srijeda, 24. siječnja 2018.

ležeći

Evo me. U fotelji, zavaljen sa dignutim nogama na taburet, poput nekog samosažaljivog nesposobnjakovića koji svakom trčanju pripisuje zavereničke namere. Asfalt me mrzi blato me mrzi i vetar me mrzi i kilometri se utrkuju koji će me najviše namučiti. Tojest ako me naročito mrze oni od 20-og do 30-og a vole me prvih 10-15 to možda može da se shvati i kao da nije do njih nego do mene? 

Zašto ne trčim samo prvih 15? Da li bismo onda bili u ljubavi? Sad shvatam one koji pričaju kako "vole trčanje". Oni uopšte ne idu na celo trčanje, oni idu samo na prvih 15-20km dnevno. Al dobro. Onaj prvi asfalt sam odavno merkao iako su mi rekli da ne silazi skroz do sela nego samo kilometar. Onaj drugi sam mogao i da ostavim za neku drugu priliku. Ali ne. Oće on da glumi heroja. Da izvlači iz sebe nemoguće. Čitao kako su cure pocepale Spartatlon pa se saživeo. Kad postane teško tad počinje žurka. Kako je to divno i inspirišuće kad čitaš tuđe memoare. 

Onda se dovučeš do magistrale i neke štatijaznam farme, pored tebe piče kamioni, iza ograde ti se smeju guske, noge su ti pune olova, dva i po sata nisi ništa jeo ni pio a bogme si i posle doručka svašta uradio i krenuo si od kuće 2h kasnije nego inače. Ko će trčati još skoro sat vremena, a da zaustaviš štopericu i pređeš u hodanje trebaće ti preko sat i po do kuće, realno šta time dobijaš? Bolje je ostati krpa i vući se kao krpa, nego se pretvoriti u govno i vući se kao, jel tako, govno. 

Opet, lakše je da ti na šetnji bude fino, da kažeš jebo trčanje zašto bih se mučio ako ne moram, nego da teraš te noge od olova na trčanje. I tako u krug. Problem je kad i psihološka pobeda i poraz imaju svoje prednosti. Moćno je reći ma boli me dupe, nisam rob pa da me neko sad šiba dok veslam na galiji, mrš! A opet moćno je i dotrčati tih 10-ak km do kuće NAKON što si zaključio da više nemaš snage ni za jogging, samo eventualno za šetnju. 

Da sve postane gotovo nenormalno potrudila se upravo prečica na koju sam se odlučio iz čistog 24-karatnog očaja. Umesto 4km glavnim putem skrećem ka gradu preko brda jer je kilometar kraće. Uličica koja je na vrhu nagnuta 16-17%. Prvo običan uspon pa tih 50m zaprške ali hej do malopre sam se saplitao i po ravnom. Rešen da ne posustanem ni kad je najteže, istrčavam na vrh nekim 40cm koracima i na skretanju u veću ulicu koja mastavlja da se penje samo par % shvatam da je napor za trčanje po ravnom doslovno smešan u odnosu na ono sizifovsko uzletište od pre minut. 

Poslednja 2 km sam trčao gotovo normalno, preko 300 ivičnjaka i raskrsnica bez straha od saplitanja. Pomerio sam granice prihvatanja svojih mogućnosti. Nažalost pogrešne granice. Bilo bi puno bolje popraviti brzinu snagu ili tehniku, a ne izdržljivost u samo-mučenju.

Nema komentara:

Objavi komentar