četvrtak, 11. siječnja 2018.

pjehe

Sinoć mi je mačka sela u stolicu pa sam morao da pišem blog na telefonu, iz fotelje. Zato nisam stavio nijednu sličicu, pa ću sve nadoknaditi večeras, za ljubitelje stripova.


Na vrhu uspona sam primetio da mi se ova "entry level" patika već raspala a ima samo nešto malo preko 200km trčanja. Nosio sam ih i par meseci na šetnju sa psima no ne može se reći da sam ih nešto baš zlostavljao. Mislim da su bile na nekoj opasnoj akciji u samoborskom intersportu pre par godina no čim sam ih par puta isprobao shvatio sam da to praktično i nisu patike za trčanje, već samo neki komad plastike koji ih izgledom imitira. Model se zove Nike Dual Fusion Trail, i zvučnost imena je obrnuto proporcionalna upotrebnoj vrednosti.


Jedini bliskiji susret sa vozom sam imao na kilometar od kuće. Kad sam krenuo išao sam asfaltom uz reku i sa druge strane video tri (i slovima TRI) voza samo u prvih pola sata. Bila je dobra ideja da ipak ne krenem prugom. Sveukupno sam po koloseku išao 200m odmah na početku, 100m na sredini pešačenja, i 500m pred kraj. 


Kao i često kad je rosulja na planinarsku stazu izađu daždevnjaci. Ovaj je prošao kroz par nežnih instagram filtera isključivo iz razloga da bih izbacio senke obzirom da nisam koristio blic. Da sam nosio foto aparat setio bih se te finese no ovako mi nije ni pala na pamet. Još jedna stvar za koju ću da okrivim nedavni potres mozga, umesto staračke demencije.


Sve sam prešao sa štapovima koje sam napravio usput, jer uz sam puteljak kojim sam krenuo raste prava šuma šiblja koje se ionako svake godine poseče, tako da nisam ništa oštetio ni ubio, samo sam iskoristio nešto što bi tokom zime ili proleća ionako stradalo.


I za kraj stripa, najudaljeniji deo trekinga. Zašto nisam otišao na trčanje nego na pešačenje? Cela jučerašnja priča je pala u vodu zbog pogrešnog doručka. Kao i uvek kada su praznici, ima na tone kojekakvog viška koji treba pojesti što pre, a kad svu rusku salatu preračunaš u sastavne delove ispadne da sam za tri dana pojeo čitavu kanticu majoneza. Grčevi i proliv zagarantovani. To bi ubilo i mamuta a kamoli maratončića od 66kg. Okej jutros odjednom 68kg, ali nadam se da šteta nije trajna. 


Nakon 5.5h na svežem zraku deluje da sam se detoksikovao, a usput sam overio i uspon po grebenu čudnog imena (planinarska terminologija valjda) "šareno platno", na slici skroz desno. Poplave su pre 5 godina odnele mostić u podnožju pa je do početka uspona moguće doći kroz železničke tunele dugačke i po 300m ili stazom uz reku pa šljap šljap kroz vodu.


Čim sam zakoračio planinska rečica mi se učinila mlaka i bio sam prijatno iznenađen. Pomislio sam, kad je već voda ovako topla, ne moram da žurim, mogu da opalim i par sličica. Malo kako gazim kroz vodu koja nigde nije bila dublja od visine kolena, a uspeo sam da uslikam i patike vezane za ranac.


ALI!!!! Kad sam stigao tačno do pola noge su mi se odjednom ukočile od hladnoće. O-du-ze-le se! Počeo sam brzo da hodam prema drugoj obali a izlazak je bio malo komplikovan jer sam ušao sa peska, kao na plaži, a prekoputa me je čekalo stenje i korenje drveća, i obala pola metra visoka. U trenu sam se napola uspaničio jer nisam osećao ništa po tabanima i nisam znao da li sam nagazio na ravno, čvrsto, klizavo ili ne.


Kao svaka kraljica selfija morao sam da se opalim i na vrhu, no vremenski uvjeti nisu bili baš bajni pa se podnožje delimično izgubilo u niskim oblacima. Čitav uspon je inače spektakularan jer ide po grebenu ispod kojeg reka pravi malu omču i sa jedne strane je praktično provalija na dnu koje se osim reke još vidi i železnička pruga koja tu izađe iz tunela. Nadam se da ću letos ovuda strčati sa akcionom kamerom pa ćete moći da uživate u prizoru. 

2 komentara:

  1. Jel mahneš mašinovođi ponekad? Ili oni jadni pomisle vide budale gde je krenuo ili nemoj pod moj voz molim te!! Uglavnom stigle nove makine u zemlju Srbiju koliko vidim, pazi se to je sad nečujno i brzo :) Pomislim šta bi bilo kad bi ovde šetao šinama, jbga vozovi idu ovde i preko 200 na sat...u krivinu..200 na sat..obožavam tu brzinu .)

    OdgovoriIzbriši
  2. E ima jedna mašinovotkinja, jako mlada, plava sa kosom vezanom u repić. Njoj obavezno pošaljem poljubac :-) Jeste puno su tiši ovi novi vozovi ali zbog stanja pruge nisu ništa brži. Ja stignem do ž. stanice Gradac za 35' a voz po redu vožnje ide 20'. Čak i da nosim vokmen uspela bi da uspori i da me ne pregazi s leđa :-P

    OdgovoriIzbriši