petak, 5. siječnja 2018.

zalutao

Hteo da nešto promenim u 2018-oj pa sam počeo da trčim malo brže a malo kraće. Onda sam shvatio da uz takav režim nije nikakav problem u toku dana pojesti samo onoliko koliko je potrebno, umesto bar jednom dnevno jesti dok god ima mesta u stomaku. Onda sam ta trčanja malo produžio i sad sam stigao u ćorsokak, odnosno na isto mesto gde sam bio i pre nove godine. Ajd jedan dan 17km ajd drugi dan 21km, ajd malo ka istoku ajd malo ka zapadu, blać srać... No dobro. Sada može tako.

"Sada može tako" otprilike znači da tokom januara nije tako važno šta god da sam otrčao nego će tamo nekad jednom negde biti važno, kad se trke približe. I upravo to "sada može tako" je velika greška jer te uči da postoji vreme za pogrešne i loše i nedorađene planove. A ne postoji. I to "sada može tako" te uvek udaljava od discipline i napretka. Mislim, ako ćeš u martu trenirati iks puta ovoliko km, a malo pre toga u februaru nešto sporije ili manje ponavljanja, niko ti ne brani ni da u januaru već kreneš sa nekim blagim "opipavanjima". To bi bio neki veći, lepši plan.

Umesto toga sve mi se čini da ću od vikenda do vikenda, od inspiracije do inspiracije, opet stići do prvih polumaratona i onda će se nastaviti ono tradicionalno "od ravnog polumaratona su me zategle lože jer nisam baš trenirao jako po ravnom, dakle između dve trke moram ići po brdima da bi mi lože malo predahnule" i tako u krug od vikenda do vikenda, i eto ih odjednom Plitvice ili ko zna šta drugo a ja se žalim kako od silnih polumaratona nisam stigao da otrčim nijednu pravu Dužinu pa će mi Plitvice opet biti prva. Mozak!!! Možda bih trebao malo češće da ga uključujem ovih dana...

Nema komentara:

Objavi komentar