srijeda, 10. siječnja 2018.

nespojivo

Nisam znao da je moguće osećati se istovremeno jak i slab, trom i motivisan. No eto desilo se. Nakon jučerašnjeg trčkaranja (od 7km) mi se jutros učinilo da mogu još malo više. Grlo je bilo malo bolje mada me je još uvek pratila neka gorčina. Nos je prestao da curi a leđa i uopšte sav hardver je delovao sim-tam, ni kamen ali ni staklo.

Bez nekog unapred zacrtanog cilja sam odlučio da raspoloživih 90' iskoristim u celosti. Svestan da nema nikakve šanse da sam na ugodnih 3/4 od zdravog čoveka nisam ni uzeo opremu za Trening. Dohvatio sam neke jeftine trail patike i pomislio - najbolje za ozdravljenje je izaći iz smoga, što dalje u vis to bolje. Ne pada mi na pamet da se gušim u ravnici i pratim neke jadne prolaske "po kilometru", to bi mi samo dodalo na agoniji.

Uvek sam tromost povezivao sa zamorom, a živahnu kadencu i skočne korake sa osećajem sreće. Današnje Nespojivo je izgledalo tako da sam uz prve strme ulice na periferiji trčao mrtvačkom kadencom od 80-ak dvokoraka/min ali sam za sobom komotno mogao vući i kamp prikolicu koliko sam snage osećao u butinama. Kao kad na bicikli u špicu forme staviš veliku šajbnu i lenjo rolaš uz 8% uspon. Nigde ti se ne žuri ali te ništa ni ne boli, mogao bi tako do sutra.

Slično je bilo i kada sam odmakao daleko kroz šume. Često mi se desi da u deliću sekunde skrenem negde i da mi to odredi ostatak trčanja. Sada sam pak video jedan puteljak koji mi je ranije očigledno uvek promakao i bez trunke razmišljanja sam se vratio par koraka i krenuo nizbrdo. Tako sam završio u ogromnoj dolini okruženoj šumama i pretrčavao (odnosno preskakao gde postoji nekakva živa ograda) iz livade u livadu, tražeći onu pravu iz koje će me neki novi nepoznati put opet odvesti na vrh grebena.

Zato sam morao nekoliko puta da strčim i ustrčim uz džombastu travu i zemlju nagiba otprilike i do 33% no ni to mi nije bio nikakav problem. "Brzine" su sigurno bile smešne no tehnikom trčanja sam odlično savladavao sve što je trebalo, a ideja da pređem u hod i bilo gde uspešačim uopšte nije postojala.

Na puno mesta sam kasnije morao da nakratko zastanem i pregazim/prekoračim preko džinovskih grana divlje kupine koje su osvojile sve te šumske puteljke kojima se ne prolazi redovno, pa mi je prosek otišao "u peršun". Ali to me je najmanje brinulo.

Radovao me je taj (LAŽNI) osećaj snage i lakoće i uživao sam u njemu. Uglavnom je bolje trčati 9 km/h i osećati se kao da letiš 13 km/h (pričam o hard core trailu) nego obrnuto. Brzina je samo materijal za dnevnike trčanja, a osećaj je ono što te nosi i što našim hobijima daje dušu. Naravno, najbolje je imati i jare i pare, ali kada moram da biram, glasam za osećaj.

Eto tako sam nakon Dana Opipavanja odmah dobio i prvi Dan Povratka trčanju. Nadam se da će se ovaj trend prolaska bolesti nastaviti i da će sutra biti još malo bolje. Meteo situacija za vikend se opet komplikuje no srećom se radi o treking ligi gde se prijavljuješ na licu mesta i plaćaš 2.5€ startninu, a ne o nekom od ovih novopečenih palanačkih polumaratona gde bi nas svaka poledica na putevima koštala 15+15€ bačenih na (pre-)rane prijave i uplate.

Nema komentara:

Objavi komentar