nije sve u treningu

Kako ono rekoše. Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi? A nije sve ni u treningu, ima nešto i u ljubavi. Nekad trčanje varam sa biciklom a nekad obrnuto, i sve je to ljubav, a u ljubavi i kuhinji je sve dopušteno. I svaka ljubav je prva ljubav, jer ako je prava onda zaboraviš na prethodne. A u ljubavi i u jahti je sve dozvoljeno, eno pitajte Severinu. I u ovalnoj sobi, eno pitajte Moniku. Jedino na bicikli nije sve dopušteno. Nikad ranije u životu nisam duvao u taj famozni balon i prošle godine završio dva puta u Hitnoj i oba puta mi dali da dunem. Kontam da sam od retkih koji imaju prosek 0.00%, i sada to ne smem da pokvarim do kraja života jer je cool kada si jedan-u-milion, o čemu god se radilo.

Elem prošao je i treći dan na bicikli. Sve su to još uvek dvocifrene kilometraže jer treba uzeti u obzir i hladno vreme odnosno uzan taj prozor za vožnju u toku dana (od podne do ~15h) pa dodati teške MTB-e na kojima je toplije nego na trkačkoj, pa brda jer nismo išli na ovu jedinu stranu ka Beogradu kuda je pretežno ravno. No vreme treninga od 2h08' + 2h25' + 2h29' je barem blizu mojih prethodnih trčanja :-)

Sve vožnje su bile u laganom do srednjem Tempu, i sa "gaženjem" malo krupnijih prenosa. Onih godina kada sam se svake zime nakon kratke pauze vraćao bici treninzima, po pravilu smo prvo neko vreme vrteli jako sitne prenose i visoke obrtaje, zbog tehnike pedaliranja koja je jako važna za preživljavanje na drumskim (cestovnim) trkama. Sada mi je pak važnija tehnika na trčanju, što se baš i ne vidi iz toga koliko sam se trudio da je upropastim...

A ono čega mi fali je snaga, naročito u odnosu na kilažu. Kad bi život bio matematika i ništa više, sada bih prvo ojačao da mogu bezbolnije da poteram svojih 67kg, a kad spadnem na 65kg onda bih uzbrdo i nizbrdo trčao kao kozica. Najvažnije je da me na bicikli nisu bolela leđa, to je možda i zbog vežbi koje sam radio zadnjih par nedelja.

Kad smo kod vežbi, sećam se da je bio 19-ti januar i završio sam taj set za kičmu i pomislio da bi bilo zgodno da 19-og u mesecu uradim 19 sklekova, i da to povećavam kako se datumi menjaju. Problem je što nisam bio siguran ni da li mogu da naređam 3 komada, zbog polomljenih klavikula i bolnih ramena. Jedan prob'o pa se usr'o? Srećom je bio bolji scenario pa sam izgurao svih 19. Nekada sam redovno radio po 50-ak, onako kad mi padne na pamet, i nikada mi nije bio problem.

Tako sam nastavio nekoliko dana 20-21-22... pa sam 24-og zaboravio i setio se tek sutradan. Uf! Nema veze. Pokušaću nešto drugo. Kao u starim danima. Odigao sam stopala na stolicu, ne znam koliko je to, 40-45cm? I onda sam sa šakama na podu tako nizbrdo uradio 25 sklekova. Tek tada sam se setio da sam TAKVIH radio po 50 a ne običnih. Nešto ovakvo. Samo što ja imam bolje dupe:

I onda sam shvatio da nema potrebe da svakog dana povećavam za po jedan sklek da bih stigao do 31, jer ovakvih 25 "vredi" više od tih ravnih 30. To je nešto tipa mojih 2h56 na Plitvicama koji vrede ihaj više od mog ličnog na ravnom, ali šta ćeš, sudbina je tako htela.

Još sam istog dana pokušao da uradim čučnjeve na jednoj nozi pa sam se nekako povuci-potegni pridržavao rukom za stolicu ali me je opet bolelo rame (a i drugo) i na kraju sam polu-zbunjen uradio 5 na jednoj i 5 na drugoj nozi, sa namerom da narednih dana nađem neki bolji način da ih uradim više, ali da me ništa drugo ne boli. Polako. Biće bolje.