dulek

Ako je rum bio zadužen za sporo trčanje, onda je za polet i dobar zamah zadužen dulek. Na internetu kažu da su dulek tikva i bundeva sve jedno isto ali tikve postoje razne no samo je jedna bundeva, dulek, sladak sočan narandžast i težak kao nakovanj.

Semenke uglavnom pobacamo jer se ne isplati sušiti ih kad su na kilogram tako jeftine, a i ko bi to sačuvao od mačaka. Katkad ga samo nasečem na kocke pa ga ubacimo u rernu, nekoliko puta sam spremao i džem, a sinoć smo napravili pitu za koju sam prethodno narendao potrebnu količinu.

Pre nekoliko godina smo imali kombinovanu beogradsko-valjevsku zatvorenu grupu na Fejsu, zvala se "Luđaci u planini" i služila nam je da se dogovaramo za planinarske akcije vikendom. Obzirom da se radilo o pozamašnim turama po snegu morali smo da nosimo i hranu s kojom niko nije škrtario pa smo uvek imali i više nego što je moglo da se pojede.

Jedan od zaštitnih znakova grupe je bila i Luda Pita koju je pravila Lolina mama. Samo što je umesto duleka tada po pravilu bila od jabuka iz našeg vrta, takođe narendanih i spremljenih tokom leta u zamrzivač. Zimi je bilo dovoljno samo dan ranije izvaditi paket da se otopi i voila'.

Nakon jučerašnjeg truptanja tokom kojeg me je organizam iznenadio tromošću i slou-moušn-ošću danas nisam znao šta da očekujem. Ako me je taj lagani trening odmorio, biće dobro, a ako me je dodatno razgnjecao biće kuku meni smak sveta. Inače mi je default-ni pristup treniranju "kreni pa vidi kako se osećaš, a zatim želje nekako prilagodi mogućnostima".

Već nakon par kilometara mi se smešak vratio na lice. Noge "idu". Popodne na programu imamo ručak kod rodbine pa sam razmišljao - ne bi bilo loše da pretrčim nešto više od uobičajenog, jer koliko god pojedeš kod rodbine oni nikad nisu zadovoljni. Odjednom mi se sve uklopilo. Luda Pita je donela preokret na tu veliku slavu, na Svetog Jovana (kresni jednu sveću... što reče Balašević).

Jeste da pita nije bila od jabuka nego od duleka, a i nisam je jeo na suvo nego sam je podgrejao i preko nje rastopio malo čokolade, a čak ni čokolada nije bila standardno "crna" nego najobičnija Milka od onih velikih koje dobijaš na poklon pa ti se negde u kući nagomila tuce komada. No sve to nije piti oduzelo od "ludila". Proradila je baš kad je trebalo.

Prvih 12km blago uzbrdo iz grada do južnog prevoja je prošlo u preskakanju kolotraga i bljuzgavice po sredini magistrale, na kojoj sam umesto uobičajenih 10 auta po minutu morao da izbegnem samo jednog ili nijednog. Gotovo pust put. Odlično. Nastavio sam malo nizbrdo zavlačeći se u podplaninska sela ka mestu gde sam pre godinu dana polomio prvu ključnu. Ajd još koji kilometar, ajd još malo, i kad sam sišao na deo uz reku okrenuo sam nazad iz tri razloga:

1) Nisam poneo telefon da bih javio Loli da sam iznenadno odlučio da baš toliko produžim preko "par sati"
2) Na tom ravnjikavom delu se napravilo previše baruština preko celog kolovoza i sklanjanje autima je postalo jednačina sa milion nepoznatih
3) Trebalo je doći kući na vreme da se rehidriram istuširam odmorim i pripremim za odlazak u goste
4) Ovo i nije razlog za zaokret ali naravno da svakog dana ne moraš otrčati baš onoliko koliko možeš pa još 10%, nekada je dobro zadovoljiti se i sa manje. Čisto za promenu od tog megalomanskog mentalnog sklopa.

Doduše minimalno sam popustio izazovu, jer je logična tačka za okret bila na dnu spusta, 17km od kuće no ukupnih out-and-back 34km mi je izgledalo bedno, pa sam morao da dodam još par krivina za ukupnih 35km. To mi je nekako minimum da bih trčanje nazvao Dužinom, sve ispod mi zvuči polovično i mlitavo.

Prosečan puls 128
Visinska razlika +525 -525
Prosečna brzina 5'27''/km
Projekcija maratona 3h49' (profil potpuno odgovara Plitvicama)
Usput nula kapi vode + nula mrvica hrane