srijeda, 3. siječnja 2018.

varijable

Lako je onima što uvek treniraju u laboratorijskim uslovima, kada dođe do analize podataka. Ako uvek isti trening radiš utorkom, nakon uvek sličnog vikenda i sličnog ponedeljka, onda je lako upoređivati i te utoračne treninge. Ja sam pak Čedo Varijable pa mi svaki naizgled "isti" trening predstavlja gledanje u staklenu kuglu i znak pitanja nad glavom "šta li će danas ispasti". Otud vrlo retko poredim trčanja na istoj stazi, jer jako variraju i u tempu i u osećaju. Katkad me osim očiglednih uticaja (tipa training history, posao, ili obaveze/radovi kod kuće) dosta poremeti i spavanje. To tek ume da čvrstinu pršuta pretvori u gnjecavost hladetine.

Ovih dana sam sav u nekim pompeznim promenama koje mi blješte u glavi poput vatrometa no teško da se te promene isto tako teatralno očituju kad me pogledaš na trčanju. Ponedeljak je bio neko kilavljenje sa najmanjim od pasa, no sa tog izleta smo barem doneli kući granu badnjeg drveta i obavili taj važan zadatak obiteljskog drvoseče. Utorak je trebalo da bude PTR (produženo tempo-rastrčavanje) eto tek da se trči i da prođem nekim putem kojim nisam skoro, jer kao čuvar županije imam tu unutrašnju obavezu da svako malo svuda protrčim, i proverim da li su sva sela još na svojim mestima.

Danas mi je iznenada dosadilo to tapkanje tapa-tapa (italijani imaju zgodan izraz na taj motiv) pa sam odlučio da malo pojurim, na sumnjivo (ne-)oporavljenim nogama. Opet sam odabrao jedan od krugova koji nisam trčao cele 2017-te. Imam nekih 3-3.5 km dok izađem sa periferije, pa 7km krug, i istih 3-4 km nazad, već zavisno koje ulice odaberem. Po pravilu "gađam" zbir od 14km koji predstavlja 1/3 od maratona i zgodan je za matematičke igrarije.

Pretprošle ili čak "one tamo" godine (2015) sam nekoliko puta taj krug pregazio u nešto jačem tempu te uspeo da ga završim za sat vremena. Kad malo razmislim možda je bilo i "one tamo pre one tamo" godine. Ma mrzi me da tražim. Long stori šort danas sam ga namazao za 1h05' i bogme mi uopšte nije bilo prijatno. OK, zima nije vreme kada baš "letim" i nemoguće je porediti trčanja u helankama i duksericama sa onim leptirastim osećajem na +18°. No dobro, i loše poređenje je još uvek poređenje.

Moram priznati da sam prijatno iznenađen. Prosečan puls od 143 i nije Tempo sa velikim t, imajući u vidu da su pulsevima dosta pomogle i uzbrdice (staza sa +130m -130m). Svakako bih odmoran išao jače. A prosek je ispao nekih 20-ak sec/km sporiji nego u "onim danima". Neću vas zamarati brojkama jer se ne radi o brojevima, iako upravo oni najbolje pokažu koliko smo ostarili. "Kolko ideš tolko vridiš."

Želim da kažem da, ako i smatram da su mi polu- i maratoni u zadnje dve godine sporiji od Onih Najboljih Dana za nekih 30s/km, današnji trening je bio sporiji za 20s/km od nedavnih. A 15-og januara će proći 4 meseca od poslednjeg preloma pa mi taj argument da sam "sveže polomljen" polako izmiče iz asortimana opravdanja za bilo šta.

Život neumitno grabi dalje, i što si stariji teže ga je pratiti jer mu se koraci naizgled povećavaju a tvoji se skraćuju. Vreme izmiče tako brzo da čak i previše analize ima kontra-efekte, jer te matematika odvlači od akcije. Zašto dangubiti i digitronom računati da li je pad 7% ili 8%, obzirom da to neće ništa promeniti. Treba se skoncentrisati na vraćanje svake sekunde na svoju stranu klackalice. Naravno da ćeš u uglu oka uvek imati svaki napredak ili propadanje, kao što pogledom pratiš onoga što na 40-om kilometru trči 100m ispred. No samo će trčanje nešto promeniti, a gledanje i računanje, slabo.

Nema komentara:

Objavi komentar