (laps) i krenem na onaj efektivni deo Treninga. 

Itekako ću zapamtiti svaku sekundu tog kruga jer mi je pitanje života i smrti da li će mu uz i niz tih 300+300m uspona i spusta trebati 56' ili 58'. Tada smo nekako više i pamtili, sada se previše oslanjamo na ove dodatke kojima nas je konzumeristički lobi okitio kao novogodišnje jelke.

Paralelno sam u Excelu imao i stranu za taj krug i za jedan drugi, i za svaki pravac po asfaltu na sve moguće strane sveta. Ko zna koliko puta sam na treningu pretrčao 21km, a dosta puta sam to trčao i kao hronometar. Sasvim je logično, barem meni, da sam u godinama u kojima sam na trkama trčao polumaratone ispod 1h20, istovremeno na treningu nebrojeno puta istrčao 21km bilo gde između 1h24 i 1h30. 

I sad dođe neki frajerčić koji se u Stravi zaposlio kao menadžer prodaje i promocije pa mi kaže da se to ne računa. Morao sam sve njemu lično da javim. U protivnom je isto kao da nisam ni pretrčao. Pa kako sam uspeo da se utreniram za trku ispod 1h20 ako na treningu nisam nikada pretrčao 21km ispod sat i po? Argumenti padaju u vodu. Ceo svet je već UBEĐEN da je menadžerčić u pravu. 

Čak i da sednem na biciklu pony (što je Milijana gony) i pazeći da nigde ne premašim brzinu od 17km/h da ne bude sumnjivo, mogu evo večeras da pređem 21km sve ravnomernim brzinama oko 3'45''/km i da sa mobilnog prebacim "trening" na Stravu. Okitiš se rezultatom od 1h20 i dobiješ 300 lajkova, a onaj što je to isto pretrčao bez ikakvog gps uređaja, e on je nula od čoveka. Baš je dobar koncept. Pardon. Baš je Strava koncept :-)

Nekoliko puta sam trčao doslovno "prema satu". Pogledam na zidnom satu koji visi na ulasku u letnju kuhinju (dakle u dvorištu) koliko je sati, a-ham dakle 09:13. Dok izađem na ulicu i zaključam kapiju zapamtim minut više, i krenem. Kad se vratim odmah dotrčim do šupe i vidim 10:25, oduzmem koliko sam zapamtio i zaokružim onaj minut za pišanje, i to je to. 13 kilometara za 1h10, kako sam ga merio još je i precizno. Kao da je ikoga stvarno briga koliko ti je trajalo rastrčavanje.

boni i klajd, džekil i klajd

Danas sam imao jedan od onih zbunjenih dana. Pretpostavljam da drugi, da ne kažem normalni ljudi, imaju uvek neki sličan stav glede stvari koje ih se tiču. Spavaš samo noću ili ubacuješ turu i posle ručka. Voliš mačke ili ne voliš mačke. Treba ti bicikla ili ne, radije ideš autom ili gradskim busom, daješ prednost povrću ili te boli uvo za travu i krkaš samo hot dog.

Tako mi nekad dođe i kad poželim da pišem blog. U 30/31 dana mi je to normalna stvar. Sednem da zapišem šta je bilo najzanimljivije. Katkad mi i zatreba. Nađem u blogu šta sam radio tog i tog dana i kada se dogodilo nešto što sam zaboravio. Prisetim se zašto sam odustao na trci, zgodna stvar. Uglavnom se sve vrti oko nekih anegdota, pa kad sam već doživeo neku glupost zašto je ne podeliti sa nekim. Bolje je da se uče na mojim greškama, hohoho.

Ali u tom 1/31 dana pomislim ma jebo blog, niko mi za ovo ne plaća, nikom ništa ne dugujem, idem da čitam knjigu. Par sati kasnije nađem zgodno mesto za prekid čitanja pa uradim nešto drugo, treće, onda se lupim šakom po čelu - sunce ti kalajisano nisam napisao blog, i brže bolje se zatrčim ka kompjuteru ili barem dograbim mobilni na par minuta. Kad kažeš lud i zbunjen uglavnom misliš na dvojicu, a kod mene je to dvostruka ličnost.

Tako sam rano jutros uzeo prljave patike sa jučerašnjeg trekinga sa kojih doduše JESTE bilo sastrugano gro blata ali uopšte nisu bile u takvom stanju da ih uneseš u kuću pa su ostale u garaži. Rekoh taman se vreme pokvarilo, pada sneg, kojekud će biti i blata, pa da ne bih ono skoreno blato strugao "na suvo" fino ću iskoristiti jutro za pred-pranje patika. Po pravilu bih bio nadrkan što moram da isprljam nešto čisto od obuće. A ovako BINGO, naprotiv, idem na trčanje da bih se što više pokvasio i umljackao, onda ih spustim minut pod tuš i paf u mašinu.

Taj plan mi je načisto propao jer je bilo -1°, a pri tlu i manje, obzirom da je sve bilo krckavo zaleđeno pa sam se vratio gotovo suvih patika. No trčanje nije propalo, iako je ispalo možda najsporije rastrčavanje EVER zbog količine leda na ulicama i trotoarima. Po asfaltiću uz reku sam uglavnom išao po bankini gde ima malo kamenčića i zemlje pa se ne kliza.

Nekoliko sati kasnije, nakon posla sam otišao na blic-planinarenje i nakon par kilometara pomislio - nema šanse da bih sada trčao. U teoriji sam trebao da budem još odmorniji pa da mi se hoće (trčanje) ali eto. Nešto se u meni promenilo, i odjednom sam mrzeo trčanje iz dna duše. Koja budala treba biti pa trčati po ovoj hladnoći, klizati se po ledu, kvasiti se po snegu, znojiti se pa se smrzavati na vetru. Čudom sam se čudio šta me je to jutros bilo snašlo, kad sam došao na ideju da trčim. Zašto se nisam odmah vratio kući? KAKO SAM UOPŠTE IZDRŽAO onih čuvenih Murakamijevskih 10km? Pitanje bez odgovora. Taj koji se pita kao da uopšte ne poznaje onog koji je jutros izašao u mraz i minus, i bespogovorno otruptao tih 10 hiljada korakčića, koji više koji manje. Svašta.

Na slici sam ja, nije Safet.
Zakrivljeno ogledalo čini čuda :-)

Teorija blata

Može se reći da sam u srpsku 2018. ušao klizećim startom, po blatu. Eto kad pogledate na šta liči srbija zadnjih par godina, tako je meni izgledao početak lokalne nove godine. Slabo markirana staza, puno lutanja, odlutavanja i posledičnih padova motivacije.

Nisam tip koji voli te neke nasumične scenarije. Kad krenem na izlet sa namerom da tumaram onda je to sasvim u redu. Kad odem na trku da stignem za najkraće vreme iz tačke a u tačku b onda očekujem da mi za uplaćenu startninu to i omoguće. Za razliku od treking lige srbije gde imaš trakice i markacije na svakih 50m, ovde si morao da trčiš sa unapred pripremljenom stazom i trekom i samo da gledaš u kartu ili navigaciju. 

Nažalost kao gost koji uopšte ne poznaje taj kraj srbije, praktično nisam ni imao šansu. Štaviše imao sam sreće da mi se ono najveće kapitalno zalutavanje dogodi tek na 19-om kilometru što je odličan učinak u procentima pređene staze od 42.5 km. Nakon par preskakanja ograda od nekakvih plantaža i prelaska par njiva kroz blato koje se zalepi na patike pa na svakom đonu imaš teg od par kilograma, doneo sam odluku da sa prvog asfalta skrenem ka šidu i "odradim" običan asfaltni trening do kraja. 

Fora je što se između mog trenutnog položaja i najbližeg asfalta nalazilo upravo tih 6km najgoreg blata po kome je celo ovo kolo treking lige i "čuveno". I to sam pretrčao muški, na kontroli pojeo mandarinu, seo na neki beton i fino se izuo te detaljno očistio patike, i dalje još 10-ak km dotrčao do auta. 

Ukupno mi je izašlo na ~15km trčanja po livadama šumskim putevima travi i kroz korov, ~12km po asfaltu, ~6km trčanja po blatu, nekih 2km pešačenja kroz šumu i njive, i kad saberem sva 4 fajla u Polaru ostatak od 9 minuta mi je prošao na kontrolama, nekoliko zastajanja i gledanja karte, jedno pišanje, i na tajm aut za detaljno čišćenje pred završni deo trčanja. Sve u svemu sam prešao 34km, nije loše. Razloga za slavlje nisam imao pa sam u povratku svoj napaćeni organizam u tržnom centru umesto tradicionalnim pivom počastio litrom i po radenske. 

Mislim da je od blata puno teži faktor bila veoma snažna košava koja je osećaj na koži spustila dobrano ispod nule, sa navodnih zvaničnih +3. No na jak ledeni vetar sam valjda navikao pa nisam toliko patio i gubio na tempu koliko sam primetio kod mnogih drugih koje je gotovo zaustavljao u mestu. A dobro. Naučio sam eto dosta i o blatu. Divno je prikupljati informacije koje ti nikada neće zatrebati :-)

odluka?

Odlučio sam da sutra pošto-poto odem na trku, i to po principu "što gore - to veći izazov". Dosta više tom bežanju od izazova i poteškoća. Rano ustajanje, zaleđeni putevi, vožnja sat vremena po mraku do svitanja pa onda još sat i po, bez obzira na vampirsko buđenje dolazak u zadnji čas, prijave presvlačenje zaboravljanje doručka i rukavica i BAAMMM start! I to ništa kratke staze od 16 ili 26 nego dugi treking od 42.5km. Kad je bal nek je maskenbal. Sve je lako kad si mlad. I ostali prigodni pokliči.

Jedino što bi moglo da poremeti plan bi bilo noćašnje bombardovanje. Naime zbog famoznog dočeka Srpske Nove Godine (koju će sutra ceo grad prespavati, zbog žestine radovanja što su je dočekali) postoji mogućnost da noćas ne sastavim ni par sati pristojnog sna, što bi očigledno bilo pogubno pred kombinaciju 2 x 2.5 sata putovanja + 4 sata trčanja po blatu. Ne postoji ništa "između" jer sam sinoć jako kratko spavao pa vidim jedino dve suprotne mogućnosti, da se noćas naspavam pristojno i probudim barem polu-čitav, ili da probdijem vukovarsku noć i dočekam jutro kao zombi. Pomolite se za mene, hvala.

Danas sam nakon jučerašnjeg tempa po kiši odlučio da preventivno odmorim zbog te realne mogućnosti da sutra odemo na trku (okej, treking je doslovno na pola između treninga i trke) pa sam pokušao da nađem nešto što je dovoljno zanimljivo da mi dan ne deluje "bačen" a da se usput malo i odmorim. Kombinacija od 15km bicikle + 8km pešačenja/planinarenja + 15km povratka biciklom je delovala "dobra mera" za to. Još kad dodaš zastajanja za fotografisanje ispao je običan izlet, a doneo sam i pun ranac mahovine da u vrtu pokrijemo mesta gde se u travi pojavila zemlja/blato.

Samo jednom sam sa gornjeg puta sišao do manastira i do tako što sam na ramenu nosio MTB od 15kg. Došao sam do neke kuće pa mi je domaćin pokazao kuda da prođem kroz njegovo dvorište i rekao da produžim stazicom na kojoj sam čak našao i planinarske markacije. Sad razgledam mapu i mislim da sam ipak išao drugim putem nego danas. Bome me je namučilo tih 200-ak metara spusta u možda samo 700m dužine staze, sva sreća da je to bilo dok su mi obe klavikule bile u komadu. Sada zaista ne znam na kojem ramenu (od oba polomljena) bih radije nosio biciklu :-)

prava mjera

Za prosečnog čitaoca bloga nema ništa gore nego kad otvori stranicu a tamo neki grafikoni i matematika. Većina reaguje sa "jbt jedva sam čekao da se završi Srednja pa da više ne pogledam matematiku do kraja života, kad gle sad ovog napaljenog vukovca". Svestan toga pokušavam da se ljudima ne penjem na... Učku, nego da iz ono malo nužne matematike izvučem neki zabavni detalj.

Nije da mi se igra ping-pong sa drugim blogerima ali jutarnje trčanje mi se slučajno savršeno nadovezalo da temu "koja je prâva mera treniranja". Pa ovo može da se primeni na sve u životu. Problem (tako ga zovem jer razvodnjava razmišljanje) je što Meru možemo da definišemo na dnevnom, tjednom, tromesečnom, sezonskom, ili životnom nivou. A kao osoba krajnje nestalnog horoskopa i skakutave ambicije, sa plimama i osekama motivacione euforije i ravnodušnosti, od uvek sam uspevao da sagledam Meru na maksimalno 3-4-dnevnom nivou. Godina mi je preduga, a sama činjenica da sam je preživeo znači da ni u čemu nisam preterao, zvuči jednostavno.

Najbolje vidi koliko smo različiti na primeru tog frenda iz Torina koji razmišlja na neki ruski način iz 50-ih godina prošlog veka. Kod njega je sve u "petoletkama"!!! Ove godine će trčati pa će sledeće na biciklu pa onda na kros-skijanje pa će malo odmarati i igrati kartaške turnire u bridžu i one tamo iza one tamo godine će opet trčati kada pređe u sledeću veteransku kategoriju.

Nasuprot njemu, ja trčim danas koliko mogu, po mogućstvu i malo više, uz jedan jedini najvažniji uslov a to je da ne ugrozim sutrašnji dan. Osim ako mi baš-baš "ide", onda povremeno dozvolim sebi neko ludilo pod opravdanjem da će se isplatiti. Otud i moje poznato geslo da "živim svaki dan kao da je pretposlednji".

Tako na dugoročnom planu uspevam da iz sebe izvučem maksimum obima, a obim je ono što me čini srećnim. I uvek ima prednost nad brzinom, uspehom, podijumima i peharima. Mreža puteva oko mog grada ima na stotine kilometara, u prečniku koji mi je dostupan na dnevnoj razini, i najsrećniji sam kada svuda povremeno prođem. Taj pristup sam nasledio iz godina biciklizma. Stalno smo govorili "znaš, tamo smo išli često u skorije vreme, A GDE ĆEMO DANAS?" pa smo onda razmišljali gde bi bilo najzgodnije proći, za promenu.

I uvek me tišti kada negde dugo nisam bio. Počinjem da čeznem za tim brdom, tom planinom, tim predelima, i opsesivno razmišljam kada bih što pre mogao tuda da prođem. Biciklom 15km izvan grada pa dalje na trčanje, da bih uspeo da stignem do neke još udaljenije tačke. Zato volim leto, jer trčanja mogu da "produžim" biciklom i u duatlonskom sendviču krenem sa nekog drugog mesta. Lagani povratak biciklom kući nakon par sati planinskog trčanja je pravi melem za noge. Bicikla je moja najbolja maserka.

Danas sam išao južnom magistralom kuda često trčim, jer sam hteo da napravim Tempo trening na poznatoj stazi, štonobisereklo u laboratorijskim uslovima. Znam da bi bilo baš fino da to mogu bez umiranja da završim prosekom od 5'/km i ispalo je 5'02"/km, ajd nek bude da sam uspeo. Još uvek su mi malo klecave noge i bolna leđa, od bolesti.

Jedina zanimljivost vredna pomena je da mi je na ravnom bilo jako teško da idem brže od 5'/km, dok sam isti taj prosek držao i na najstrmijim delovima: recimo kad sabereš kilometar uspona @10% i isti kilometar spusta, očigledno sam celom dužinom staze držao isti prosek. "Što se govno teže popenje uzbrdo, lakše se skotrlja nizbrdo", kaže 42-gi Euklidov Postulat.

Ako je verovati inženjerima i analitičarima koji rade za firmu Polar, danas sam kao alkar u sridu ubo u onaj famozni Zlatni Presek. Kad odbiješ 1h20' trčanja i neposredno nakon toga tuširanje presvlačenje rehidraciju i eventualno istezanje, ostane ti nekih 22h do sledećeg treninga u isto doba dana. Dakle pogoditi trening koji zahteva 22h oporavka je neka Večnaja Pamjat, ideal kojem treba težiti. Danas je to konkretno bilo 16km tempo trčanja, 8 uzbrdo pa nazad.

Iz toga pretpostavljam da bih nešto laganijim ritmom Tempo Dužine mogao da pretrčim 21km, a Laganom Dužinom možda i 25km, pa da se opet resetujem za 22h. Polare koristim još od 1996 pa bih takve stvari već morao da znam napamet "u po dana i po noći" no prosto na taj detalj nisam nikada obraćao NAROČITU pažnju. Pročitam da mi je potrebno 16 sati ili 4 dana oporavka, nasmešim se, i to je sve. Pamtiti je lako, ali ne ume svako. Zato sam umesto pamćenja pročitanih stvari razvio pamćenje osećaja na treningu. Dok god se nižu dani u kojima sam uspešno pogađao Pravu Meru u sridu, život je lep.

pjehe

Sinoć mi je mačka sela u stolicu pa sam morao da pišem blog na telefonu, iz fotelje. Zato nisam stavio nijednu sličicu, pa ću sve nadoknaditi večeras, za ljubitelje stripova.

Na vrhu uspona sam primetio da mi se ova "entry level" patika već raspala a ima samo nešto malo preko 200km trčanja. Nosio sam ih i par meseci na šetnju sa psima no ne može se reći da sam ih nešto baš zlostavljao. Mislim da su bile na nekoj opasnoj akciji u samoborskom intersportu pre par godina no čim sam ih par puta isprobao shvatio sam da to praktično i nisu patike za trčanje, već samo neki komad plastike koji ih izgledom imitira. Model se zove Nike Dual Fusion Trail, i zvučnost imena je obrnuto proporcionalna upotrebnoj vrednosti.

Jedini bliskiji susret sa vozom sam imao na kilometar od kuće. Kad sam krenuo išao sam asfaltom uz reku i sa druge strane video tri (i slovima TRI) voza samo u prvih pola sata. Bila je dobra ideja da ipak ne krenem prugom. Sveukupno sam po koloseku išao 200m odmah na početku, 100m na sredini pešačenja, i 500m pred kraj. 

Kao i često kad je rosulja na planinarsku stazu izađu daždevnjaci. Ovaj je prošao kroz par nežnih instagram filtera isključivo iz razloga da bih izbacio senke obzirom da nisam koristio blic. Da sam nosio foto aparat setio bih se te finese no ovako mi nije ni pala na pamet. Još jedna stvar za koju ću da okrivim nedavni potres mozga, umesto staračke demencije.

Sve sam prešao sa štapovima koje sam napravio usput, jer uz sam puteljak kojim sam krenuo raste prava šuma šiblja koje se ionako svake godine poseče, tako da nisam ništa oštetio ni ubio, samo sam iskoristio nešto što bi tokom zime ili proleća ionako stradalo.

I za kraj stripa, najudaljeniji deo trekinga. Zašto nisam otišao na trčanje nego na pešačenje? Cela jučerašnja priča je pala u vodu zbog pogrešnog doručka. Kao i uvek kada su praznici, ima na tone kojekakvog viška koji treba pojesti što pre, a kad svu rusku salatu preračunaš u sastavne delove ispadne da sam za tri dana pojeo čitavu kanticu majoneza. Grčevi i proliv zagarantovani. To bi ubilo i mamuta a kamoli maratončića od 66kg. Okej jutros odjednom 68kg, ali nadam se da šteta nije trajna. 

Nakon 5.5h na svežem zraku deluje da sam se detoksikovao, a usput sam overio i uspon po grebenu čudnog imena (planinarska terminologija valjda) "šareno platno", na slici skroz desno. Poplave su pre 5 godina odnele mostić u podnožju pa je do početka uspona moguće doći kroz železničke tunele dugačke i po 300m ili stazom uz reku pa šljap šljap kroz vodu.

Čim sam zakoračio planinska rečica mi se učinila mlaka i bio sam prijatno iznenađen. Pomislio sam, kad je već voda ovako topla, ne moram da žurim, mogu da opalim i par sličica. Malo kako gazim kroz vodu koja nigde nije bila dublja od visine kolena, a uspeo sam da uslikam i patike vezane za ranac.

ALI!!!! Kad sam stigao tačno do pola noge su mi se odjednom ukočile od hladnoće. O-du-ze-le se! Počeo sam brzo da hodam prema drugoj obali a izlazak je bio malo komplikovan jer sam ušao sa peska, kao na plaži, a prekoputa me je čekalo stenje i korenje drveća, i obala pola metra visoka. U trenu sam se napola uspaničio jer nisam osećao ništa po tabanima i nisam znao da li sam nagazio na ravno, čvrsto, klizavo ili ne.

Kao svaka kraljica selfija morao sam da se opalim i na vrhu, no vremenski uvjeti nisu bili baš bajni pa se podnožje delimično izgubilo u niskim oblacima. Čitav uspon je inače spektakularan jer ide po grebenu ispod kojeg reka pravi malu omču i sa jedne strane je praktično provalija na dnu koje se osim reke još vidi i železnička pruga koja tu izađe iz tunela. Nadam se da ću letos ovuda strčati sa akcionom kamerom pa ćete moći da uživate u prizoru. 

nespojivo

Nisam znao da je moguće osećati se istovremeno jak i slab, trom i motivisan. No eto desilo se. Nakon jučerašnjeg trčkaranja (od 7km) mi se jutros učinilo da mogu još malo više. Grlo je bilo malo bolje mada me je još uvek pratila neka gorčina. Nos je prestao da curi a leđa i uopšte sav hardver je delovao sim-tam, ni kamen ali ni staklo.

Bez nekog unapred zacrtanog cilja sam odlučio da raspoloživih 90' iskoristim u celosti. Svestan da nema nikakve šanse da sam na ugodnih 3/4 od zdravog čoveka nisam ni uzeo opremu za Trening. Dohvatio sam neke jeftine trail patike i pomislio - najbolje za ozdravljenje je izaći iz smoga, što dalje u vis to bolje. Ne pada mi na pamet da se gušim u ravnici i pratim neke jadne prolaske "po kilometru", to bi mi samo dodalo na agoniji.

Uvek sam tromost povezivao sa zamorom, a živahnu kadencu i skočne korake sa osećajem sreće. Današnje Nespojivo je izgledalo tako da sam uz prve strme ulice na periferiji trčao mrtvačkom kadencom od 80-ak dvokoraka/min ali sam za sobom komotno mogao vući i kamp prikolicu koliko sam snage osećao u butinama. Kao kad na bicikli u špicu forme staviš veliku šajbnu i lenjo rolaš uz 8% uspon. Nigde ti se ne žuri ali te ništa ni ne boli, mogao bi tako do sutra.

Slično je bilo i kada sam odmakao daleko kroz šume. Često mi se desi da u deliću sekunde skrenem negde i da mi to odredi ostatak trčanja. Sada sam pak video jedan puteljak koji mi je ranije očigledno uvek promakao i bez trunke razmišljanja sam se vratio par koraka i krenuo nizbrdo. Tako sam završio u ogromnoj dolini okruženoj šumama i pretrčavao (odnosno preskakao gde postoji nekakva živa ograda) iz livade u livadu, tražeći onu pravu iz koje će me neki novi nepoznati put opet odvesti na vrh grebena.

Zato sam morao nekoliko puta da strčim i ustrčim uz džombastu travu i zemlju nagiba otprilike i do 33% no ni to mi nije bio nikakav problem. "Brzine" su sigurno bile smešne no tehnikom trčanja sam odlično savladavao sve što je trebalo, a ideja da pređem u hod i bilo gde uspešačim uopšte nije postojala.

Na puno mesta sam kasnije morao da nakratko zastanem i pregazim/prekoračim preko džinovskih grana divlje kupine koje su osvojile sve te šumske puteljke kojima se ne prolazi redovno, pa mi je prosek otišao "u peršun". Ali to me je najmanje brinulo.

Radovao me je taj (LAŽNI) osećaj snage i lakoće i uživao sam u njemu. Uglavnom je bolje trčati 9 km/h i osećati se kao da letiš 13 km/h (pričam o hard core trailu) nego obrnuto. Brzina je samo materijal za dnevnike trčanja, a osećaj je ono što te nosi i što našim hobijima daje dušu. Naravno, najbolje je imati i jare i pare, ali kada moram da biram, glasam za osećaj.

Eto tako sam nakon Dana Opipavanja odmah dobio i prvi Dan Povratka trčanju. Nadam se da će se ovaj trend prolaska bolesti nastaviti i da će sutra biti još malo bolje. Meteo situacija za vikend se opet komplikuje no srećom se radi o treking ligi gde se prijavljuješ na licu mesta i plaćaš 2.5€ startninu, a ne o nekom od ovih novopečenih palanačkih polumaratona gde bi nas svaka poledica na putevima koštala 15+15€ bačenih na (pre-)rane prijave i uplate.

početak ili povratak

U trenu sam se zbunio pa više ne znam da li se ono beše kaže da je svaki početak težak ili svaki povratak? Zavisi o čemu se konkretno radi, verovatno, jer nekada je početak lakši zato što ne znaš šta te dalje tačno čeka pa ti i neizvesnost malo pomaže. Recimo neko ti je rekao da lopatom premestiš jedno brdašce 30m dalje i ako za dva dana preneseš pola pa napraviš pauzu, neće ti biti teško da se vratiš na drugo poluvreme. Ako pak za sedam dana deluje da se nije ni pomerilo a ti uzmeš bolovanje zbog kičme, povratak će biti 100x teži od početka jer znaš da se vraćaš u neki beskrajan sizifov posao.

U tom smislu svaki povratak trčanju može da bude i lakši i teži od prethodnog. Ako si u naletu forme, punoj snazi, neka kratka pauza te može više odmoriti nego udaljiti od sporta, pa će svaki povratak ubrzo bum-tras da te vrati na još viši nivo u odnosu na onaj pre pauze. Ako je pak bolest ili povreda bila teška a prekid predugačak, nastavak može značiti dosta više patnje i strpljenja nego u prethodnom slučaju.

Ako se pak nalaziš na zalasku karijere tojest u godinama kada su ti svi lični već odavno istrčani, povratak je ujedno i lagan, jer imaš volovsku izdržljivost i ubrzo ćeš moći da potegneš koliko god treba, ali i težak, jer znaš da se sigurno nećeš vratiti na prethodno stanje nego si svake godine za stepenik ispod. Još kad dodaš pauze bolesti i povrede, i privremeno odsustvo fokusa, začas posla proleti nekoliko godina u kojima si sišao za po dva ili tri stepenika forme i odjednom te iz ogledala posmatra neki skroz drugi čovek.

Možda je to ono što nas često muči odnosno čini nespokojnima. Uhvatim sebe kako sam napisao da mogu bez problema i bolova da pretrčim maraton, pa dobro, ali šta ako je svaki sledeći za pet minuta sporiji, da li je to još uvek dovoljno da bi se zvalo Povratak. Nije nikakav problem uvek se muvati po trkama i praviti gužvu, ali vest za novine nikada nije bila "veliki povratak Tajsona, eno biju ga i mala deca".

Prošla godina je iz te perspektive bila ono prâvo "dno dna" jer je svaki Povratak zaista nemoguć kada te život polomi u paramparčad na svakih nekoliko meseci. Gledanje dalje unazad samo objašnjava koliko već traje taj "gubitak fokusa". 2016-ta je takođe bila upropašćena sa onih neopreznih 1100+ km u januaru nakon čega mi je trebalo sve do avgusta da povratim gvožđe. Jesam u velikom stilu razbio par treking liga i otrčao pristojan maraton (Ljubljana ispod 3h10) ali je to sve bila tek neka bledunjava senka Onog Mene koji je u samo par godina izgubio 20% snage i takmičarske zakrvavljenosti u očima. E to je možda povratak koji čekam.

orsera

Katkad se nasmejem sebi, kad shvatim da izgledam kao medved (orso) koji se za meč sa vevericom sprema tako što oštri nokte turpijicom. Tako nekako ispadne da sve nešto brojim koliko mi je dana kilometara treninga i kapi znoja ostalo do nekog maratona, a u dubini duše znam da maraton mogu da istrčim čak i bolestan. Kao što sam ga par puta bolestan i istrčao. I čemu sad sav taj pribor za manikiranje, pitam se.

Za razliku od prethodna dva dana kada sam bio "polomljen" od bolesti, jutros sam već malo živnuo i odlučio da može malo da se mrdne guzicom. Probno sam otišao na šetnju sa psićem sa idejom da usput malo i potrčimo, da isprobam da li me noge služe i koliko. Na kraju je ispalo da smo svih 7km pretrčkarali sa samo nekoliko kratkih zastajanja za pišanje (on, ne ja). Nije to bio neki tempo, naprotiv, krenuo sam u trenerci i jaknici, i najgorim patikama koje koristim samo za šetnju po blatu. Ali 7km je 7km, molim lepo.

Na kraju smo se čak malo trkali sa jednim rekreativcem u Asics Gel Noosa 10 istim kao mojim, koji je izleteo iz jedne zgrade i krenuo skakutati koliko ga noge nose. Prvo sam hteo da mu doviknem da imam iste takve patike ali sam shvatio da nosi vokmen. Onda smo malo trčali za njim, pa nam je postalo neprijatno pa smo usporili, i taman kad nam je malo odmakao pas je spazio neke ptice na zemlji i zaleteo se, pa i ja za njim, i opet smo stigli lepršavog joggera. Zbog toga nam je kilometar izašao stratosferičnih 6'38'' nasuprot dotadašnjih 7'/km čime smo takođe bili više nego zadovoljni. Doduše taj završetak je bio sav po betonu, što je nakon pola sata po raskopanoj travi i zemlji delovalo kao tartan.

Opet sam umesto satova i puls traka dograbio telefon obzirom da nisam ni krenuo na "pravo" Trčanje kao recimo prošle nedelje kada sam bio u fazonu "trening & Polar & nema zajebancije". Nastavio sam sa isprobavanjem aplikacije Samsung Health koja nudi nekoliko puta više podataka od Strave i umesto reklame na ekranu imaš na raspolaganju podataka kao da voziš boing. Iskombinovao sam gadget i klošarsku odeću kao u onom vicu gde miš kaže slonu "ala tutnjimo" ili izreci u kojoj srbi kažu "nas i rusa dvesta miliona". Pre dve godine sam i novogodišnju trku u beogradu trčao u iznošenoj dukserici na kojoj sam markerom napisao ogromno 2016 no taj grandžerski gest nije naišao na naročito oduševljenje među kolegama. Sa razvojem društvenih mreža je ipak postalo važno kako ćeš izgledati kad te neko taguje. A čak i ako si se upicanio kao za doček, novogodišnja slika nije baš za odobriti na profil ako pored tebe trči neki tip znatno manje ulickan.

Elem nakon tih 7km sam iskoristio neradan dan pa smo otišli na pešačenje sa elementima planinarenja, i odmah sam shvatio da mi je skroz bespotrebno u tih 15km ubacivati delove trčanja.

vajrus

nešto sam "pokupio" iliti zaradio a nije lova, verovatno na poslu. dođu razne šmrktave slinave gospojice pa još ponosno kažu da su bolesne. ja bih to sve zapalio na lomači zajedno sa klicama koje raznose po gradu. sad ćete vi reći da je vreme božića i nove godine, svetkovina i praštanja, a ovaj bi sve redom na lomaču obzirom da svi nešto kašljucaju. e pa šta ćeš mora neko i opoziciju da glumi.

juče sam se vukao tri sata na pešačenju/planinarenju a danas sam se vukao tri sata na bicikli. kažu da na božić valja odvaliti neki dobar trening a ja sam ga gotovo prespavao. ako se po jutru dan poznaje biće da sam se džabe radovao što je prošla 2017-ta koju sam proglasio za najgoru i-k-a-d-a, obzirom da mi se 2018-ta već zagonetno smeška :-)

za sada barem nemam povišenu temperaturu ali su svi ostali simptomi gripa tu. tako nešto sam zakačio i prošle godine, taj neki polugrip. "grip lite" što bi rekli proizvođači jogurta i mobilnih telefona. a obzirom da je ovih dana u modi istovremeno sve lagano i sve "ful", mogao sam navući i neki "grip plus", pu pu pu!

ne znam samo dokle će virozica trajati i koliko će mi uticati na skice planova, obzirom da sam za nedelju priželjkivao odlazak na treking ligu. prvobitna prognoza se sa snega i ništice polako pomerila na plus nekoliko stepeni, pa sam čak bio počeo da flertujem i sa fantazijama o dugoj stazi od 42.5km.

trenutno se osećam dovoljno kilavo da bi mi i kratka staza od 16km bila "duga" a srednju 26km da ni ne pominjem. bumo vidli. a obzirom da sam blog započeo prizivanjem lomače, moglo bi skroz zasluženo da se desi da me sutra strefi groznica od 38.8° pa da mi i 42 metra postanu nedostižna.

uspeo sam da u svakom paragrafu upotrebim reč "obzirom" heh heh

čvarci

Guten tag. Kao i svake godine srbi uporno ponavljaju kako je njima "božić sedmog januara", a u crkvenom kalendaru lepo piše da je danas 25.12. Ako kažeš da je danas sedmi januar onda prihvataš novi kalendar a po njemu je božić prošao pre dve nedelje. I to brojanje od 25 do 25 je izgleda TOLIKO KOMPLIKOVANO da, kada ga objašnjavaš, 99% ljudi te gleda belo kao da im pričaš kineski na mađarskom esperantu sa havajskim naglaskom a oni te slabo čuju jer sa glavne bine sabora trubača u Guči trešti Van Halen. Srbi su usput i jedini narod na svetu koji međusobno čestita "novu godinu i božić" tim redosledom, uporno ne shvatajući da je u SVAKOM kalendaru božić 6 dana pre nove godine. Naučno objašnjenje glasi da je nova godina državni praznik a božić crkveni, pa se zbog toga po potrebi prebacujemo iz kalendara u kalendar, jer je u svemu tome jedino bitno da zapamtimo koji su neradni dani. Ako treba slavićemo i Dan Eskima.

Na ovaj sveti pravoslavni dan mi se u tanjiru sa čvarcima ukazao detlić, a možda i samo kvočka?



Kad sam malo razgrnuo shvatio sam da je koka petoglava, i da sa krunom od čvaraka predstavlja nešto nalik državnom grbu našeg voljenog kralja i otadžbine. Šta li nebesa i svete stolice pokušavaju da mi poruče ne bi mogli znati bing google i yahoo zajedno:



Elem nemam strpljenja kao i obično pa ću statistiku objaviti čim je svanula nedelja iako bi bilo logično da je svedem nakon punih 7 dana.

Legenda pokušava da prati logiku dečijeg crteža, pa je jutro žuto kao sunce, pred trening je crveno kao marama ispred bika u areni, posle treninga je zeleno kao da se odmaraš na travi, a veče je naravno plavo kao što noć nikada nije plava ali je tako zamišljamo.

Zaokruženi brojevi hoće da kažu da sam se u prvoj nedelji 2018-te u proseku budio sa 66.6 kg, da sam na trening polazio sa 67.6 kg (+ oprema = bome dobrih 69, nije mi lako!!!) a vraćao sa 66.1 kg. Dakle (opet u proseku) sam na trčanju ili bicikli "gubio" oko litar i po. Obzirom da su trčanja bila kratka (do 2h) nisam nosio nikakvu vodu niti sam imao gde da pijem usput. I poslednje za kraj, na spavanje sam odlazio sa prosečnih 67.2 što znači da u toku noći izdahnem nekih 0.6 litara. To je ona voda koju ujutru nađeš kondenzovanu na prozoru, to bi dakle svakog jutra trebalo polizati i vratiti u sebe ukradenu tečnost.