utorak, 23. siječnja 2018.

dvoblog

Naslov oponaša famozni "dvobroj" dnevnih novina za vreme praznika, s tim što su najveći praznici uglavnom prošli.

JUČE

Krenuo sam u nekim ravnim Salomonkama koje po asfaltu imaju odskočnost drvene letvice. Činjenica je da se trail patike isplate samo na stazama koje su 100% off-road. Tačnije 100% ili više, nikako manje. Eto juče mi je baš trebala akciona kamera. Bilo bi tako divno, neopterećujuće, jednostavno trčkarati i ne misliti ni o čemu drugom, znajući da će kamerica zabeležiti svaku usputnu anegdotu.

Nakon nešto malo snega na visinama ispod 500m je zahladnelo pa je pala kiša koja se zaledila na tlu kao glazura preko tog snega. Trčao sam po samoj ivici puta i lovio pokoji kamenčić ovde-onde da bih na njega stao, inače fijuuuu odoh u rikverc, a strmom usponu nikad kraja. Sva sreća naišao sam na neke ovčije brabonjke pa sam po njima trčao i prianjanje mi se dramatično popravilo!

Na prvom makadamu koji se ispod zaleđenog snega nije ni video primećujem nešto ispred. Mali zec! Biće da je čuo moje korake, i strčao iz šume na putić. Neko vreme je stajao i gledao me sa 60-70m daljine, radoznalo dignutih ušiju, onda se lagano okrenuo i odskakutao nazad u šumu. Jebote toliko sam spor da me se ni zečići više ne plaše. Šta li je pomislio? "Ovaj se neće ni do proleća popeti ovom stazom".

Ipak sam došao do vrha, i jedne šume kroz koju baš volim da protrčim bar jednom u toku zime. Kad sam prvi put tuda naišao pre desetak godina reakcija mi je bila "auuuuuu koliko je ovde lepo". Ima u okolini par takvih šumaraka i stvarno vrede tih 30-ak km planinskog trčanja da bi se do njih došlo (i naravno vratilo kući).



Celog dana su mi noge bile trome od prethodnih nekoliko dana trčanja a posebno od par poslednjih. Naime nakon 32km na treking ligi nisam imao dan bez trčanja pa se nakupilo progresivnih (kako sam se iz dana u dan sve više odmarao) 13+14+17+20+24+35+32 i evo sa ovim led-sneg-smetovi izletom biće još 28km ali zbog podloge i profila vremenski jedan od najdužih izlazaka.

Nakon minut pauze za fotkanje (nisam nosio sat jer mi se pojavio ojed na mestu HRM trake po grudima, nego samo mobilni) sam zaključio da će mi se putovanje previše odužiti pa sam krenuo prečicama. Aksioma kaže "kada je sneg, cela planina postaje staza" pa sam na oku držao samo tačku u koju treba da dođem, po principu "snađi se". Našao sam dobru kombinaciju azimuta i izohipse za prelazak sa svakog brdašceta na susedno i nakon nekoliko gore-dole zahvata se spojio sa putem na koji sam trebao da dođem. Vetar je naneo sneg na vrhu brda i na mestima napravio smetove od oko metar!




PUFFFF padam i kotrljam se, i tek tada mi padne na pamet "ali ja sam lomio obe ključne, ja NE SMEM da padam!" Hmmm. Prekasno si se setio. Otresam sa sebe sneg, opet oblačim rukavice, otvorio sam nekoliko pari očiju jer mi se ova neopreznost ne sme ponoviti i nakon par koraka PUFFFF eto me opet glavom u snegu kao noj sa obe ruke ispred sebe. Srećom je metar snega nešto valjda najmekše u šta možeš upasti pa me čak nijedno rame nije ni zabolelo, a kamoli da sam nešto oštetio.

Povratak asfaltom zadnjih 10km u onim Salomonkama bi bila čistokrvna agonija da mi se igde žurilo, ali nije. Strčao sam eto doslovno kao da se vraćam sa izleta, valjda jer sam se celog dana tako i osećao. Da sam znao da me izlet, uprkos nekoliko tako tehnički teških kilometara (tipa trčanje kroz 20cm snega uz i niz nagibe od 15-20% u trajanju od pola sata) može odmoriti za sledeći dan, bio bih još raspoloženiji. Ovako sam samo bio "tongue in cheek" polu-sumnjičav i to je sve.

podaci
za samo 28.2 km sa oko 700m uspona sam premašio 3h trčanja uz naizgled smešan prosek od 6.5 minuta/km ali hmm, ipak sam imao par otežavajućih okolnosti

DANAS

Opet sam krenuo sa dovoljno motivacije da opet otrčim 30-ak kilometara i čak sam bio zatečen pitanjem dokle tako mogu. Pa sam se onda setio 2016-te i onog ludog januara kada sam svakog dana mogao i po 40-ak km, i shvatio da ovih 30-ak i nisu baš dostojni pretendent na Ginisa (pivo). Ovaj put nisam krenuo na izlet i trčkaranje nego na trčanje pa sam naravno poneo sat a ne telefon.

E onda sam počeo da se predomišljam, i nastavio u tom pravcu skretanja sa početne ideje. Postepeno sam ubrzavao i kemijao kako najbolje da iskoristim gotovo ravan krug na desno od 21km, umesto valovitog kruga na levo od 31km. Možda sam se u glavi i zasitio tih Dužina pa mi više ne deluju "fora".

Prvih 6km su prošli u Tempiću, onda sam drugih 4km otrčao u Tempu polu-ili maratona, kako se uzme. Zatim predah od 1km lagano preko zaleđenog blata tj. makadama i mostića krcatog ribolovcima, pa nakon izlaska na širi put još 6km ritma maratona i na kraju 4km rastrčavanja.

podaci
21.15 km za 1h44' dakle prosekom 4'54''/km
puls povisokih 137
kadenca poniskih 172 (tojest 86)
osećaj "da je bio Polumaraton daj bože da bih mogao par minuta brže"

Nema komentara:

Objavi komentar