početak ili povratak

U trenu sam se zbunio pa više ne znam da li se ono beše kaže da je svaki početak težak ili svaki povratak? Zavisi o čemu se konkretno radi, verovatno, jer nekada je početak lakši zato što ne znaš šta te dalje tačno čeka pa ti i neizvesnost malo pomaže. Recimo neko ti je rekao da lopatom premestiš jedno brdašce 30m dalje i ako za dva dana preneseš pola pa napraviš pauzu, neće ti biti teško da se vratiš na drugo poluvreme. Ako pak za sedam dana deluje da se nije ni pomerilo a ti uzmeš bolovanje zbog kičme, povratak će biti 100x teži od početka jer znaš da se vraćaš u neki beskrajan sizifov posao.

U tom smislu svaki povratak trčanju može da bude i lakši i teži od prethodnog. Ako si u naletu forme, punoj snazi, neka kratka pauza te može više odmoriti nego udaljiti od sporta, pa će svaki povratak ubrzo bum-tras da te vrati na još viši nivo u odnosu na onaj pre pauze. Ako je pak bolest ili povreda bila teška a prekid predugačak, nastavak može značiti dosta više patnje i strpljenja nego u prethodnom slučaju.

Ako se pak nalaziš na zalasku karijere tojest u godinama kada su ti svi lični već odavno istrčani, povratak je ujedno i lagan, jer imaš volovsku izdržljivost i ubrzo ćeš moći da potegneš koliko god treba, ali i težak, jer znaš da se sigurno nećeš vratiti na prethodno stanje nego si svake godine za stepenik ispod. Još kad dodaš pauze bolesti i povrede, i privremeno odsustvo fokusa, začas posla proleti nekoliko godina u kojima si sišao za po dva ili tri stepenika forme i odjednom te iz ogledala posmatra neki skroz drugi čovek.

Možda je to ono što nas često muči odnosno čini nespokojnima. Uhvatim sebe kako sam napisao da mogu bez problema i bolova da pretrčim maraton, pa dobro, ali šta ako je svaki sledeći za pet minuta sporiji, da li je to još uvek dovoljno da bi se zvalo Povratak. Nije nikakav problem uvek se muvati po trkama i praviti gužvu, ali vest za novine nikada nije bila "veliki povratak Tajsona, eno biju ga i mala deca".

Prošla godina je iz te perspektive bila ono prâvo "dno dna" jer je svaki Povratak zaista nemoguć kada te život polomi u paramparčad na svakih nekoliko meseci. Gledanje dalje unazad samo objašnjava koliko već traje taj "gubitak fokusa". 2016-ta je takođe bila upropašćena sa onih neopreznih 1100+ km u januaru nakon čega mi je trebalo sve do avgusta da povratim gvožđe. Jesam u velikom stilu razbio par treking liga i otrčao pristojan maraton (Ljubljana ispod 3h10) ali je to sve bila tek neka bledunjava senka Onog Mene koji je u samo par godina izgubio 20% snage i takmičarske zakrvavljenosti u očima. E to je možda povratak koji čekam.