ponedjeljak, 15. siječnja 2018.

boni i klajd, džekil i klajd

Danas sam imao jedan od onih zbunjenih dana. Pretpostavljam da drugi, da ne kažem normalni ljudi, imaju uvek neki sličan stav glede stvari koje ih se tiču. Spavaš samo noću ili ubacuješ turu i posle ručka. Voliš mačke ili ne voliš mačke. Treba ti bicikla ili ne, radije ideš autom ili gradskim busom, daješ prednost povrću ili te boli uvo za travu i krkaš samo hot dog.

Tako mi nekad dođe i kad poželim da pišem blog. U 30/31 dana mi je to normalna stvar. Sednem da zapišem šta je bilo najzanimljivije. Katkad mi i zatreba. Nađem u blogu šta sam radio tog i tog dana i kada se dogodilo nešto što sam zaboravio. Prisetim se zašto sam odustao na trci, zgodna stvar. Uglavnom se sve vrti oko nekih anegdota, pa kad sam već doživeo neku glupost zašto je ne podeliti sa nekim. Bolje je da se uče na mojim greškama, hohoho.

Ali u tom 1/31 dana pomislim ma jebo blog, niko mi za ovo ne plaća, nikom ništa ne dugujem, idem da čitam knjigu. Par sati kasnije nađem zgodno mesto za prekid čitanja pa uradim nešto drugo, treće, onda se lupim šakom po čelu - sunce ti kalajisano nisam napisao blog, i brže bolje se zatrčim ka kompjuteru ili barem dograbim mobilni na par minuta. Kad kažeš lud i zbunjen uglavnom misliš na dvojicu, a kod mene je to dvostruka ličnost.

Tako sam rano jutros uzeo prljave patike sa jučerašnjeg trekinga sa kojih doduše JESTE bilo sastrugano gro blata ali uopšte nisu bile u takvom stanju da ih uneseš u kuću pa su ostale u garaži. Rekoh taman se vreme pokvarilo, pada sneg, kojekud će biti i blata, pa da ne bih ono skoreno blato strugao "na suvo" fino ću iskoristiti jutro za pred-pranje patika. Po pravilu bih bio nadrkan što moram da isprljam nešto čisto od obuće. A ovako BINGO, naprotiv, idem na trčanje da bih se što više pokvasio i umljackao, onda ih spustim minut pod tuš i paf u mašinu.

Taj plan mi je načisto propao jer je bilo -1°, a pri tlu i manje, obzirom da je sve bilo krckavo zaleđeno pa sam se vratio gotovo suvih patika. No trčanje nije propalo, iako je ispalo možda najsporije rastrčavanje EVER zbog količine leda na ulicama i trotoarima. Po asfaltiću uz reku sam uglavnom išao po bankini gde ima malo kamenčića i zemlje pa se ne kliza.

Nekoliko sati kasnije, nakon posla sam otišao na blic-planinarenje i nakon par kilometara pomislio - nema šanse da bih sada trčao. U teoriji sam trebao da budem još odmorniji pa da mi se hoće (trčanje) ali eto. Nešto se u meni promenilo, i odjednom sam mrzeo trčanje iz dna duše. Koja budala treba biti pa trčati po ovoj hladnoći, klizati se po ledu, kvasiti se po snegu, znojiti se pa se smrzavati na vetru. Čudom sam se čudio šta me je to jutros bilo snašlo, kad sam došao na ideju da trčim. Zašto se nisam odmah vratio kući? KAKO SAM UOPŠTE IZDRŽAO onih čuvenih Murakamijevskih 10km? Pitanje bez odgovora. Taj koji se pita kao da uopšte ne poznaje onog koji je jutros izašao u mraz i minus, i bespogovorno otruptao tih 10 hiljada korakčića, koji više koji manje. Svašta.

Na slici sam ja, nije Safet.
Zakrivljeno ogledalo čini čuda :-)


Nema komentara:

Objavi komentar