ponedjeljak, 1. siječnja 2018.

prvi

Sinoć sam džabe legao u 22h jer su me petarde budile svaki čas a glavno bombardovanje je trajalo od 23:50 do 00:21. Čak mi je i ustajanje u 7 palo teško, a rekao bi čovek da sam dotle već trebao da se dobro naspavam. Prvi dan godine je uvek povezan sa tim osećajem slobode dok ceo grad spava, onda možemo da pustimo pse i tumaramo kuda god zaželiš. Pored reke je ipak najlepše, samo su divlje patke bile budne.

Mora da je strašna gnjavaža u životu
Mora da je jeziva gnjavaža u životu
Mora da je grozna gnjavaža u životu
Doživjeti 2018-tu

Nova godina mi je počela bez jednog uobičajenog i dosadnog zadatka, a to je napraviti dnevnik treninga u Excelu. Naime svake godine se datumi pomere kroz tjedne i kalendari uvek izgledaju drukčije. Pritom se ubace i prestupne godine pa moraš uglaviti i onaj debilni 29-ti februar. Dok ja bezbrižno ukucavam brojke godina prođe i jovo nanovo. Eeeeee ovaj put sam još pre mesec dana sve išpartao i pripremio, i ostalo mi je samo da copy-paste kilometražu patika koja se menjala do zadnjeg dana.

Kad odbiješ tanke i ravne i šuplje, pa kad odbiješ neudobne i pola broja manje kupljene greškom, kao i uvek od nekog beskrajnog spiska ostane šačica raspoloživih. A od tih je pola već jednom nogom u kontejneru. Ko zna kakva će biti zima. Suvo vreme valjda čuva obuću, dakle ili bez padavina ili temperature ispod nule. Vreme sa puno vode i prljavštine na putu bi trebalo da nekako brže uništi patike, mada su neke pokazale da to baš i ne igra važnu ulogu.

Možda ja tome predajem preveliki značaj. Katkad isprljaš patike pa ostaviš da se onako prljave osuše pa sutra pa prekosutra, pa onda sa opremom u veš mašinu i misliš kako si ih prečesto prao i sušio, i na kraju - ništa. Stoje lepe i čiste i nemaju pojma da su trebale već uveliko da istrule. Neće u grob pa to ti je. Poput onih staraca što iz njih 100 godina čadi neki duvan i bazdi rakiještina dok gule slaninu, a izgledaju kao da piju kefir i žive na planini sa đakuzijem i maserkama.


2 komentara:

  1. U jeeee, a ja mislio da je imati pet pari preveliki luksuz!
    Za utjehu bar sam u nečemu jači. Moje su skoro sve preko 1500, a neke i 2000 km. Kad bolje razmislim ... nisam se baš utješio.

    OdgovoriIzbriši
  2. u trkačkom životu sam imao samo dve faze: prva je bila da sve čuvam do poslednjeg daha (izdisaja) jer se svaki par može nositi bar još jednom, po kiši, blatu, bljuzgavici... i onda sam shvatio da celog života trčim u staroj obući kao klošar a i Lola mi je stalno govorila (puna je kuća patika, pobacaj to) i preko noći sam prešao u fazu dva: sve što mi nije "naj" odmah dobija prekomandu za pešačenja sa psima i za rad sa brusilicom ili betoniranje a trčim samo u lepim novim patikama i čim mi dosade kupim nove... što i tebi želim u novoj godini :-)

    OdgovoriIzbriši