subota, 13. siječnja 2018.

odluka?

Odlučio sam da sutra pošto-poto odem na trku, i to po principu "što gore - to veći izazov". Dosta više tom bežanju od izazova i poteškoća. Rano ustajanje, zaleđeni putevi, vožnja sat vremena po mraku do svitanja pa onda još sat i po, bez obzira na vampirsko buđenje dolazak u zadnji čas, prijave presvlačenje zaboravljanje doručka i rukavica i BAAMMM start! I to ništa kratke staze od 16 ili 26 nego dugi treking od 42.5km. Kad je bal nek je maskenbal. Sve je lako kad si mlad. I ostali prigodni pokliči.

Jedino što bi moglo da poremeti plan bi bilo noćašnje bombardovanje. Naime zbog famoznog dočeka Srpske Nove Godine (koju će sutra ceo grad prespavati, zbog žestine radovanja što su je dočekali) postoji mogućnost da noćas ne sastavim ni par sati pristojnog sna, što bi očigledno bilo pogubno pred kombinaciju 2 x 2.5 sata putovanja + 4 sata trčanja po blatu. Ne postoji ništa "između" jer sam sinoć jako kratko spavao pa vidim jedino dve suprotne mogućnosti, da se noćas naspavam pristojno i probudim barem polu-čitav, ili da probdijem vukovarsku noć i dočekam jutro kao zombi. Pomolite se za mene, hvala.

Danas sam nakon jučerašnjeg tempa po kiši odlučio da preventivno odmorim zbog te realne mogućnosti da sutra odemo na trku (okej, treking je doslovno na pola između treninga i trke) pa sam pokušao da nađem nešto što je dovoljno zanimljivo da mi dan ne deluje "bačen" a da se usput malo i odmorim. Kombinacija od 15km bicikle + 8km pešačenja/planinarenja + 15km povratka biciklom je delovala "dobra mera" za to. Još kad dodaš zastajanja za fotografisanje ispao je običan izlet, a doneo sam i pun ranac mahovine da u vrtu pokrijemo mesta gde se u travi pojavila zemlja/blato.



Samo jednom sam sa gornjeg puta sišao do manastira i do tako što sam na ramenu nosio MTB od 15kg. Došao sam do neke kuće pa mi je domaćin pokazao kuda da prođem kroz njegovo dvorište i rekao da produžim stazicom na kojoj sam čak našao i planinarske markacije. Sad razgledam mapu i mislim da sam ipak išao drugim putem nego danas. Bome me je namučilo tih 200-ak metara spusta u možda samo 700m dužine staze, sva sreća da je to bilo dok su mi obe klavikule bile u komadu. Sada zaista ne znam na kojem ramenu (od oba polomljena) bih radije nosio biciklu :-)



Nema komentara:

Objavi komentar