petak, 12. siječnja 2018.

prava mjera

Za prosečnog čitaoca bloga nema ništa gore nego kad otvori stranicu a tamo neki grafikoni i matematika. Većina reaguje sa "jbt jedva sam čekao da se završi Srednja pa da više ne pogledam matematiku do kraja života, kad gle sad ovog napaljenog vukovca". Svestan toga pokušavam da se ljudima ne penjem na... Učku, nego da iz ono malo nužne matematike izvučem neki zabavni detalj.

Nije da mi se igra ping-pong sa drugim blogerima ali jutarnje trčanje mi se slučajno savršeno nadovezalo da temu "koja je prâva mera treniranja". Pa ovo može da se primeni na sve u životu. Problem (tako ga zovem jer razvodnjava razmišljanje) je što Meru možemo da definišemo na dnevnom, tjednom, tromesečnom, sezonskom, ili životnom nivou. A kao osoba krajnje nestalnog horoskopa i skakutave ambicije, sa plimama i osekama motivacione euforije i ravnodušnosti, od uvek sam uspevao da sagledam Meru na maksimalno 3-4-dnevnom nivou. Godina mi je preduga, a sama činjenica da sam je preživeo znači da ni u čemu nisam preterao, zvuči jednostavno.

Najbolje vidi koliko smo različiti na primeru tog frenda iz Torina koji razmišlja na neki ruski način iz 50-ih godina prošlog veka. Kod njega je sve u "petoletkama"!!! Ove godine će trčati pa će sledeće na biciklu pa onda na kros-skijanje pa će malo odmarati i igrati kartaške turnire u bridžu i one tamo iza one tamo godine će opet trčati kada pređe u sledeću veteransku kategoriju.

Nasuprot njemu, ja trčim danas koliko mogu, po mogućstvu i malo više, uz jedan jedini najvažniji uslov a to je da ne ugrozim sutrašnji dan. Osim ako mi baš-baš "ide", onda povremeno dozvolim sebi neko ludilo pod opravdanjem da će se isplatiti. Otud i moje poznato geslo da "živim svaki dan kao da je pretposlednji".

Tako na dugoročnom planu uspevam da iz sebe izvučem maksimum obima, a obim je ono što me čini srećnim. I uvek ima prednost nad brzinom, uspehom, podijumima i peharima. Mreža puteva oko mog grada ima na stotine kilometara, u prečniku koji mi je dostupan na dnevnoj razini, i najsrećniji sam kada svuda povremeno prođem. Taj pristup sam nasledio iz godina biciklizma. Stalno smo govorili "znaš, tamo smo išli često u skorije vreme, A GDE ĆEMO DANAS?" pa smo onda razmišljali gde bi bilo najzgodnije proći, za promenu.

I uvek me tišti kada negde dugo nisam bio. Počinjem da čeznem za tim brdom, tom planinom, tim predelima, i opsesivno razmišljam kada bih što pre mogao tuda da prođem. Biciklom 15km izvan grada pa dalje na trčanje, da bih uspeo da stignem do neke još udaljenije tačke. Zato volim leto, jer trčanja mogu da "produžim" biciklom i u duatlonskom sendviču krenem sa nekog drugog mesta. Lagani povratak biciklom kući nakon par sati planinskog trčanja je pravi melem za noge. Bicikla je moja najbolja maserka.

Danas sam išao južnom magistralom kuda često trčim, jer sam hteo da napravim Tempo trening na poznatoj stazi, štonobisereklo u laboratorijskim uslovima. Znam da bi bilo baš fino da to mogu bez umiranja da završim prosekom od 5'/km i ispalo je 5'02"/km, ajd nek bude da sam uspeo. Još uvek su mi malo klecave noge i bolna leđa, od bolesti.

Jedina zanimljivost vredna pomena je da mi je na ravnom bilo jako teško da idem brže od 5'/km, dok sam isti taj prosek držao i na najstrmijim delovima: recimo kad sabereš kilometar uspona @10% i isti kilometar spusta, očigledno sam celom dužinom staze držao isti prosek. "Što se govno teže popenje uzbrdo, lakše se skotrlja nizbrdo", kaže 42-gi Euklidov Postulat.

Ako je verovati inženjerima i analitičarima koji rade za firmu Polar, danas sam kao alkar u sridu ubo u onaj famozni Zlatni Presek. Kad odbiješ 1h20' trčanja i neposredno nakon toga tuširanje presvlačenje rehidraciju i eventualno istezanje, ostane ti nekih 22h do sledećeg treninga u isto doba dana. Dakle pogoditi trening koji zahteva 22h oporavka je neka Večnaja Pamjat, ideal kojem treba težiti. Danas je to konkretno bilo 16km tempo trčanja, 8 uzbrdo pa nazad.


Iz toga pretpostavljam da bih nešto laganijim ritmom Tempo Dužine mogao da pretrčim 21km, a Laganom Dužinom možda i 25km, pa da se opet resetujem za 22h. Polare koristim još od 1996 pa bih takve stvari već morao da znam napamet "u po dana i po noći" no prosto na taj detalj nisam nikada obraćao NAROČITU pažnju. Pročitam da mi je potrebno 16 sati ili 4 dana oporavka, nasmešim se, i to je sve. Pamtiti je lako, ali ne ume svako. Zato sam umesto pamćenja pročitanih stvari razvio pamćenje osećaja na treningu. Dok god se nižu dani u kojima sam uspešno pogađao Pravu Meru u sridu, život je lep.

Nema komentara:

Objavi komentar